Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu u radnom sporu koji je trajao skoro 20 godina, utvrđujući tešku povredu prava na suđenje u razumnom roku. Glavna odgovornost pripisana je prvostepenom sudu. Podnosiocima je dosuđena naknada nematerijalne štete od po 2.000 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Dragana Kolarić, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. A, J . B, V . B, L . L , B . O, G . Ž . i M . L, svih iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. oktobra 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N . A, J . B, V . B, L . L, B . O, G . Ž . i M . L . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 6563/10 (ranije predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 354/95) povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 2.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. A, J . B, V . B, L . L, B . O, G . Ž . i M . L , svi iz Beograda, su 17. aprila 2013. godine, preko punomoćnika E. J, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneli ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 6563/10.

Podnosioci ustavne žalbe su veoma detaljno obrazložili činjenično stanje, tok predmetnog postupka i sadržinu sudskih odluka donetih u postupku , navodeći : da su još u julu mesecu 1995. godine podneli Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu tužbe protiv tuženog poslodavca, radi naknade štete zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa; da predmet i dalje nije okončan i u toku je žalbeni postupak pred Apelacionim sudom u Beogradu; da im je zbog dužine trajanja postupka od skoro 18 godina , koj i za predmet ima radni spor , povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Predložili su da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu označenog ustavnog prava. Zahtevali su naknadu nematerijalne štete, naknadu materijalne štete u visini troškova koje su imali u vođenju parnice, kao i naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. Predmet je u Ustavnom sudu zaveden pod brojem Už-3014/2013.

U skladu sa odredbama člana 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 101/13), Apelacionom sudu u Beogradu je ustupljen na dalju nadležnost predmet Už-3014/2013, u kome je istaknut zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji još uvek nije okončan.

Apelacioni sud u Beogradu se rešenjem R4r. 390/14 od 5. novembra 2014. godine oglasio stvarno nenadležnim za postupanje i predmet je ustupio Vrhovnom kasacionom sudu na odlučivanje, nalazeći da se u konkretnom slučaju zahtev odnosi na postupak pred apelacionim sudom.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda R4r. 117/14 od 5. marta 2015. godine predmet Ustavnog suda Už-3014/13, koji je ustupljen Vrhovnom kasacionom sudu od strane Apelacionog suda u Beogradu, vraćen je Ustavnom sudu, sa obrazloženjem da je postupak pravnosnažno okončan pre stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova. Navedeno rešenje Vrhovnog kasacionog suda je 27. aprila 2015. godine primljeno u Ustavni sud. Zatim je u Ustavnom sudu predmet zaveden pod novim brojem Už-2672/2015.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P 1. 3875/13, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosioci ustavne žalbe V. B, L . L, B . O, G . Ž . i M . L . su 14. jula 1995. godine, a podnosioci N . A . i J . B . su 21. jula 1995. godine podneli tužbe Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene Države SRJ – Savezne uprave za kontrolu letenja , radi naknade štete iz razloga što su pravnosnažnim i izvršnim presudama Četvrtog opštinskog suda u Beogradu poništena kao nezakonita rešenja tužene o prestanku radnog odnosa tužilaca i tuženi je obavezan da tužioce vrati na rad i rasporedi ih na radna mesta u skladu sa stručnom spremom i sposobnostima stečenim radom.

Rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 354/95 od 10. novembra 1995. godine spojene su parnice po tužbama podnosilaca, radi vođenja jedinstvenog postupka i odlučeno je da se dalje postupak vodi pod brojem P1. 354/95.

Pred prvostepenim sudom bilo je održano 28 ročišta na kojima su u više navrata saslušane parnične stranke, izvršeno je veštačenje i dopunsko veštačenje od strane određenog sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke, saslušan je veštak, izvršen je uvid u određenu dokumentaciju i normativne akt e tuženog, saslušani su svedoci, dok šest ročišta nije bilo održano , i to: dva zbog nedolaska pozvanog svedoka, dva zbog odsustva postupajućeg sudije, jedno zbog odsustva punomoćnika tuženog, a jedno iz procesnih razloga.

Podnosioci su 24. juna 2004. godine kao pravne sledbenike tuženog označili Republiku Srbiju, Republiku Crnu Goru, državnu zajednicu Srbija i Crna Gora i Agenciju za kontrolu letenja Srbije i Crne Gore. Rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 354/95 od 26. januara 2007. godine taj sud se oglasio nenadležnim za postupanje po tužbi protiv tužene Republike Crne Gore te je odbačena tužba u odnosu na tuženu Republiku Crnu Goru . Rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 354/95 od 18. oktobra 2007. godine, u stavu prvom izreke, nije dozvoljeno preinačenje tužbe u odnosu na Agenciju za kon trolu letenja Srbije i Crne Gore; u stavu drugom izreke obavezani su tužioci da na ime troškova parničnog postupka Agenciji za kontrolu letenja Srbije i Crne Gore isplate iznos od 104.850,00 dinara.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 4145/08 od 18. marta 2009. godine, u stavu prvom izreke, potvrđeno je ožalbeno rešenje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 354/95 od 18. oktobra 2007. godine u stavu prvom njegove izreke i u tom delu je odbijena kao neosnovana žalba tužilaca; u stavu drugom izreke ukinuto je rešenje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 354/95 od 18. oktobra 2007. godine u stavu drugom njegove izreke i u tom delu predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 354/95 od 10. septembra 2009. godine usvojeni su tužbeni zahtevi i obavezana je tužena Republika Srbija da tužiocima isplati novčana potraživanja iz radnog odnosa po određenim osnovima i za određene period e, bliže označene u izreci.

Rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 359/95 od 18. decembra 2009. godine obavezani su tužioci da na ime troškova parničnog postupka tuženom solidarno isplate određen e novčan e iznos e.

Tužena je izjavila žalbu protiv presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 354/95 od 10. septembra 2009. godine, a tužioci su izjavili žalbu protiv rešenja Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 354/09 od 18. decembra 2009. godine. Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 5493/10 od 24. novembra 2010. godine spisi P1. 354/95 su vraćeni Prvom osnovnom sudu u Beogradu radi dopune postupka, u smislu razdvajanja vrednosti predmeta spora u odnosu na potraživanja svakog tužioca.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 6563/10 od 22. marta 2011. godine obavezana je tužena da tužiocima naknadi troškove postupka u iznosima bliže označenim u izreci.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 6563/10 od 25. maja 2011. godine ispravljeno je rešenje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 354/95 od 18. decembra 2009. godine zbog očigledne greške u pisanju, a rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 6563/10 od 3. oktobra 2012. godine ispravljena je presuda Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 354/9 5 od 10. septembra 2009. godine, takođe zbog očigledne greške u pisanju.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 6892/12 od 3. aprila 2013. godine, u stavu prvom izreke, potvrđena je presuda Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 354/95 od 10. septembra 2009. godine, ispravljen a rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 6563/12 od 3. oktobra 2012. godine, u delu presude bliže označenom u izreci; u stavu drugom izreke preinačena je prvostepena presuda tako što su odbijeni tužbeni zahtevi da se obaveže tužena Republika Srbija da na ime naknade za rad u dane državnog praznika i za rad noću tužiocima isplati određene novčane iznose, za određene periode , bliže označene u izreci; u stavu trećem izreke odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđeno je rešenje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 354/95 od 18. decembra 2009. godine, ispravljeno rešenje m Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 6563/10 od 25. maja 2011. godine; u stavu četvrtom izreke ukinuta je presuda Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 354/95 od 10. septembra 2009. godine , ispravljena rešenjem istog suda P1. 6563/12 od 3. oktobra 2012. godine u ostalim usvajajućim delovima i rešenj e Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 6563/10 od 22. marta 2011. godine i predmet je u ukinutom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovo suđenje.

U ponovnom prvostepenom postupku, p resudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 3375/13 od 12. maja 2014. godine obavezana je tužena da tužiocima isplati određene novčane iznose na ime neisplaćenih zarada i pripadajućih naknada po osnovi ma i za periode bliže označene u izreci, a odbijeni su tužbeni zahtevi za određena novčana potraživanja , bliže označen a u izreci.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 107/15 od 21. maja 2015. godine kojom je postupak pravnosnažno okončan, potvrđena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 3375/13 od 12. maja 2014. godine u delu presude bliže označenim u izreci , preinačena je prvostepena presuda u stavovima bliže označenom u izreci tako što je odbijen tužbeni zahtev da se obaveže tužena da u korist tužilaca na ime doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje za staž osiguranja koji se računa sa uvećanim trajanjem uplati Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje odgovarajuće doprinose, kao i da isplati određene iznose na ime nematerijalne štete zbog umanjenja opšte životne aktivnosti, i to za određene periode i iznose bliže označene u izreci, preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka i obavezana je tužena da plati troškove parničnog postupka, dok je u preostalom delu , od dosuđenog do traženog iznosa tužbeni zahtev odbijen, i odbijen je zahtev tužilaca da im tužena plati troškove drugostepenog postupka.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju su se povredu podnosioci ustavne žalbe pozva li, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 455.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen 11 i po godina, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosi laca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u postupku relevantan ceo period, od dana podnošenja tužbe – 14. i 21. jula 199 5. godine, pa do pravnosnažnog okončanja parničnog postupka – 21. maja 2015. godine

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ustavni sud konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudova kao organe državne vlasti.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud nalazi da nadležni sudovi u osporenom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali i nisu preduzeli sve zakonske mere kako bi se parnični postupak koji za predmet ima radni spor okončao u razumnom roku i da bi se o tužbama podnosilaca odlučio bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, za ukupno trajanje parničnog postupka od skoro 20 godina a koji za predmet ima potraživanja iz radnog odnosa , nema bilo kakvog opravdanja, te navedena dužina postupka predstavlja njegovo prekomerno trajanje, kako po praksi ovog a suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava i u značajnoj meri prekoračuje standard suđenja u razumnom roku.

Po oceni Ustavnog suda, odgovornost za prekomerno trajanje postupka snosi prvostepeni sud koji je prvu meritornu odluku doneo nakon više od 14 godina od podnetih tužb i, dok je ta presuda ispravljena zbog očigledne greške u pisanju tek nakon tri godine od njenog donošenja. Takođe, taj sud u periodu od tri i po godine nije zakazao nijedno ročište, što ukazuje na to da ročišta nisu redovno zakazivana, dok je u periodu od pet godina samo raspravljano o pravnom sledbeništvu prvobitnog tuženog, odnosno o tome ko je sukcesor Savezne uprave za kontrolu leta nakon prestanka postojanja Savezne Republike Jugoslavije i formiranja državne zajednice Srbija i Crna Gora.

Ustavni sud nalazi da je predmet spora bio od nesumnjivog materijalnog značaja za podnosioce, a ispitujući ponašanje podnosilaca, po oceni Suda, oni nisu doprineli dužini trajanja postupka i imali su legitiman interes da se parnica okonča u razumnom roku.

Ustavni sud nalazi da predmetni spor nije bio posebno složen, iako je na strani tužilaca učestvovalo više lica, jer tokom trajanja postupka nije bilo posebno spornih činjeničnih i pravni h pitanja koje bi postupajući sud trebalo da razjasni pre odlučivanja.

Ustavni sud smatra da se ne može oceniti razumnim niti opravdati to što je postupak koji se odnosi na potraživanja iz radnog odnosa trajao skoro 20 godina, te se ovako prekomerno trajanje postupka može pr ipisati neefikasnom i neažurnom postupanju suda.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 65 63/10 (ranije predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 354/95), te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocima ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 2.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove oluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su pretrpeli podnosioci ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka kao i značaj predmeta spora za podnosioce . Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpele zbog neefikasnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju postojeću praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. U pogledu zahteva za naknadu materijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, a koji je opredeljen u visini troškova postupka kojima su podnosioci bili izloženi vođenjem predmetne parnice, Ustavni sud ukazuje da se kao vid pravičnog zadovoljenja zbog utvrđene povrede navedenog prava može utvrditi pravo na naknadu nematerijalne štete koja predstavlja satisfakciju zbog stanja nesigurnosti i neizvesnosti u kom se podnosilac nalazio u dužem periodu u pogledu svojih građanskih prava i obaveza. Finansijske posledice, u vidu nastalih troškova postupka podnosilac bi imao i u slučaju da je konkretan postupak okončan u okviru standarda razumnog roka. Ustavni sud je na osnovu iznetog ocenio da istaknuti zahtev za naknadu materijalne štete, u visini troškova parničnog postupka, nije spojiv za svrhom naknade štete koja se priznaje oštećenom u slučaju utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku (videti, pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už-5164/2013 od 29. oktobra 2015. godine). Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete, rešavajući kao u tački 3. izreke.

8. U pogledu zahteva podnosilaca za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustasvnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

9. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47 . stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti