Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u građanskom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud utvrdio je povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao šest i po godina. Iako je podnosilac delimično doprineo odugovlačenju, glavni razlog je neefikasnost sudova. Dosuđena je naknada nematerijalne štete od 500 evra.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2678/2011
14.11.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Radeta Đokića iz Stupčevića, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. novembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Radeta Đokića i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 10993/07, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Rade Đokić iz Stupčevića izjavio je 14. juna 2011. godine, preko punomoćnika Miloljuba B. Jovičića, advokata iz Čačka, ustavnu žalbu protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 10993/07 od 16. juna 2009. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6107/10 od 13. aprila 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 10993/07.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je predmetni parnični postupak započet u oktobru 2004. godine, a da je okončan tek u april u 2011. godine, zbog čega podnosilac smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da su sudovi pogrešno protumačili utvrđeno činjenično stanje navodeći da podnosilac nije dobio nagradu, već samo pravo da učestvuje na izvlačenju nagrade; da , međutim, podnosilac smatra da je jasno da je on dobitnik nagrade i da je osnovan njegov tužbeni zahtev. Podnosilac ustavne žalbe je istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 10993/07, i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 15. oktobra 2004. godine tužbu Opštinskom sudu u Arilju protiv tuženog „A. I.“ d.o.o. iz Beograda, radi isplate duga i naknade štete.

Tuženi je 26. oktobra 2004. godine odgovorio na tužbu, a tri dana kasnije je održano je prvo ročište za glavnu raspravu. Naredno ročište je održano 22. novembra 2004. godine, nakon čega se Opštinski sud u Arilju rešenjem P. 725/04 oglasio mesno nenadležnim za postupanje, konstatujući da je Prv i opštinsk i sud u Beogradu stvarno i mesno nadležan.

Tužilac je 2. decembra 2004. godine izjavio žalbu protiv navedenog rešenja, koju je Okružni sudu u Užicu svojim rešenjem od 27. decembra 2004. godine odbio kao neosnovanu i potvrdio rešenje Opštinskog suda u Arilju P. 725/04 od 22. novembra 2004. godine.

Prvo ročište za glavnu raspravu pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) održano je 6. aprila 2005. godine. Do kraja 2005. godine od četiri zakazana ročišta održana su dva, dok ročišta zakazana za 2. novembar i 22. decembar nisu održana, zbog toga što svedoci koje je trebalo saslušati nisu bili uredno pozvani.

Na ročište za glavnu raspravu zakazano za 16. februar 2006. godine nisu pristupili svedoci, iako su bili uredno pozvani, pa ih je sud novčano kaznio. Opštinski sud je na sledećem ročištu zaključio glavnu raspravu i doneo presudu P. 1284/05 od 4. aprila 2006. godine kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženog da mu isplati nagradu od 700.000 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Postupajući po žalbi tuženog, Okružni sudu Beogradu je doneo rešenje Gž. 13807/06 od 17. oktobra 2007. godine kojim je ukinuo presudu Opštinskog suda P. 1284/05 od 4. aprila 2006. godine i predmet vratio istom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku pred Opštinskim sudom, ročište zakazano za 22. februar 2008. godine nije održano, jer je punomoćnik tužioca tražio odlaganje. Do kraja 2008. godine održana su dva ročišta za glavnu raspravu, dok ročište zakazano za 12. septembar nije održano, jer punomoćnik tužioca nije došao, iako je bio uredno pozvan.

U toku 2009. godine održana su četiri ročišta za glavnu raspravu. Opštinski sud je doneo osporenu presudu P. 10993/07 od 16. juna 2009. godine, kojom je u celini odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da sud obaveže tuženog da mu isplati nagradu od 700.000 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Postupajući po žalbi tužioca, Apelacioni sud u Beogradu je doneo osporenu presudu Gž. 6107/10 od 13. aprila 2011. godine kojom je žalbu odbio kao neosnovanu i potvrdio presudu Opštinskog suda P. 10993/07 od 16. juna 2009. godine. U obrazloženju drugostepene presude navedeno je da iz činjeničnog stanja utvrđenog pred prvostepenim sudom proizlazi: da je tuženi u februaru 2004. godine organizovao nagradnu igru pod nazivom „Prvo veliko nagradno izvlačenje 2004. godine“ namenjenu isključivo klijentima tuženog preduzeća koji od njega prime katalog „Bestseler 4“; da je tužilac kao klijent tuženog primio taj katalog; da je uz katalog dobio službenu potvrdu sa brojem za učešće u nagradnoj igri i tajnim spiskom dobitničkih brojeva (njegov tajni dobitnički broj je 955013); da iz pravila nagradne igre, koja je tužilac primio uz katalog i pročitao, proizlazi da ako se broj za učešće poklapa sa nekim od dobitničkih brojeva sa tajnog spiska, primaocu kataloga je zagarantovana jedna od sedam novčanih nagrada, pod uslovom ukoliko naruči bar jedan artikal iz priložene ponude u katalogu i narudžbenicu pošalje na adresu tuženog, što je tužilac i učinio; da je pravilima igre predviđeno i da će svi klijenti koji ovako postupe, učestvovati u izvlačenju u sedištu tuženog u Beogradu, uz jednake šanse za sve nagrade; da je iz zapisnika sa izvlačenja pojedinačnih nagrada u nagradnoj igri „Bestseler 4“ sačinjenog 30. aprila 2004. godine utvrđeno da je izvlačenje održano u Beogradu u Metalskoj ulici broj 25 sa početkom u 12 časova uz prisustvo tročlane komisije, kao i grupe novinara i fotoreportera; da je navedena komisija prethodno proverila urednost i dokumentaciju učesnika u izvlačenju nagrada; da se prvo pristupilo izvlačenju šest sporednih novčanih nagrada i da su proglašeni izvučeni dobitnici, a potom i izvlačenju glavne novčane nagrade od 700.000 dinara i za dobitnika iste proglašena je J. J. iz Elemira, čija je prijava izvučena iz zapečaćene kutije; da je nakon obavljenog izvlačenja, dobitnica glavne novčane nagrade istu primila uz odbitak poreza; da je u dnevnom listu „Blic“ od 7. maja 2004. godine objavljeno da je velika nagradna igra preduzeća „A. I.“ završena i da je dobitnica prve nagrade od 700.000 dinara J. J. iz Elemira; da je iz iskaza tužioca saslušanog u svojstvu parnične stranke utvrđeno da je on primio katalog „Bestseler 4“, da je dobio broj za učešće u nagradnoj igri, da je dobio i tajni dobitnički broj, da je pročitao pravila nagradne igre i da je, u skladu sa istima naručio dva aritkla iz kataloga (dve knjige) i poslao narudžbenicu tuženom, nakon čega je dobio obaveštenje od tuženog da je njegov tajni dobitnički broj dobio prvu novčanu nagradu u vrednosti od 700.000 dinara, pa je smatrajući da je na ovaj način dobio premiju u nagradnoj igri, pristupio izvođenju nekih radova u svom domaćinstvu i izložio se znatnom trošku, računajući da će uskoro podići svoju nagradu. Dalje je navedeno: da drugostepeni sud smatra da je pravilno je postupio Opštinski sud kada je, ceneći sve izvedene dokaze, zaključio da je tužbeni zahtev tužioca neosnovan; da je tuženi dostavio sudu sve bitne dokaze na okolnost da su, u konkretnom slučaju, Pravila nagradne igre ispoštovana i da je u skladu sa njima 30. aprila 2004. godine u sedištu tuženog obavljeno izvlačenje pojedinačnih nagrada; da, pri tome, istinitost zapisnika o izvlačenju pojedinačnih nagrada nije dovedena u pitanje, jep je u navedenom zapisniku komisija konstatovala da su svi izvučeni kuponi ispravni i prethodno provereni; da je, u skladu sa nalogom drugostepenog suda iz rešenja Gž. 13807/06 od 17. oktobra 2006. godine, utvrđeno da je organizovana jedna nagradna igra u kojoj je tužilac učestvovao pod nazivom „Prvo veliko nagradno izvlačenje 2004. godine“ ili „Bestseler 4“, s tim što naziv „Bestseler 4“ potiče od naziva kataloga koji je dostavljen tužiocu; da su dobitnički broj tužioca i dobitnice isti, ali da se brojevi kupona i šifre tužioca i dobitnice razlikuju, pa je, suprotno navodima žalbe, izvučena samo jedna prva nagrada; da je, imajući u vidu sve izneto, kao i Pravila predmetne nagradne igre, pravilan zaključak prvostepenog suda da tužilac jeste učestvovao u nagradnoj igri koju je organizovao tuženi, kao i dobitnica prve novčane nagrade, ali da po oceni suda obaveštenja koja je tuženi uputio tužiocu nisu bila obaveštenja o dobitku, jer je Pravilima nagradne igre bilo propisano da će se određenog datuma - 30. aprila 2004. godine u sedištu tuženog izvršiti izvlačenje glavne novčane nagrade i sporednih nagrada, a što je organizator nagradne igre u potpunosti i ispoštovao i realizovao; da tužilac bez osnova zasniva svoj zahtev na činjenici da se naspram njegovog tajnog dobitničkog broja na službenoj potvrdi nalazila prva novčana nagrada, zbog čega smatra da je istu i dobio, jer je ovakav njegov zaključak posledica pogrešnog tumačenja Pravila nagradne igre koja su se nalazila na unutrašnjosti koverte koju je tužilac dobio uz ponudu za učešće u nagradnoj igri, a koju po oceni ovog suda nije pažljivo pročitao.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede ustavnom žalbom ukazuje , je utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58. st. 1. i 2.).

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu ukazuje u ustavnoj žalbi, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 15. oktobra 2004. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Arilju, a da je pravnosnažno okončan 13. aprila 2011. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stanovišta , da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak trajao šest i po godina.

Polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da u parničnom postupku nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi zahtevala obiman i dugotrajan dokazni postupak.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac imao legitiman pravni interes da ce o njegovom tužbenom zahtevu za isplatu duga, odluči u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je on kao tužilac, u određenoj meri doprineo dugom trajanju parničnog postupka. Pre svega, tužilac je tužbu podneo mesno nenadležnom sudu, što je praktično uslovilo da postupak traje pet meseci duže nego što je bilo potrebno. Takođe, punomoćnik tužioca, koji je advokat, nije došao na dva ročišta za glavnu raspravu zakazana za 22. februar i 12. septembar 2008. godine, iako je oba puta bio uredno pozvan. Dakle, ukupan period od nekih sedam meseci se ne može staviti na teret sudu, već prvenstveno podnosiocu ustavne žalbe, odnosno ponašanju njegovog punomoćnika.

Ipak, osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi i istaknutom tužbenom zahtevu odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. Činjenica da je parnični postupak vođen u dve sudske instance, trajao bezmalo punih šest godina (vremenski period za koji su odgovorni sudovi) u situaciji kada činjenična i pravna pitanja nisu zahtevala obiman i dugotrajan dokazni postupak ukazuje na postupak nije okončan u razumnom roku.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada će se isplatiti na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, posebno dužinu trajanja izvršnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo isključivo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Razmatrajući ustavnu žalbu izjavljenu protiv osporenih presuda, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da podnosilac svoje navode, u suštini, zasniva na tome da su sudovi pogrešno protumačili utvrđeno činjenično stanje.

Ustavni sud, i u ovoj odluci, konstatuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ustavni sud je, uvidom u osporene akte, utvrdio da oni sadrži detaljna i jasna obrazloženja zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom i nearbitrernom tumačenju merodavnog prava. Ovo posebno imajući u vidu da su sudovi iz utvrđenog činjeničnog stanja zaključili da je organizator nagradne igre u potpunosti poštovao i realizovao P ravila predmetne nagradne igre, kao i to da je tužilac pogrešno protumačio navedena Pravila nagradne koja je dobio uz ponudu za učešće u nagradnoj igri, a koju, po oceni redovnih sudova, nije pažljivo pročitao . Ovakav zaključak redovnih sudova je potpuno ustavnopravno prihvatljiv i za Ustavni sud sa stanovišta sadržine prava na pravično suđenje. Ustavni sud je, polazeći od prethodno navedenog, ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi označenog prava, već da se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenog akta, odnosno da preispita zaključke redovnih sudova u pogledu tumačenja utvrđenog činjeničnog stanja.

Što se tiče navoda o povredi prava na imovinu, zajemčenog odredbama člana 58. Ustava, Ustavni sud konstatuje da rešavanje imovinskih sporova pred sudovima u parničnom postupku nužno ima za posledicu donošenje nepovoljne odluke za jednu od stranaka u sporu. Međutim, činjenica da je jedna stranka u imovinskoj parnici neizbežno neuspešna, sama po sebi nije dovoljna da bi se utvrdila povreda njenog Ustavom zajemčenog prava na imovinu. Mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, koje se jemči odredbom člana 58. stav 1. Ustava, prvenstveno se odnosi na akte javne vlasti, odnosno mere koje preduzima država u cilju ograničenja ili oduzimanja imovine nekog lica. Za razliku od sporova koji se vode zbog mešanja države u imovinu pojedinca, u konkretnom slučaju, povreda imovinskih prava koja nesporno spadaju u domen građanskih prava prvenstveno treba da bude sagledana u odnosu na procesne garancije iz člana 32. stav 1. Ustava. Imajući u vidu da je Ustavni sud ocenio da nisu prihvatljivi navodi podnosioca o tome da mu je osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje, ne postoje ni ustavnopravni razlozi koji bi bili osnov za tvrdnju da je podnosiocu povređeno pravo na imovinu.

Na osnovu navedenog u ovoj tački obrazloženja, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj deo ustavne žalb e, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u građanskom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti