Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje u parničnom postupku i prava na suđenje u razumnom roku u vanparničnom postupku. Naloženo je ponavljanje postupka i dosuđena je naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Vase Maletina iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. februara 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Vase Maletina i utvrđuje da je presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P. 6104/10 od 13. aprila 2010. godine i presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 8940/10 od 25. januara 2011. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

2. Usvaja se ustavna žalba Vase Maletina i utvrđuje da je u vanparničnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu broj R1. 143/12 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

3. Odbacuje se ustavna žalba Vase Maletina u preostalom delu.

4. Nalaže se Apelacionom sudu u Novom Sadu da, u roku od 60 dana, ponovi postupak odlučivanja o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu P. 6104/10 od 13. aprila 2010. godine.

5. Nalaže se nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se vanparnični postupak iz tačke 2. okončao u najkraćem roku.

6. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe Vase Maletina na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Vasa Maletin iz Novog Sada podneo je 31. marta 2012. godine preko punomoćnika Sonje Hadži Borjanović, advokata iz Novog Sada, ustavnu žalbu protiv rešenja Opštinskog suda u Novom Sadu 1R. 522/06 od 7. decembra 2006. godine, rešenja Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 1634/07 od 13. juna 2007. godine, presude Osnovnog suda u Novom Sadu P. 6104/10 od 13. aprila 2010. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 8940/10 od 25. januara 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu broj R1. 143/12.

U ustavnoj žalbi podnosilac iznosi tok osporenog vanparničnog postupka koji se vodi po njegovom predlogu za donošenje rešenja kojim se zamenjuje ugovor o zakupu stana, kao i tok parničnog postupka koji je pokrenuo na osnovu naloga suda u vanparničnom postupku. Takođe navodi: da je u vanparničnom postupku upućen da u parnici utvrđuje činjenice, što nije dopušteno Zakonom o parničnom postupku, a da je drugostepenu odluku kojom je potvrđena prvostepena odluka o upućivanju donelo veće u čijem sastavu su bila dva člana veća koje je odlučivalo i o žalbi protiv osporene prvostepene presude; da je u vanparničnom postupku dokazao činjenice od kojih zavisi odluka o njegovom zahtevu, zbog čega je protivnika predlagača trebalo uputiti u parnicu; da je postupak započeo 29. marta 2006. godine i trajao do 1. marta 2012. godine, kada je primio osporenu drugostepenu presudu, što znači da je trajao šest godina u jednostavnom predmetu; da mu je ovakvim postupanjem suda povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer je parnični postupak vođen pet godina, odlučivanjem o valjanosti ugovora koji nije bio predmet spora, i to bez zahteva stranke; da tuženi u parničnom postupku nije osporavao pravo pravnog prethodnika podnosioca ustavne žalbe, pa to nije mogao učiniti ni prvostepeni sud, čime je podnosilac onemogućen u iznošenju činjenica i pravnih navoda; da su u parničnom postupku ignorisani navodi u žalbi i odredbe zakona na koje se podnosilac pozvao; da je pred drugostepenim parničnim sudom povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na ravnopravnost u postupku, na kontradiktoran postupak, jednaku zaštitu prava i pravo na obrazloženu odluku; da je postupak trebalo završiti odmah po utvrđivanju činjenica zbog kojih je podnosilac ustavne žalbe upućen na parnicu; da su postupajući sudovi zloupotrebili i prekoračili svoja procesna ovlašćenja odlučujući mimo postavljenog zahteva tuženog, što dovodi u sumnju pristrasnost sudova; da mu je uskraćeno pravo na mirno uživanje imovinskog prava koje je stekao na osnovu zakona - prava stanovanja. Podnosilac traži od Ustavnog suda da utvrdi da su mu osporenim aktima povređena označena ustavna prava, da se ponište osporene presude i naloži donošenje novih odluka po tužbi podnosioca ustavne žalbe, utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500.000 dinara i naknade troškovi u postupku po ustavnoj žalbi.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena dru ga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11 ), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osno vanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u dokaze dostavljene uz ustavnu žalbu i dostavljene spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu R1. 143/12 i P. 6104/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Vasa Maletin iz Novog Sada podneo je 29. marta 2006. godine predlog radi donošenja rešenja kojim se zamenjuje ugovor o zakupu stana protiv protivnika predlagača Hrišćanske adventističke crkve iz Novog Sada. Predlogom je traženo da se utvrdi da je predlagač zakupac na neodređeno vreme na četvorosobnom stanu u Novom Sadu, Ulica Pavla Papa broj 12, u ukupnoj površini od 126 m2, koji se sastoji od četiri sobe, kuhinje, kupatila, klozeta, predsoblja, hodnika, ostave, balkona, podruma i tavana i da je Hrišćanska adventistička crkva dužna da sa zakupcem Vasom Maletinom zaključi ugovor o korišćenju predmetnog stana. Predlog je zasnovao na tvrdnji da je bio član domaćinstva svoje majke Zore Maletin, koja je bila nosilac stanarskog prava na navedenom stanu na osnovu ugovora zaključenog sa protivnikom predlagača 11. februara 1983. godine, a koja je preminula 25. septembra 2005. godine.

Nakon održanih pet ročišta, na kojima su saslušani predlagač i njegova sestra Katica Maletin, koja sa njim živi u spornom stanu, Opštinski sud u Novom Sadu je 7. decembra 2006. godine doneo osporeno rešenje 1R. 522/06, kojim je: uputio predlagača na parnicu radi utvrđenja sporne činjenice da je predlagač živeo u jednom domaćinstvu sa svojom majkom Zorom Maletin, da se radi o delu zgrade Episkopskog dvora severne oblasti koji je izuzet iz nacionalizacije, te da deo zgrade na koji pretenduje predlagač ne ispunjava uslove odredbe člana 3. Zakona o stanovanju, da predlagač poseduje nekretnine i zbog toga ne ispunjava uslove za zaključenje ugovora o zakupu predmetnog stana, da predmetni stan ima mnogo veći broj soba od članova njegovog domaćinstva i da po zakonu o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama nije dozvoljeno bilo kakvo raspolaganje imovinom crkve (stav 1. izreke); određeno da je predlagač dužan da parnicu pokrene u roku od 30 dana od dana pravnosnažnosti ovog rešenja, da je dužan da o tome obavesti sud, da ukoliko ne pokrene parnični postupak smatraće se da je predlog povukao, a određen je prekid vanparničnog postupka do pravnosnažnog okončanja parničnog postupka na koji je upućen (stav 2. izreke); određeno da će postupak biti nastavljen po predlogu bilo kog od učesnika po pravnosnažnom okončanju parničnog postupka (stav 3. izreke). U obrazloženju ovog rešenja je navedeno da kod osporavanja koja je istakao protivnik predlagača, sud nalazi da su među učesnicima sporne veoma važne činjenice za rešenje prethodnog pitanja, od činjenice zajedničkog stanovanja u predmetnom stanu predlagača sa svojim pravnim prethodnikom do zakonskih uslova za zaključenje ugovora o zakupu na neodređeno vreme, zbog čega je uputio predlagača radi rešenja spornog prava i pravnih odnosa u parnicu, na osnovu odredbe člana 23. Zakona o vanparničnom postupku.

Ovo rešenje dostavljeno je predlagaču 8. februara 2007. godine.

Rešavajući o žalbi predlagača od 22. februara 2007. godine, Okružni sud u Novom Sadu je osporenim rešenjem Gž. 1634/07 od 13. juna 2007. godine potvrdio rešenje Opštinskog suda u Novom Sadu R. 552/06 od 7. decembra 2006. godine. U obrazloženju ovog rešenja je navedeno: da u konkretnom slučaju između stranaka postoje sporne činjenice od kojih zavisi pravo predlagača na zakup stana; da je pravilno prvostepeni sud zaključio da je radi utvrđivanja činjenica članstva predlagača u domaćinstvu dotadašnjeg zakupca stana, nastavka korišćenja stana i posedovanja drugog stana u vlasništvu, koje protivnik predlagača osporava, potrebno uputiti učesnike u parnicu; da predlagač nije pružio odgovarajuće dokaze kojim bi navedene činjenice učinio nespornim, zbog čega prvostepeni sud pravilno zaključuje da je pravo predlagača manje verovatno; da je prvostepeni sud izveo pogrešan zaključak da su ispunjenost zakonskih uslova za zaključenje ugovora o zakupu, izuzetost predmetne nepokretnosti od nacionalizacije i dozvoljenost raspolaganja imovinom crkve sporne činjenice zbog kojih predlagača treba uputiti na pokretanje parničnog postupka, jer se ne radi o činjeničnim, već o pravnim pitanjima, koja je vanparnični sud, u smislu odredbe člana 22. Zakona o vanparničnom postupku, dužan da reši sam, bez upućivanja učesnika postupka na pokretanje parnice. Ovu odluku Okružni sud u Novom Sadu doneo je u veću sastavljenom od sudija Petra Jovanovića, predsednika veća, i Branke Bajić i Radmile Pantelić, članova veća.

Postupajućim po ovim rešenjima, Vasa Maletin iz Novog Sada je 22. avgusta 2007. godine podneo tužbu protiv tužene Hrišćanske adventističke crkve iz Novog Sada, sa tužbenim zahtevom da se utvrdi da je on zakupac na neodređeno vreme stana u Novom Sadu, Ulica Pavla Papa broj 12, površine 126 m2, kao i da se obaveže tužena da donese odluku podobnu za zaključenje ugovora o zakupu opisanog stana i da sa tužiocem zaključi ugovor o zakupu navedenog stana, a ukoliko to ne učini, ima se smatrati da presuda zamenjuje ugovor o zakupu stana.

Nakon održana četiri ročišta, na kojima je saslušao tužioca, zakonskog zastupnika tužene i svedoka Katicu Maletin i izvršio uviđaj u predmetnom stanu, Opštinski sud u Novom Sadu je presudom P. 5974/07 od 14. aprila 2008. godine delimično usvojio tužbeni zahtev, usvajajući zahteve za utvrđenje i naknadu troškova parničnog postupka, a odbijajući zahtev za naknadu troškova vanparničnog postupka.

Rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 3483/08 od 5. novembra 2009. godine usvojena je žalba tužene od 21. maja 2008. godine i ukinuta presuda Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5974/07 od 14. aprila 2008. godine u usvajajućem delu i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Prvostepeni sud je primio ovo rešenje 11. novembra 2009. godine, a u nastavku postupka održao je ročišta 8. februara 2010. godine i 13. aprila 2010. godine, nakon čega je zaključio glavnu raspravu.

Osporenom presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P. 6104/10 od 13. aprila 2010. godine odbijen je tužbeni zahtev.

U obrazloženju ove presude je navedeno: da su u dokaznom postupku pročitani i ugovor o korišćenju stana od 11. februara 1983. godine i presuda Opštinskog suda u Novom Sadu P. 1058/85 od 11. februara 1986. godine, a cenjen je i iskaz tužioca; da majka podnosioca ustavne žalbe Zora Maletin zaključenjem ugovora sa tuženim 11. februara 1983. godine nije mogla steći i nije stekla svojstvo nosioca stanarskog prava, jer se prema odredbama tada važećeg Zakona o stambenim odnosima ("Službeni glasnik SRS", broj 29/73) stanarsko pravo odnosno pravo na trajno korišćenje stana moglo steći samo na stanu u društvenoj svojini; da je tužilac morao dokazati da je njegova porodica u trenutku useljenja u predmetni stan 1953. godine imala pravni osnov za zakonito useljenje, u smislu propisa koji su tada važili odnosno Uredbe o upravljanju stambenim zgradama ("Službeni list FNRJ, broj 52/53); da tužilac u toku postupka nije pružio dokaze da je njegova porodica u trenutku useljenja sa tadašnjim vlasnikom zaključila ugovor o korišćenju stana, iz čega proizlazi da tužiočeva porodica nije imala pravni osnov za zakonito useljenje, koji bi bio osnov za sticanje stanarskog prava i svih ostalih prava koja iz njega proističu; da majka podnosioca ustavne žalbe stupanjem na snagu Zakona o stambenim odnosima ("Službeni glasnik SRS", broj 29/73) nije nastavila sa korišćenjem predmetnog stana kao nosilac stanarskog prava, obzirom da to pravo prethodno nije ni stekla, pa tužilac takvo pravo smrću svoje majke nije mogao steći; da tužilac nije pružio dokaze da je njegova majka stekla svojstvo nosioca stanarskog prava do stupanja na snagu Zakona o stambenim odnosima ("Službeni glasnik SRS", broj 29/73); da ugovor od 11. februara 1983. godine, i pored označavanja majke podnosioca ustavne žalbe kao nosioca stanarskog prava, faktički predstavlja ugovor o zakupu zaključen u smislu odredaba Zakona o obligacionim odnosima.

Protiv navedene presude žalbu je izjavio tužilac iz svih zakonskih razloga. U njoj je, pored ostalog, naveo da je njegova majka stekla samostalno stanarsko pravo po sili zakona iza pokojnog supruga Milana Maletina u trenutku njegove smrti 19. decembra 1980. godine, tako da je u momentu zaključenja ugovora o korišćenju stana od 11. februara 1983. godine već bila nosilac stanarskog prava, jer je saglasno odredbama člana 15. Zakona o stambenim odnosima koji je bio na snazi u to vreme, bila sanosilac stanarskog prava sa svojim suprugom. Takođe je naveo da prvostepeni sud u svojoj presudi nije citirao član 24. ugovora od 11. februara 1983. godine koji je njegova majka zaključila sa tuženim, prema kome je ovaj ugovor zaključen na osnovu ranijeg ugovora o korišćenju stana zaključenog između nosioca stanarskog prava Milana Maletina, oca podnosioca ustavne žalbe, i Hrišćanske adventističke crkve, sopstvenika stana kao posebnog dela zgrade, koji se zamenjuje ovim ugovorom niti na osnovu presude Opštinskog suda u Novom Sadu P. 1058/85 od 11. februara 1986. godine utvrđuje da su njegovi i otac i majka bili nosioci stanarskog prava, iako to proizlazi iz obrazloženja te presude.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 8940/10 od 25. januara 2012. godine odbijena je žalba tužioca i potvrđena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P. 6104/10 od 13. aprila 2010. godine. Ovu presudu Apelacioni sud u Novom Sadu doneo je u veću sastavljenom od sudija Petra Jovanovića, predsednika veća, i Branke Bajić i Spomenke Dragaš, članova veća.

U obrazloženju ove presude je navedeno: da je suštinski žalbeni navod o pogrešno i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju u pogledu činjenice da li je Milan Maletin bio nosilac stanarskog prava na predmetnom stanu, što je uslovilo pogrešnu primenu materijalnog prava; da se tužilac tokom postupka nije pozvao na spornu činjenicu niti je predlagao izvođenje dokaza radi utvrđenja iste; da je primenom pravila o teretu dokazivanja činjenično stanje u prvostepenoj presudi pravilno utvrđeno; da je materijalno pravo pravilno primenjeno, jer zaključenjem ugovora od 11. februara 1983. godine majka tužioca nije mogla steći i nije stekla svojstvo nosioca stanarskog prava, odnosno njegova porodica u trenutku useljenja u predmetni stan 1953. godine nije imala pravni osnov za zakonito useljenje u sporni stan u smislu tada važeće Uredbe o upravljanju stambenim zgradama ("Službeni list FNRJ", broj 52/53); da su neosnovani navodi da prvostepeni sud, ceneći dostavljenu presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 1058/85 od 11. februara 1986. godine, nije utvrdio činjenicu da je Milan Maletin bio nosilac stanarskog prava, jer tužilac tokom postupka nije isticao ovakav činjenični osnov, koji se ne može iznositi ni u postupku po žalbi, kako to proizlazi iz odredbe člana 359. Zakona o parničnom postupku.

Po predlogu protivnika predlagača od 12. marta 2012. godine, Osnovni sud u Novom Sadu je rešenjem donetim na ročištu od 13. juna 2012. godine nastavio postupak po predlogu Vase Maletina protiv protivnika predlagača Hrišćanske adventističke crkve.

Rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu R1. 143/12 od 13. juna 2012. godine otvorena je rasprava zaključena 13. juna 2012. godine, radi dopune dokaznog postupka.

Nakon ročišta održanog 22. avgusta 2012. godine, Osnovni sud u Novom Sadu je rešenjem R1. 143/12 od 22. avgusta 2012. godine: odbio predlog punomoćnika predlagača za prekid postupka zbog podnete ustavne žalbe (stav 1 . izreke); odbio predlog predlagača (stav 2. izreke); obavezao predlagača da protivniku predlagača naknadi troškove parničnog postupka (stav 3. izreke).

Ovo rešenje dostavljeno je učesnicima u postupku 22. oktobra 2012. godine, a predlagač je 31. oktobra 2012. godine protiv njega izjavio žalbu.

Rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu R1. 143/12 od 12. novembra 2012. godine oslobođen je predlagač od obaveze plaćanja sudske takse.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnosilac ukazuje, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1 .); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1 .); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1 .).

Za odlučivanje o konkretnoj ustavnopravnoj stvari od značaja su i odredbe sledećih zakona:

Odredbama Zakona o stanovanju ("Službeni glasnik RS", br. 50/92, 76/92, 84/92, 33/93, 46/94, 47/94, 49/95, 16/97, 46/98, 26/01 i 99/11) predviđeno je: da u slučaju smrti zakupca ili njegovog iseljenja iz stana, zakupac na tom stanu postaje član porodičnog domaćinstva koji je nastavio da koristi taj stan, po sledećem redosledu: bračni drug, dete rođeno u braku, van braka, usvojeno i pastorče, da ako u stanu nije ostao niko od ovih članova porodičnog domaćinstva zakupac postaje roditelj zakupca, roditelj njegovog bračnog druga ili lice koje je zakupac dužan po zakonu da izdržava, ako je stanovao u tom stanu i nema rešenu stambenu potrebu, da ako je, u slučaju iz st. 1. i 2. ovog člana, u stanu ostalo dva ili više lica istog stepena srodstva, zakupac postaje lice koje oni sporazumno odrede, a ako se sporazum ne postigne zakupac postaje lice koje odredi vlasnik stana i da je z akupodavac dužan da u roku od 30 dana od isteka roka iz stava 4. ovog člana, zaključi ugovor o zakupu stana, odnosno odredi lice koje će biti zakupac stana, a ako to ne učini, zainteresovano lice može podneti predlog nadležnom sudu da u vanparničnom postupku donese rešenje kojim se zamenjuje ugovor o zakupu stana (član 34. st. 1, 3. i 5 .); da nosilac stanarskog prava, odnosno zakupac stana na neodređeno vreme koji to pravo ima na stanu u svojini građana (u daljem tekstu: nosilac stanarskog prava na stanu u svojini građana), od dana stupanja na snagu ovog zakona nastavlja sa korišćenjem tog stana u skladu sa odredbama čl. 30. do 39. ovog zakona i da v lasnik stana čiji se stan koristi pod uslovima iz stava 1. ovog člana (u daljem tekstu: vlasnik stana) ima prava i obaveze nosioca prava raspolaganja, u skladu sa odredbama ovog zakona, osim obaveze da omoguć i otkup toga stana po odredbama ovog zakona (član 40 .).

Prema odredbama člana 15. st. 2. i 3. Zakona o stambenim odnosima ("Službeni glasnik SRS", br. 29/73 i 30/80), koji je bio na snazi u vreme zaključenja navedenog ugovora od 11. februara 1983. godine, kad je stanarsko pravo stekao jedan od bračnih drugova koji žive u zajedničkom domaćinstvu, nosilac stanarskog prava je i drugi bračni drug, a kad jedan od bračnih drugova, nosilac stanarskog prava, umre ili trajno prestane da koristi stan, drugi bračni drug ostaje sam nosilac stanarskog prava na taj stan, ako ovim zakonom nije drukčije određeno.

Prema odredbi člana 30. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku ("Službeni glasnik SRS", br. 25/82 i 48/88 i "Služben i glasnik RS", br. 85/2012), u vanparničnom postupku shodno se primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku, ako ovim ili drugim zakonom nije drukčije određeno.

Odredbama Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da s tranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je s ud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova
(član 10 .); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja, a u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana (član 341. stav 1); da će se odredbe člana 333, člana 348. stav 2, člana 339. stav 2, člana 340. stav 2, čl. 341-345. i člana 349. ovog zakona shodno primenjivati i na rešenja (član 354 .); da je prvostepeni sud dužan da odmah po prijemu rešenja drugostepenog suda zakaže ročište za glavnu raspravu u roku do 30 dana od dana prijema rešenja drugostepenog suda (član 384. stav 1 .); da će se u postupku po žalbi protiv rešenja shodno primenjivati odredbe koje važe za žalbu protiv presude, osim odredaba o odgovoru na žalbu i o održavanju rasprave pred drugostepenim sudom (član 388 .).

5. Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud najpre konstatuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan samo da utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do povrede ili uskraćivanja ljudskih ili manjinskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom, odnosno da nije nadležan da ispituje zakonitost odluka redovnih sudova i vrši ocenu utvrđenih činjenica i izvedenih dokaza i primenu prava u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, a na kojima se zasniva osporena sudska odluka. Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je parnični postupak u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava.

Međutim, s obzirom na to da prilikom odlučivanja u postupku po ustavnoj žalbi Ustavni sud uvažava i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, treba istaći stav Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu po kome samom sudskom odlukom može biti povređeno nečije pravo na pravično suđenje ukoliko postoji očigledna nelogičnost, nerazumnost ili samovoljnost u postupanju suda prilikom donošenja odluke (videti presudu ''Canela Santiago protiv Španije'' od 4. oktobra 2001. godine). U tom smislu, valja naglasiti da propust suda da razmotri argumente stranke u postupku takođe može dovesti do povrede prava na pravično suđenje (videti presudu ''Quadrelli protiv Italije'' od 11. januara 2000. godine).

U navedenom kontekstu, jedan od elemenata prava na pravično suđenje je i pravo na obrazloženu sudsku odluku i ono podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, čime se istovremeno daje garancija stranci da je sud razmotrio njene navode i dokaze koje je istakla u postupku, kao i to da se takva odluka može ispitati po žalbi. Pri tome, ovakva obaveza ne znači da je sud dužan da u odluci da detaljne odgovore na sva postavljena pitanja i iznete argumente. Mera u kojoj postoji obaveza davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i instancione nadležnosti suda koji odluku donosi. Imajući u vidu da prvostepeni sud utvrđuje činjenično stanje bitno za donošenje odluke i da ocenjuje dokaze o postojanju bitnih činjenica, Ustavni sud nalazi da je Osnovni sud u Novom Sadu imao obavezu da u obrazloženju osporene presude P. 6104/10 od 13. aprila 2010. godine iznese ključne argumente učesnika u postupku na kojima su temeljili osnovanost svojih zahteva ili predloga i da, u slučaju postojanja određenih dokaza koji potvrđuju, odnosno negiraju neku bitnu činjenicu, da razloge za tvrdnju da su određeni dokazi verodostojni, a drugi nisu. Polazeći od prethodno navedenog, Ustavni sud je izvršio uvid u spise ovog predmeta i utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe u prvostepenom postupku kao dokaz za svoj zahtev dostavio ugovor o korišćenju stana koji je njegova majka zaključila sa tuženim 11. februara 1983. godine i presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 1058/85 od 11. februar 1986. godine, a da je ove dokaze prvostepeni sud naveo u svojoj odluci.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud smatra da je prvostepeni sud najpre trebalo da izloži sadržinu ovih dokaza u njihovoj celosti, pa i člana 24. navedenog ugovora, u kome je navedeno da je taj ugovor zaključen na osnovu ugovora između nosioca stanarskog prava Milana Maletina i tuženog, koji se zamenjuje ugovorom od 11. februara 1983. godine, kao i da izloži obrazloženje navedene presude od 11. februara 1986. godine, u kome je navedeno da je nosilac stanarskog prava na spornom stanu majka podnosioca ustavne žalbe, a da je raniji nosilac stanarskog prava bio njegov otac. Zatim je te dokaze trebalo da ceni pojedinačno i u vezi sa ostalim dokazima i obrazloži od kakvog su uticaja na odluku o postavljenom tužbenom zahtevu. Dakle, prvostepeni sud se morao suočiti sa dokazima koji idu u prilog podnosiocu ustavne žalbe i obrazložiti da li im veruje ili ne. S druge strane, prvostepeni sud je zasnovao svoju odluku i na odredbi člana 2. Zakona o stambenim odnosima ("Službeni glasnik SRS", broj 29/73), navodeći da se po tom zakonu stanarsko pravo ne može steći na stanu u svojini građana, ali je propustio da ceni odredbe člana 15. st. 2. i 3. tog zakona, koje govore o tome ko je nosilac stanarskog prava u slučaju njegovog sticanja u braku u zajedničkom domaćinstvu i o tome ko ostaje nosilac stanarskog prava posle smrti jednog od bračnih drugova. Stoga, po oceni Ustavnog suda, Osnovni sud u Novom Sadu u konkretnom slučaju nije dao jasne, dovoljne i ustavnopravno prihvatljive razloge u pogledu svih činjenica i odredbi materijalnog prava koje su od značaja za donošenje odluke u ovoj pravnoj stvari, te obrazloženje osporene presude P. 6104/10 od 13. aprila 2010. godine ne zadovoljava standarde pravičnog suđenja, uspostavljene ustavnosudskom praksom i praksom Evropskog suda za ljudska prava.

Imajući u vidu da se u postupku po ustavnoj žalbi ispituje da li je parnični postupak u celini bio pravičan, Ustavni sud je razmatrao da li je sud više instance u postupku po pravnom leku uklonio očigledno proizvoljne i arbitrerne propuste prvostepenog suda. Naime, podnosilac ustavne žalbe je u žalbi protiv osporene presude Osnovnog suda u Novom Sadu istakao propuste prvostepenog suda u pogledu izlaganja sadržaja i ocene člana 24. navedenog ugovora i obrazloženja navedene presude od 11. februara 1986. godine, kao i pogrešnu primenu materijalnog prava s pozivom na odredbu člana 15. navedenog Zakona o stambenim odnosima. Međutim, Apelacioni sud u Novom Sadu, u osporenoj presudi koju je doneo, nije uopšte ocenio ove navode iznete u žalbi, već je samo naveo da se podnosilac ustavne žalbe nije pozvao na činjenicu sticanja stanarskog prava od strane svoga oca i da nije predlagao izvođenje dokaza na tu okolnost, iako je, pored navedena dva dokaza čiju sadržinu prvostepeni sud nije izložio i cenio, i sam podnosilac ustavne žalbe u svom iskazu koji je dao u svojstvu parnične stranke naveo okolnosti u vezi sticanja stanarskog prava od strane njegovog oca. Polazeći od toga, Ustavni sud smatra da je, u slučaju kada Osnovni sud u Novom Sadu nije ispitao navode i cenio dokaze podnosioca ustavne žalbe koji su istaknuti u prvostepenom postupku, Apelacioni sud u Novom Sadu morao izričito da odgovori na sporna pitanja (videti presudu ''Ruiz Torija protiv Španije'' od 9. decembra 1994. godine). S druge strane, kao ni prvostepeni sud, ni Apelacioni sud u Novom Sadu uopšte ne daje razloge u pogledu primene odredbi člana 15. st. 2. i 3. navedenog Zakona o stambenim odnosima, iako po službenoj dužnosti pazi na pravilnu primenu materijalnog prava. Stoga, Ustavni sud nalazi da, u konkretnom slučaju, Apelacioni sud u Novom Sadu nije dao jasne, nedvosmislene, dovoljne i ustavnopravno prihvatljive razloge za svoje pravno stanovište.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je osporenim presudama povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na obrazloženu sudsku odluku kao elementa prava na pravično suđenje, pa je u tom delu ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Ocenjujući navode o istaknut oj povred i prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud najpre konstatuje da se period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava. Međutim, polazeći od toga da svaki postupak pred sudovima ili drugim nadležnim organima predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je stao na stanovište da se, prilikom ocene da li se postupak u konkretnom slučaju vodi u okviru razumnog roka, mora uzeti u obzir i stanje na dan stupanja na snagu Ustava. U tom smislu Ustavni sud je utvrdio da je vanparnični postupak radi donošenja rešenja kojim se zamenjuje ugovor o zakupu stana pokrenut 29. marta 2006. godine i da je u trenutku stupanja Ustava na snagu trajao preko sedam meseci. Polazeći takođe o d toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja osporenog postupka, počev od dana podnošenja predloga radi donošenja rešenja kojim se zamenjuje ugovor o zakupu stana do odlučivanja o ustavnoj žalbi. Takođe, Ustavni sud konstatuje da prekid jednog postupka do okončanja nekog drugog postupka, ne dovodi, a priori, do utvrđivanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, ali neopravdana odugovlačenja u drugim postupcima čije se okončanje čeka, uzrokuju povredu prava podnosioca u odnosu na prekinuti postupak. Ustavni sud ukazuje da je i Evropski sud za ljudska prava u Strazburu u svojoj praksi izrazio takvo stanovište (videti presudu u predmetu ''Smoje protiv Hrvatske'', predstavka broj 28074/03 od 11. januara 2007. godine, stav 45.).

Ustavni sud stoga konstatuje da je osporeni vanparnični postupak trajao preko sedam meseci u trenutku stupanja Ustava na snagu, da od trenutka stupanja Ustava na snagu do odlučivanja o ustavnoj žalbi osporeni vanparnični postupak traje preko šest godina i da još uvek nije pravnosnažno okončan.

Polazeći od ovih okolnosti, Ustavni sud ocenjuje da trajanje osporenog postupka, samo po sebi, ukazuje na povredu prava na suđenje u razumnom roku. Međutim, kako je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao učesnika u postupku, ponašanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na ovako dugo trajanje postupka.

Pri tome, Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo složenih činjeničnih pitanja koja bi prouzrokovala duže trajanje osporenih postupaka. Vanparnični i parnični sud u osporenom postupku treba da razjasne činjenice članstva podnosioca ustavne žalbe u domaćinstvu dotadašnjeg zakupca predmetnog stana, nastavka korišćenja tog stana i posedovanja drugog stana u vlasništvu od strane podnosioca ustavne žalbe, da bi na osnovu tih činjenica vanparnični sud doneo odluku o postavljenom zahtevu. Analizirajući složenost pravnih pitanja u ovom predmetu, Ustavni sud konstatuje da se u osporenom vanparničnom postupku, pokrenutom radi donošenja rešenja kojim se zamenjuje ugovor o zakupu stana , ne javljaju složena pravna pitanja koja bi uticala na duže trajanje postupka.

Ustavni sud zaključuje da podnosilac ustavne žalbe ima legitiman interes da postupajući sudovi hitno odluče o osnovanosti njegovog predloga, jer je to od direktnog uticaja na rešavanje njegovog stambenog pitanja.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da on nije doprineo dužini trajanja osporenih postupaka. Podnosilac ustavne žalbe je angažovao punomoćnika za zastupanje koji je uredno dolazio na zakazana ročišta, pristupio je na oba ročišta na kojima je vršeno njegovo saslušanje, blagovremeno je pokrenuo parnični postupak na osnovu uputa suda i podnosio i predlagao dokaze u prilog svog zahteva.

Ocenjujući postupanje sudova koji su vodili vanparnični postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom i parnični postupak zbog koga je navedeni vanparnični postupak bio u prekidu, Ustavni sud nalazi da su oni odlučujuće doprineli da osporeni postupci nerazumno dugo traju. Ovo stoga što su najpre Opštinskom sudu u Novom Sadu u vanparničnom postupku bila potrebna dva meseca da podnosiocu ustavne žalbe dostavi prvostepeno rešenje od 7. decembra 2006. godine kojim ga upućuje na pokretanje parničnog postupka, a Okružnom sudu u Novom Sadu bila su potrebna tri meseca da odluči o žalbi izjavljenoj protiv ovog rešenja. Zatim je drugostepenom parničnom sudu bilo potrebno preko godinu i po dana da bi odlučio o žalbi tužene izjavljenoj protiv prvostepene presude od 14. aprila 2008. godine, a u nastavku postupka prvostepeni sud je prvo ročište održao tek posle skoro tri meseca, iako je bio dužan da prvo ročište posle žalbenog postupka održi u roku od 30 dana od dana prijema rešenja drugostepenog suda. Nakon toga, Apelacionom sudu u Novom Sadu je bilo potrebno preko jedne godine i osam meseci da bi doneo osporenu drugostepenu presudu od 25. januara 2012. godine, kojom je odlučio o žalbi izjavljenoj protiv osporene prvostepene presude od 13. aprila 2010. godine. Nakon završenog parničnog postupka, u vanparničnom postupku, prvostepenom sudu su bila potrebna tri meseca da bi odlučio o predlogu protivnika predlagača za nastavak postupka, a dva meseca da bi podnosiocu ustavne žalbe dostavio odluku od 22. avgusta 2012. godine kojom je odbio njegov predlog kao neosnovan.

Uzimajući ove okolnosti u obzir, i to najpre okolnost da su dva žalbena postupka u okviru parničnog postupka, zbog koga je osporeni vanparnični postupak bio u prekidu, trajala preko tri godine i dva meseca, odnosno jednu polovinu trajanja osporenog vanparničnog postupka do odlučivanja o ustavnoj žalbi, a u kojima nije bilo nikakve sudske aktivnosti, kao i ostale navedene okolnosti koje ukazuju na neažurno postupanje sudova, Ustavni sud ocenjuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku.

Imajući u vidu sve iznete razloge, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u vanparničnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu broj R1. 143/12 , pa je u tom delu ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, i odlučio kao u tačk i 2. izreke.

7. Ocenjujući ostale navode u ustavnoj žalbi kojima se osporavaju presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P. 6104/10 od 13. aprila 2010. godine i presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 8940/10 od 25. januara 2011. godine, kao i navode kojima se osporavaju rešenje Opštinskog suda u Novom Sadu 1R. 522/06 od 7. decembra 2006. godine i rešenje Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 1634/07 od 13. juna 2007. godine, Ustavni sud je ustavnu žalbu u tom delu odbacio iz sledećih razloga:

Za istaknutu tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje osporenim presudama zbog toga što su drugostepeno vanparnično rešenje o upućivanju na parnicu i osporenu drugostepenu parničnu presudu donela veća sa dva ista člana podnosilac ustavne žalbe nije naveo druge razloge kojima bi potkrepio ovu svoju tvrdnju, pa se ovakvim navodima u ustavnoj žalbi ne ukazuje na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe nije naveo nikave razloge za istaknutu povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Kako je u konkretnom slučaju utvrđeno da je osporenim odlukama povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na obrazloženu sudsku odluku kao elementa prava na pravično suđenje, Ustavni sud se nije upuštao u ocenu postojanja istaknute povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, koje podrazumeva mogućnost ostvarivanja delotvorne pravne zaštite putem izjavljene žalbe ocenom svih relevantnih navoda u njoj .

Imajući u vidu da će o podnetoj žalbi na osnovu koje je doneta odluka kojom je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje i pravo na pravno sredstvo biti ponovo odlučivano, Ustavni sud smatra da je zahtev podnosioca ustavne žalbe za utvrđivanje povrede prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava preuranjen.

Saglasno odredbi člana 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti samo protiv pojedinačnog akta ili radnje kojima je odlučivano o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, pošto samo takvim aktom ili radnjom podnosiocu može biti povređeno ili uskraćeno neko od Ustavom zajemčenih prava i sloboda. Stoga je imajući u vidu pravnu prirodu i sadržinu osporenog rešenja Opštinskog suda u Novom Sadu R. 522/06 od 7. decembra 2006. godine i rešenja Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 1634/07 od 13. juna 2007. godine, kojima nije odlučivano o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, već je njima samo upućen na pokretanje parničnog postupka, Ustavni sud utvrdio da se ne radi o pojedinačnim aktima iz člana 170. Ustava.

Stoga je Ustavni sud, iz razloga navedenih u ovoj tački obrazloženja, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, nalazeći da ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u tački 3. izreke.

8. Imajući u vidu da su povrede Ustavom zajemčenih prava podnosioca takve prirode da je to očigledno moglo biti od uticaja na donošenje povoljnije odluke za nj ega u parnici povodom koje je podneta ustavna žalba, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, naložio Apelacionom sudu u Novom Sadu da, u roku od 60 dana od dana dostavljanja ove odluke , ponovi postupak po žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu P. 6104/10 od 13. aprila 2010. godine, odlučujući kao u tački 4. izreke.

9. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je naložio nadležnom sudu da preduzme sve mere kako bi se vanparnični postupak koji je pred njim u toku okončao u najkraćem roku , odlučujući kao u tački 5. izreke .

10. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 6. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosi ocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpe o podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno trajanje osporenog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpe o zbog neažurnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

11. Povodom zahteva podnosioca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da je odredbama člana 6. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se u postupku pred Ustavnim sudom ne plaća taksa i da učesnici u postupku pred Ustavnim sudom snose svoje troškove.

12. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) , člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti