Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u sporu za naknadu štete

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu nematerijalne štete, koji je trajao devet godina. Konstatovano je da je prekomerno trajanje postupka prvenstveno posledica neefikasnog postupanja prvostepenog i drugostepenog suda, uprkos delimičnom doprinosu podnosioca.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z. J. iz L, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. marta 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Z. J. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici u predmetu P. 350/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. J. iz L. je 15. juna 2011. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 9901/10 od 17. marta 2011. godine, zbog povrede načela i prava zajemčenih odredbama člana 21. stav 1. i 2, člana 23, člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije. Takođe, podnosilac ustavne žalbe je osporio dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka u kome je doneta navedena drugostepena presuda.

Podnosilac ustavne žalbe ističe da je pogrešan zaključak drugostepenog suda prema kome ga “odbijajući deo pravnosnažne presude Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovici P. 404/02 od 9. februara 2005. godine ne veže pri odlučivanju o nematerijalnoj šteti i da sud može da presudi i veće iznose preko odbijajućeg dela koji je postao pravnosnažan“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici P. 350/10, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilja R.M.V. je 7. marta 2002. godine podnela Opštinskom sudu u Sremskoj Mitrovici tužbu protiv prvotuženog Z. J, ovde podnosioca ustavne žalbe, i drugotuženog Garantnog fonda zajednice osiguravajućih organizacija Jugoslavije, radi naknade nematerijalne štete, ističući da je ona pretrpela teške telesne povrede u saobraćajnoj nesreći koja se 9. maja 2000. godine dogodila na putu Ruma – Šabac, a koju je izazvao prvotuženi upravljajući vozilom strane registracije. Predmet je zaveden pod brojem P. 404/02.

Prvostepeni sud je u ovoj pravnoj stvari zakazao ukupno 27 ročišta za glavnu raspravu (12. aprila 2002, 17. juna 2002, 11. marta 2003, 11. aprila 2003, 16. maja 2003, 25. jula 2003, 23. septembra 2003, 20. oktobra 2003, 17. novembra 2003, 5. decembra 2003, 15. januara 2004, 24. februara 2004, 7. aprila 2004, 9. juna 2004, 5. jula 2004, 29. septembra 2004, 2. novembra 2004, 29. novembra 2004, 27. decembra 2004, 11. januara 2005, 9. februara 2005, 11. januara 2007, 9. marta 2007, 28. septembra 2009, 10. novembra 2009, 16. aprila 2010. i 14. maja 2010. godine), od kojih je 14 održano. Ročišta zakazana za 12. april 2002. i 9. jun 2004. godine nisu održana zbog nedolaska parničnih stranaka, ročišta zakazana za 11. mart 2003, 23. septembar 2003, 2. novembar 2004. i 29. novembar 2004. godine nisu održana zbog nedostatka procesnih pretpostavki jer stranke ili jedna od njih nisu uredno pozvane, ročište zakazano za 16. maj 2003. godine nije održano na predlog punomoćnika tužilje, ročište zakazano za 25. jul 2003. godine nije održano zbog premeštaja postupajućeg sudije u Okružni sud u Sremskoj Mitrovici, ročišta zakazana za 17. novembar 2003. i 7. april 2004. godine nisu održana na predlog punomoćnika prvotuženog, ročište zakazano za 15. januar 2004. godine nije održano zbog nedolaska prvotuženog, ročište zakazano za 9. marta 2007. godine nije održano, jer je prvotuženi podneo žalbu protiv prvostepenog rešenja od 14. februara 2007. godine, a ročište zakazano za 10. novembar 2009. godine nije održano zbog štrajka advokata.

Opštinski sud u Sremskoj Mitrovici je 9. februara 2005. godine doneo presudu P. 404/02, kojom je: u stavu prvom izreke delimično usvojio tužbeni zahtev tužilje za naknadu štete i njen zahtev za naknadu troškova parničnog postupka i obavezao tužene da joj isplate odgovarajuće novčane iznose bliže opredeljene u izreci; u stavu drugom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje i njen zahtev za naknadu troškova parnice preko iznosa dosuđenih u stavu prvom izreke. Prvostepena presuda je 13. jula 2005. godine otpravljena parničnim strankama.

Odlučujući o žalbi drugotuženog, Okružni sud u Sremskoj Mitrovici je 22. juna 2006. godine doneo rešenje Gž. 2085/05, kojim je ukinuo prvostepenu presudu u stavu prvom izreke koji se odnosi na drugotuženog, te je u tom delu vratio predmet Opštinskom sudu u Sremskoj Mitrovici na ponovni postupak i odlučivanje. U obrazloženju drugostepenog rešenja je istaknuto da prvostepeni sud nije utvrdio sve činjenice koje su bitne za odluku o odgovornosti drugotuženog za nastalu štetu, odnosno da nije ispitao sa kojom je osiguravajućom organizacijom prvotuženi zaključio ugovor o osiguranju od autoodgovornosti. Drugostepeni sud je 10. jula 2006. godine vratio spise predmeta prvostepenom sudu sa pismenim otpravcima navedenog rešenja.

U ponovnom postupku, predmet je zaveden pod brojem P. 534/06, a prvo ročište za glavnu raspravu je održano 11. januara 2007. godine, na kome je prvotuženi istakao da mu nije dostavljena presuda Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovici P. 404/02 od 9. februara 2005. godine.

Prvotuženi je 22. januara 2007. godine podneo prvostepenom sudu predlog za ukidanje klauzule pravnosnažnosti presude Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovici P. 404/02 od 9. februara 2005. godine i žalbu protiv navedene presude.

Opštinski sud u Sremskoj Mitrovici je 14. februara 2007. godine doneo rešenje P. 534/06, kojim je u stavu prvom izreke odbio kao neosnovan predlog prvotuženog za ukidanje klauzule pravnosnažnosti presude istog suda P. 404/02 od 9. februara 2005. godine, dok je u stavu drugom izreke odbacio kao neblagovremenu žalbu prvotuženog protiv navedene presude.

Prvotuženi je 28. februara 2007. godine podneo žalbu protiv rešenja Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovici P. 534/06 od 14. februara 2007. godine, te je prvostepeni sud 9. marta 2007. godine dostavio Okružnom sudu u Sremskoj Mitrovici spise predmeta, radi postupanja po žalbama.

Odlučujući o žalbama prvotuženog, Okružni sud u Sremskoj Mitrovici je 14. jula 2009. godine doneo rešenje Gž. 639/07, kojim je usvojio žalbe i preinačio prvostepeno rešenje tako što je ukinuo klauzulu pravnosnažnosti presude Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovici P. 404/02 od 9. februara 2005. godine, te je ukinuo prvostepeno rešenje u delu u kome je žalba prvotuženog odbačena kao neblagovremena, pa je žalbu usvojio i ukinuo navedenu presudu u delu koji se odnosi na prvotuženog i vratio predmet prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. U obrazloženju drugostepenog rešenja je navedeno da je prvostepeni sud učinio bitnu povredu pravila postupka iz člana 354. stav 2. tačka 8) Zakona o parničnom postupku, jer nije dostavio prvostepenu presudu prvotuženom kao stranci koja živi u inostranstvu na način predviđen odredbama člana 136. Zakona o parničnom postupku, niti je pozvao prvotuženog da postavi punomoćnika za prijem pismena u Republici Srbiji.

Nakon formiranja nove mreže sudova, Osnovni sud u Sremskoj Mitrovici je presudom P. 350/10 od 14. maja 2010. godine delimično usvojio tužbeni zahtev tužilje i obavezao tužene da joj na ime naknade nematerijalne štete isplate odgovarajuće novčane iznose, dok je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje preko dosuđenih iznosa. U obrazloženju prvostepene presude je, pored ostalog, istaknuto: da je sud na osnovu sprovedenog dokaznog postupka utvrdio da je saobraćajnu nezgodu u kojoj je povređena tužilja izazvao prvotuženi, koji nije prilagodio brzinu vozila uslovima puta i saobraćaja, te da putničko vozilo kojim je upravljao prvotuženi nije imalo granično osiguranje, zbog čega je, prema odredbi člana 96. Zakona o osiguranju imovine i lica, odgovoran i drugotuženi; da je sud proverom kod svih osiguravajućih organizacija koje su imale ekspoziture na graničnom prelazu Bački breg (na kome je prvotuženi 29. aprila 2000. godine ušao na teritoriju Republike Srbije) utvrdio da nije zaključen ugovor o osiguranju za predmetno vozilo, a prvotuženi i drugotuženi nijednim pouzdanim dokazom nisu uverili sud u suprotno, iako je sud tražio od oba tužena da dostave dokaz da je vozilo osigurano; da je utvrđen doprinos tužilje u nastanku saobraćajne nezgode koji iznosi 40%, jer je ona prilikom kritičnog događaja pokušala da pređe kolovoz bez provere da li je ta radnja bezbedna.

Odlučujući o žalbi prvotuženog, Apelacioni sud u Novom Sadu je osporenom presudom Gž. 9901/10 od 17. marta 2011. godine odbio žalbu u delu koji se odnosi na odluku o glavnoj stvari i potvrdio prvostepenu presudu u odnosu na prvotuženog (usvojio je žalbu u delu koji se odnosi na odluku o troškovima parničnog postupka, tako što je preinačio prvostepenu presudu i smanjio iznos koji tuženi treba da plate tužilji na ime troškova parnice), prihvatajući u celini obrazloženje prvostepenog suda i ističući da su neosnovani žalbeni navodi prvotuženog prema kome sud nije mogao odlučivati o delu tužbenog zahteva koji je pravnosnažno odbijen, jer parnični sud o novčanoj naknadi nematerijalne štete odlučuje tek po zaključenoj glavnoj raspravi, a odluka o visini naknade nematerijalne štete se donosi prema stanju stvari na dan presuđenja, dakle prema merilima i kriterijumima važećim na dan donošenja pobijane presude.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, je utvrđeno: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. stav 1. i 2.); da je ljudsko dostojanstvo neprikosnoveno i da su svi dužni da ga poštuju i štite i da svako ima pravo na slobodan razvoj ličnosti, ako time ne krši prava drugih zajemčena Ustavom (član 23.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne (član 36. stav 1.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i “Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja (član 337. stav 1.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) (u daljem tekstu: ranije važeći ZPP), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine i koji se nakon donošenja rešenja Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 2085/05 od 22. juna 2006. godine, na osnovu odredaba člana 491. st. 1. i 3. tog zakona, primenjivao na ovu parnicu, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa tšo manje troškova (član 10.); da je prvostepeni sud dužan da odmah po prijemu rešenja drugostepenog suda zakaže ročište za glavnu raspravu u roku do 30 dana od dana prijema rešenja drugostepenog suda (član 384. stav 1.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ova parnica pokrenuta 7. marta 2002. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Sremskoj Mitrovici i da je predmet pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 9901/10 od 17. marta 2011. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe, pa do okončanja postupka.

U tom kontekstu, Ustavni sud je zaključio da je ovaj obligaciono - pravni spor trajao devet godina, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da parnični postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja ra spravljanog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da je u ovom predmetu bilo složenih činjeničnih pitanja koja su zahtevala obimniji dokazni postupak. Naime, Opštinski sud u Sremskoj Mitrovici je, rešavajući o osnovanosti tužbenog zahteva tužilje, trebalo da utvrdi putem veštaka medicinske struke postojanje pojedinih oblika nematerijalne štete i koliki je doprinos tužilje nastanku štete, te da ispita da li je podnosilac ustavne žalbe prilikom ulaska u Republiku Srbiju zaključio ugovor o osiguranju vozila sa nekom od domaćih osiguravajućih organizacija u cilju odlučivanja o osnovanosti prigovora nedostatka pasivne legitimacije koji je podneo drugotuženi. Ipak, sama priroda spora i neophodnost izvođenja velikog broja dokaza, po oceni Ustavnog suda, ne predstavljaju opravdane razloge za toliko dugo trajanje ovog parničnog postupka.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da postoji njegov doprinos za prekomerno dugo trajanje parnice, jer je šest ročišta za glavnu raspravu u ovoj pravnoj stvari odloženo iz razloga koji se mogu pripisati u krivicu podnosiocu i njegovom punomoćniku.

Ustavni sud je ocenio da je pogrešno i nedelotvorno postupanje Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovici i Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici prvenstveno dovelo do nerazumno dugog trajanja predmetnog parničnog postupka. Odgovornost navedenog prvostepenog suda za nerazumno dugo trajanje ove parnice se najpre ogleda u tome što je u ovoj pravnoj stvari odloženo sedam ročišta za glavnu raspravu, pri čemu se razlozi za odlaganje ročišta ne mogu pripisati u krivicu podnosiocu ustavne žalbe. Neuredno pozivanje parničnih stranaka, raspoređivanje postupajućeg sudije u drugi sud i štrajk advokata, po oceni Ustavnog suda, ne predstavljaju objektivne razloge koji bi opravdali prolongiranje ovog postupka i direktno se mogu pripisati u odgovornost prvostepenom sudu. O neažurnom postupanju Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovici u ovom predmetu govori i činjenica da je navedeni prvostepeni sud iamo jedan period neaktivnosti od 17. juna 2002. do 11. marta 2003. godine u kome nije održao nijedno ročište za glavnu raspravu. Takođe, prvostepeni sud je presudom P. 404/02 od 9. februara 2005. godine delimično usvojio tužbeni zahtev tužilje za naknadu nematerijalne štete, ne utvrđujući da li postoji odgovornost drugotuženog za štetu, u smislu odredbe člana 96. Zakona o osiguranju imovine i lica, te je Okružni sud u Sremskoj Mitrovici rešenjem Gž. 2085/05 od 22. juna 2006. godine ukinuo navedenu presudu u delu koji se odnosi na drugotuženog i vratio predmet prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. U tom kontekstu, Ustavni sud je našao da je Opštinskom sudu u Sremskoj Mitrovici trebalo nedopustivo mnogo vremena da izradi pismeni otpravak presude P. 404/02 koja je doneta 9. februara 2005. godine a koja je otpravljena parničnim strankama tek 13. jula 2005. godine, uzimajući u obzir odredbu člana 337. stav 1. Zakona o parničnom postupku iz 1977. godine. Isto tako, Opštinski sud u Sremskoj Mitrovici nije dostavio presudu P. 404/02 od 9. februara 2005. godine podnosiocu ustavne žalbe na način predviđen odredbama Zakona o parničnom postupku koje regulišu pitanje dostavljanja licima koja se nalaze u inostranstvu, pa je Okružni sud u Sremskoj Mitrovici rešenjem Gž. 639/07 od 14. jula 2009. godine preinačio prvostepeno rešenje P. 534/06 od 14. februara 2007. godine, tako što je ukinuo klauzulu pravnosnažnosti navedene presude i ukinuo navedenu presudu u delu koji se odnosi na podnosioca i vratio predmet prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. Ovakvo zauzimanje pogrešnog pravnog stanovišta Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovici i postupanje prvostepenog suda suprotno odgovarajućim odredbama procesnog zakona je, po oceni Ustavnog suda, imalo za posledicu nepotrebno prolongiranje predmetnog parničnog postupka. Imajući u vidu da je drugostepeni postupak (po žalbama podnosioca izjavljenim protiv presude Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovici P. 404/02 od 9. februara 2005. godine i rešenja istog suda P. 534/06 od 14. februara 2007. godine) trajao dve godine i četiri meseca, Ustavni sud je ocenio da postoji i veliki doprinos Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici za prekomerno dugo trajanje ovog obligaciono-pravnog spora. Pored toga, Ustavni sud je utvrdio da je Opštinski sud u Sremskoj Mitrovici tek nakon šest meseci od dana prijema rešenja Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 2085/05 od 22. juna 2006. godine zakazao prvo ročište u ponovnom postupku, iako je prema odredbi člana 384. stav 1. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine bio dužan to da učini u roku do 30 dana od dana prijema drugostepenog rešenja.

S obzirom na sve iznete razloge, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - US), odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da je osporenom drugostepenom presudom povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje.

Imajući u vidu navode ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud konstatuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan samo da utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do povrede ili uskraćivanja ljudskih ili manjinskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom, odnosno da nije nadležan da ispituje zakonitost odluka redovnih sudova i vrši ocenu utvrđenih činjenica i dokaza u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe na kojima se zasniva osporena presuda. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je parnični postupak u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava.

Po nalaženju Ustavnog suda, podnosilac iznosi svoje mišljenje o tome da je u predmetnom parničnom postupku nepravilno utvrđeno činjenično stanje i traži da se ispitaju pravilnost i zakonitost osporene presude, a ne navodi razloge koji bi ukazivali na to da je drugostepeni sud uskratio podnosiocu neku od procesnih garancija pravičnog suđenja ili da je doneo osporenu presudu bez valjanog obrazloženja, proizvoljno primenjujući materijalno i procesno pravo. S tim u vezi, Ustavni sud smatra da je Apelacioni sud u Novom Sadu dao dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada je ocenio da parnični sud odlučuje o visini novčane naknade nematerijalne štete prema merilima i kriterijumima važećim na dan zaključenja glavne rasprave pred prvostepenim sudom, te da drugotuženi Garantni fond u skladu sa odredbom člana 96. Zakona o osiguranju imovine i lica odgovara za štetu koja je prouzrokovana upotrebom vozila inostrane registracije koje podnosilac ustavne žalbe nije osigurao od autoodgovornosti i da tuženi nisu dokazali da je podnosilac prilikom ulaska na teritoriju Republike Srbije zaključio ugovor o osiguranju vozila sa nekom do domaćih osiguravajućih organizacija.

Takođe, Ustavni sud je zaključio da ustavna žalba ne sadrži nijedan razlog koji bi ukazivao na to da je osporenom drugostepenom presudom povređeno pravo podnosioca na jednaku zaštitu prava.

Navodi podnosioca ustavne žalbe o povredi njegovog prava u drugostepenom parničnom postupku su, po oceni Ustavnog suda, ratione materiae nespojivi sa predmetom odlučivanja u ovom obligaciono – pravnom sporu.

Konačno, kako nije našao da ima procesnih uslova da se upusti u ispitivanje osnovanosti istaknutih povreda zajemčenih prava, to se Ustavni sud nije upuštao ni u ispitivanje povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, pošto se navedenim ustavnim odredbama ne jemči nijedno određeno ljudsko ili manjinsko pravo ili sloboda, već se utvrđuju načela u skladu sa kojima se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode, tako da do njihove povrede može doći samo u vezi sa utvrđenom povredom ili uskraćivanjem određenog prava.

Uzimajući u obzir sve navedeno, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao nedozvoljenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje, te je odlučio kao u drugom delu izreke.

7. Budući da podnosilac ustavne žalbe nije podneo zahtev za naknadu nematerijalne štete i da nije tražio da se odluka po ovoj ustavnoj žalbi objavi u “Službenom glasniku Republike Srbije“, Sud je, u smislu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, našao da ne postoji način na koji bi se ostvarilo pravično zadovoljenje podnosioca zbog povrede njegovog prava na suđenje u razumnom roku.

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.