Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku jer parnični postupak traje preko osam godina bez prvostepene odluke. Nalaže se hitno okončanje postupka i utvrđuje pravo podnositeljke na naknadu nematerijalne štete zbog neopravdano dugog trajanja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Biserke Vulović iz Kragujevca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 24. februara 2010. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba Biserke Vulović i utvrđuje da je u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Kragujevcu P. 1957/00 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, garantovano odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se ustavna žalba odbacuje u delu kojim je traženo da se utvrdi da je u navedenom postupku povređeno načelo zabrane diskriminacije garantovano članom 21. Ustava.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete koju može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

3. Nalaže se nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem mogućem roku.

4. Odbacuje se ustavna žalba Biserke Vulović izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Kragujevcu K. 203/02 od 20. novembra 2002. godine.

5. Odbacuje se zahtev za brisanje podataka iz Kaznene evidencije o osuđivanosti podnositeljke ustavne žalbe za krivično delo kleveta i izricanju "zaštitne mere zabrane obavljanja vršenja sudske vlasti" za veći broj sudija i predsednika sudova.

O b r a z l o ž e nj e

1. Biserka Vulović iz Kragujevca podnela je 18. decembra 2007. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu, zbog povrede prava na pravično suđenje garantovanog odredbom člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, u postupku koji se vodi pred Opštinskim sudom u Kragujevcu P. 1957/00, povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 14. Konvencije i načela zabrane zloupotrebe prava iz člana 17. Konvencije. Podnositeljka ustavne žalbe smatra da navedeni parnični postupak u kome ona ima položaj tužioca, neosnovano dugo traje, čime joj je uskraćeno i ograničeno pravo na pravično i efikasno "presuđenje u razumnom roku", obrazlažući svoje navode diskriminacijom po osnovu razlika u društvenom položaju, socijalnom statusu i stepenu obrazovanja. Podnositeljka ustavne žalbe je osporila i presudu Opštinskog suda u Kragujevcu K. 203/02 od 20. novembra 2002. godine, zahtevajući njen poništaj, kao i brisanje podataka iz Kaznene evidencije o osuđivanosti za krivično delo kleveta. Takođe, od Ustavnog suda je tražila izricanje "zaštitne mere zabrane obavljanja vršenja sudske vlasti" za veći broj sudija i predsednika sudova.

2. Ustavni sud je dopisima od 23. oktobra 2008. godine i 26. februara 2009. godine, saglasno odredbi člana 72. stav 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08 i 27/08), od Opštinskog suda u Kragujevcu i Okružnog suda u Kragujevcu zahtevao da dostave na uvid spise predmeta P. 1957/00, kao i da se izjasne o navodima iz ustavne žalbe.

U odgovoru na ustavnu žalbu od 17. novembra 2008. godine, predsednik Opštinskog suda u Kragujevcu je istakao da su neosnovani navodi podnositeljke ustavne žalbe o navodnoj povredi prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku u postupku koji se pred tim sudom vodio u predmetu P. 1957/00, naročito ukazujući da je sama podnositeljka svojim «neekonomičnim ponašanjem» uticala na dužinu trajanja postupka. Spisi predmeta P. 1957/00, koji su se u vreme dostavljanja odgovora Ustavnom sudu nalazili u Okružnom sudu u Kragujevcu, dostavljni su Ustavnom sudu 9. marta 2009. godine.

3. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

4. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u predmet Opštinskog suda u Kragujevcu P. 1957/00 i drugu dostavljenu dokumentaciju i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnositeljka ustavne žalbe je 18. avgusta 2000. godine podnela Opštinskom sudu u Kragujevcu tužbu protiv Dušice Radovanović iz Kragujevca, radi naknade nematerijalne štete nastale usled povreda zadobijenih u saobraćajnoj nesreći 29. januara 1998. godine, sa zahtevom da sud donese presudu kojom će usvojiti tužbeni zahtev i obavezati tuženu da tužilji isplati na ime pretrpljenih bolova 90.000,00 dinara, na ime smanjene radne i životne aktivnosti 45.000,00 dinara i na ime pretrpljenog straha 30.000,00 dinara, sve sa kamatom od dana podnošenja tužbe pa do isplate. Tužena je prethodno pravosnažnom presudom Opštinskog suda u Kragujevcu K. 995/98 od 4. januara 2000. godine oglašena krivom za krivično delo teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 210. stav 3. u vezi člana 195. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakona Republike Srbije, pri čemu je oštećena Biserka Vulović, ovde podnositeljka ustavne žalbe, upućena da svoj imovinskopravni zahtev, saglasno članu 108. Zakona o krivičnom postupku, ostvari u parnici.

Tužilja je 14. maja 2001. godine proširila tužbu i kao tužene označila i Udruženje osiguravajućih organizacija Jugoslavije (drugotuženi) i osiguravajuće društvo "Dunav osiguranje" (trećetuženi). Tužilja je, takođe, više puta preinačavala tužbu tako što je isticala nove osnove za novčanu naknadu materijalne i nematerijalne štete, ili je po zahtevu suda uređivala tužbu precizirajući osnove po kojima traži naknadu štete i/ili opredeljujući novčane iznose tužbenog zahteva (podnescima od 14. maja 2001. godine, 18. avgusta 2003. godine, 14. novembra 2003. godine i 29. novembra 2006. godine).

U parničnom postupku pred Opštinskim sudom u Kragujevcu u predmetu P. 1957/00, u periodu od 2. oktobra 2000. godine kada je zakazano prvo ročište za glavnu raspravu, pa do 10. aprila 2006. godine, postupalo je troje sudija. Nakon toga, za suđenje u ovom predmetu postalo je nadležno veće, jer je vrednost predmeta spora posle preinačenja tužbe prešla iznos od 3.000.000,00 dinara.

U tom periodu, zakazano je 34 ročišta za glavnu raspravu, a održano je 13 ročišta (8. januar 2001. godine, 6. jul 2001. godine, 23. januar 2002. godine, 3. decembar 2002. godine, 10. jun 2003. godine, 20. jun 2006. godine, 6. septembar 2006. godine, 20. oktobar 2006. godine, 2. mart 2007. godine, 18. april 2007. godine, 16. jul 2007. godine, 4. april 2008. godine, 4. jun 2008. godine).

Razlog za neodržavanje prva tri zakazana ročišta za glavnu raspravu (2. oktobar 2000. godine, 8. novembar 2000. godine i 4. decembar 2000. godine) je nedolazak tužene Dušice Radovanović, kojoj tužba i poziv za ročište nisu dostavljeni, jer nije pronađena na adresi označenoj u tužbi. Kasnija ročišta za glavnu raspravu su odlagana zbog nedolaska prvotužene (25. septembar 2002. godine, 29. oktobar 2002. godine, 12. mart 2003. godine, 24. april 2003. godine, 2. jul 2003. godine, 6. avgust 2003. godine, 10. april 2006. godine, 20. oktobar 2006. godine, 14. decembar 2006. godine, 8. oktobar 2007. godine, 12. decembar 2007. godine i 6. avgust 2008.godine), nedolaska drugotuženog (6. jula 2001. godine, 19. oktobar 2001. godine, 25. septembar 2002. godine, 29. oktobar 2002. godine, 12. mart 2003. godine, 24. april 2003. godine, 2. jul 2003. godine, 6. avgust 2003. godine, 10. decembar 2004. godine, 10. april 2006. godine, 20. oktobar 2006. godine i 14. decembar 2006. godine) i trećetuženog (19. oktobar 2001. godine, 25. septembar 2002. godine, 29. oktobar 2002. godine, 2. jul 2003. godine i 10. decembar 2004. godine), odnosno njihovih punomoćnika. Ročište za glavnu raspravu zakazano za 25. septembar 2002. godine je odloženo zbog štrajka zaposlenih u sudu, a ročište od 10. novembra 2008. godine je odloženo jer su se spisi predmeta nalazili u Okružnom sudu u Kragujevcu. Ustavni sud je utvrdio da u periodu od 6. avgusta 2003. godine do 10. decembra 2004. godine nije zakazano nijedno ročište za glavnu raspravu, mada se u kratkom vremenskom periodu predmet nalazio u Opštinskom sudu u Jagodini pred kojim je tužilja vodila parnični postupak protiv Republike Srbije. Takođe, utvrđeno je i da u periodu od 10. decembra 2004. godine do 10. aprila 2006. godine nije zakazano nijedno ročište za glavnu raspravu.

Na prvom održanom ročištu za glavnu raspravu, 8. januara 2001. godine, punomoćnik prvotužene je osporio tužbeni zahtev u pogledu visine opredeljenog tužbenog zahteva, pri čemu je istakao da postoji podeljena odgovornost tužilje i prvotužene za nastalu štetu i predložio izvođenje dokaza veštačenjem medicinske struke. Tužilja je, takođe, 18. maja 2001. godine predložila izvođenje dokaza veštačenjem medicinske struke preko veštaka dr Z., ali je već podneskom od 18. juna 2001. godine predložila nove veštake, dr O. i dr M., pošto veštak dr Z. nije pristupio na zakazana ročišta. Na ročištu za glavnu raspravu koje je održano 6. jula 2001. godine izveden je dokaz saslušanjem dva veštaka medicinske struke, ortopeda i psihijatra, na čiji nalaz i mišljenje je tužilja prigovorila podneskom od 11. jula 2001. godine, istovremeno predloživši da se izvede dokaz veštačenjem od strane novih veštaka medicinske struke, i to: neuropsihijatra, ortopeda i specijaliste medicine rada (dr K., dr G. i dr S.-A.). Prvostepeni sud je na ročištu održanom 23. januara 2002. godine doneo rešenje kojim je pozvao tužilju da unapred položi iznos potreban za podmirenje troškova novog veštačenja, ali kako je tužilja prethodno, dopisom od 6. aprila 2001. godine, sudu uputila predlog za oslobađanje od plaćanja troškova postupka, ona je ovaj predlog ponovila podnescima od 25. februara 2002. godine i 8. aprila 2002. godine, dostavljajući istovremeno uverenja o svom imovnom stanju.

Opštinski sud u Kragujevcu je 11. aprila 2002. godine doneo rešenje P. 1957/00 kojim je stavom I izreke usvojio predlog tužilje za oslobađanje od plaćanja troškova sudskih taksi, a stavom II izreke odbio predlog za oslobađanje od plaćanja troškova veštačenja, obavezujući tužilju da unapred položi iznos od 6.000,00 dinara, potreban za podmirenje troškova veštačenja. Postupajući po žalbi tužilje, Okružni sud u Kragujevcu je rešenjem Gž. 903/02 od 23. juna 2002. godine ukinuo rešenje Opštinskog suda u Kragujevcu P. 1957/00 od 11. aprila 2002. godine u stavu II izreke i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje u ukinutom delu.

U međuvremenu, predmet je dodeljen u rad trećoj sudiji, koja je 7. februara 2003. godine donela rešenje kojim je za veštaka saobraćajno-tehničke struke određen J. T., sa nalogom da izvrši veštačenje i utvrdi da li postoji doprinos tužilje nastanku saobraćajne nesreće. Nalaz veštaka je dostavljen sudu 5. marta 2003. godine, sa mišljenjem da tužilja nije doprinela nastanku saobraćajne nesreće i da se ponašala u skladu sa odgovarajućim zakonskim propisima.

Tužilja se podneskom od 25. mart 2003. godine izjasnila da smatra da su medicinska veštačenja dr M. i dr O. od 6. jula 2001. godine nepotpuna i proizvoljna, te je tražila od suda da postupi po njenom predlogu da se imenuju drugi veštaci. Istovremeno je podnela zahtev da sud donese presudu zbog izostanka, u slučaju da se tuženi i dalje ne odazivaju pozivima ili ne žele da se upuste u raspravljanje.

Na ročištu koje je održano 10. juna 2003. godine izveden je dokaz saslušanjem veštaka dr V. O., koji je ostao pri ranije datom nalazu i mišljenju, na koji je tužilja uložila prigovor i predložila da se odrede novi veštaci medicinske struke, ortoped i neuropsihijatar. Sud je doneo rešenje kojim je odredio izvođenje dokaza novim medicinskim veštačenjem i za veštake imenovao ortopeda dr Z. G. i neuropsihijatra dr S.Đ.-D. Takođe je izveden i dokaz saslušanjem veštaka saobraćajno-tehničke struke J. T., koji je ostao pri nalazu i mišljenju datom još u krivičnom postupku u predmetu K. 995/98 i pri dopuni tog nalaza i mišljenja datog sudu 5. marta 2003. godine, na koji tužilja nije prigovorila. Na istom ročištu, tužilja je istakla da nije unapred položila iznos potreban za podmirenje troškova veštačenja, jer je sudu podnela predlog za oslobađanje od plaćanja troškova veštačenja, o kome sud još nije odlučio nakon delimičnog ukidanja prvostepenog rešenja od 11. aprila 2002. godine.

Na ročištu za glavnu raspravu od 10. decembra 2004. godine sud je konstatovao da tužilja nije unapred položila iznos potreban za podmirenje troškova veštačenja, na šta je tužilja ponovo prigovorila da sud nije doneo odluku povodom njenog predloga za oslobađanje od plaćanja troškova veštačenja.

Prvostepeni sud je dopisom od 13. januara 2005. godine naložio veštaku saobraćajno-tehničke struke M. M. da, u roku od 15 dana od dana prijem dopisa, dostavi pismeni nalaz i mišljenje o tome da li postoji doprinos tužilje nastanku saobraćajne nezgode, na šta je tužilja prigovorila podneskom od 25. februara 2005. godine. Veštak je pismeni nalaz i mišljenje dostavio sudu 19. jula 2005. godine uz zaključak da nema doprinosa tužilje nastanku saobraćajne nezgode.

U međuvremenu, za suđenje u ovom sporu postalo je nadležno veće. Na ročištu za glavnu raspravu koje je održano 20. juna 2006. godine, punomoćnik prvotužene i trećetuženi su se saglasili da se sa glavnom raspravom ne počinje iznova i da se umesto toga pročitaju zapisnici o izvedenim dokazima. Tužilja je ostala pri ranije postavljenom tužbenom zahtevu, punomoćnik prvotužene je osporio visinu tužbenog zahteva, dok je punomoćnik trećetuženog i dalje isticao prigovor nedostatka pasivne legitimacije, koji je istakao još na ročištu 23. januara 2002. godine. Veće je naložilo pisarnici suda da se ovom parničnom predmetu združe spisi predmeta K-995/98 u kome je vođen krivični postupak protiv prvotužene pred Opštinskim sudom u Kragujevcu povodom predmetnog saobraćajnog udesa.

Na ročištu za glavnu raspravu od 20. oktobra 2006. godine sud je doneo rešenje P. 1957/00 kojim je odbio proširenje tužbe na tuženo Udruženje osiguravajućih organizacija Srbije i Crne Gore, Garantni fond, Beograd (drugotuženog). Drugotuženi se još podneskom od 20. juna 2001. godine, kao i podnescima dostavljanim sudu u kasnijem toku postupka, protivio tome da se u odnosu na njega proširi tužba. Na istom ročištu, sud je doneo rešenje o vraćanju tužbe tužilji radi ispravke i dopune stava IV postavljenog tužbenog zahteva, sa nalogom da se izvrši razdvajanje tužbenog zahteva za naknadu štete na ime trajnog umanjenja životne aktivnosti i na ime trajnog umanjenja radne sposobnosti. Povodom predloga tužilje da bude oslobođena plaćanja troškova veštačenja, predsednik veća je dopisom od 20. oktobra 2006. godine tražio od predsednika Opštinskog suda u Kragujevcu da ga izvesti da li u budžetu suda postoje novčana sredstva za primenu člana 167. Zakona o parničnom postupku. Predsednik suda je 7. novembra 2006. godine dostavio obaveštenje da nema novčanih sredstava kojima bi troškovi veštačenja u ovom predmetu bili isplaćeni iz budžeta suda.

Tužilja je 15. novembra 2006. godine izjavila Okružnom sudu u Kragujevcu žalbu na rešenje P. 1957/00 o odbijanju proširenja tužbe na drugotuženog, koja je rešenjem Okružnog suda u Kragujevcu Gž. 2889/06 od 26. decembra 2006. godine odbijena kao neosnovana. U obrazloženju rešenja je navedeno da ožalbeno prvostepeno rešenje ne utiče na pravo tužilje da potražuje naknadu štete od Garantnog fonda (drugotuženog) u posebnoj parnici.

Opštinski sud je na ročištu za glavnu raspravu koje je održano 2. marta 2007. godine doneo rešenje P. 1957/00 kojim je odbio predlog tužilje za oslobađanje od plaćanja troškova parničnog postupka kao neosnovan. Rešavajući po žalbi tužilje na rešenje Opštinskog suda u Kragujevcu P. 1957/00 od 2. marta 2007. godine, Okružni sud u Kragujevcu je rešenjem Gž. 1120/07 od 31. maja 2007. godine žalbu odbacio kao neblagovremenu.

Prvostepeni sud je na ročištu održanom 16. jula 2007. godine, rešavajući o podnesku tužilje od 18. aprila 2007. godine kojim je traženo proširenje tužbe na Udruženje osiguravača Srbije - Biro zelene karte, doneo rešenje kojim je odbacio zahtev za proširenje tužbe kao nedozvoljen, jer je već pravosnažno odlučeno o proširenju tužbe protiv ranije Garantnog fonda Beograd, a sada Udruženja osiguravača Srbije-Biro zelene karte.

Tužilja je 10. avgusta 2007. godine izjavila "žalbu-predlog za ponavljanje postupka" protiv rešenja Okružnog suda u Kragujevcu Gž. 1120/07 od 31. maja 2007, kojim je njena žalba odbačena kao neblagovremena. Ovaj podnesak je rešenjem Okružnog suda u Kragujevcu Gž. 1120/07 od 5. februara 2008. godine vraćen Opštinskom sudu u Kragujevcu, sa nalogom da se otklone procesni nedostaci, jer se iz sadržine podneska tužilje nije moglo zaključiti da li je izjavila žalbu ili predlog za ponavljanje postupka. Drugostepeno rešenje dostavljeno je tužilji 26. februara 2008. godine, sa dopisom predsednika veća kojim je tužilji naloženo da se izjasni na okolnost da li podnesak od 10. avgusta predstavlja žalbu ili predlog za ponavljanje postupka. Postupajući po ovom nalogu, tužilja je 26. marta 2008. godine precizirala podnesak od 10. avgusta 2007. godine, označavajući ga kao predlog za ponavljanje postupka pravosnažno okončanog rešenjem Opštinskog suda u Kragujevcu P. 1957/00 od 2. marta 2007. godine, kojim je odbijen zahtev tužilje za oslobađanje od plaćanja troškova veštačenja.

Na ročištu za glavnu raspravu od 4. juna 2008. godine sud je doneo rešenje kojim je odbio predlog za ponavljanje postupka kao neosnovan. Protiv ovog rešenja tužilja je 17. jula 2008. godine izjavila žalbu Okružnom sudu u Kragujevcu, koji je rešenjem Gž. 2352/08 od 10. novembra 2008. godine žalbu odbio kao neosnovanu i potvrdio rešenje Opštinskog suda u Kragujevcu P. 1957/00 od 4. juna 2008. godine. Tužilja je protiv rešenja Opštinskog suda u Kragujevcu P. 1957/00 od 2. marta 2007. godine podnela predlog za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti, ali je Republičko javno tužilaštvo dopisom Gt. 223/09 od 4. marta 2009. godine obavestilo sud da neće podići zahtev za zaštitu zakonitosti.

Tužilja je podneskom od 19. februara 2009. godine preinačila tužbeni zahtev, tako što je ponovo kao tuženog označila Udruženje osiguravača Srbije, a pored već istaknutih zahteva za naknadu štete tražila je i "naknadu štete zbog neopravdano dugog trajanja postupka zbog procesnih zloupotreba tuženih".

5. Odredbom člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, na čiju povredu ukazuje podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je da svako, tokom odlučivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama ili o krivičnoj optužbi protiv njega, ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, obrazovanim na osnovu zakona.

Kako Ustav Republike Srbije u članu 32. stav 1. sadrži odredbu o pravu na pravično suđenje, Ustavni sud je razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi cenio sa stanovištva jemstava sadržanih u navedenoj odredbi Ustava. Naime, odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U vreme podnošenja tužbe i pokretanja parničnog postupka u predmetu P. 1957/00 na snazi je bio Zakon o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), kojim je bilo propisano: da u parničnom postupku sud odlučuje u granicama zahteva koji su stavljeni u postupku (član 2. stav 1.); da sud odlučuje o tužbenom zahtevu po pravilu na osnovu usmenog, neposrednog i javnog raspravljanja (član 4.); da je sud dužan da potpuno i istinito utvrdi sporne činjenice od kojih zavisi osnovanost zahteva i da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima osnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice (član 7. st. 1. i 2.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je u parničnom postupku sud u pogledu postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti učinioca vezan za pravnosnažnu presudu krivičnog suda kojom se optuženi oglašava krivim (član 12. stav 3.). Vežećim Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/04) propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je: da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice (član 154. stav 1.); da krivica postoji kada je štetnik prouzrokovao štetu namerno ili nepažnjom (član 158.); da se u slučaju udesa izazvanog motornim vozilom u pokretu koji je prouzrokovan isključivom krivicom jednog imaoca, primenjuju pravila o odgovornosti po osnovu krivice (član 178. stav 1.); da ko drugome nanese telesnu povredu ili mu naruši zdravlje, dužan je naknaditi mu troškove oko lečenja i druge potrebne troškove s tim u vezi, kao i zaradu izgubljenu zbog nesposobnosti za rad za vreme lečenja i da je ako povređeni zbog potpune ili delimične nesposobnosti za rad gubi zaradu, ili su mu potrebe trajno povećane, ili su mogućnosti njegovog daljeg razvijanja i napredovanja uništene ili smanjene, odgovorno lice dužno plaćati povređenom određenu novčanu rentu, kao naknadu za tu štetu (član 195.); da će za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah sud, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu i da će prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, sud voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom (član 200.).

6. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta jemstava sadržanih u odredbi člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe u predmetnom parničnom postupku P. 1957/00 Opštinskog suda u Kragujevcu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, koje garantuje strankama zaštitu od neopravdanih odlaganja i odugovlačenja postupka, a donetim sudskim odlukama obezbeđuje delotvornost i autoritet.
Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, koji počinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je stanovišta da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog sudskog postupka, počev od 18. avgusta 2000. godine.
Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak do podnošenja ustavne žalbe trajao skoro osam godina, kao i da se postupak još uvek vodi pred prvostepenim sudom bez donete odluke o postavljenom tužbenom zahtevu.

Navedeno trajanje parničnog postupka i činjenica da postupak još uvek nije okončan pred prvostepenim sudom, sami po sebi ukazuju da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. I pored ove konstatacije, Ustavni sud je kod ocene navoda iz ustavne žalbe pošao od činjenice da je razumna dužina trajanja sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanje nadležnih organa vlasti, konkretno sudova koji vode postupak, kao i priroda postavljenog zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioca ustavne žalbe, su osnovni činioci koji utiču i na ocenu dužine parničnog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je mišljenja da je u ovom predmetu bilo relativno složenih pravnih i činjeničnih pitanja koja su zahtevala izvođenje brojnih dokaza u toku postupka. Naime, s obzirom na to da je prvotužena prethodno, presudom Opštinskog suda u Kragujevcu K. 995/98 od 4. januara 2000. godine, pravosnažno osuđena za krivično delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja, podnositeljka ustavne žalbe je nesporno imala pravo na naknadu štete. Međutim, punomoćnik prvotužene nije sporio osnov odgovornosti prvotužene, ali je istakao prigovor podeljene odgovornosti (doprinos tužilje nastanku saobraćajne nezgode) i osporio visinu traženih iznosa novčane naknade. Kako je prema nalazima dva veštaka saobraćajne struke utvrđeno da nije postojao doprinos tužilje nastanku saobraćane struke, na sudu je bilo da utvrdi postojanje pojedinih vidova materijalne i nematerijalne štete i da odredi visinu novčane naknade za svaki od tih vidova, na osnovu nalaza i mišljenja veštaka medicinske struke (specijalista medicine rada, ortopedije, neuropsihijatrije i psihijatrije). Činjenica da je podnositeljka ustavne žalbe proširila tužbu i kao tužene označila i Udruženje osiguravajućih organizacija Jugoslavije (drugotuženi) i Osiguravajuće društvo "Dunav osiguranje" (trećetuženi) nije posebno doprinelo složenosti postupka, ali je, po oceni Ustavnog suda, svakako doprinelo dužini trajanja postupka.

S tim u vezi, ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljka ustavne žalbe, kao tužilac u ovom parničnom postupku, delimično doprinela neopravdanoj dužini njegovog trajanja. Sud je prethodno konstatovao da je podnositeljka ustavne žalbe prisustvovala svim zakazanim ročištima za glavnu raspravu. Iako je podnositeljka više puta preinačavala tužbu i time doprinela dužem trajanju postupka, Ustavni sud je ocenio da je ovakvo ponašanje dozvoljeno u kontekstu korišćenja svih raspoloživih procesnih sredstva propisanih Zakonom o parničnom postupku, a u cilju ostvarenja postavljenih zahteva koji su predmet konkretnog parničnog postupka (vidi: presudu Evropskog suda za ljudska prava Sokolov protiv Rusije, br. 3734/02 od 22. septembra 2005. godine, stav 38, "koristi se prednošću izvora koje u domaćem pravu ima na raspolaganju u odbrani svojih interesa"). S druge strane, podnositeljka ustavne žalbe je više puta predlagala dodatna veštačenja i prigovarala na nalaze i mišljenja veštaka, čime je takođe doprinela dužem trajanju postupka. Međutim, i ovakvo ponašanje je, po oceni Ustavnog suda, dozvoljeno u kontekstu korišćenja svih raspoloživih procesnih sredstva, te se podnositeljka ne može smatrati odgovornom za prekoračenje roka koje se smatra razumnim (vidi: presudu Evropskog suda za ljudska prava Preto i drugi protiv Italije, br. 7984/77 od 8. decembra 1983. godine, stav 34), ali se, s druge strane, duže trajanje postupka koje je nastalo kao rezultat ovakvog ponašanje podnositeljke ustavne žalbe ne može pripisati ni sudovima (vidi: presudu Evropskog suda za ljudska prava Surmeli protiv Nemačke, br. 75529/01 od 8. juna 2006. godine). Ustavni sud je cenio i to da podnosilac ustavne žalbe nije predujmila troškove veštačenja u rokovima koje je sud određivao, što je dodatno doprinelo dužem trajanju konkretnog parničnog postupka, ali kako je ona, koristeći se mogućnostima predviđenim članom 172. ranije važećeg Zakona o parničnom postupku, podnela predlog za oslobađanje od plaćanja troškova postupka, o čemu je sud konačnu odluku doneo nakon više od pet godina, Ustavni sud je ocenio da se ni ovo kašnjenje ne može pripisati u krivicu podnositeljke ustavne žalbe.

Ustavni sud je ocenio da blagovremeno rešavanje konkretnog parničnog postupka za podnositeljku ustavne žalbe ima poseban značaj. Naime, postupak se vodi radi naknade materijalne i nematerijalne štete nastale usled povreda koje je podnositeljka ustavne žalbe zadobila u saobraćajnoj nesreći. Ovakvi predmeti, po oceni Ustavnog suda, spadaju u sporove u kojima se zahteva posebna efikasnost sudova (vidi: presudu Evropskog suda za ljudska prava Silva Pontes protiv Portugala, br. 14940/89 od 23. marta 1994. godine, stav 39, i Poje protiv Hrvatske, br. 29159/03 od 9. marta 2006. godine, st. 26. i 27.), pa je bilo neophodno da u konkretnom slučaju nadležni sudovi postupaju sa naročitom revnošću.

Ocenjujući postupanje sudova u konkretnom slučaju, Ustavni sud je i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatovao da je osnovna dužnost sudova da obezbede da svi učesnici u postupku ponašaju na takav način da se izbegne nepotrebno odugovlačenje i da se preduzimaju one radnje u postupku koje imaju za cilj da se postupak sprovede brzo i efikasno. S tim u vezi, Ustavni sud je našao da Opštinski sud u Kragujevcu snosi najveći deo odgovornosti za neopravdano dugo trajanje parničnog postupka u predmetu P. 1957/00. Naime, odgovornost suda je prvenstveno u činjenici da i nakon više od osam godina od podnošenja tužbe, nije doneta prvostepena presuda/odluka suda. Takođe, Ustavni sud je konstatovao da u dva vremenska perioda, od 6. avgusta 2003. godine do 10. decembra 2004. godine i od 10. decembra 2004. godine do 10. aprila 2006. godine, nisu zakazivana ročišta za glavnu raspravu, što predstavlja neopravdanu pasivnost i nedelotvornost suda, pa se po oceni Ustavnog suda, teret odgovornosti za ovo odugovlačenje može pripisati isključivo Opštinskom sudu u Kragujevcu. Pored toga, Ustavni sud je našao da je nalaganjem tužilji da uredi tužbu, odnosno tužbeni zahtev, ali tek nakon 6. avgusta 2003. godine, dakle tri godine nakon podnošenja tužbe, prvostepeni sud propustio da koristi procesna ovlašćenja iz člana 109. ranije važećeg Zakona o parničnom postupku. Takođe, Ustavni sud je našao da je nerazumno dugom trajanju konkretnog postupka doprinelo i to što je prvostepena odluka o tužiljinom predlogu za oslobađanje od plaćanja troškova veštačenja doneta nakon pet godina od dana podnošenja predloga. Činjenica da se iz sredstava suda nije mogao isplatiti predujam za troškove veštaka, ne može u konkretnom slučaju osloboditi sud od obaveze da blagovremeno donese odluku povodom podnetog predloga za oslobađanje od polaganja predujma za troškove veštaka.

Ustavnopravna ocena do sada sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, zasnovana na praksi i standardima ovog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku i to zbog neefikasnog i povremeno pasivnog postupanja Opštinskog suda u Kragujevcu, u pojedinim fazama parničnog postupka.

7. Na osnovu izloženog, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljki ustavne žalbe u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Kragujevcu u predmetu P. 1957/00 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, na osnovu člana 89. stav 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07), ustavnu žalbu usvojio i odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete, na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu, kao i da se naloži nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se parnični postupak okončao u najkraćem mogućem roku.

Imajući u vidu da u ustavnoj žalbi nisu navedeni ustavnopravni razlozi zbog kojih podnositeljka ustavne žalbe smatra da je neopravdano dugo trajanje postupka posledica diskriminacije, izričito zabranjene odredbom člana 21. Ustava, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio kao nedopuštenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07), jer ne postoje procesne pretpostavke za odlučivanje.

8. Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu i u delu u kome je izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Kragujevcu K. 203/02 od 20. novembra 2002. godine.

Naime, prema odredbi člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, koji je stupio na snagu 6. decembra 2007. godine, ustavna žalba se može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom. Odredbom člana 113. stav 2. Zakona propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojim je povređeno ili uskraćeno ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom, ako je taj akt ili radnja izvršena od dana proglašenja Ustava do dana stupanja na snagu ovog zakona.

Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona proizlazi da se ustavna žalba može izjaviti samo protiv pojedinačnog akta koji je donet ili radnje koja je izvršena nakon proglašenja Ustava Republike Srbije, 8. novembra 2006. godine.

Imajući u vidu da je ustavna žalba izjavljena protiv presude koja je doneta pre stupanja na snagu Ustava, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio kao nedopuštenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, i rešio kao u tački 4. izreke, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka.

9. Takođe, Ustavni sud je ocenio da u skladu sa odredbama čl. 167. i 170. Ustava nije nadležan da odlučuje o postavljenim zahtevima za brisanje podataka iz Kaznene evidencije o osuđivanosti podnositeljke ustavne žalbe za krivično delo kleveta i izricanju "zaštitne mere zabrane obavljanja vršenja sudske vlasti" za veći broj sudija i predsednika sudova, pa je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 1) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u tački 5. izreke.

10. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Službeni glasnik RS'', br. 24/08 i 27/08), odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK USTAVNOG SUDA dr Bosa Nenadić