Povreda prava na pravično suđenje zbog pogrešne primene materijalnog prava

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Apelacioni sud je pogrešno primenio materijalno pravo kada je odbio zahtev naslednika za naknadu štete zbog izgubljene zarade ostavioca, smatrajući je nenasledivim pravom, iako je šteta dospela pre smrti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Tomislav Stojković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi K. Đ . P . iz sela P. kod Leskovca , na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. januara 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba K. Đ . P . i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 1919/11 od 24. januara 2012. godine u delu kojim je odlučeno o zahtevu za naknadu štete pravnih sledbenika pok. S. P. za period od 7. oktobra 1999. do 1. juna 2008. godine, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Nišu Gž. 1919/11 od 24. januara 2012. godine, u delu navedenom u tački 1. izreke i određuje da taj sud donese novu odluku o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Leskovcu P. 1054/08 od 22. oktobra 2009. godine.

3. Ova odluka ima pravno dejstvo i prema lic u koj e ni je podnel o ustavnu žalbu, a nalaz i se u istoj pr avnoj situaciji kao i podnositeljka ustavne žalbe, saglasno odredbi člana 87. Zakona o Ustavnom sudu.

O b r a z l o ž e nj e

1. K. Đ. P. iz sela P. kod Leskovca podnela je 2. aprila 2012. godine, preko punomoćnika J. Š, advokata iz Niša, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 1919/11 od 24. januara 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava. Pozvala se i na član 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Evropska konvencija).

Povredu navedenog prava podnositeljka zasniva na tvrdnji o proizvoljnoj i arbitrernoj primeni odredaba Zakona o obligacionim odnosima kojima je uređeno pravo na naknadu materijalne štete zbog izgubljene zarade usled smanjene radne sposobnosti. Naime, podnositeljka smatra proizvoljnim stav drugostepenog suda da ona, kao naslednik svog pokojnog supruga, nema pravo na naknadu ovog vida štete za period od njegovog povređivanja do presuđenja. Po mišljenju podnositeljke, arbitrernost u postupanju drugostepenog suda ogleda se i u tome što je taj sud pozvao sina njenog pokojnog supruga da stupi u parnicu, iako je rešenjem ostavinskog suda ona oglašena za naslednika na pravu preuzimanja predmetnog parničnog postupka. Takođe, smatra proizvoljnim zaključak suda da nije dokazala da je pre povređivanja obavljala poljoprivredne poslove u toj meri da bi nakon povređivanja imala izdatke na ime angažovanja tuđe radne snage, jer su, kako navodi, na ovu okolnost izvedeni dokazi. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi joj pravo na naknadu štete i prizna troškove na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno nje govo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i dokumentaciju dostavljenu od strane Osnovnog suda u Leskovcu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Pred Opštinskim sudom u Leskovcu vođen je parnični postupak po tužbi tužilaca S. P. i K. Đ. P, ovde podnositeljke ustavne žalbe, protiv tuženog "D. osiguranje" a.d. - Filijala J, radi naknade štete.

Rešenjem Apelacionog suda u Nišu Gž. 2750/10 5. jula 2011. godine predmetni postupak je prekinut zbog smrti tužioca S. P.

Rešenjem Osnovnog suda u Leskovcu O. 1671/11 od 17. juna 2011. godine, utvrđeno je da zaostavštinu pok. S. P, između ostalog, čini i neisplaćeno novčano potraživanje u parničnom postupku u predmetu Gž. 2730/10 (očiglednom omaškom pogrešno naveden broj predmeta drugostepenog suda - Gž. 2750/10). Za naslednike na zaostavštini pok. S. P. oglašeni su sin ostavioca N. P. i supruga ostavioca K. Đ. P, pri čemu iz obrazloženja rešenja proizlazi da su naslednici sklopili sporazum o deobi zaostavštine, na osnovu kog je ostaviočeva supruga oglašena za naslednika na pravu preuzimanja parnice u predmetu Gž. 2730/10.

Nakon što je predmetni parnični postupak nastavljen, pred Apelacionim sudom u Nišu održana je glavna rasprava 24. januara 2012. godine. Pomenutoj glavnoj raspravi prisustvovao je punomoćnik tužilje, koji tom prilikom ni na koji način nije osporio aktivnu legitimaciju tužioca N. P, budući da je bio i njegov punomoćnik.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 1919/11 od 24. januara 2012. godine preinačena je presuda Opštinskog suda u Leskovcu P. 1054/08 od 22. oktobra 2009. godine, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužilaca K. Đ. P. i N. P, kao pravnih sledbenika pok. S. P, za naknadu materijalne štete zbog izgubljene zarade u iznosu od po 9.046,00 dinara mesečno, sa zateznom kamatom u periodu od 7. oktobra 1999. do 1. juna 2008. godine, kao i zahtev za isplatu navedenog iznosa na ime naknade štete u obliku rente počev od 22. oktobra 2009. godine pa za ubuduće. Prvostepena presuda je preinačena i u delu kojim je odlučeno o tužbenom zahtevu tužilje K. Đ. P, tako što je odbijen njen zahtev za naknadu materijalne štete zbog izgubljene zarade u iznosu od po 1.450,00 dinara mesečno, sa zateznom kamatom za period od 7. oktobra 1999. do 1. juna 2008. godine. Iz obrazloženja osporene presude proizlazi da su na glavnoj raspravi održanoj pred drugostepenim sudom pročitani ranije izvedeni dokazi, ali da zbog nedolaska tužilje nije izveden dokaz njenim saslušanjem na okolnost vrste poslova koje je obavljala u poljoprivredi. Dalje je navedeno da su prema činjeničnom stanju na kom je zasnovana prvostepena presuda, tužilja i njen pok. suprug S. P. u saobraćajnoj nezgodi izazvanoj krivicom osiguranika tuženog 7. oktobra 1999. godine zadobili teške telesne povrede, usled kojih je radna sposobnost S. P. bila umanjena za 20-25%, a tužiljina za 15%, te da se veštak poljoprivredne struke izjasnio da je tužiljin suprug zbog smanjene radne sposobnosti trpeo štetu u vidu izgubljene dobiti i angažovanja tuđe radne snage u poljoprivredi u iznosu od 9.046,00 dinara mesečno, a tužilja u iznosu od 1.450,00 dinara mesečno. Nakon što je ponovio sadržinu iskaza pok. S. P, tužilje i tri svedoka, drugostepeni sud je utvrdio da su pomenuti svedoci obrađivali poljoprivredno imanje pok. S. P. sa mehanizacijom koju je posedovao, uz plaćanje dnevnica, kao i to da je pok. S. P. u zavisnosti od kulture koju je uzgajao u sezoni angažovao i više radnika, dok je deo zemljišta davao u zakup. Polazeći od činjenice da je S. P. preminuo u toku žalbenog postupka, te istovremeno ističući da pravo na naknadu materijalne štete zbog smanjene radne sposobnosti pripada samo povređenom licu i da to pravo ne mogu ostvariti njegovi naslednici, osim u slučaju kada je naknada utvrđena pravnosnažnom sudskom odlukom, drugostepeni sud je ocenio neosnovanim tužbeni zahtev tužilaca K. Đ. P. i N. P, kao pravnih sledbenika pok. S. P, upravo iz razloga što o zahtevu pok. S. P. za naknadu materijalne štete nije pravnosnažno odlučeno. Odluku o odbijanju tužbenog zahteva tužilje K. P. Đ. za naknadu materijalne štete zbog izgubljene zarade, drugostepeni sud je obrazložio time da tužilja nije dokazala da je pre povređivanja obavljala poljoprivredne poslove koji su zahtevali angažovanje sopstvene radne snage radi ostvarivanja prihoda u toj meri, da bi posle povređivanja imala izdatke za angažovanje tuđe radne snage.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava na čiju povredu se podnositeljka u ustavnoj žalbi poziva, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka , kao i o optužbama protiv njega.

Kako je sadržina prava garantovanog čl anom 6. Evropske konvencije suštinski istovetna odredbi člana 32. stav 1. Ustava, to se ocena postoj anja povrede ili uskraćivanja ovog prava u postupku po ustavnoj žalbi vrši u odnosu na naveden u odredb u Ustava .

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) je propisano: da je šteta umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta) (član 155.); da se u slučaju smrti, telesne povrede ili oštećenja zdravlja, naknada određuje po pravilu, u obliku novčane rente, doživotno ili za određeno vreme i da se novčana renta dosuđena na ime naknade štete plaća mesečno unapred, ako sud ne odredi što drugo (član 188. st. 1. i 2.); da oštećenik ima pravo kako na naknadu obične štete, tako i na naknadu izmakle koristi, da se visina naknade štete određuje prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, izuzev slučaja kad zakon naređuje što drugo i da se pri oceni visine izmakle koristi uzima u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem (član 189. st. 1, 2. i 3.); da ako povređeni zbog potpune ili delimične nesposobnosti za rad gubi zaradu, ili su mu potrebe trajno povećane, ili su mogućnosti njegovog daljeg razvijanja i napredovanja uništene ili smanjene, odgovorno lice dužno je plaćati povređenom određenu novčanu rentu, kao naknadu za tu štetu (član 195. stav 2.); da se pravo na naknadu štete u vidu novčane rente usled smrti bliskog lica ili usled povrede tela ili oštećenja zdravlja ne može preneti drugom licu, kao i to da se dospeli iznosi naknade mogu preneti drugome, ako je iznos naknade određen pismenim sporazumom strana ili pravnosnažnom sudskom odlukom (član 197.).

5. Imajući u vidu da podnositeljka ustavne žalbe tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje vidi u navodno proizvoljnom postupanju i arbitrernoj primeni merodavnog materijalnog prava, Ustavni sud i ovom prilikom podseća na svoj stav da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova. S druge strane, Ustavni sud ukazuje da se ustavna garancija prava na pravično suđenje, pored ostalog, sastoji u tome da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom arbitrernog postupanja i odlučivanja nadležnog suda. U prilog izloženom, Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) izražen u presudi Van Kück protiv Nemačke, od 12. juna 2003. godine, prema kojem zadatak tog suda nije da preispituje i utvrđuje činjenice i tumači domaće zakone, osim ako presuda domaćeg suda nije očigledno proizvoljna, ili ako nije na razumljiv i zadovoljavajući način obrazložena.

Pre svega, razmatrajući navode podnositeljke ustavne žalbe o proizvoljnom postupanju drugostepenog suda zbog pozivanja ostaviočevog sina da stupi u parnicu na mesto tužioca pok. S. P, Ustavni sud konstatuje da je podnositeljku ustavne žalbe u predmetnom parničnom postupku zastupao isti punomoćnik koji je zastupao i ostaviočevog sina, kao i da su ovi navodi prvi put izneti u ustavnoj žalbi. Imajući u vidu izneto, Ustavni sud nalazi da se tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje ne mogu zasnivati na navodima koji u toku postupka nisu isticani, i koji samim tim nisu bili predmet ocene redovnog suda.

Dalje, u pogledu navoda kojima se ukazuje na proizvoljnu primenu merodavnog materijalnog prava, Ustavni sud konstatuje da je, prema članu 195. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, odgovorno lice dužno da povređenom koji zbog potupne ili delimične nesposobnosti za rad gubi zaradu, plaća određenu novčanu rentu, kao naknadu za tu štetu, s tim što se ovo pravo, saglasno članu 197. istog zakona, ne može preneti na drugo lice, osim u slučaju kada se radi o dospelim iznosima koji su određeni pismenim sporazumom ili pravnosnažnom sudskom odlukom. Dalje, Ustavni sud ukazuje da se naknada štete u obliku novčane rente može dosuditi samo za štetu koja postoji u momentu donošenja sudske odluke pa za ubuduće, ali ne i za ranije pretrpljenu štetu koja se dosuđuje u jednokratnom iznosu. Dakle, renta je naknada u novčanom obliku čiji ukupan iznos nije poznat u momentu odlučivanja, koja se plaća periodično u unapred utvrđenim iznosima za štetu koja će nastati u budućnosti i tesno je vezana za ličnost oštećenog kao titulara ovog prava. Upravo zbog okolnosti koje se tiču ličnosti oštećenog (neizvesnost u pogledu trajanja potpune ili delimične nesposobnosti za rad i s tim u vezi neizvesnost u pogledu trajanja ovog prava) kao i činjenice da se renta plaća za ubuduće, ovo pravo ima karakter ličnog, dakle nenasledivog prava. S druge strane, šteta zbog izgubljene zarade usled izgubljene ili smanjene radne sposobnosti do donošenja sudske odluke nema oblik rente, jer se radi o šteti koja je već nastala. Dakle, do donošenja sudske odluke, budući da se radi o proteklom vremenu, postoji samo izgubljena zarada koja se ne može smatrati rentom već dospelom štetom koja se naknađuje u jednokratnom iznosu.

Ustavni sud konstatuje da je Apelacioni sud u Nišu odluku o odbijanju tužbenog zahteva podnositeljke, kao pravnog sledbenika pok. Stevana Petrovića, za naknadu štete zbog izgubljene zarade usled smanjene radne sposobnosti u periodu od 7. oktobra 1999. do 1. juna 2008. godine, koji istina, nije opredeljen u jednokratnom, već u mesečnim iznosima, doneo bez pozivanja na bilo koju zakonsku odredbu, zaključujući da se radi o neprenosivom pravu, jer, kako je navedeno, "naknada materijalne štete zbog smanjene radne sposobnosti pripada samo povređenom licu". Po nalaženju Ustavnog suda, iz ovako datog obrazloženja proizlazi da je drugostepeni sud postavljeni tužbeni zahtev za naknadu štete zbog izgubljene zarade usled delimične nesposobnosti za rad smatrao zahtevom za naknadu štete zbog smanjene radne sposobnosti, gubeći iz vida da se naknada štete po traženom osnovu dosuđuje ne zbog gubitka ili smanjenja radne sposobnosti, već zbog gubitka zarade koja je usled toga izostala, kao i da se za period do odlučivanja (u konkretnom slučaju do juna 2008. godine) ovaj vid štete ne može smatrati rentom, već štetom na koju se primenjuju opšta pravila o njenoj naknadi i s tim u vezi pravila o procesnoj sukcesiji naslednika, budući da je u pitanju nelično obligaciono pravo.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud smatra ustavnopravno neprihvatljivim zaključke i razloge drugostepenog suda na kojima se zasniva osporena odluka o odbijanju zahteva podnositeljke ustavne žalbe, kao naslednika pok. S. P, za naknadu materijalne štete za period od 7. oktobra 1999. do 1. juna 2008. godine, jer su posledica proizvoljnog shvatanja instituta naknade štete. Stoga je Ustavni sud, saglasno članu 89. stav. 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 - US ), u ovom delu ustavnu žalbu usvojio, te je utvrdio da je osporenom presud om Apelacionog suda u Nišu Gž. 8174/10 od 24. januara 2011. godine, u delu kojim je preinačena prvostepena presuda, tako što je podnositeljkin zahtev, kao pravnog sledbenika pok. S. P, za naknadu materijalne štete za period od 7. oktobra 1999. do 1. juna 2008. godine odbijen, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava mogu otkloniti poništajem osporene presude u navedenom delu i određivanjem da u ponovnom postupku Apelacioni sud u Nišu odluči o izjavljenoj žalbi tuženog , pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu , odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Ocenjujući navode podnositeljke ustavne žalbe o tome da joj je pravo na pravično suđenje povređeno i zaključkom suda o nedokazanosti činjenične tvrdnje da je pre povređivanja obavljala poljoprivredne poslove u meri da je nakon povređivanja imala izdatke za angažovanje tuđe radne snage, u prilog čemu se poziva na dokaze izvedene pred prvostepenim sudom, Ustavni sud podseća na stav ESLjP prema kome član 6. Evropske konvencije kojim se jemči pravo na pravično suđenje ne sadrži nikakva pravila o prihvatljivosti dokaza ili načinu na koji oni treba da budu ocenjeni (videti presudu „Schenk protiv Švajcarske“, od 12. jula 1998. godine, st. 45. i 46.).

U vezi sa iznetim, Ustavni sud nalazi da se iz obrazloženja osporene drugostepene presude nedvosmisleno može utvrditi koje je sve okolnosti drugostepeni sud cenio i iz kojih razloga je izveo zaključak da nisu ispunjeni uslovi za usvajanje tužbenog zahteva u ovom delu. Naime, u obrazloženju osporene presude navedeni su dokazi koje je taj sud ponovo izveo na raspravi i na kojima je zasnovao zaključak da su svedoci, čiji su iskazi pročitani, obrađivali poljoprivredno imanje podnositeljkinog supruga, kao i okolnost zbog koje je sud zaključio da podnositeljka nije dokazala da je pre povređivanja obavljala poljoprivredne poslove u toj meri, da bi posle povređivanja imala izdatke za angažovanje tuđe radne snage. Naime, drugostepeni sud je obrazloženju svoje odluke konstatovao da podnositeljka, iako uredno pozvana na raspravu pred tim sudom radi izvođenja dokaza njenim saslušanjem kao stranke u cilju utvrđivanja da li je i koje poljoprivredne poslove obavljala, nije došla. Dakle, podnositeljki je bilo omogućeno da pred drugostepenim sudom razjasni činjenična pitanja, koja su očigledno za taj sud bila sporna, ali ona to svoje pravo nije iskoristila. Stoga, po oceni Ustavnog suda, navodi podnositeljke koji se odnose na rezultat dokaznog postupka u situaciji kada joj je bilo omogućeno da se o spornom pitanju izjasni, se ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio deo ustavne žalbe kojim se osporava presuda Apelacionog suda u Nišu Gž. 8174/10 od 24. januara 2011. godine u delu kojim je odbijen podnositeljkin zahtev za naknadu štete, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Uzimajući u obzir da je osporenom presud om povređeno pravo na pravično suđenje i drugom tužiocu koj i ni je podne o ustavnu žalbu, a nalaz i se u istoj p ravnoj situaciji sa podnositeljkom, Ustavni sud je ocenio da ima mesta primeni člana 87. Zakona o Ustavnom sudu, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 3. izreke.

U pogledu zahtev a podnosi teljke za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na www.ustavni.sud rs).

9. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ( „Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na pravično suđenje zbog pogrešne primene materijalnog prava

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti