Povreda prava na pravično suđenje zbog presude na osnovu priznanja

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdio povredu prava na pravično suđenje i poništio presudu Apelacionog suda. Sud je nezakonito doneo presudu na osnovu priznanja iako tužbeni zahtev nije bio konačno opredeljen, čime je tužiocu uskraćeno pravo na dokazivanje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. R. iz sela K. kod V. b, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. marta 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. R. i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1033/10 od 8. aprila 2011. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Nišu Gž1.1033/10 od 8. aprila 2011. godine i određuje da nadležan sud donese novu odluku o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude na osnovu priznanja Opštinskog suda u Vranju P1. 589/09 od 17. decembra 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. R. iz sela K. kod V. b. je 13. juna 2011. godine, preko punomoćnika I. K, advokata iz V, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude navedene u tački 1. izreke, zbog povrede prava zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe, iznoseći činjenice koje su bile od značaja za pokretanje i tok parničnog postupka koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, navodi da u trenutku podnošenja tužbe nije mogao da zna tačnu visinu svojih zaostalih novčanih potraživanja iz radnog odnosa prema tuženom kao bivšem poslodavcu, zbog čega je i predložio da se kao dokaz radi utvrđivanja konkretne visine razlike zarada i regresa sprovede finansijsko veštačenje. U tužbi je opredelio samo privremene i najmanje iznose potraživanja, kako tužba ne bi bila odbačena iz procesnih razloga, te je uz njih naveo i konstataciju - "odnosno iznos koji se bude utvrdio veštačenjem". Presudom na osnovu priznanja koja je potvrđena osporenom drugostepenom presudom, i to procesnom zloupotrebom od strane tuženog, onemogućeno mu je da se u sudskom postupku, izvođenjem dokaza - veštačenjem, utvrdi tačna visina dugovanog iznosa i time zaštiti njegovo pravo na pravičnu naknadu za izvršeni rad. Pored toga, podnosilac ukazuje i da priznanjem nije bila obuhvaćena tražena zakonska zatezna kamata, dakle da priznanje nije dato u odnosu na celokupno privremeno opredeljeno potraživanje, ali da su sudovi i o tome nezakonito odlučili osporenim presudama. Polazeći od navedenog, podnosilac smatra da su mu povređena označena ustavna prava, te predlaže da se osporena drugostepena presuda poništi.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - US) je iste sadržine kao odredba člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju dostavljenu u prilogu ustavne žalbe, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 28. oktobra 2009. godine tužbu Opštinskom sudu u Vranju protiv tuženog Preduzeća za s. "K." d.o.o. V, zahtevajući da mu tuženi na ime manje isplaćene zarade po osnovu obavljenog rada za period od 28. oktobra 2006. godine do 26. oktobra 2009. godine, kao dana prestanka radnog odnosa, isplati iznos od 51.000,00 dinara, odnosno iznos koji se bude utvrdio veštačenjem, sa zakonskom zateznom kamatom u smislu člana 277. ZOO počev od dana dospelosti svakog mesečnog neisplaćenog iznosa do konačne isplate, kao i da mu na ime neisplaćenog regresa za korišćenje godišnjeg odmora za 2008. godinu isplati iznos od 2.000,00 dinara, odnosno iznos koji se bude utvrdio veštačenjem, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana dospelosti neisplaćenog iznosa do konačne isplate. Na okolnost utvrđivanja visine utuženih potraživanja predložio je izvođenje dokaza "veštačenjem preko veštaka finansijske struke koga sud odredi".

Punomoćnik tuženog je podneskom od 7. decembra 2009. godine istakao da "kako se ne bi stvarali dodatni sudski troškovi, ne osporava osnov tužbenog zahteva, kao i potraživanja tužioca u označenim iznosima za dati period, te predlaže sudu da zbog ekonomičnosti postupka okonča spor bez održavanja rasprave", dok je narednim podneskom od 11. decembra 2009. godine obavestio sud "da povlači prethodni podnesak, da ne osporava tužbeni zahtev ni po osnovu ni po visini i da priznaje tužbeni zahtev", pri čemu se u tom podnesku navodi samo glavnica tužiočevog potraživanja, dok se tražena zakonska zatezna kamata ne spominje. Presudom na osnovu priznanja Opštinskog suda u Vranju P1.589/09 od 17. decembra 2009. godine obavezan je tuženi da tužiocu na ime manje isplaćenih zarada po osnovu rada za period od 28. oktobra 2006. godine do 26. oktobra 2009. godine isplati iznos od 51.000,00 dinara, kao i na ime neisplaćenog regresa za korišćenje godišnjeg odmora za 2008. godinu iznos od 2.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana dospelosti neisplaćenih iznosa do konačne isplate, te je tuženi obavezan i da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 8.190,00 dinara, a sve u roku od osam dana, pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1033/10 od 8. aprila 2011. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda na osnovu priznanja Opštinskog suda u Vranju P1. 589/09 od 17. decembra 2009. godine. U obrazloženju ove presude je navedeno: da je pravilnom primenom odredbe člana 336. ZPP prvostepeni sud doneo presudu na osnovu priznanja; da je prema stanju u spisima predmeta, tužilac podnetom tužbom tražio isplatu razlike zarade za period od 28. oktobra 2006. godine do 26. oktobra 2009. godine, kao i isplatu regresa za korišćenje godišnjeg odmora za 2008. godinu, te da je tuženi podneo odgovor na tužbu, shodno čl. 281. i 282. ZPP, a podneskom od 11. decembra 2009. godine priznao osnovanost tužbenog zahteva na jasan i nedvosmislen način, predlažući okončanje spora bez održane rasprave. S obzirom na izneto, po oceni drugostepenog suda, bili su ispunjeni svi uslovi za donošenje presude na osnovu priznanja, pri tome imajući u vidu da se u konkretnom slučaju ne radi o zahtevu sa kojim stranke ne mogu raspolagati shodno članu 3. stav 3. ZPP.

4. Odredbama Ustava je utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, te da se niko tih prava ne može odreći (član 60. stav 4.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se u konkretnom slučaju primenjuje saglasno članu 506. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), bilo je propisano: da su stranke dužne da savesno koriste prava koja su im priznata ovim zakonom, kao i da je sud dužan da spreči svaku zloupotrebu prava koja imaju stranke u postupku (član 9. st. 1. i 3.); da tužba mora da sadrži određeni zahtev u pogledu glavne stvari i sporednih traženja, činjenice na kojima tužilac zasniva zahtev, dokaze kojima se utvrđuju ove činjenice, vrednost predmeta spora, kao i druge podatke koje mora imati svaki podnesak (član 100.) (član 187. stav 1.); da ako tuženi do zaključenja glavne rasprave prizna tužbeni zahtev, sud će bez daljeg raspravljanja doneti presudu kojom usvaja tužbeni zahtev (presuda na osnovu priznanja), ali da sud neće doneti presudu na osnovu priznanja i kad su ispunjeni potrebni uslovi, ako nađe da je reč o zahtevu kojim stranke ne mogu raspolagati (član 3. stav 3.), te da će se donošenje presude na osnovu priznanja odložiti ako je potrebno da se o okolnostima iz stava 2. ovog člana prethodno pribave obaveštenja, kao i da priznanje tužbenog zahteva, na ročištu ili u pismenom podnesku, tuženi može i bez pristanka tužioca opozvati do donošenja presude (član 336.).

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta procesnih garancija prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da je u parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Naime, podnosilac ustavne žalbe je tužbom zahtevao da mu tuženi na ime manje isplaćenih zarada po osnovu rada za period od 28. oktobra 2006. godine do 26. oktobra 2009. godine isplati iznos od 51.000,00 dinara, kao i na ime neisplaćenog regresa za korišćenje godišnjeg odmora za 2008. godinu iznos od 2.000,00 dinara, "sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana dospelosti svakog mesečnog neisplaćenog iznosa do konačne isplate" , uz napomenu, kako u referatu tako i petitumu tužbe, da će visina tužbenih zahteva biti precizirana po obavljenom veštačenju, koje je kao dokaz i predloženo tako da se izvede od strane veštaka finansijske struke kog sud odredi. Ustavni sud nalazi da zbog specifičnosti predmeta spora, tužilac u trenutku podnošenja tužbe nije mogao unapred imati saznanja o tačnoj visini iznosa neisplaćene (razlike) zarade za sporni period, odnosno regresa, kao i da je taj iznos mogao biti utvrđen tek nakon izvođenja određenih dokaza - konkretno finansijskog veštačenja, koje je i predloženo. Dakle, visina tužbenog zahteva, kao materijalni izraz Ustavom zajemčenog prava na pravičnu naknadu za obavljeni rad, zapravo nije ni bila određena u supstancijalnom smislu, jer je nju tek trebalo naknadno odrediti, te zbog toga tužba nije bila podobna da Opštinski sud u Vranju na osnovu nje donese presudu na osnovu priznanja. Štaviše, iz sadržine tužbe proizlazi da je tužilac označio vrednost predmeta spora na iznos od 51.000 dinara samo da bi ispunio uslov predviđen odredbom člana 187. stav 1. ZPP, odnosno da njegova tužba ne bi bila odbačena kao neuredna, a ne zbog toga što je smatrao da navedeni iznos predstavlja stvarno i konačno utvrđeno potraživanje od tuženog kao bivšeg poslodavca. Kod takvog stanja stvari, prvostepeni sud nije mogao doneti presudu na osnovu priznanja u pogledu minimalno određenih (preliminarnih) potraživanja glavnog duga, već je morao nastaviti parnicu određivanjem predloženog veštačenja, kako bi tužilac bio u prilici da opredeli ostatak tužbenog zahteva i za glavni dug i za zatezne kamate. Nezavisno od činjenice da se tuženi u svom podnesku kojim priznaje tužbeni zahtev nije ni osvrnuo na kamatni zahtev tužioca, Ustavni sud ukazuje da ovakva prvostepena presuda, koja je donošenjem osporene presude postala pravnosnažna, nije izvršiva u pogledu obračuna kamate, jer se iz nje ne može znati ni na koje konkretne iznose, niti za koje periode docnje dužnika je dosuđena. Ustavni sud stoga smatra da je postupanje Opštinskog suda u Vranju u opisanoj procesnoj situaciji omogućilo tuženom da zloupotrebi svoja procesna ovlašćenja, kako bi uskratio tužiocu pravo da nakon izvođenja dokaza preinači tužbeni zahtev u skladu sa svojim neodrecivim pravom na pravičnu naknadu za rad, a sve u cilju da na očigledno nesavestan i fraudolozan način umanji svoju, u osnovi nespornu, materijalnu obavezu prema tužiocu kao bivšem zaposlenom.

Ovakav stav Ustavni sud je već zauzeo u predmetu Už-1220/2010 od 15. decembra 2011. godine.

Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te je utvrdio da je osporenom drugostepenom presudom povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i poništio presudu Apelacionog suda u Nišu Gž1.1033/10 od 8. aprila 2011. godine, kao meru otklanjanja utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava, uz određivanje da sada nadležan sud ponovo odluči o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv presude na osnovu priznanja Opštinskog suda u Vranju P1. 589/09 od 17. decembra 2009. godine.

S obzirom na to da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i poništio osporenu drugostepenu presudu, zbog čega će o žalbi podnosioca protiv prvostepene presude biti ponovo odlučivano, te da parnica na taj način nije okončana, Ustavni sud nije posebno i neposredno odlučivao o navodima podnosioca koji se odnose na istaknutu povredu prava iz člana 60. stav 4. Ustava.

6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na pravično suđenje zbog presude na osnovu priznanja

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti