Odbačena ustavna žalba zbog neustavnosti akta na kome se temelji zahtev

Kratak pregled

Ustavni sud odbacio je ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Vrhovnog suda Srbije. Zahtev podnosilaca za isplatu tzv. kosovskog dodatka zasnovan je na Zaključku Vlade koji je Ustavni sud u međuvremenu proglasio neustavnim, čime je razmatranje žalbe postalo bespredmetno.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević, zamenica predsednika sudija dr Marija Drškić i sudije Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Mića Nikolića iz Zvečana, Slaviše Cvetkovića iz Valača i Jovice Milića i Nade Vujadinović, oboje iz Kosovske Mitrovice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 10. marta 2011. godine, doneo je

 

R E Š E Nj E

 

1. Odbacuje se ustavna žalba Mića Nikolića, Slaviše Cvetkovića, Jovice Milića i Nade Vujadinović izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Vrhovnim sudom Srbije u predmetu broj Rev. 3207/09.

2. Odbacuje se ustavna žalba Mića Nikolića, Slaviše Cvetkovića, Jovice Milića i Nade Vujadinović izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 3207/09 od 21. oktobra 2009. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Mićo Nikolić iz Zvečana, Slaviša Cvetković iz Valača i Jovica Milić i Nada Vujadinović, oboje iz Kosovske Mitrovice, su 23. decembra 2009. godine, preko punomoćnika Zorana Jakovljevića, advokata iz Raške, podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 3207/09 od 21. oktobra 2009. godine, zbog povrede načela i prava iz člana 21. stav 1. i člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i prava zajemčenog članom 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da se spor u vezi koga je doneta osporena presuda tiče (ne)primene Zaključka Vlade Republike Srbije 05 broj 02-4586/2003-001 od 17. jula 2003. godine o isplati posebne nadoknade za zaposlene u državnim organima na teritoriji Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija, odnosno tzv. kosovskog dodatka; da je nesporna činjenica da taj dodatak primaju zaposleni u zdravstvu, školstvu, poreskim i drugim državnim organima; da je Ministarstvo unutrašnjih poslova odbilo da primeni ovu odluku Vlade, zbog čega su zaposleni u tom ministarstvu pokrenuli postupke pred sudovima za zaštitu svojih prava; da su sudovi zauzeli stav da nije osnovan njihov zahtev i na taj način stavili podnosioce ustavne žalbe u neravnopravan položaj u odnosu na ostale zaposlene u državnim organima na teritoriji Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija koji primaju ovaj dodatak; da je Vrhovni sud Srbije nerazumno dugo odugovlačio sa zauzimanjem stava po ovom pitanju čime je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da su po ovom pitanju sudovi zauzimali različite stavove, dok Vrhovni sud Srbije nije odlučivao o izjavljenim revizijama sve do objave konkursa za izbor sudija; da su odluke donete isključivo zbog pristrasnosti u korist države, te da je na taj način izvršena diskriminacija jedne kategorije zaposlenih u državnim organima.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbama člana 82. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) je propisano: da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva ili je zakonom isključeno pravo na njihovu sudsku zaštitu (stav 1.); da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku (stav 2.).

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Na osnovu navoda ustavne žalbe i dokaza koji su uz nju priloženi, Ustavni sud je utvrdio da presudom Okružnog suda u Kraljevu Gž. 1044/09 od 9. jula 2009. godine odbijena žalba tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, i potvrđena ožalbena presuda Opštinskog suda u Kraljevu P. 704/06 od 30. januara 2009. godine, kojom je odbijen tužbeni zahtev da se obaveže tuženo Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srbije da tužiocima na ime razlike zarade za period od 17. jula 2003. godine do 30. jula 2006. godine isplati mesečne iznose, sa zateznom kamatom navedenom u izreci i obavezani tužioci da tuženom naknade troškove parničnog postupka.

Protiv presude Okružnog suda u Kraljevu tužioci su blagovremeno izjavili reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud Srbije je na sednici održanoj 21. oktobra 2009. godine doneo osporenu presudu Rev. 3207/09, kojom je revizija odbijena kao neosnovana. U obrazloženju revizijske presude je, između ostalog, navedeno: da su nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo kada su zaključili da se Zaključak Vlade Republike Srbije 05 broj 02-4586/2003-001 od 17. jula 2003. godine ne primenjuje neposredno, kao poseban osnov za uvećanje plate, odnosno plata zaposlenima u Ministarstvu unutrašnji poslova, jer je za njegovu realizaciju bilo neophodno doneti posebne propise i akte, uz obezbeđenje sredstava iz budžeta, iz čega proizlazi da su priznavanje prava na uvećanje plate i platu uvećanu za 100% prema navedenom Zaključku, tužioci mogli zahtevati samo kod organa tužene, ako su za to bili ispunjeni uslovi navedeni u Zaključku, jer sud nije nadležan da o priznavanju ovog prava odlučuje u radnom sporu.

4. Odredbama člana 60. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) je propisano da se zakoni i drugi opšti akti za koje je odlukom Ustavnog suda utvrđeno da nisu u saglasnosti s Ustavom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima ili zakonom, ne mogu primenjivati na odnose koji su nastali pre dana objavljivanja odluke Ustavnog suda, ako do tog dana nisu pravnosnažno rešeni, kao i da se izvršenje pravnosnažnih pojedinačnih akata donetih na osnovu propisa koji se više ne mogu primenjivati, ne može ni dozvoliti ni sprovesti, a ako je izvršenje započeto - obustaviće se.

Zaključkom Vlade Republike Srbije 05 broj 02-4586/2003-001 od 17. jula 2003. godine u stavu 1. tačke 1. prihvaćena je Informacija u pogledu statusa određenih organa, organizacija i službi sa područja AP Kosovo i Metohija, koja je sastavni deo Zaključka. Informacijom u pogledu statusa određenih organa, organizacija i službi sa područja AP Kosovo i Metohija, koja je prema tački 1. osporenog Zaključka, sastavni deo Zaključka, u cilju rešavanja pitanja "radno-pravnog statusa zaposlenih u državnim organima, pokrajinskim organima, organima lokalne samouprave, javnim preduzećima čiji je osnivač Republika i lokalna samouprava i javnim službama sa područja AP Kosovo i Metohija koja su bila zaposlena, a koja bez svoje krivice ne rade i ne ostvaruju prihod po drugom osnovu, privremeno do donošenja odgovarajućih zakona, uredi(ti)... (na sledeći način)...:

"1. Iznos plate ili zarade, odnosno naknade koju primaju zaposleni u državnim organima, pokrajinskim organima, organima lokalne samouprave, javnim preduzećima čiji je osnivač Republika i javnim preduzećima čiji je osnivač lokalna samouprava sa područja AP Kosovo i Metohija, a koja obavljaju registrovanu delatnost na području osnivača, kao zaposleni u javnim službama sa područja AP Kosovo i Metohija, izmeniće se tako da:

- zaposleni koji žive i rade na području AP Kosovo i Metohija primaju platu odnosno zaradu u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom uvećanu za 100%,

- zaposleni koji žive na području uže Srbije, a rade na području AP Kosovo i Metohija, primaju platu odnosno zaradu u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom, uvećanu za 25%,

- zaposleni koji žive i rade van područja AP Kosovo i Metohija primaju platu, odnosno zaradu u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom za obavljanje poslova na koje su raspoređeni,

- zaposleni koji žive na području AP Kosovo i Metohija a ne rade, primaju naknadu plate, odnosno zarade u visini minimalne zarade utvrđene u skladu sa zakonom za period januar-jun 2003, uvećanu za 30%,

- zaposleni koji žive van područja AP Kosovo i Metohija a ne rade, primaju naknadu plate, odnosno zarade u visini minimalne zarade utvrđene u skladu sa zakonom za period januar-jun 2003. godine.

Uvećanje plate, odnosno zarade iz alineje 1. ove tačke obračunava se na iznos plate, odnosno zarade koji se dobija na osnovu koeficijenta i osnovica utvrđene u skladu sa zakonom, odnosno kolektivnim ugovorom."

5. Odredbama Ustava na čiju povredu se pozivaju podnosioci u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki (član 21. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Ocenjujući navode ustavne žalbe u odnosu na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje na to da je Odlukom Ustavnog suda IU–412/2003 od 16. aprila 2010. godine utvrđeno da odredbe Zaključka Vlade Republike Srbije na koje se pozivaju podnosioci ustavne žalbe, nisu u saglasnosti sa Ustavom i zakonom. S obzirom na to da je predmetni parnični postupak pravnosnažno okončan pre objavljivanja navedene Odluke, te da podnosioci ustavne žalbe povredu Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje izvode iz činjenice da su ostali uskraćeni za isplatu iznosa zarade koja je utvrđena navedenim Zaključkom Vlade od 17. jula 2003. godine, Ustavni sud smatra da bi razmatranje žalbe u ovom delu bilo bespredmetno, imajući u vidu odredbe člana 60. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu. Pored toga, podnosioci ustavne žalbe nisu dostavili dokaze da su sudovi u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosili različite odluke o osnovanosti tužbenih zahteva koji su se zasnivali na identičnom činjeničnom stanju i spornom pravnom pitanju i da su na taj način podnosioce ustavne žalbe, odbijajući njihov tužbeni zahtev, doveli u bitno različit položaj od onoga u kome su bila lica čiji je istovrsni tužbeni zahtev usvojen, a što bi bilo suprotno principu pravne sigurnosti koji je sastavni deo prava na pravično suđenje. Naime, podnosioci ustavne žalbe su samo ukazali na to da su stavljeni u neravnopravan položaj u odnosu na ostale zaposlene u državnim organima na teritoriji Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija koji primaju ovaj dodatak, kao i da su po ovom pitanju sudovi zauzimali različite stavove, ne pružajući pri tom niti jedan dokaz u prilog svojim tvrdnjama.

Takođe, Ustavni sud je imao u vidu i navode ustavne žalbe u delu u kome podnosioci ustavne žalbe ističu povredu prava na suđenje u razumnom roku, jer je Vrhovni sud Srbije nerazumno dugo odugovlačio sa zauzimanjem stava o spornom pravnom pitanju. Imajući u vidu da je, u konkretnom slučaju, osporena revizijska presuda doneta u roku kraćem od četiri meseca, Ustavni sud je zaključio da je tvrdnja podnosioca, da mu je u sprovedenom revizijskom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, očigledno neosnovana. Ustavni sud naglašava da formalno pozivanje na povredu određenih ustavnih prava ustavnu žalbu ne čini samu po sebi dopuštenom.

U pogledu navoda podnosilaca ustavne žalbe da im je osporenom revizijskom presudom povređeno načelo jednakosti svih pred zakonom zajemčeno odredbom člana 21. stav 1. Ustava, iz razloga što im nije isplaćen tzv. kosovski dodatak, te su stavljeni u neravnopravan položaj u odnosu na ostale zaposlene u državnim organima koji primaju taj dodatak, Ustavni sud konstatuje da nema osnova za tvrdnje da su osporenim aktom podnosioci ustavne žalbe na bilo koji način diskriminisani zbog nekog ličnog svojstva, niti su pruženi bilo kakvi dokazi u tom smislu, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda zabrane diskriminacije.

Imajući u vidu izneto, a krećući se u granicama zahteva koji je u ustavnoj žalbi postavljen, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u celini, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

6. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

 

 

PREDSEDNIK USTAVNOG SUDA dr Dragiša Slijepčević