Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 13 godina. Kao glavni razlog navedeno je neefikasno postupanje prvostepenog i drugostepenog suda, uključujući višestruka ukidanja presuda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Sima Lončara iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. jula 2012. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

Usvaja se ustavna žalba Sima Lončara izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 935/05, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Simo Lončar iz Beograda podneo je 24. decembra 2009. godine, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu zajemčenog odredbom člana 58. stav 1. Ustava, u postupku koji se vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 935/05 i Okružnog suda u Beogradu.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je tužbu u predmetu P1. 935/05 podneo u martu 1998. godine, ali da do danas nije doneta pravnosnažna presuda. Osnov spora je poništaj odluke o dodeli stana. Naveo je da je stan njemu dodeljen 1990. godine, ali da se odluka nije mogla izvršiti zbog problema sa raseljavanjem, nakon čega mu je dva puta otkazan ugovor o radu, a odluka o dodeli stana stavljena je van snage. Prvostepeni sud je doneo presudu kojom je odbio tuženi zahtev da se poništi odluka o dodeli stana i ta presuda se već pet godina nalazi u Okružnom sudu u Beogradu. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i obaveže Republiku Srbiju da mu naknadi štetu zbog povećanih troškova stanovanja za period od 1998-2004. godine u iznosu od 8.000 EUR i 100.000 EUR zbog nemogućnosti bavljenja advokatskom delatnošću u periodu od 1998-2009. godine. Podneskom od 14. januara 2011. godine, podnosilac je naveo da ustavnu žalbu proširuje i na povredu prava na pravično suđenje, iz razloga koje će naknadno izneti u novom podnesku

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07 i 99/11) je po svojoj sadržini istovetna sa odredbom člana 170. Ustava, a stavom 2. istog člana je propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu i spise predmeta Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 935/05, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac je podneo tužbu 27. marta 1998. godine Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženih: preduzeća "Minel Elvo" iz Beograda i radnika tuženog "Minel Elvo" Vladimira Lazarevića, Ljubiše Trajkovića, Slobodana Čumića i Koste Stošića kojom je tražio da se poništi Odluka o dodeljivanju stanova u zakup broj 354/5-3 od 12. marta 1998. godine Vladimiru Lazareviću i Ljubiši Trajkoviću; Odluka o dodeljivanju kredita broj 355/5-1 od 12. marta 1998. godine, Odluka o konkursu od 10. novembra 1997. godine za raspodelu stanova i kredita koja se odnose na dodeljene stanove i kredite i da se obaveže tuženi da izvrši ponovnu raspodelu stanova, i to trosobnog stana u ulici Vojvode Stepe 120/TE 1 i stana u ulici Zagorskoj broj 8, stan broj 25, po strukturi dvoiposoban i predložio je određivanje privremene mere.

U postupku pred Četvrtim oštinskim sudom održano je 14 ročišta (17. septembra i 21. novembra 1998. godine, 25. februara, 21. septembra i 15. decembra 1999. godine, 5. decembra 2000. godine, 15. marta, 7. juna, 5. septembra i 15. novembra 2001. godine, 27. decembra 2002. godine, 22. novembra 2003. godine i 29. marta 2006. godine).

Pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu nije održano 9 ročišta ( 26. juna i 17. jula 1998. godine, 27. maja 1999. godine, 19. aprila, 15. juna i 19. septembra 2000. godine, 7. februara 2001. godine, 3. juna 2003. godine i 15. decembra 2005. godine). Ročišta su odlagana samo iz razloga nepostojanja procesnih pretpostavki, odnosno usled nedolaska uredno pozvanih tuženih na ročišta za glavnu raspravu.

Četvrti opštinski sud u Beogradu je 15. marta 2001. godine u predmetu P1. 151/98 doneo presudu na osnovu odricanja kojom je odbijen tužbeni zahtev tužioca da se ponište odluke tuženog "Minel Elvo" MDD iz Novog Beograda i to: Odluka o dodeljivanju kredita za izgradnju ili kupovinu stanova Upravnog odbora broj 354/5-1 od 12. marta 1998. godine u delu u kome su dodeljeni krediti Slobodanu Čumiću i Kosti Stošiću, Odluka o dodeli stambenog kredita broj 1300/3 od 15. oktobra 1998. godine kojom je dodeljen kredit Slobodanu Čumiću, Odluka istog organa Upravnog odbora broj 1300/4 od 15. oktobra 1998. godine o dodeli kredita Kosti Stošiću i Odluka Upravnog odbora broj 1445/5-3 od 5. novembra 1998. godine kojom je odbijen prigovor tužioca broj 1436 od 3. novembra 1998. godine na ove odluke.

Rešenjem donetim na ročištu od 15. novembra 2001. godine, Četvrti opštinski sud u Beogradu je u stavu prvom izreke odbio predlog tuženog "Minel Elvo" MDD, Novi Beograd za donošenje presude na osnovu priznanja. Stavom drugim izreke određen je prekid postupka u ovoj parničnoj stvari do pravnosnažnog okončanja postupka u predmetu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 3407/2000. Stavom trećim izreke konstatovano je da će se postupak nastaviti kad prestanu razlozi za prekid.

Odlučujući o žalbi Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 48/02 od 13. marta 2002. godine u stavu prvom izreke potvrdio rešenje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 151/98 od 15. novembra 2001. godine u stavu prvom izreke i odbio žalbu tužioca kao neosnovanu. Stavom drugim izreke ukinuo je rešenje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 151/98 od 15. novembra 2001. godine u stavu drugom i trećem izreke, uvažio žalbu tužioca i vratio spise prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Tužilac je na ročištu od 27. decembar 2002. godine istakao zahtev za izuzeće predsednika veća, a rešenje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu Su. 4/03 od 14. januara 2003. godine predlog tužioca je odbijen.

Rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 151/98 od 21. novembra 2003.godine u stavu prvom izreke odbačena je kao nedozvoljena tužba tužioca kojom je tražio da se poništi odluka Upravnog odbora tuženog broj 354/5-3 od 12. marta 1998. godine, Odluka broj 406 od 19. marta 1998. godine, rešenje generalnog direktora tuženog broj 728/3 od 21. aprila 1998. godine, te da se utvrdi da su bez pravnog dejstva ugovori o otkupu stana u ulici Vojvode Stepe broj 120 zaključeni između tuženog preduzeća "Minel Elvo" i Vladimira Lazarevića Ov. br. 336/99 od 21. januara 1999. godine i ugovor o otkupu stana na neodređeno vreme između tuženog i Vladimira Lazarevića bro 422 od 23. marta 1998. godine, te da se naloži tuženom "Minel Elvo" da tužioca Sima Lončara uvrsti u listu reda prvenstva za raspodelu stanova, a prema Odluci o dodeli stana broj 1430/1 od 14. maja 1999. godine. Stavom drugim izreke obavezan je tužilac da tuženom Vladimiru Lazareviću naknadi troškove parničnog postupka.

Odlučujući o žalbi tužioca Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 1422/04 od 13. maja 2005. godine uvažio žalbu tužioca i ukinuo rešenje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 151/98 od 21. novembra 2003.godine, a predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Presudom na osnovu odricanja P1. 935/05 od 29. marta 2006. godine Četvrti opštinski sud u Beogradu je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi "Minel Elvo" da tužioca uvrsti u listu reda prvenstva za raspodelu stanova, a prema Odluci tuženog o dodeli stana broj 1430/1 od 14. maja 1999. godine.

Presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 935/05 od 29. marta 2006. godine u stavu prvom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se poništi Odluka Upravnog odbora tuženog broj 354/5-3 od 12. marta 1998. godine, Odluka broj 406 od 19. marta 1998. godine, rešenje generalnog direktora tuženog broj 728/3 od 21. aprila 1998. godine, te da se utvrdi da su bez pravnog dejstva ugovori o otkupu stana u ulici Vojvode Stepe broj 120, zaključenog između tuženog "Minel Elvo" AD i Vladimira Lazarevića Ov. br. 336/99 od 21. januara 1999. godine i ugovor o zakupu stana na neodređeno vreme između tuženog i Vladimira Lazarevića broj 422 od 23. marta1998. godine. Stavom drugim izreke obavezan je tužilac da tuženom Lazarević Vladimiru naknadi troškove parničnog postupka. Iz obrazloženja prvostepene presude proizlazi da je tužilac zaključio ugovor o zakupu stana na neodređeno vreme broj 484 od 9. avgusta 2004. godine sa tuženim "Minel Elvo", površine 85,16m2, a ukupne površine 98,71m2 u ulici Knez Danilovoj broj 49-51, na osnovu koga je zakupodavac dao predmetni stan zakupcu u zakup na neodređeno vreme počev od 9. jula 2004. godine, koji će zakupac koristiti sa članovima svog porodičnog domaćinstava. Na osnovu utvrđenog činjenicčnog stanja, sud je stao na stanovište da radnik koji učestvuje u dve sindikalne raspodele može dobiti stan samo jedne, odnosno da radnik koji je zadovoljio svoju stambenu potrebu u jednoj od dve sindikalne raspodele gubi pavo da učestvuje u drugoj, jer se jedna stambena potreba ne može zadovoljiti dva puta. Sud je odbio preinačenje tužbenog zahteva tužica kojim je tražio da se utvrdi da ne proizvode pravno dejstvo osporene odluke, sa razloga, jer je u konkretnom slučaju tužilac nakon rešenja svog stambenog pitanja tražio preinačenje tužbe, zanemarujući činjenicu da posle podnošenja tužbe, 27. marta 1998. godine, nisu nastupile okolnosti iz čistog činjeničnog osnova, već je činjenični osnov izmenjen rešenjem stambenog pitanja tužioca.

Odlučujući o žalbi, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 5098/06 od 28. maja 2008. godine predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 935/05 vratio na dopunu postupka, radi združenja dokaza o izvršenoj dostavi presude na osnovu odricanja P1. 935/05 od 29. marta 2006. godine tuženom "Minel Elvo" i eventulnoj dostavi navedene presude tuženom ukoliko dostava nije izvršena.

Odlučujući o žalbi, Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž. 1443/10 od 3. novembra 2010. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio presudu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 935/05 od 29. marta 2006. godine. Iz obrazloženja drugostepene presude proizlazi da je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo, navodeći da je dodelom stana broj 57 u ulici Knez Danilovoj bro 49-51 i zaključenjem ugovora o zakupu tog stana na neodređeno vreme između tuženog "Minel Elvo" i tužioca rešeno stambeno pitanje tužioca u potpunosti, na koji način je izvršena zamena obaveze iz odluke broj 143/2 od 15. maja 1990. godine zbog čega je tužilac izgubio aktivnu legitimaciju da traži poništaj odluka. Takođe, je pravilan zaključak prvostepenog suda da raspravljanje po preinačenom tužbenom zahtevu tužioca ne bi bilo celishodno za konačno rešenje odnosa između stanaka i da bi dovelo do produženja parnice koja traje od 27. marta 1998. godine, a pored toga, ovde se ne radi o promenjenim okolnostima u toku parnice, imajući u vidu vreme zaključenja naznačenih ugovora i vreme preinačenja tužbe, ali i činjenicu da ako je i postojala šteta tužilac ju je trpeo i u periodu od podnošenja prvobitne tužbe. Pored toga, naveo je da se ne može tražiti poništavanje odluke o dodeli stana od strane zaposlednog koji je rešio svoju stambenu potrebu i koji da mu nije dodeljen nazančeni stan u ulici Starine Novaka odlukom broj 143/2 od 15. maja 1990. godine, ne bi ostvario pravo na stan, jer niko posle njega nije rešo stambenu potrebu.

Odlučujući o reviziji Vrhovni kasacioni sud je rešenjem Rev. 417/11 od 15. juna 2011. godine odbacio kao nedozvoljenu reviziju tužioca izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1443/10 od 3. novembra 2010. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 58. stav 1. Ustava je utvrđeno da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82 i 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91, "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98, 3/2002), bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da će u postupku u parnicama iz radnog odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.)

Odredbom člana 195. stav 3. Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'', br. 24/05, 61/05 i 54/09),je propisano da se spor pred nadležnim sudom pravnosnažno okončava u roku od šest meseci od dana pokretanja spora.

5. Period ocene razumnosti dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili ugroženih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine. Ustavni sud je konstatovao da je tužilac podneo tužbu Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu 27. marta 1998. godine, te da se isti ima uzeti kao relevantan za ocenu postojanja povrede navedenog ustavnog prava podnosioca ustavne žalbe.

Nema sumnje da je razumna dužina sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu dužine parničnog sudskog postupka.

Ocenjujući do sada sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, uvažavajući pri tome sudsku praksu i kriterijume Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Po oceni Ustavnog suda, osnovni razlog koji je doveo do povrede navedenog zajemčenog prava je nedelotvorno postupanje nadležnog prvostepenog i drugostepenog suda. Naime, Ustavni sud je utvrdio da je prvostepeni sud delimično odlučio o tužbenom zahtevu tužioca donošenjem presude na osnovu odricanja, nakon gotovo tri godine, da je nakon toga doneo rešenje o prekidu postupka 15. novembra 2001. godine, koje je rešenjem drugostepenog suda ukinuto, jer rešenje spora u predmetnoj parnici ne zavisi od rešenja predmeta spora, odnosno ishoda parnice koja je tekla pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3407/2000.

Pored toga, prvostepeni sud je rešenjem P1. 151/98 od 21. novembra 2003.godine odbacio tužbu tužioca zbog nedostatka pravnog interesa, jer je našao da pravo na sudsku zaštitu može imati samo subjekt materijalno pravnog odnosa čije je pravo povređeno, ali je navedeno rešenje ukinuto rešenjem drugostepenog suda Gž. 1422/04 od 13. maja 2005. godine zbog učinjene bitne povrede oderedaba parničnog postupka, jer se prvostepeni sud pojedinim pitanjima koja se odnose na ocenu dozvoljenosti i blagovremenosti tužbe nije bavio. Od donošenja navedenog prvostepenog rešenja do donošenja odluke po žalbi proteklo je godinu i šest meseci, pa se u konkretnom slučaju nedelotvorno postupanje odnosi na rad drugostepenog suda u postupku po žalbi.

U ponovnom postupku prvostepeni sud je doneo presudu P1. 935/05 od 29. marta 2006. godine, ali je nakon dve godine drugostepeni sud rešenjem Gž. 5098/06 od 28. maja 2008. godine, spise predmeta vratio prvostepenom sudu radi dostavljanja presude na osnovu odricanja P1. 935/05 od 26. marta 2009. godine tuženom "Minel Elvo". Naime, drugostepeni sud odnosno Apelacioni sud u Beogradu Gž. 1443/10 od 2. novembra 2010. godine je po žalbi tužioca odlučio nakon četiri godine od dana donošenja prvostepene presude

Ustavni sud posebno ističe činjenicu da je, saglasno odredbi člana 195. stav 3. Zakona o radu, propisan rok od šest meseci za pravnosnažno okončanje radnog spora. Navedeni rok od šest meseci nije prekluzivan, već instrukcioni, iz čega proizlazi da njegovo kršenje ne znači automatski i povredu prava na suđenje u razumnom roku. Međutim, ukupno trajanje parničnog postupka od 13 godina i dva meseca ima se smatrati nerazumno dugim rokom. Ustavni sud je ocenio da određena složenost postupka ne može biti opravdanje za nedelotvorno postupanje suda u ovoj pravnoj stvari i za ovako dugo trajanje osporenog postupka.

Ustavni sud ocenjuje da podnosilac ustavne žalbe nije doprineo dužini trajanja parničnog postupka, jer se uredno odazivao na sve pozive suda i aktivno učestvovao u postupku, pri čemu nije zloupotrebljavao svoja procesna ovlašćenja.

Predmet parničnog postupka, po oceni Ustavnog suda, jeste od velikog interesa za podnosioca ustavne žalbe, budući da se radi o zadovoljenju stambenih potreba u sindikalnoj raspodeli, odnosno rešavanje stambenog pitanja.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnosiocuustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.

U pogledu zahteva za naknadu materijalne štete, koju je podnosilac ustavne žalbe opredelio u iznosu od 8.000 EUR zbog povećanih troškova stanovanja i u iznosu od 100.000 EUR zbog nemogućnosti bavljenja advokatskom delatnošću, Ustavni sud ukazuje da iz odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu nesumnjivo proizilazi obaveza podnosioca da u svakom konkretnom slučaju dostavi dokaze da je pretrpeo štetu zbog postupanja suda, kao i da dostavi dokaze o visini štete i navede činjenice koje potkrepljuju te tvrdnje. Ustavni sud konstatuje da, u konkretnom slučaju, podnosilac ustavne žalbe nije dokazao da je pretrpeo materijalnu štetu, zbog dugog trajanja parničnog postupka.

6. Ocenjujući povredu prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava i prava na imovinu zajemčenog odredbom člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud je imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, ocenio da se podnosilac samo formalno poziva na povredu označenih ustavnih prava, a da pri tom ne navodi nijedan razlog na kome zasniva svoje tvrdnje. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42 b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS”, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

 

 

PREDSEDNIK VEĆA

 

dr Dragiša B. Slijepčević