Odbacivanje ustavne žalbe u sporu za naknadu nematerijalne štete

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu Vladete Stevanovića protiv presude Vrhovnog kasacionog suda. Zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog učešća u ratu odbijen je zbog zastarelosti, a ustavna žalba nije sadržala ustavnopravne razloge za povredu prava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Vladete Stevanovića iz Sečanice, grad Niš, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 16. septembra 2010. godine, doneo je

 

 

R E Š E Nj E

 

Odbacuje se ustavna žalba Vladete Stevanovića izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 711/10 od 10. marta 2010. godine.

 

O b r a z l ož e nj e

 

1. Vladeta Stevanović iz Sečanice, grad Niš, je 31. maja 2010. godine, preko punomoćnika Žarka Vujovića, advokata iz Niša, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 711/10 od 10. marta 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, načela iz člana 142. stav 2. i člana 149. stav 2. Ustava, kao i povrede prava na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. i prava na delotvorno pravno sredstvo iz člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona proizlazi da je Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ceni da li je osporenim pojedinačnim aktom ili radnjom povređeno ili uskraćeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda, te se stoga i navodi u ustavnoj žalbi moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine zajemčenog prava ukazuje na njegovu povredu ili uskraćivanje.

Takođe, Ustavni sud konstatuje da se odredbe Evropske konvencije čija se povreda takođe ističe u ustavnoj žalbi, sadržinski ne razlikuju od odredaba Ustava kojima se jemči pravo na pravično suđenje i pravo na pravno sredstvo, te se i u ovom slučaju postojanje eventualne povrede tih ljudskih prava ceni u odnosu na odgovarajuće odredbe Ustava Republike Srbije.

3. U sprovedenom prethodnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da je presudom Opštinskog suda u Nišu P. 4527/07 od 26. novembra 2008. godine odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se obaveže tužena Republika Srbija – Ministarstvo odbrane – Vojna pošta broj 1097 Niš da mu isplati opredeljene novčane iznose na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljeni strah i duševne bolove, zbog umanjenja životne aktivnosti kao posledica izvršavanja vojne obaveze u ratnoj jedinici na području Kosova i Metohije, tokom NATO bombardovanja 1999. godine. Presudom Okružnog suda u Nišu Gž. 166/09 od 30. januara 2009. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda. Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 711/10 od 10. marta 2010. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv drugostepene presude. U obrazloženju osporene revizijske presude je navedeno da su nižestepeni sudovi, primenom odredaba člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, pravilno zaključili da je tužiočevo potraživanje zastarelo zbog isteka subjektivnog i objektivnog zastarnog roka, imajući u vidu da je tužbu za naknadu nematerijalne štete u ovom sporu tužilac podneo 12. jula 2007. godine, a da je neposredno po povratku sa ratišta, zbog psihičkih poremećaja koje je osećao, tužilac saznao za nastanak štete, pa je od tada počeo da teče subjektivni zastarni rok od tri godine. Takođe, po oceni revizijskog suda, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je u ovom slučaju isključena primena dužeg zastarnog rok iz člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, jer ovaj rok teče samo prema licu koje za štetu odgovara po osnovu krivice, u slučaju kada je u krivičnom postupku utvrđeno postojanje krivičnog dela kojim je šteta pričinjena, a ne prema pravnom licu, čija je odgovornost objektivna.

Iz sadržine ustavne žalbe Ustavni sud je utvrdio da navodi kojima se obrazlažu tvrdnje o tome da postupajući sudovi nisu bili nezavisni i nepristrasni kada su odlučivali o pravima podnosioca ustavne žalbe, a koji se odnose na „izuzetno jak uticaj“ koji je Okružni sud u Nišu izvršio na Opštinski sud u Nišu i Vrhovni kasacioni sud „u ovom predmetu i drugim predmetima iste vrste“, kao i da je osporena revizijska presuda doneta suprotno načelnom pravnom stavu Vrhovnog suda Srbije, nisu potkrepljeni bilo kakvim dokazom koji bi ukazivao na povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava. Naime, sumnje podnosioca ustavne žalbe u nezavisnost i nepristrasnost suda zbog toga što je revizijski sud „svoju odluku doneo za manje od pet meseci iako se za ove odluke čeka više od godinu dana“, Ustavni sud ne može da prihvati kao ustavnopravni razlog za povredu prava na pravično suđenje, jer ovo ustavno pravo, između ostalog, građanima upravo jemči da sudovi o njihovim pravima i obavezama rasprave i odluče u razumnom roku. Pri tome, Ustavni sud konstatuje da je postupak pred revizijskim sudom trajao duže od godinu dana. Takođe, ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravne razloge u pogledu istaknute povrede prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, jer osporeni akt očigledno potvrđuje da je podnosilac imao i iskoristio pravo na sudsku zaštitu, pa i pravo na izjavljivanje vanrednog pravnog sredstva o čijoj osnovanosti je odlučivao Vrhovni kasacioni sud. Pravo na delotvorno pravno sredstvo nikako ne znači garanciju da će povodom izjavljenog pravnog sredstva biti doneta odluka u korist lica koje ga je izjavilo.

Konačno, Ustavni sud konstatuje da odredbe člana 142. stav 2. i člana 149. stav 2. Ustava, na koje se podnosilac ustavne žalbe takođe poziva, ne garantuju neko ljudsko pravo ili slobodu, već utvrđuju jedno od ustavnih načela sudstva.

Imajući u vidu da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge o povredi prava zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

4. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

 

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić