Odbijanje ustavne žalbe zbog nepostojanja povrede prava na hitno odlučivanje o pritvoru
Kratak pregled
Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja o produženju pritvora. Utvrđeno je da je žalbeni postupak, koji je trajao 15 dana, sproveden u skladu sa zahtevom hitnosti iz člana 27. stav 3. Ustava.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Kalmana Petrovića i Aleksandra Dimovića, obojice iz Subotice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 3. marta 2011. godine, doneo je
O D L U K U
Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Kalmana Petrovića i Aleksandra Dimovića izjavljena protiv rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Kž. II 1242/10 od 25. maja 2010. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. Kalman Petrović i Aleksandar Dimović, obojica iz Subotice, preko punomoćnika Viktora Juhasa Đurića, advokata iz Subotice, podneli su Ustavnom sudu 31. maja 2010. godine ustavnu žalbu protiv rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Kž. II 1242/10 od 25. maja 2010. godine, zbog povrede prava zajemčenog odredbama člana 27. stav 3. Ustava Republike Srbije i člana 5. stav 4. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.
U ustavnoj žalbi se navodi da je 11. maja 2010. godine Osnovni sud u Subotici u postupku koji se vodio protiv Kalmana Petrovića i Aleksandra Dimovića doneo rešenje Kv. 767/10 i prema podnosiocima produžio pritvor za dva meseca, do 14. jula 2010. godine. Branilac podnosilaca ustavne žalbe je 13. maja 2010. godine protiv navedenog rešenja o produženju pritvora izjavio žalbu o kojoj je Apelacioni sud u Novom Sadu odlučio 25. maja 2010. godine rešenjem Kž. II 1242/10. Drugostepeno rešenje je primljeno u Osnovni sud Subotici 28. maja 2010. godine i isti dan dostavljeno podnosiocima ustavne žalbe i njihovom braniocu. Podnosioci ustavne žalbe smatraju da iz svega navedenog proizlazi da sud nije hitno odlučio o njihovim žalbama na način na koji to jemči odredba člana 27. stav 3. Ustava Republike Srbije.
Podnosioci ustavne žalbe dalje navode da je Osnovni sud u Subotici doneo rešenje o produženju pritvora Kv. 767/10 od 11. maja 2010. godine u sednici veća o kojoj podnosioci i njihov branilac nisu bili obavešteni, te nisu mogli da aktivno učestvuju u donošenju odluke o tome da li će im pritvor biti produžen, već su samo imali mogućnost da izjave žalbu na navedeno rešenje. Iz navedenog zaključuju da im „nije omogućen postupak odlučivanja o zakonitosti lišavanja slobode, koje jemči član 5. stav 4. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, jer im je samo omogućeno pravo na žalbu, a pravo na žalbu nije postupak“ i da bi „postupka u smislu člana 5. stav 4. Konvencije bilo da im je omogućeno da prisustvuju sednici veća koje je donelo rešenje Kv. 767/10“.
Predložili su da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji i utvrdi da su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli nematerijalnu štetu zbog povrede prava iz člana 27. stav 3. Ustava i člana 5. stav 4. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda .
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, kao i odgovor Osnovnog suda u Subotici i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:
Pred Osnovnim sudom u Subotici vođen je krivični postupak protiv podnosilaca ustavne žalbe koji je nepravnosnažno okončan donošenjem presude K. 2232/10 od 14. jula 2010. godine. Navedenom presudom podnosioci ustavne žalbe su oglašeni krivim zbog izvršenja po jednog krivičnog dela razbojništva iz člana 206. stav 1. Krivičnog zakonika i izrečena im je kazna zatvora od po dve godine u koju kaznu im je uračunato vreme provedeno u pritvoru.
Podnosioci ustavne žalbe su se nalazili u pritvoru od 22. januara 2010. godine po rešenju istražnog sudije Osnovnog suda u Subotici Ki. 1279/10 od 23. januara 2010. godine, koji im je određen na osnovu odredaba člana 142. stav 2. tač. 3) Zakonika o krivičnom postupku (u daljem tekstu: ZKP), a koji im je tokom postupka produžavan. Poslednji put je prema podnosiocima ustavne žalbe pritvor produžen 14. jula 2010. godine, nakon izricanja prvostepene presude rešenjem Osnovnog suda u Subotici K. 2232/10 i određeno je da pritvor može trajati do upućivanja podnosilaca u ustanovu na izdržavanje kazne zatvora, ali najduže dok ne istekne vreme trajanja izrečene kazne u prvostepenoj presudi.
Podnosiocima ustavne žalbe pritvor je određen nakon saslušanja i donošenja rešenja o sprovođenju istrage od strane istražnog sudije Osnovnog suda u Subotici, a saslušani su i prilikom donošenja odluke o produženju pritvora 15. aprila 2010. godine od strane postupajućeg veća.
Krivično vanpretresno veće Osnovnog suda u Subotici je 11. maja 2010. godine donelo rešenje Kv. 767/10 kojim je pritvor podnosima ustavne žalbe produžen do 14. jula 2010. godine, na osnovu odredbe člana 142. stav 2. tačka 3) ZKP. Istog dana, dakle 11. maja, su podnosioci ustavne žalbe primili navedeno rešenje, dok je njihov branilac rešenje primio 12. maja 2010. godine.
Branilac okrivljenih, ovde podnosilaca ustavne žalbe, je protiv rešenja o produženju pritvora izjavio žalbu, koja je u Osnovnom sudu u Subotici primljena 13. maja 2010. godine.
Nakon održanog glavnog pretresa 18. maja 2010. godine, postupajući predsednik veća je naložio da se izjavljena žalba sa spisima predmeta dostavi Apelacionom sudu u Novom Sadu na odlučivanje, uz napomenu da je sledeći glavni pretres zakazan za 31. maj 2010. godine, te da moli za hitnost. Izjavljena žalba sa spisima predmeta je istog dana, 18. maja primljena u pošti, a u Apelacionom sudu u Novom Sadu 24. maja 2010. godine.
Apelacioni sud u Novom Sadu je 25. maja 2010. godine, osporenim rešenjem Kž. II 1242/10, odbio kao neosnovanu žalbu branioca podnosilaca ustavne žalbe izjavljenu protiv rešenja Osnovnog suda u Subotici Kv. 767/10 od 11. maja 2010. godine.
Spisi predmeta Osnovnog suda u Subotici vraćeni su tome sudu 28. maja 2010. godine i istog dana su podnosioci ustavne žalbe i njihov branilac primili osporenu odluku o žalbi Apelacionog suda u Novom Sadu.
4. Odredbom člana 27. stav 3. Ustava zajemčeno je da svako ko je lišen slobode ima pravo žalbe sudu, koji je dužan da hitno odluči o zakonitosti lišenja slobode i da naredi puštanje na slobodu, ako je lišenje slobode bilo nezakonito.
Odredbom člana 5. stav 4. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda zajemčeno je da svako ko je lišen slobode ima pravo da pokrene postupak u kome će sud hitno ispitati zakonitost lišenja slobode i naložiti puštanje na slobodu ako je lišenje slobode nezakonito.
Zakonikom o krivičnom postupku (''Službeni list SRJ'', br. 70/01 i 68/02 i ''Službeni glasnik RS'', br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 i 72/09) propisano je: da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da trajanje pritvora svedu na najkraće neophodno vreme i da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru (član 141. stav 2); da se pritvor može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako osobite okolnosti ukazuju da će ponoviti krivično delo, ili dovršiti pokušano krivično delo, ili da će učiniti krivično delo kojim preti (član 142. stav 1. tačka 3)).
Članom 142. a ZKP propisano je da odluku o određivanju pritvora istražni sudija ili veće donosi po saslušanju okrivljenog, a da se odluka o produženju ili ukidanju pritvora donosi u sednici veća, izuzev u slučaju iz člana 145. ovog zakonika (tačka 1)); da saslušanju iz stava 1. ovog člana mogu da prisustvuju javni tužilac i branilac okrivljenog (tačka 2)); da je sud je dužan da na pogodan način obavesti javnog tužioca i branioca okrivljenog o vremenu i mestu saslušanja iz stava 1. ovog člana i da se saslušanje može obaviti i u odsustvu obaveštenih lica (tačka 3)); da se o saslušanju ili sednici veća na kojoj se odlučuje o pritvoru vodi poseban zapisnik koji se prilaže spisima (tačka 4)); da se izuzetno od stava 1. ovog člana odluka o određivanju pritvora se može doneti bez saslušanja okrivljenog ako poziv za saslušanje nije mogao da mu bude uručen zbog nedostupnosti ili neprijavljivanja promene adrese ili ako postoji opasnost od odlaganja (tačka 5)).
Članom 146. ZKP propisano je: da se posle predaje optužnice sudu do završetka glavnog pretresa, odluka o određivanju, produženju ili ukidanju pritvora donosi u skladu sa članom 142a ovog zakonika (tačka 1)); da je veće je dužno da i bez predloga stranaka ispita da li još postoje razlozi za pritvor i da donese rešenje o produženju ili ukidanju pritvora, po isteku svakih trideset dana do stupanja optužnice na pravnu snagu, a po isteku svaka dva meseca nakon stupanja optužnice na pravnu snagu (tačka 2)); da žalba na rešenje iz st. 1. i 2. ovog člana ne zadržava izvršenje rešenja (tačka 3)).
Ostalim relevantnim odredbama ZKP propisano je: da se žalba podnosi sudu koji je doneo rešenje (član 399. stav 1.); da će se na postupak po žalbi na rešenje shodno primenjivati, pored ostalih, i odredbe člana 372. ovog zakonika (član 402. stav 1.); da se žalba podnosi sudu koji je izrekao prvostepenu presudu u dovoljnom broju primeraka za sud, protivnu stranku i branioca, a da će neblagovremenu (član 386.) i nedozvoljenu (član 387.) žalbu odbaciti rešenjem predsednik veća prvostepenog suda (član 372. st. 1. i 2.); da o žalbi protiv rešenja prvostepenog suda odlučuje drugostepeni sud u sednici veća, ako ovim zakonikom nije drukčije određeno (član 401. stav 1.).
Krivičnim zakonikom ("Službeni glasnik RS", br. 85/05, 88/05, 107/05 i 72/09) propisano je: da ko upotrebom sile protiv nekog lica ili pretnjom da će neposredno napasti na život ili telo oduzme tuđu pokretnu stvar u nameri da njenim prisvajanjem sebi ili drugom pribavi protivpravnu imovinsku korist, kazniće se zatvorom od dve do deset godina (razbojništvo - član 206. stav 1.).
5. Donoseći odluku u ovom ustavnosudskom predmetu, Ustavni sud, kao i u svojim ranijim odlukama (videti, pored ostalih, Odluku Už - 314/2007 od 23. aprila 2009. godine, stav 6.) naglašava da je, sa aspekta zaštite ljudskih prava, pravo na slobodu jedno od osnovnih ljudskih prava zajemčenih Ustavom i da pritvor predstavlja posebno osetljivu meru njegovog ograničenja.
Ustavni sud ističe da odredba člana 27. stav 3. Ustava, garantujući pravo žalbe sudu licu lišenom slobode jemči pravo da pokrene postupak u kome će se preispitati zakonitost njegovog pritvaranja i jemči da će sud u tom postupku ispitivanja odluku doneti hitno, te narediti njegovo puštanje na slobodu, ukoliko utvrdi da je lišenje slobode bilo nezakonito.
Odgovor na pitanje da li je period ispitivanja zakonitosti pritvora od strane suda u saglasnosti sa obavezom hitnosti iz člana 27. stav 3. Ustava, Ustavni sud je već dao u svojim odlukama Už - 39/2007 od 16. jula 2009. godine i Už - 1254/2009 od 8. oktobra 2009. godine, kada je izneo stav da „jasno postavljen rok od 48 sati za donošenje i dostavljanje odluke o žalbi na rešenje o određivanju pritvora upućuje da i svaka sledeća odluka kojom se odlučuje o žalbi na rešenje o produženju pritvora mora biti doneta u što kraćem vremenskom periodu, uz poštovanje zahteva „naročite hitnosti“.
Međutim, Ustavni sud ističe da se ispitivanje daljih postojanja razloga za pritvor vrši po službenoj dužnosti od strane nadležnog suda na 30 dana, odnosno dva meseca, u zavisnosti u kojoj fazi je krivični postupak. Mogućnost izjavljivanja žalbe protiv odluke kojom se pritvor produžava prilikom preispitivanja, zapravo predstavlja dodatno ispitivanje njegove opravdanosti i zakonske zasnovanosti. Stoga, iako sud koji odlučuje o žalbi, saglasno odredbi člana 27. stav 3. Ustava, odluku o zakonitosti lišenja slobode mora doneti hitno, standard hitnosti je manje zahtevan kada dođe do postupanja suda koji o žalbi odlučuje. Ovakav stav Ustavnog suda saglasan je i sa praksom Evropskog suda za ljudska prava prema kojoj je „standard hitnosti manje strog kada je reč o postupku pred žalbenim sudom... jer, ako je pritvor potvrđen od strane suda, mora se smatrati zakonitim i nearbitrernim čak i kada je žalba dozvoljena, a naredni postupak po žalbi treba da pruži dodatne garancije koje, pre svega, imaju za cilj dodatnu procenu celishodnosti produženja pritvora. Stoga je Sud manje zabrinut zbog brzine postupka pred žalbenim sudom kada je ožalbenu pritvorsku odluku takođe doneo sud, što znači da je prethodno sprovedeni postupak imao sudsku prirodu i omogućio je protvoreniku odgovarajuće proceduralne garancije" (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu Veliyev protiv Rusije, broj 24202/05 od 24. juna 2010. godine, stav 164.).
Ustavni sud takođe ističe da se pitanje da li je pravo podnosioca ustavne žalbe iz člana 27. stav 3. bilo poštovano, mora utvrditi u svetlu činjenica svakog konkretnog slučaja.
6. Polazeći od svega navedenog, a ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi, Ustavni sud je utvrdio da je postupak po žalbi protiv rešenja Osnovnog suda u Subotici Kv. 767/10 od 11. maja 2010. godine, kojim je prema prema podnosiocima ustavne žalbe produžen pritvor, trajao 15 dana, računajući od 13. maja 2010. godine, kada je žalba branioca primljena u Osnovnom sudu u Subotici, do 28. maja 2010. godine, kada su spisi predmeta vraćeni istom sudu nakon donošenja odluke o žalbi (rešenje Apelacionog suda u Novom Sadu Kž. II 1242/10 od 25. maja 2010. godine) i kada su podnosioci ustavne žalbe i njihov branilac drugostepenu odluku primili.
Ustavni sud je ocenio da je žalba branioca okrivljenih, ovde podnosilaca ustavne žalbe, protiv rešenja o produženju pritvora Osnovnog suda u Subotici bila hitno razmotrena, kako to zahteva odredba člana 27. stav 3. Ustava.
Činjenica da žalba branioca protiv rešenja o produženju pritvora nije odmah po prijemu poslata na odlučivanje u Apelacioni sud u Novom Sadu nije od značaja za drugačiju odluku Ustavnog suda. Ovo iz razloga što je u konkretnom slučaju u trenutku izjavljivanja žalbe već bio zakazan glavni pretres za 18. maj 2010. godine, koji, da su spisi sa žalbom bili prosleđeni iz Osnovnog suda u Subotici u Apelacioni sud u Novom Sadu, ne bi mogao biti održan. Ova okolnost, po mišljenju Ustavnog suda predstavlja konkretan i dovoljan razlog koji opravdava postupanje prvostepenog suda i ne može se smatrati nekompatibilnim sa zahtevom hitnosti koju predviđa član 27. stav 3. Ustava.
7. Ustavni sud je cenio i navode podnosilaca ustavne žalbe da je Osnovni sud u Subotici doneo rešenje o produženju pritvora Kv. 767/10 na sednici veća o kojoj podnosioci i njihov branilac nisu bili obavešteni, te stoga nisu mogli da aktivno učestvuju u donošenju odluke o tome da li će im pritvor biti produžen, već su samo imali mogućnost da izjave žalbu protiv navedenog rešenja, iz čega zaključuju da im je povređeno pravo iz člana 5. stav 4. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Međutim, Ustavni sud podseća da je kontradiktorno usmeno ročište prema članu 5. stav 4. Konvencije uvek potrebno u slučajevima gde je početno pritvaranje izvršeno prema članu 5. stav 1. (v) (videti presudu Assenov i drugi protiv Bugarske, broj 24760/94 od 28. oktobra 1998. godine, stav 162.), kao i da, čak i u slučaju da je sporni pritvor odredio sud, ne lišava pritvoreno lice prava da se naknadno postupak preispita u skladu sa članom 5. stav 4. Konvencije, ako osnovne procesne garancije, kao što je usmeno ročište, nisu poštovane u početku (videti presudu De Wilde, Ooms i Versyp protiv Belgije, broj 2832/66, 2835/66 i 2899/66 od 18. juna 1971.).
U konkretnom slučaju, podnosiocima ustavne žalbe pritvor je određen rešenjem Opštinskog suda u Subotici Ki. 1279/10 od 23. januara 2010. godine, nakon što je istražni sudija okrivljene, ovde podnosioce, saslušao i doneo rešenje o sprovođenju istrage. Takođe, podnosioci ustavne žalbe su saslušani i prilikom donošenja rešenja o produženju pritvora 15. aprila 2010. godine. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je utvrdio da su podnosioci ustavne žalbe saslušani i prvobitno, kada im je pritvor određen, i naknadno, prilikom kontrole pritvora, te je nesporno da su osnovne procesne garancije, kao što je usmeno ročište, poštovane u konktekstu člana 5. stav 4. Konvencije i nije od značaja što pri narednoj kontroli pritvora podnosioci nisu ponovo saslušani, niti je takva obaveza kod donošenja rešenja o produženju pritvora propisana Ustavom i Zakonikom o krivičnom postupku.
8. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocima ustavne žalbe nije povređeno pravo zajemčeno odredbom člana 27. stav 3. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu.
9. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.
PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
dr Dragiša Slijepčević