Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku zbog neefikasnosti suda

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje preko šest godina i još je u prvostepenoj fazi. Neefikasnost suda, posebno u pogledu pribavljanja nalaza veštaka, glavni je razlog odugovlačenja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: zamenik predsednika dr Marija Draškić i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Životija Pantića iz Kragujevca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 27. oktobra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Životija Pantića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Kragujevcu P1. 302/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se Osnovnom sudu u Kragujevcu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. izreke okončao u najkraćem roku.

3. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Životije Pantić iz Kragujevca je 23. decembra 2009. godine, preko punomoćnika Tatjane Todorović, advokata iz Kragujevca, izjavio ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i zbog povrede prava na imovinu zajemčenog odredbama člana 58. Ustava i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju u parničnom postupku koji se tada vodio pred Opštinskim sudom u Kragujevcu u predmetu P. 185/05.

U ustavnoj žalbi je, pored detaljno izloženog toka parničnog postupka, istaknuto da je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer Opštinski sud u Kragujevcu nije preduzimao sve procesne mere koje su mu stajale na raspolaganju da se postupak odvija brže i efikasnije, čime je podnosiocu povređeno i pravo na imovinu oličeno kroz troškove za rad advokata i enormne troškove veštačenja.

Advokat Savo M. Nedić iz Beograda je 26. maja 2011. godine podneskom podnetim u ime podnosioca ustavne žalbe povukao ustavnu žalbu, ali uz podnesak nije dostavio ovlašćenje za zastupanje.

Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 44. stav 1. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), dopisom od 31. maja 2011. godine zatražio od advokata Save M. Nedića da saglasno odredbama člana 83. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), a u roku od 15 dana od prijema dopisa, Ustavnom sudu dostavi uredno pismeno ovlašćenje sa jasno označenim datumom izdavanja kojim je ovlašćen od strane podnosioca ustavne žalbe da ga može zastupati u postupku pred Ustavnim sudom povodom izjavljene ustavne žalbe, kao i izjavu kojom podnosilac ustavne žalbe odobrava do sada preduzete pravne radnje u njegovo ime. Navedeni advokat je upozoren da će, ukoliko u ostavljenom roku ne otkloni nedostatak koji onemogućava postupanje Ustavnog suda, Ustavni sud nastaviti sa postupkom.

Podneskom od 14. juna 2011. godine, advokat Savo M. Nedić je dostavio punomoćje kojim je ovlašćen od strane podnosioca ustavne žalbe da ga može zastupati pred svim sudovima, organima vlasti i trećim licima, ali nije navedeno da ga može zastupati i u postupku pred Ustavnim sudom. S obzirom na to da advokat Savo M. Nedić nije u ostavljenom roku, niti naknadno, postupio po nalogu Suda, Ustavni sud je nastavio sa postupkom.

2. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 58. Ustava je utvrđeno: da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.); da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.); da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (stav 3.); da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (stav 4.).

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Kragujevcu P1. 302/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Kragujevcu P. 185/05) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 11. marta 2005. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Kragujevcu (u daljem tekstu: Opštinski sud) protiv tuženog Preduzeća za transport i usluge „HOLDMAYR ZASTAVA“ d.o.o iz Kragujevca, radi naknade materijalne i nematerijalne štete zbog povrede zadobijene na radu. Podneskom od 10. juna 2005. godine tužilac je urgirao zakazivanje ročišta, da bi Opštinski sud 8. avgusta 2005. godine poslao tužbu tuženom na odgovor. Tuženi je 10. oktobra 2005. godine odgovorio na tužbu, dok je pripremno ročište zakazano za 11. oktobar 2005. godine bilo odloženo „zbog službene sprečenosti sudećeg sudije“.

Prvo pripremno ročište je održano 9. februara 2006. godine, a sledeće je zakazano za 9. maj 2006. godine. Tužilac je podneskom od 13. februara 2006. godine tražio da se ročište zakazano za 9. maj 2006. godine zakaže za neki drugi datum, jer kako je naveo, toga dana neće biti u mogućnosti da pristupi na ročište, zbog obaveza u inostranstvu. Postupajući po zahtevu tužioca, Opštinski sud je ročište za glavnu raspravu zakazao za 5. jun 2006. godine, koje je održano i na kome su saslušani svedoci.

Nakon jednog neodržanog ročišta za glavnu raspravu zakazanog za 13. novembar 2006. godine (nije pristupio zakonski zastupnik tuženog) i ročišta održanog 19. februara 2007. godine, Opštinski sud je rešenjem od 19. marta 2007. godine odredio izvođenje dokaza medicinskim veštačenjem od strane veštaka dr V. M. iz Kragujevca. Naredna tri zakazana ročišta za glavnu raspravu nisu održana. Naime, ročište zakazano za 11. jul 2007. godine nije održano „zbog sprečenosti postupajućeg sudije“, dok ročišta zakazana za 29. novembar i 31. decembar 2007. godine, nisu održana, jer veštak nije dostavio nalaz i mišljenje sudu, niti je pristupao na zakazana ročišta, iako je bio uredno pozivan. Opštinski sud je rešenjem donetim 29. novembra 2007. godine veštaku dr V. M. iz Kragujevca izrekao novčanu kaznu u iznosu od 30.000 dinara. Konačno, na ročištu 31. decembra 2007. godine spisi predmeta i potrebna medicinska dokumentacija su dostavljeni prisutnom veštaku i naloženo mu je da u roku od 30 dana sudu dostavi pismeni nalaz i mišljenje.

Tužilac je podneskom od 4. marta 2008. godine urgirao da sud hitno naloži veštaku da dostavi pismeni nalaz i mišljenje, jer je rok od 30 dana protekao. Sledeće ročište za glavnu raspravu je održano 13. marta 2008. godine, međutim, veštak nije pristupio, iako je bio uredno pozvan, niti je sudu dostavio nalaz i mišljenje. Istoga dana Opštinski sud je doneo rešenje kojim je ponovo kaznio veštaka novčanim iznosom od 30.000 dinara, jer nije pristupio na ročište zakazano za 13. mart 2008. godine, a bio je uredno pozvan. Tužilac je podneskom od 5. maja 2008. godine tražio da sud odredi drugog veštaka koji bi izvršio medicinsko veštačenje, da bi 13. juna 2008. godine dr V. M. iz Kragujevca dostavio sudu nalaz i mišljenje. Naredno ročište zakazano za 17. jun 2008. godine nije održano, zbog potrebe stranaka da se upoznaju sa nalazom i mišljenjem veštaka. Nakon jednog održanog ročišta, ročišta zakazano za 5. decembar 2008. godine nije održano, jer veštak nije pristupio, iako je bio uredno pozvan. Opštinski sud je po treći put rešenjem kaznio veštaka novčanim iznosom od 30.000 dinara.

Rešenjem od 25. februara 2009. godine određeno je novo veštačenje, ali od strane drugog veštaka - dr R. N. Ročište zakazano za 19. mart 2009. godine nije održano, jer veštak dr R. N nije dostavio pismeni nalaz i mišljenje, da bi to učinio 13. aprila 2009. godine. Nakon toga, pred Opštinskim sudom zakazana su još dva ročišta – 5. juna 2009. godine, koje je održano i 11. novembra 2009. godine, koje nije održano zbog štrajka advokata.

U postupku pred sada Osnovnim sudom u Kragujevcu (u daljem tekstu: Osnovni sud), tokom 2010. i 2011. godine, bilo je zakazano ukupno sedam ročišta za glavnu raspravu, od kojih su tri održana, dok četiri ročišta nisu održana - tri zbog nedolaska veštaka dr R. N.

4. Ustavna žalba je podneta zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i prava na imovinu iz člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju. S obzirom na to da se odredbe člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije sadržinski ne razlikuju od navedenih odredaba Konvencije, Ustavni sud je eventualne povrede prava cenio u odnosu na odredbe Ustava.

Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su odredbe Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 125/04 i 111/09) (u daljem tekstu: ZPP), kojima je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da su parnični troškovi izdaci učinjeni u toku ili povodom postupka i obuhvataju nagradu za rad advokata i drugih lica kojima zakon priznaje pravo na nagradu (član 146.); da stranka koja u celini izgubi parnicu je dužna da protivnoj stranci naknadi troškove, a ako stranka delimično uspe u parnici, sud može s obzirom na postignuti uspeh odrediti da svaka stranka snosi svoje troškove ili da jedna stranka naknadi drugoj srazmeran deo troškova (član 149. st. 1. i 2.); da o naknadi troškova odlučuje sud na određeni zahtev stranke bez raspravljanja, da je stranka dužna da u zahtevu opredeljeno navede troškove za koje traži naknadu, da je zahtev za naknadu troškova stranka dužna da stavi najdocnije do završetka raspravljanja koje prethodi odlučivanju o troškovima, a ako se radi o donošenju odluke bez prethodnog raspravljanja stranka je dužna da zahtev za naknadu troškova stavi u predlogu o kome sud treba da odluči, kao i da će o zahtevu za naknadu troškova sud odlučiti u presudi ili rešenju kojim se završava postupak pred tim sudom (član 159. 1. do 4.); da će sud u toku postupka kazniti novčanom kaznom u iznosu do 30.000 dinara za fizičko lice, odnosno do 100.000 dinara za pravno lice, zbog zloupotrebe procesnih ovlašćenja stranku, umešača, zakonskog zastupnika, punomoćnika ili veštaka (član 181. stav 1.); da ako je zbog zloupotrebe procesnih ovlašćenja nekoj od stranaka naneta šteta, sud će oštećenoj stranci, na njen zahtev dosuditi naknadu štete, kao i da kad stranka istakne zahtev za naknadu štete zbog zloupotrebe procesnih ovlašćenja, sud će iz razloga celishodnosti odvojiti postupak (član 182.); da sud može kazniti novčano do 30.000 dinara veštaka koji ne dođe na ročište, iako je uredno pozvan a izostanak ne opravda, kao i veštaka koji bez opravdanog razloga odbije da vrši veštačenje, da rešenje o kazni sud može staviti van snage pod uslovima iz člana 247. stav 5. ovog zakona, kao i da na zahtev stranke sud može rešenjem naložiti veštaku da naknadi troškove koje je prouzrokovao svojim neopravdanim nedolaskom ili neopravdanim odbijanjem da vrši veštačenje (član 254.); da će sud kad veštak ne dostavi nalaz i mišljenje u ostavljenom roku, pošto istekne rok koji je strankama ostavljen da se o tome izjasne, odrediti drugog veštaka (član 258. stav 1.).

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je period ocene razumnosti dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda počeo 8. novembra 2006. godine stupanjem na snagu Ustava Republike Srbije, kojim se ustanovljava ustavna žalba kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih ili manjinskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu i nedeljivu celinu, koji započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je stanovišta da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja parničnog postupka u konkretnom slučaju mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen godinu i osam meseci, tako da je za ocenu eventualnog postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku bitan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe Opštinskom sudu 11. marta 2005. godine, pa do danas.

Kada je reč o dužini trajanja sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak do podnošenja ustavne žalbe trajao četiri godine i osam meseci.

Ipak, pri utvrđivanju razumnog vremenskog trajanja sudskog postupka, mora se poći od činjenice da postupak zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u određenom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu vremenskog trajanja parničnog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je iz priložene dokumentacije, zaključio da je u ovom parničnom predmetu nema toliko složenih pravnih i činjeničnih pitanja koja bi zahtevala obiman i dugotrajan dokazni postupak.

Predmet spora je nesumnjivo bio od izuzetnog značaja za podnosioca ustavne žalbe, jer se njime, rešavalo o naknadi materijalne i nematerijalne štete zbog povrede zadobijene na radu kod tuženog.

Ustavni sud ocenjuje da podnosilac ničim nije doprineo dugom trajanju sudskog postupka, jer za takvo nešto nije ni imao interes. Naprotiv, uredno je pristupao na zakazana ročišta i nije preduzimao procesne radnje kojima bi odugovlačio parnični postupak. Štaviše, podnosilac je dva puta urgirao da Opštinski sud efikasnije i bez odugovlačenja postupa, a jednom da naloži veštaku dr V. M. iz Kragujevca da hitno dostavi sudu pismeni nalaz i mišljenje.

Osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je nedelotvorno i nedovoljno efikasno postupanje Opštinskog suda. Naime, Opštinski sud je tužbu podnetu 11. marta 2005. godine tek nakon pet meseci - 8. avgusta 2005. godine dostavio tuženom na odgovor, dok je prvo pripremno ročište održano 11 meseci nakon podnošenja tužbe. Pored toga, odugovlačenju postupka značajno je doprinelo i ponašanje veštaka dr V. M. iz Kragujevca koji nije pristupio na četiri ročišta za glavnu raspravu, iako je bio uredno pozivan, kao i zbog činjenice da je pismeni nalaz i mišljenje dostavio Opštinskom sudu 14 meseci nakon donošenja rešenja kojim je određeno izvođenje dokaza veštačenjem. Ustavni sud napominje da je Opštinski sud, iako je tri puta kaznio veštaka novčanom kaznom zbog nedolaska na ročište, mogao iskoristiti svoje ovlašćenje iz člana 258. stav 1. ZPP, u cilju sprovođenja postupka bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2. ZPP). Ustavni sud ukazuje da na postupajućem sudu leži posebna odgovornost da osigura da svi učesnici postupka učine sve što mogu kako bi se izbeglo bilo kakvo odugovlačenje postupka.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud je zaključio da je postupanje Opštinskog suda u najvećoj meri dovelo do toga da parnica koja se vodi radi naknade štete zbog povrede zadobijene na radu, traje šest godina i tri meseca i da se još nalazi u fazi prvostepenog odlučivanja.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“', broj 109/07), ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.
Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke naložio Osnovnom sudu u Kragujevcu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak u predmetu P1. 302/10 okončao u najkraćem roku.

Ustavni sud je našao, budući da podnosilac ustavne žalbe nije podneo zahtev za naknadu štete u smislu člana 89. st. 2. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, da je objavljivanje ove odluke u „Službenom glasniku Republike Srbije“ način da se postigne adekvatna pravična satisfakcija podnosiocu ustavne žalbe, odlučujući kao u tački 3. izreke.

7. Razmatrajući da li je postupanjem Opštinskog, a sada Osnovnog suda, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na imovinu zajemčeno odredbama člana 58. Ustava, Ustavni sud podseća da podnosilac povredu prava na imovinu zasniva na činjenici da je neprimereno dugo trajanje postupka uslovilo za njega velike troškove za rad advokata i veštačenja. Međutim, Ustavni sud napominje da podnosilac, kao tužilac u predmetnoj parnici ima pravo na naknadu troškova srazmerno uspehu u parnici (član 149. st. 1. i 2. ZPP), o čemu će sud odlučiti u presudi ili rešenju kojim se završava postupak pred tim sudom, ukoliko podnosilac takav zahtev istakne (član 159. 1. i 4. ZPP). Pored toga, podnosilac ustavne žalbe ima mogućnost da u parnici zahteva da mu se dosudi naknada troškova, ukoliko smatra da su mu postupanjem veštaka - neopravdanim nedolascima i neopravdanim odbijanjem da vrši veštačenje, takvi troškovi pričinjeni (član 254. stav 3.). Takođe, ZPP je propisano i da ako je zbog zloupotrebe procesnih ovlašćenja nekoj od stranaka naneta šteta, sud će oštećenoj stranci, na njen zahtev dosuditi naknadu štete (član 182. stav 1.).

Imajući u vidu navedeno, te procesne mogućnosti koje podnosiocu ustavne žalbe stoje na raspolaganju u predmetnoj parnici, koja još uvek nije pravnosnažno okončana, Ustavni sud smatra da je zahtev podnosioca ustavne žalbe za utvrđivanje povrede prava iz člana 58. Ustava preuranjen, pa je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4), jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom o Ustavnom sudu za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), odlučio kao u izreci.

ZAMENIK PREDSEDNIKA

USTAVNOG SUDA

dr Marija Draškić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku zbog neefikasnosti suda

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti