Odbacivanje ustavne žalbe zbog neosnovanosti povrede prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Upravnog suda kojom je odbijen zahtev za novčanu naknadu za telesno oštećenje. Sud je utvrdio da ne postoje ustavnopravni razlozi za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2671/2011
13.10.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Milice Lazić iz Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 13. oktobra 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Milice Lazić izjavljena protiv presude Upravnog suda 15 U. 16291/10 (2009) od 14. aprila 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

                 

1. Milica Lazić iz Leskovca je 14. juna 2011. godine, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda 15 U. 16291/10 (2009) od 14. aprila 2011. godine, zbog povrede prava iz čl. 21, 32, 68. i 69. Ustava Republike Srbije.
   
U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno „da se podnositeljki ustavne žalbe uskraćuju prava invalida, jer joj nije odobreno pravo na novčanu naknadu za telesno oštećenje“. Od Ustavnog suda zahteva „da joj odobri pravo na novčanu naknadu za telesno oštećenje, benificirani radni staž i invalidsku penziju“.
                   
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
                    
Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.
                       
3. U sprovedenom prethodnom postupku Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Upravnog suda 15 U. 16291/10 (2009) od 14. aprila 2011. godine, odbijena kao neosnovana tužba tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, u predmetu novčane naknade za telesno oštećenje.
   
U obrazloženju osporene presude navedeno je: da je rešenjem tuženog Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje - Direkcija Beograd 02/1 broj 503832 od 15. maja 2009. godine odbijena žalba tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, izjavljena protiv rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Leskovac broj D. 32075 od 24. januara 2009. godine, kojim je tužilji utvrđen II (drugi) stepen telesnog oštećenja počev od 15. decembra 2008. godine i odbijen zahtev tužilje za priznavanje prava na novčanu naknadu; da je drugostepeni organ pravilno odbio žalbu tužilje izjavljenu protiv rešenja prvostepenog organa, jer je na osnovu prethodno pribavljenog nalaza, ocene i mišljenja drugostepenog organa veštačenja 524 od 6. maja 2009. godine, kojim je potvrđen nalaz, ocena i mišljenje prvostepenog organa veštačenja 839/D.32075/2609 od 28. oktobra 2008. godine, utvrđeno da kod tužilje postoji kumulativno telesno oštećenje 90% nastalo kao posledica bolesti, ali da nisu ispunjeni uslovi za sticanje prava na novčanu naknadu za telesno oštećenje iz člana 74. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik RS“, br. 34/03...5/09).
                  
4. Podnositeljka ustavne žalbe smatra da joj je osporenom presudom donetom u upravnom sporu povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, koje svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
       
Imajući u vidu sadržinu navedenog prava i razloge ustavne žalbe na kojima se tvrdnje o povredi ovog prava zasnivaju, Ustavni sud najpre ukazuje na to da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova, odnosno drugih nadležnih državnih organa. U postupku ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda, Ustavni sud utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do njihove povrede ili uskraćivanja. Zadatak Ustavnog suda u konkretnom slučaju je da prvenstveno ispita da li je upravnosudski postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava.
       
Naime, podnositeljka ustavne žalbe, ponavljajući razloge već iznete u tužbi Upravnom sudu, zapravo traži da Ustavni sud ispita kako pravilnost primene prava, tako i pravilnost činjeničnog stanja utvrđenog u postupku koji je prethodio ustavnosudskom. Ustavni sud, pri tome, konstatuje da su rešenja koja su doneta u upravnom postupku doneli nadležni organi, uz primenu merodavnih odredaba materijalnog prava. Zakonitost drugostepenog upravnog akta je bila predmet preispitivanja u upravnom sporu pred zakonom ustanovljenim sudom i osporena odluka je zasnovana na jasnim odredbama člana 37. merodavnog Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju. Naime organi veštačenja su utvrdili da kod podnositeljke postoji kumulativno telesno oštećenje u visini od 90% nastalo kao posledica bolesti, ali su nadležni organi i sud u upravnom sporu zaključili da i pored te činjenice podnositeljka ne ispunjava uslove da joj se prizna pravo na novčanu naknadu, jer telesno oštećenje nije nastalo kao posledica povrede na radu ili profesionalnog oboljenja.
       
Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da se izneti navodi ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima iz kojih bi proizlazila povreda procesnih garancija prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, niti da se osporena presuda Upravnog suda može dovesti u vezu sa sadržinom prava na zdravstvenu i socijalnu zaštitu iz čl. 68. i 69. Ustava.
       
Razmatrajući navode ustavne žalbe koji se odnose na povredu načela zabrane diskriminacije, Ustavni sud konstatuje da je povreda načela zabrane diskriminacije akcesorne prirode, odnosno može biti vezana samo za istovremeno učinjenu povredu ili uskraćivanje nekog određenog ustavnog prava ili slobode. Kako u konkretnom slučaju nije utvrđena povreda Ustavom garantovanog prava ili slobode, Ustavni sud je ocenio da nema osnova za tvrdnju podnositeljke ustavne žalbe da je osporenom presudom u odnosu na nju povređeno načelo zabrane diskriminacije garantovano članom 21. Ustava.
   
Na osnovu svega izrečenog, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.
                    
5. Saglasno izloženom, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Slični dokumenti

• Už 1195/2011: Odbacivanje ustavne žalbe zbog nepostojanja ustavnopravnih razloga za odlučivanje
• Už 979/2011: Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u predmetu naknade štete
• Už 2580/2011: Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u sporu o novčanoj naknadi za telesno oštećenje
• Už 1299/2011: Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe zbog neosnovanosti navoda
• Už 4459/2010: Odluka Ustavnog suda o pravu na novčanu naknadu za telesno oštećenje