Odbijanje ustavne žalbe zbog nepovrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Krivični postupak koji je trajao tri godine i sedam meseci, uprkos dvostrukom ukidanju prvostepene presude, ne prelazi okvire razumnog roka s obzirom na okolnosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Željka Smiljanića iz Futoga, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 22. novembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Željka Smiljanića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u krivičnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Kladovu u predmetu K. 100/08, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Željko Smiljanić iz Futoga podneo je Ustavnom sudu 4. juna 2010. godine, preko punomoćnika Zorana Ateljevića, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 1858/10 od 30. marta 2010. godine, zbog povrede načela zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda, kao i prava na pravično suđenje, posebnih prava okrivljenog, prava na rehabilitaciju i naknadu štete i prava na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 22, člana 32. stav 1, člana 33. st. 5. i 6, člana 35. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije. Podnosilac je ustavnu žalbu izjavio i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava , u krivičnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Kladovu u predmetu K. 100/08.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da su i u prvostepenoj i u osporenoj drugostepenoj presudi, kao i u postupcima koji su prethodili njihovom donošenju, počinjene brojne bitne povrede Zakonika o krivičnom postupku; da je drugostepeni sud „morao održati pretres“, jer je činjenično stanje pogrešno i nepotpuno utvrđeno, jer je prvostepena presuda više puta ukidana i jer je „odbrana okrivljenog morala biti proverena vezano za veštačenje veštaka trasologa“; da je „kako prvostepeni, tako i drugostepeni sud potpuno ignorisao odbranu osuđenog koji je tražio u vidu dokaznog predloga da se na jedino mogući i pouzdani način, utvrdi da li je sporno odobrenje lažno ili nije, i to putem trasološkog veštačenja koji bi bilo j edino merodavno“; da sud „nije raspravio sva sporna pitanja i nije izveo sve dokazne predloge i neosnovano ga je osudio, jer nije utvrdio materijalnu istinu koja odgovara pravom činjeničnom stanju“; da je verovao da je sporno odobrenje izdato od strane ministarstva i da nije bio svestan da se radi o falsifikatu; da su pogrešno sudovi utvrdili da bio svestan svog dela i hteo njegovo izvršenje; da je zapisnik o iskazu svedoka R.R. pročitan protivno odredbama Zakonika o krivičnom postupku; da „prvostepeni sud upotpunjava izreku i nužnim subjektivnim elementom bića dela i na taj način eklatantno vrši prekoračenje optužbe i stvara uslove da može doneti osuđujuću presudu“ i da „uprkos tome Apelacioni sud svojom presudom čini istu povredu zakona“. Dalje navodi da se „Apelacija uopšte ne izjašnjava ni u pogledu navoda žalbe vezano za nužnost održavanja glavnog pretresa, neobavljenog veštačenja putem trasologa ni o potrebi neposrednog saslušanja svedoka R.R.“ i zaključuje da su mu je povređeni pravo na pravično suđenje, pravo na odbranu i pravo na žalbu.

U ustavnoj žalbi podnosilac ističe i povredu prava na suđenje u razumnom roku i prava okrivljenog da mu se sudi bez odugovlačenja iz člana 32. stav 1. i člana 33. stav 6. Ustava u krivičnom postupku koji je protiv njega vođen, navodeći „da je prvostepena presuda više puta ukidana“ i da je „postupak okončan tek nakon skoro četiri godine od podizanja optužnice“, iz čega zaključuje i da mu je „uskraćeno pravo na delotvornu sudsku zaštitu, garantovano članom 22. stav 1. Ustava“.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih načela i prava, utvrdi pravo na naknadu štete i ukine osporenu presudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Protiv podnosioca ustavne žalbe vođen je krivični postupak pred Opštinskim sudom u Kladovu u predmetu K. 100/08 koji je pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 1858/10 od 30. marta 2010. godine.

Krivični postupak je pokrenut 11. septembra 2006. godine podizanjem optužnice Opštinskog javnog tužilaštva u Kladovu.

Tokom trajanja krivičnog postupka, Opštinski sud u Kladovu je doneo dve prvostepene presude K. 176/06 od 10. marta 2007. godine i K. 233/06 od 6. novembra 2007. godine, koje su ukinute rešenjima Okružnog suda u Negotinu Kž. 250/07 od 2. jula 2007. godine i Kž. 144/08 od 24. decembra 2008. godine.

Trećom po redu presudom Opštinskog suda u Kladovu K. 100/08 od 16. septembra 2009. godine podnosilac ustavne žalbe je oglašen krivim zbog izvršenja produženog krivičnog dela falsifikovanje isprave iz člana 355. stav 2. u vezi sa stavom 1. u vezi sa članom 61. Krivičnog zakonika i izrečena mu je kazna zatvora u trajanju od pet meseci.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 1858/10 od 30. marta 2010. godine je, pored ostalog, preinačena prvostepena presuda u pogledu odluke o kazni, te je podnosiocu ustavne žalbe izrečena uslovna osuda tako što mu je utvrđena kazna zatvora u trajanju od pet meseci i istovremeno određeno da se ista neće izvršiti ukoliko u roku od jedne godine od dana pravnosnažnosti ne učini novo krivično delo, dok je žalba branioca u ostalom delu odbijena kao neosnovana. Pred drugostepenim sudom je održana sednica veća u prisustvu podnosioca ustavne žalbe i njegovog branioca.

Branilac podnosioca ustavne žalbe je 6. aprila 2010. godine dostavio Apelacionom sudu u Beogradu podnesak kojim, pored ostalog, ukazuje tom sudu da „mora da održi pretres“ saglasno članu 377. stav 5. Zakonika o krivičnom postupku, te da su „razlozi za održavanje glavnog pretresa, van pitanja njegove nužnosti održavanja po članu 377. Zakonika...jer mora da se proveri odbrana i vezano za veštačenje putem veštaka trasologa“.

4. Odredbama Ustava, na čije povrede se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (član 22. stav 1. ); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da sam ili preko branioca iznosi dokaze u svoju korist, ispituje svedoke optužbe i da zahteva da se, pod istim uslovima kao svedoci optužbe i u njegovom prisustvu, ispituju i svedoci odbrane i da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da mu se sudi bez odugovlačenja (član 33. st. 5. i 6.); da ko je bez osnova ili nezakonito lišen slobode, pritvoren ili osuđen za kažnjivo delo ima pravo na rehabilitaciju, naknadu štete od Republike Srbije i druga prava utvrđena zakonom (član 35. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).

Odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08, 20/09 i 72/09), koji je važio u vreme donošenja osporene presude, bilo je propisano: da će se o sednici veća obavestiti, pored ostalih, onaj optuženi ili njegov branilac koji je u roku predviđenom za žalbu ili za odgovor na žalbu zahtevao da bude obavešten o sednici ili je predložio održavanje pretresa pred drugostepenim sudom (čl. 377. do 379 .) i da predsednik veća ili veće može odlučiti da se o sednici veća obaveste stranke i kad nisu to zahtevale ili da se o sednici obavesti i stranka koja to nije zahtevala, ako bi njihovo prisustvo bilo korisno za razjašnjenje stvari (član 375. stav 1.); da drugostepeni sud donosi odluku u sednici veća ili na osnovu održanog pretresa te da o tome da li će održati pretres, odlučuje veće drugostepenog suda (član 376. st. 1. i 2.); da će se pretres pred drugostepenim sudom održati samo ako je potrebno da se zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja izvedu novi dokazi ili ponove već ranije izvedeni dokazi i ako postoje opravdani razlozi da se predmet ne vrati prvostepenom sudu na ponovni glavni pretres i da se izuzetno od stava 1. ovog člana pretres pred drugostepenim sudom mora održati ako je u istom krivičnom predmetu presuda jednom bila ukinuta (član 377. st. 1. i 5.).

5. Pristupajući oceni razloga i navoda iznetih u ustavnoj žalbi u odnosu na istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava okrivljenog da mu se sudi bez odlugovlačenja iz člana 33. stav 6. Ustava, Ustavni sud je pošao od toga da su ljudska i manjinska prava i slobode i ustavna žalba kao posebno pravno sredstvo za njihovu zaštitu utvrđeni Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, ali da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak trajno okončava, te je i u ovoj ustavnosudskoj stvari ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog sudskog postupka, od 11. septembra 200 6. godine, kada je protiv podnosioca ustavne žalbe podignuta optužnica, do 30. marta 2010. godine kada je Apelacioni sud u Beogradu doneo presudu Kž 1. 1858/10 kojom je postupak pravnosnažno okončan.

U smislu prethodno navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je krivični postupak ukupno trajao tri godine i nepunih sedam meseci.

Ispitujući osnovanost ustavne žalbe u odnosu na istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku i prava okrivljenog da mu se sudi bez od ugovlačenja, Ustavni sud je ocenio da se ne mogu prihvatiti kao osnovani navodi da troipogodišnje trajanje krivičnog postupka koji se vodio zbog osnovane sumnje da je okrivljeni izvršio krivično delo falsifikovanje isprave u produženom trajanju, izlazi izvan okvira razumnog roka. Naime, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu ukazuje da na ocenu razumne dužine trajanja konkretnog sudskog postupka, pored samog vremenskog trajanja utiču i drugi činioci, kao što su složenost predmeta o kome se pred sudom raspravlja i odlučuje, ponašanje podnosioca ustavne žalbe tokom postupka, postupanje nadležnih organa koji vode postupak i značaj predmeta raspravljanja za podnosioca ustavne žalbe. U smislu prethodno navedenog, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem nije doprineo dužem trajanju postupka i da mu je kao okrivljenom bilo u interesu da se postupak što pre okonča. Sa druge strane, ocenjujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud je utvrdio da je predmet optužbe u osporenom krivičnom postupku razmatran tri puta pred dve sudske instance. Stoga Sud ne može zaključiti da su nadležni sudovi bili neaktivni u ovom predmetu. Štaviše, Ustavni sud konstatuje da su u pojedinim prilikama prvostepeni i drugostepeni sud veoma brzo odlučivali o predmetu optužbe. Iako saglasno praksi Ustavnog suda, kao i praksi Evropskog suda za ljudska prava, višestruko vraćanje predmeta na ponovno suđenje uzrokuje odlaganje postupka i ocenjuje se kao „neopravdana aktivnost sudova“, Ustavni sud ističe da je osporeni krivični postupak pravnosnažno okončan za tri godine i nešto više od šest meseci , te je ocenio da ukupna dužina trajanja postupka, kao jedinstvena celina, ne izlazi iz okvira razumnog roka, imajući u vidu okolnosti konkretnog slučaja. Ovakva ocena Ustavnog suda saglasna je kako dosadašnjoj praksi ovog suda, tako i praksi Evropskog suda za ljudska prava.

S obzirom na sve napred izloženo, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe nisu povređena prava na suđenje u razumnom roku i na suđenje bez odugovlačenja , zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 33. stav 6. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11) , odlučujući kao u prvom delu izreke.

Imajući u vidu da podnosilac ustavne žalbe svoje tvrdnje o povredi Ustavom utvrđenog načela o zaštiti ljudskih i manjinskih prava i sloboda zapravo zasniva na povredi prava na suđenje u razumnom roku i prava okrivljenog da mu se sudi bez odugovlačenja iz člana 32. stav 1. i člana 33. stav 6. Ustava, to se izneta ocena Ustavnog suda odnosi i na ovo načelo.

6. Ispitujući postojanje pretpostavki za odlučivanje o delu ustavne žalbe kojim se u odnosu na osporenu presud u ističe povreda prava iz člana 32. stav 1, člana 33. stav 5. i člana 36. st av 2. Ustava, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, prava na odbranu i prava na pravno sredstvo. Naime, podnosilac ustavne žalbe ističe da se „Apelacija uopšte ne izjašnjava ni u pogledu navoda žalbe vezano za nužnost održavanja glavnog pretresa, neobavljenog veštačenja putem trasologa ni o potrebi neposrednog saslušanja svedoka R.R.“ i dodaje „da je činjenično stanje pogrešno i nepotpuno utvrđeno“, odnosno da nije utvrđena „materijalna istina koja odgovara pravom činjeničnom stanju“ i da je verovao da je sporno odobrenje izdato od strane ministarstva i da nije bio svestan da se radi o falsifikatu. Ocenjujući ove navode podnosioca, Ustavni sud najpre konstatuje da odlučujući o ustavnoj žalbi nije nadležan da, umesto i nakon redovnih sudova, ceni zakonitost osporenih pojedinačnih akata, utvrđene činjenice i ocenu izvedenih dokaza. Takođe, Ustavni sud ukazuje da samo pozivanje na određeno pravo zajemčeno Ustavom, a bez navođenja ustavnopravnih razloga kojima se potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Naime, Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio da je Apelacioni sud u Beogradu pre donošenja osporene drugostepene presude održao sednicu veća, u prisustvu podnosioca ustavne žalbe i njegovog branioca, na kojoj je saslušao objašnjenja stranaka, razmotrio spise predmeta, izjavljene žalbe i date predloge. Drugostepeni sud nije bio dužan da u žalbenom postupku održi samo zbog toga što su ranije presude bile ukidane, kako to pogrešno tumači podnosilac, s obzirom na to da je utvrdio da za novo ukidanje ožalbene prvostepene presude nije bilo ni činjeničnih ni procesnih razloga. Iz navedenog, po oceni Ustavnog suda, sledi da su garancije pravičnog suđenja, prava okrivljenog na odbranu i prava na pravno sredstvo u potpunosti ispunjene.

Sledom iznetog, Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Imajući u vidu da podnosilac ustavne žalbe svoje tvrdnje o povredi Ustavom zajemčenog prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. zapravo zasniva na povredi prava iz 32. stav 1, 33. stav 5. i člana 36. stav 2. Ustava, to se izneta ocena Ustavnog suda odnosi i na ovo pravo.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) , člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević