Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je kao neosnovanu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko osam godina. Uzevši u obzir složenost spora i doprinos podnositeljke trajanju postupka, dužina nije nerazumna.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i Miroslav Nikolić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. M . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. septembra 2020. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se , kao neosnovana, ustavna žalba D. M . izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu P. 16280/15 (prvobitno P. 5855/10), dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. M . iz Beograda j e, 4. marta 2018. g odine, preko punomoćnika M. K , advokata iz Niša, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 3491/17 od 10. januara 2018. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenih članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da u obrazloženju osporene presude nije ocenjen nijedan navod žalbe izjavljene protiv prvostepene presude, sa paušalnom konstatacijom da žalbenim navodima nije dovedena u sumnju pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja i pravilnost primene materijalnog prava, te je na taj način povređeno pravo podnositeljke na obrazloženu odluku, kao element prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava; da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu P. 16280/15 povređeno pravo podnositeljke na suđenje u razumnom roku, s obzirom na to da je postupak pokrenut 30. novembra 2009. godine, a okončan 10. januara 2018. godine, te da je suprotno načelu koncentracije dokaza u parničnom postupku tuženom dozvoljeno da na svakom ročištu predlaže nove dokaze – saslušanje svedoka, pa čak i odlaže ročišta radi davanja takvih predloga, mada za isto nisu postojali opravdani razlozi. Predlaže se da Ustavni sud na osnovu člana 86. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu odloži izvršenje osporene presude, utvrdi da je u osporenom postupku povređeno pravo podnositeljke na suđenje u razumnom roku i poništi osporenu presudu Apelacionog suda u Nišu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dostavljenu dokumentaciju i spise predmeta Osnovnog suda u Nišu P. 16280/15, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je, 30. novembra 200 9. godine, podnela Opštinskom sudu u Nišu tužbu protiv tuženog M. N . iz N iša, radi deobe bračne tekovine, koji je u toku parničnog postupka preciziran.

Nakon 2. decembra 2009. godine, kada je data prva naredba za dostavljanje tužbe tuženom, prvostepeni sud je i u toku 2010. godine višekratno , poštom i preko sudskog dostavljača, pokušavao bez uspeha da dostavi tužbu tuženom na adresu iz tužbe, a podnositeljka je tek u podnesku od 24. septembra 2010. godine nadležnom sudu pored već poznate adrese dostavila i alternativu adresu, te je tužba dostavljena tuženom u novembru 2010. godine.

Odgovor na tužbu tuženog je primljen u Osnovnom sudu u Nišu 3. decembra 2010. godine, a prvo ročište za glavnu raspravu je održano 28. januara 2011. godine.

Do donošenja prve prvostepene presude u ovom sporu 23. jula 2014. godine, prvostepeni sud je zakazao 25 ročišta, od kojih jedno nije održano zbog dojave o bombi u zgradi suda.

U toku glavne rasprave koja je trajala tri i po godine, prvostepeni sud je saslušao tužilju i tuženog u svojstvu parničnih stranaka, saslušao 29 svedoka koje su obe parnične stranke predlagale u toku celog postupka i ostvario uvid u veći broj podnesaka i dokumentaciju koju su dostavile stranke.

Na ročištu 2. oktobra 2013. godine, na predlog stranaka, pokušano je mirno rešenje spora, ali poravnanje nije postignuto.

Tuženi je 23. juna 2014. godine podneo predlog za izuzeće postupajućeg sudije, koji je odbijen rešenjem predsednika prvostepenog suda od 3. jula 2014. godine.

Osnovni sud u Nišu je, presudom P. 5855/10 od 23. jula 2014. godine , stavom prvim izreke, odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje da se u odnosu na tuženog utvrdi da plac u Nišu na mzv. „G.“, na katastarskim parcelama navedenim u tom stavu, sve KO Niš – Ćele Kula, ukupne površine 27,00 ari predstavljaju bračnu tekovinu stranaka, sa tužiljinim udelom u sticanju od 1/2, te da se obaveže tuženi da tužilji isplati protivvrednost njenog udela od ½ po tržišnoj vrednosti na dan isplate; stavom drugim izreke odbio je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje da se u odnosu na tuženog utvrdi da apartman br. 31, površine 24,30m2 u Brzeću, na mzv. „B.“, u objektu „Be.“, izgrađen na katastarskim parcelama navedenim u tom stavu, KO Brzeće, predstavljaju bračnu tekovinu stranaka, sa tužiljinim udelom u sticanju od 1/2, te da se obaveže tuženi da tužilji isplati protivvrednost njenog udela od ½ po tržišnoj vrednosti na dan isplate; stavom trećim izreke odbio je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje da se u odnosu na tuženog utvrdi da tri motorna vozila bliže određena u tom stavu, predstavljaju bračnu tekovinu stranaka, sa tužiljinim udelom u sticanju od 1/2, te da se obaveže tuženi da tužilji isplati protivvrednost njenog udela od ½ po tržišnoj vrednosti na dan isplate; stavom četvrtim izreke usvojio je tužbeni zahtev tužilje i u tvrdio pravo svojine tužilje na ½ pokretnih stvari stranaka navedenih u tom stavu po osnovu bračne tekovine i obavezao tuženog da tužilji navedeno pravo prizna i p reda u svojinu i državinu njen udeo u navedenim pokretnim stvarima i stavom petim izreke obavezao tuženog da tužilji nadoknadi troškove postupka u iznosu od 328.100,00 dinara.

Protiv navedene prvostepene presude tužilja je izjavila žalbu 5. novembra 2014. godine, a tuženi 5. decembra 2014. godine.

Apelacioni sud u Nišu je, rešenjem Gž. 301/15 od 1. oktobra 2015. godine ukinuo presudu Osnovnog suda u Nišu P. 5855/10 od 23. jula 2014. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje, jer je našao da u sprovedenom postupku činjenično stanje nije potpuno i pravilno utvrđeno.

U ponovnom prvostepenom postupku, u periodu do marta 2016. do februara 2017. godine, zakazano je pet ročišta, na kojima je prvostepeni sud izveo dokaze ponovnim saslušanjem tužilje i tuženog u svojstvu parničnih stranaka, a jedno ročište je odloženo kako bi se tužilji ostavio rok za izjašnjenje o podnesku tuženog dostavljenom uoči zaka zanog ročišta. Podnositeljka je na ročištu 19. oktobra 2016. godine precizirala tužbeni zahtev u pogledu pokretnih stvari.

Osnovni sud u Nišu je, presudom P. 16280/15 od 10. februara 2017. godine, stavovima od prvog do treć eg izreke, odbio kao neosnovan tužbeni zahtev podnositeljke kao u presudi od 23. jula 2014. godine, stavom četvrtim izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje da se u odnosu na tuženog utvrdi pravo svojine tužilje na ½ pokretnih stvari navedenih u stavu četvrtom izreke po osnovu bračne tekovine stranaka, te da se obaveže tuženi da tužilji isplati protivvrednost njenog udela u navedenim pokretnim stvarima i stavom petim izreke obavezao tuženog da tužilji nadoknadi troškove postupka u iznosu od 204.000,00 dinara.

Protiv navedene prvostepene presude, tužilja je izjavila žalbu 25. aprila 2017. godine.

Apelacioni sud u Nišu je, osporenom presudom Gž. 3491/17 od 10. januara 2018. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužilje i potvrdio presudu Osnovnog suda u Nišu P. 16280/15 od 10. februara 2017. godine. U obrazloženju presude se, pored ostalog, navodi: da prvostepena presuda ne sadrži bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tač. 1), 2), 3), 5), 7) i 9) Zakona o parničnom postupku na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni bitne povrede iz člana 374. stav 2. tačka 12) Zakona o parničnom postupku na koju se neosnovano ukazuje žalbom tužilje, jer su o bitnim činjenicama dati jasni i dovoljni razlozi koji nisu protivurečni; da je , nakon što je postupio po primedbama Apelacionog suda u Nišu datim u rešenju Gž. 301/15 od 1. oktobra 2015. godine, prvostepeni sud, na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno postupio kada je odlučio kao u izreci pobijane presude pravilnom primenom materijalnog prava, a za svoju odluku je dao jasne i dovoljne razloge koje prihvata i taj sud.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.). Odgovarajuća odredba je sadržana i u članu 10. važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), koji se u ovom postupku primenjivao nakon ukidanja prve prvostepene presude.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak pokrenut podnošenjem tužbe 30. novembra 2009 . godine, a da je okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Nišu 10. januara 2018. godine.

Ustavni sud je utvrdio da je osporeni postupak trajao osam godina, i mesec dana , što može ukazivati na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja parničnog postupka prihvaćenih u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, Ustavni sud je i u ovom slučaju pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno ceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da se ovde radilo o činjenično i pravno veoma složenom sporu, u kome je podnositeljka, osam godina nakon razvoda braka, tražila utvrđivanje prava po osnovu bračne tekovine na više nepokretnosti, nekoliko vozila i većem broju pokretnih stvari (predmeta domaćinstva i umetničkih predmeta), a u kome je tuženi osporio tužbeni zahtev u celosti . U cilju rešavanja spora, prvostepeni sud je sproveo složen i obiman dokazni postupak u kome je saslušao parnične stranke (dva puta), ostvario uvid u obimne pismene dokaze i saslušao 29 svedoka.

Podnositeljka ustavne žalbe je svakako imala opravdani interes za efikasno sprovođenje i okončanje parničnog postupka, ali je i sama u znatnoj meri doprinela prekoračenju prihvaćenih standarda trajanja postupka. Naime , prvostepeni sud skoro godinu dana nije mogao da dostavi tužbu tuženom jer podnositeljka nije obezbedila pravilnu adresu tuženog. Osim toga, iako je obaveza tužioca, kao parnične stranke, da se stara da već u tužbi iznese sve činjenice i dokaze za svoje tvrdnje i koncentriše dokazne predloge, podnositeljka je podnela tužbu radi utvrđ ivanja svog udela na nepokretnostima , bez ikakvih bližih pod ataka za njihovu identifikaciju (kao i bez podataka za identifikaciju dva od tri vozila koja su bila predmet tužbenog zahteva), da bi uverenje o kretanju katastarske parcele spornog placa u KO Niš – Ćele Kula dostavila sudu posle više od tri godine od podnošenja tužbe.

U vezi sa navodom ustavne žalbe da je pravo podnositeljke na suđenje u razumnom roku povređeno time što je prvostepeni sud tuženom dozvoljavao da na svakom ročištu predlaže nove dokaze – saslušanje svedoka, pa čak i odlaže ročišta radi davanja takvih predloga, mada za isto nisu postojali opravdani razlozi, Ustavni sud ukazuje da su obe parnične stranke u toku cele glavne rasprave predl agale saslušanje novih svedoka, sa čime se punomoćnik podnositeljke saglašavao, a tek na ročištu 28. maja 2014. godine se izjasnio da smatra da je dalje izvođenje dokaza nepotrebno, pri čemu sud nije prihvatio dokazne predloge tuženog iznete na tom ročištu i na narednom ročištu (23. jula 2014. godine) je zaključio glavnu raspravu. Zadatak parničnog suda jeste da obezbedi da se izbegne nepotrebno odugovlačenje i da se preduzimaju one radnje u postupku koje doprinose da se postupak sprovede brzo i efikasno, ali bi duže trajanje prvostepenog postupka iz navedenog razloga u konkretnom slučaju moglo predstavljati samo podeljenu odgovornost između suda i parničnih stranaka.

Međutim, imajući u vidu složenost predmeta spora, te da je prvostepeni sud redovno zakazivao ročišta, i to u kratkim rokovima, i da je drugostepeni sud odluči o o žalbama protiv obe prvostepene presude u roku kraćem od jedne godine od izjavljivanja žalbi, kao i doprinos podnositeljke ustavne žalbe trajanju postupka, Ustavni sud je ocenio da u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu P. 16280/15 (prvobitno P. 5855/10) nije povređeno pravo podnositeljke na suđenje u razumnom roku. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), u tom delu ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu , odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. U vezi sa navodima ustavne žalbe kojima se obrazlaže tvrdnja o povredi prava podnositeljke na pravično suđenje osporenom presudom , Ustavni sud ukazuje da se članom 32. stav 1. Ustava, građanima jemči, pre svega, da će postupak u kome se odlučuje o njihovim pravima i obavezama biti sproveden na način da im kroz nezavisnost i nepristrasnost suda, javno raspravljanje, ravnopravno učešće u postupku, odlučivanje u razumnom roku, primenom i poštovanjem propisanih pravila postupka, bude omogućeno pravično suđenje. Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u konkretnom postupku od strane redovnih sudova došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih garantija prava na pravično suđenje, te da li je osporeni postupak u celini bio pravičan u smislu navedene odredbe Ustava.

Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe ukoliko iz navoda ustavne žalbe i dostavljenih dokaza ne proizlazi da je osporeni akt donet očigledno arbitrernom ili proizvoljnom primenom prava i postupanjem redovnog suda na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud je, uvidom u dostavljene presude, utvrdio da osporena presuda Apelacionog suda u Nišu, kao i prvostepena presuda Osnovnog suda u Nišu , sadrži iscrpne i obrazložene razloge za donetu odluku kojom je pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev podnositeljke, te je ocenio da se navodi podnositeljke ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnju o povredi označenog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenog akta. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

Zahtev podnositeljke ustavne žalbe za odlaganje izvršenja osporene presude Ustavni sud nije posebno razmatrao, s obzirom na to da je ustavnu žalbu u odnosu na osporenu presudu odbacio.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti