Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe za isplatu 'kosovskog dodatka'

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu zaposlenog u MUP-u protiv presude Vrhovnog suda kojom je odbijen zahtev za isplatu tzv. 'kosovskog dodatka'. Žalba je odbačena jer je pravni osnov dodatka proglašen neustavnim, a navodi o povredi prava nisu osnovani.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Bratislava Milanovića iz Zvečana, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 6. oktobra 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

1. Odbacuje se ustavna žalba Bratislava Milanovića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Vrhovnim sudom Srbije u predmetu broj Rev. 3094/09.
   
2. Odbacuje se ustavna žalba Bratislava Milanovića izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 3094/09 od 18. novembra 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Bratislav Milanović iz Zvečana je 23. decembra 2009. godine, preko punomoćnika Zorana Jakovljevića, advokata iz Raške, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 3094/09 od 18. novembra 2009. godine, zbog povrede načela i prava iz člana 21. stav 1. i člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i prava zajemčenog članom 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno da se spor u vezi koga je doneta osporena presuda tiče (ne)primene Zaključka Vlade Republike Srbije 05 broj 02-4586/2003-001 od 17. jula 2003. godine o isplati posebne nadoknade za zaposlene u državnim organima na teritoriji Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija, odnosno tzv. kosovskog dodatka i da su postupajući sudovi, kao i Vrhovni sud Srbije u osporenoj presudi povredili podnosiocu ustavne žalbe označena prava kada su odbili njegov zahtev za isplatu ovog dodatka, jer poslodavac zaposlenima u zdravstvu, školstvu i nekim drugim državnim organima isplaćuje uvećane zarade po ovom osnovu. Takođe se navodi: da je Vrhovni sud Srbije nerazumno dugo odugovlačio sa zauzimanjem stava po ovom pitanju čime je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da su po ovom pitanju sudovi zauzimali različite stavove, dok Vrhovni sud Srbije nije odlučivao o izjavljenim revizijama sve do objave konkursa za izbor sudija; da su odluke donete isključivo zbog pristrasnosti u korist države, te da je na taj način izvršena diskriminacija jedne kategorije zaposlenih u državnim organima.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbama člana 82. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) je propisano: da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva ili je zakonom isključeno pravo na njihovu sudsku zaštitu (stav 1.); da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku (stav 2.).

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
   
3. Na osnovu navoda ustavne žalbe i dokaza koji su uz nju priloženi, Ustavni sud je utvrdio da je presudom Opštinskog suda u Kraljevu P. 498/06 od 27. februara 2009. godine, stavom prvim izreke, odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se obaveže tuženo Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srbije da mu na ime neisplaćenih plata za rad na području Kosova i Metohije za period od 1. avgusta 2003. godine do 31. maja 2006. godine, isplati iznose bliže navedene u ovom stavu izreke, sa zateznom kamatom počev od 1-og u narednom mesecu za prethodni mesec, do isplate, a stavom drugim izreke obavezan je tužilac da tuženom isplati troškove parničnog postupka u iznosu od 63.750,00 dinara.
   
Okružni sud u Kraljevu je presudom Gž. 1204/09 od 23. jula 2009. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu.
   
Protiv navedene drugostepene presude tužilac je izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.
   
Vrhovni sud Srbije je 18. novembra 2009. godine doneo osporenu presudu Rev. 3094/09, kojom je revizija odbijena kao neosnovana.
   
4. Odredbama člana 60. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) je propisano da se zakoni i drugi opšti akti za koje je odlukom Ustavnog suda utvrđeno da nisu u saglasnosti s Ustavom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima ili zakonom, ne mogu primenjivati na odnose koji su nastali pre dana objavljivanja odluke Ustavnog suda, ako do tog dana nisu pravnosnažno rešeni, kao i da se izvršenje pravnosnažnih pojedinačnih akata donetih na osnovu propisa koji se više ne mogu primenjivati, ne može ni dozvoliti ni sprovesti, a ako je izvršenje započeto - obustaviće se.
   
Odredbama Ustava na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki (član 21. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).
   
Ocenjujući navode ustavne žalbe u odnosu na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje na to da je Odlukom Ustavnog suda IU–412/2003 od 16. aprila 2010. godine utvrđeno da nije u saglasnosti sa Ustavom i zakonom tačka 1. Zaključka Vlade Republike Srbije 05 broj: 02-4586/2003-001 od 17. jula 2003. godine, u delu koji se odnosi na prihvatanje tač. 1. do 12. Informacije u pogledu statusa određenih organa, organizacija i službi sa područja AP Kosovo i Metohija, koji je sastavni deo ovog zaključka, a kojim se pored ostalog, predviđa da će iznos plate ili zarade, odnosno naknade koju primaju zaposleni u državnim organima, pokrajinskim organima, organima lokalne samouprave, javnim preduzećima čiji je osnivač Republika i javnim preduzećima čiji je osnivač lokalna samouprava sa područja AP Kosovo i Metohija i koja obavljaju registrovanu delatnost na području osnivača, kao i zaposleni u javnim službama sa područja AP Kosovo i Metohija, izmeniti tako da zaposleni koji žive i rade na području AP Kosovo i Metohija primaju platu odnosno zaradu u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom uvećanu za 100%.
   
S obzirom na to da je predmetni parnični postupak pravnosnažno okončan pre objavljivanja navedene Odluke, te da podnosilac ustavne žalbe povredu Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje zasniva na tvrdnji da je ostao uskraćen za isplatu dela zarade koji bi mu pripao primenom navedenog Zaključka Vlade, Ustavni sud smatra da bi razmatranje žalbe u ovom delu bilo bespredmetno, imajući u vidu odredbe člana 60. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu. Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo u svim predmetima ustavnih žalbi u kojima su podnosioci osporavali sudske presude donete u parničnim postupcima vođenim radi isplate po osnovu Zaključka Vlade Republike Srbije 05 broj: 02-4586/2003-001 od 17. jula 2003. godine, a u kojima su navode o povredi Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje zasnivali na tvrdnjama da su osporenim aktima uskraćeni za isplatu dela zarade (vidi rešenja Ustavnog suda Už-2154/2009 od 19. januara 2011. godine, Už-2155/2009 od 19. januara 2011. godine, Už-2156/2009 od 19. januara 2011. godine i dr.)
   
Pored toga, podnosilac ustavne žalbe nije dostavio dokaze da su sudovi u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosili različite odluke o osnovanosti tužbenih zahteva koji su se zasnivali na identičnom činjeničnom stanju i spornom pravnom pitanju i da su na taj način podnosioca ustavne žalbe, odbijajući njegov tužbeni zahtev, doveli u bitno različit položaj od onoga u kome su bila lica čiji je istovrsni tužbeni zahtev usvojen, a što bi bilo suprotno principu pravne sigurnosti koji je sastavni deo prava na pravično suđenje. Naime, podnosilac ustavne žalbe je samo ukazao da je stavljen u neravnopravan položaj u odnosu na ostale zaposlene u državnim organima na teritoriji Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija koji primaju ovaj dodatak, kao i da su po ovom pitanju sudovi zauzimali različite stavove, ne pružajući pri tom niti jedan dokaz u prilog svojim tvrdnjama.

Takođe, Ustavni sud je imao u vidu i navode ustavne žalbe u delu u kome podnosilac ustavne žalbe ističe povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupku pred Vrhovnim sudom Srbije. Imajući u vidu da je u konkretnom slučaju osporena revizijska presuda doneta u roku kraćem od četiri meseca, Ustavni sud je zaključio da je tvrdnja podnosioca da mu je u sprovedenom revizijskom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku očigledno neosnovana. Ustavni sud naglašava da formalno pozivanje na povredu određenih ustavnih prava ustavnu žalbu ne čini samu po sebi dopuštenom.

U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe da je osporenom revizijskom presudom povređeno načelo jednakosti svih pred zakonom zajemčeno odredbom člana 21. stav 1. Ustava, iz razloga što mu nije isplaćen tzv. kosovski dodatak, te je stavljen u neravnopravan položaj u odnosu na ostale zaposlene u državnim organima koji primaju taj dodatak, Ustavni sud konstatuje da nema osnova za tvrdnje da je osporenim aktom podnosilac ustavne žalbe na bilo koji način diskriminisan zbog nekog ličnog svojstva, niti su pruženi bilo kakvi dokazi u tom smislu, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda zabrane diskriminacije.

Imajući u vidu izneto, a krećući se u granicama zahteva koji je u ustavnoj žalbi postavljen, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u celini, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

6. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević