Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku. Parnični postupak za utvrđenje prava službenosti, pokrenut 1993. godine, trajao je skoro devetnaest godina, što je posledica izuzetno neefikasnog postupanja prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2680/2010
17.07.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Srbijanke Radnić iz Loznice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. jula 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Srbijanke Radnić i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Loznici u predmetu P. 55/09, kasnije predmet Osnovnog suda u Loznici P. 693/10, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

O b r a z l o ž e nj e

1. Srbijanka Radnić iz Loznice podnela je 2. februara 2010. godine, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Loznici u predmetu P. 55/09. Podnositeljka se pozvala i na član 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Podnositeljka je navela da se osporeni postupak, koji je pokrenuo njen pravni prethodnik podnošenjem tužbe 29. juna 1993. godine, još uvek nalazi u fazi prvostepenog odlučivanja, zbog čega smatra da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Predložila je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu označenog ustavnog prava. Takođe je tražila da joj se utvrdi pravo na naknadu materijalne štete u visini troškova osporenog parničnog postupka, kao i zbog nemogućnosti obrađivanja zemlje.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Loznici P. 693/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Loznici P. 55/09) i iz izveštaja v.f. predsednika Osnovnog suda u Loznici VIII Su. 307/13 od 28. juna 2013. godine, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac Lj.R, pravni prethodnik podnositeljke ustavne žalbe, podneo je 29. juna 1993. godine Opštinskom sudu u Loznici tužbu protiv tuženog R.Đ, radi utvrđenja postojanja prava stvarne službenosti.

Nakon deset održanih ročišta, na kojima je izveden dokaz saslušanjem parničnih stranaka i pet svedoka, sprovedenog uviđaja na licu mesta uz učešće geometra, Opštinski sud u Loznici doneo je 25. oktobra 1994. godine presudu P. 1346/93 kojom je odbio tužbeni zahtev tužioca.

Navedena prvostepena presuda ukinuta je rešenjem Okružnog suda u Šapcu Gž. 286/95 od 17. avgusta 1995. godine i predmet je vraćen na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, od ukupno 72 zakazana ročišta, održano je 41. U toku 1996. i 1997. godine, dva ročišta nisu održana zbog toga što se spisi predmeta nisu mogli pronaći u pisarnici, dok četiri ročišta nisu održana jer veštak geometar nije izradio dopunu nalaza i mišljenja. U ovom delu postupka, predmetnoj parnici spojena je parnica koja se pred tim sudom vodila po tužbi tužioca protiv tuženih M.M. i M.M. radi utvrđenja prava službenosti, a na ročištu održanom 28. novembra 1997. godine odlučeno je da se ponovo izvrši uviđaj na licu mesta uz učešće geometra, nakon čega je rasprava odložena na neodređeno vreme. Prvo naredno ročište zakazano je za 29. novembar 1999. godine. Ročište koje je bilo zakazano za 5. april 2000. godine rešenjem je otkazano i rasprava je ponovo odložena na neodređeno vreme, a prvo sledeće ročište zakazano je za 12. jun 2001. godine. Zbog reorganizacije Službe za katastar nepokretnosti, glavna rasprava je ponovo odložena na neodređeno vreme na ročištu od 30. septembra 2002. godine. Sledeće ročište, koje je bilo zakazano je za 31. oktobar 2003. godine, nije održano jer veštak nije izašao na lice mesta, a sud je doneo rešenje o prekidu postupka. Povodom predloga punomoćnika tuženih za nastavak postupka iz februara 2005. godine, zakazano je ročište za 6. jun 2005. godine koje nije održano zbog sprečenosti sudije, dok ročište koje je bilo zakazano za 30. septembar 2005. godine nije održano na molbu tužioca. Glavna rasprava ponovo je odložena na neodređeno vreme 2. decembra 2005. godine zbog "lošeg vremena", a prvo naredno ročište bilo je zakazano za 10. januar 2007. godine. Pomenuto ročište nije održano zbog bolesti sudije. U ovom delu postupka ročišta u najvećem broju slučajeva nisu održana zbog nedolaska veštaka i neurednog pozivanja tuženih.

Na ročištu održanom 16. septembra 2008. godine doneto je rešenje o prekidu postupka zbog smrti tužioca. Podneskom od 15. oktobra 2008. godine Srbijanka Radnić, ovde podnositeljka ustavne žalbe, legitimišući se kao pravni sledbenik pokojnog Lj.R, obavestila je sud da preuzima postupak. U daljem toku postupka saslušane su parnične stranke i određeni broj svedoka, a veštak geometar je nakon izlaska na lice mesta dostavio dopunu nalaza i mišljenja. Dva ročišta nisu održana zbog sprečenosti sudije, jedno zbog nedolaska veštaka, odnosno punomoćnika tuženih, a jedno zbog lošeg vremena.

Presudom Osnovnog suda u Loznici P. 693/10 od 29. avgusta 2011. godine odbijeni su tužbeni zahtevi tužilje kojima je traženo utvrđenje postojanja prava stalne službenosti po osnovu održaja i činidbe.

Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž. 6100/11 od 22. marta 2012. godine potvrdio prvostepenu presudu u delu kojim je odlučeno o tužbenim zahtevima, a preinačio je u pogledu odluke o troškovima postupka. Navedena drugostepena odluka uručena je tužiljinom punomoćniku 15. juna 2012. godine.

4. Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu ukazuje podnositeljka u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

S obzirom na to da se odredba člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije sadržinski ne razlikuje od odredbe člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Ustavni sud je postojanje povrede prava cenio u odnosu na navedenu odredbu Ustava.

Članom 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 36/80, (43/82 i 72/82), 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11), koji se primenjivao do okončanja ovog postupka, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

5. Ocenjujući navode i razloge iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je predmetni parnični postupak počeo 29. juna 1993. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Loznici i da je pravnosnažno okončan donošenjem drugostepene presude 22. marta 2012. godine, kao i da je podnositeljka ustavne žalbe u taj postupak stupila u oktobru 2008. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje postojanje povrede prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, nezavisno od toga što je podnositeljka ustavne žalbe, legitimišući se kao pravni sledbenik tužioca Lj.R. stupila u parnicu u oktobru 2008. godine.

Ustavni sud je kod ocene navoda ustavne žalbe pošao od činjenice da je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu dužine trajanja sudskog postupka. Međutim, Ustavni sud je ocenio da nijedan od prethodno navedenih činilaca ne može opravdati to da je, u konkretnom slučaju, parnični postupak trajao nepunih devetnaest godina. Pri tome, Ustavni sud je ocenio da su propusti u pogledu delotvornog i efikasnog vođenja postupka od strane prvostepenog suda osnovni uzrok njegovom neprimereno dugom trajanju. O ovome svedoči činjenica da je Opštinski sud u Loznici tri puta odlagao raspravu na neodređeno vreme (zbog loših vremenskih uslova, reorganizacije Službe za katastar nepokretnosti, a za jedno odlaganje razlozi uopšte nisu navedeni), a nakon toga prva ročišta zakazivao tek posle jedne odnosno dve godine, tako da je po ovom osnovu period neaktivnosti suda ukupno iznosio preko četiri godine. Propust na strani prvostepenog suda ogleda se i u tome što, i pored činjenice da najveći broj ročišta nije održan zbog nedolaska veštaka i nedostavljanja dopune nalaza veštaka, taj sud nije koristio procesna ovlašćenja propisana odredbama Zakona o parničnom postupku u cilju ubrzanja i efikasnog vođenja postupka. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da ne može postojati nijedan razlog koji bi opravdao ovako dugo trajanje postupka, posebno imajući u vidu da iz utvrđenih činjenica ne proizlazi da su podnositeljka ustavne žalbe i njen pravni prethodnik svojim ponašanjem doprineli njegovom trajanju (zbog smrti podnositeljkinog prethodnika postupak je bio u prekidu mesec dana, a samo jedno ročište nije održano na njegov predlog), niti su postojale takve objektivne okolnosti za čije postojanje sud ne može biti odgovoran, a koje su onemogućavale okončanje spora u kraćem roku.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je izuzetno neefikasnim i nedelotvornim radom Opštinskog suda u Loznici podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u izreci.

6. Imajući u vidu da podnositeljka ustavne žalbe nije dostavila dokaz o pretrpljenoj materijalnoj šteti, kao i to da potraživanja na kojima je zahtev zasnovan nisu utvrđena nijednom sudskom odlukom (troškovi osporenog parničnog postupka i šteta zbog neobrađivanja zemlje), Ustavni sud je zaključio da nema uslova za odlučivanje o zahtevu za naknadu štete.

7. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti