Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u sporu o službenosti

Kratak pregled

Ustavni sud odbacio je ustavnu žalbu izjavljenu protiv presuda kojima je ustanovljena službenost postavljanja gasovoda. Ocenjeno je da nepovoljan ishod imovinskog spora ne predstavlja povredu prava na imovinu, već se sagledava kroz pravo na pravično suđenje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije Tatjana Babić, Bratislav Đokić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), dr Milan Marković, Snežana Marković, Miroslav Nikolić, Milan Stanić, Sabahudin Tahirović, dr Jovan Ćirić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, u postupku po ustavnoj žalbi S . G . i B . T, obe iz Leskovca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 21. juna 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. G . i B . T . i utvrđuje da je rešenjima Apelacionog suda u Nišu R4 g. 110/15 od 16. novembra 2015. godine i Vrhovnog kasacionog suda Rž g. 1887/15 od 17. decembra 2015. godine povređeno pravo podnositeljki ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rž g. 1887/15 od 17. decembra 2015. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi podnositeljki ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja Apelacionog suda u Nišu R4 g. 110/15 od 16. novembra 2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. S . G . i B . T, obe iz Leskovca , izjavile su Ustavnom sudu, 1 . aprila 2016. godine, preko punomoćnika D . D , advokata iz Leskovca , ustavnu žalbu protiv rešenja Apelacionog suda u Nišu R4 g. 110/15 od 16. novembra 2015. godine i Vrhovnog kasacionog suda Rž g. 1887/15 od 17. decembra 2015. godine, zbog povrede člana 21, člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije .

Podnositeljke u ustavnoj žalbi, pored ostalog, navode da je osporenim rešenjima odbačen njihov zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, jer su sudovi pogrešno utvrdili da je predmetni parnični postupak u momentu odlučivanja bio pravnosnažno okončan. Podnositeljke ukazuju da je predmetni parnični postupak trajao šest godina, iako se nije radilo o složenim činjeničnim i pravnim pitanjima, kao i da one svojim ponašanjem nisu doprinele dugom trajanju postupka. Tražile su da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava i poništi osporena rešenja.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, iz sadržine ustavne žalbe i na osnovu uvida u priložene dokaze i spise predmeta Osnovnog suda u Leskovcu P. 6806/15 , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe , podnele su 14. januara 2010. godine Osnovnom sudu u Leskovcu tužbu protiv J.M. i S.J, radi predaje nepokretnosti u državinu i isplate duga.

Osnovni sud u Leskovcu je 8. juna 2010. godine doneo presudu zbog propuštanja P. 1/10 kojom je tužbeni zahtev tužilja usvojen.

Postupajući po žalbi tuženih Apelacioni sud u Nišu je doneo rešenje Gž. 3699/10 od 1. juna 2011. godine kojim je navedenu presudu ukinuo i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Podnescima od 10. oktobra 2013. i 11. decembra 2013. godine tužilje su opredelile tužbeni zahtev, tražeći da se tužene obavežu da tužiljama predaju po jedan primerak ključa od ulaznih vrata od predmetne nepokretnosti i omoguće sudržavinu i korišćenje iste, kao i da se tužena S.J. obaveže da se sa svim licima i stvarima iseli i predmetnu nepokretnost preda u državinu tužiljama i tuženoj J.M.

Osnovni sud u Leskovcu je 23. februara 2015. godine doneo presudu P. 3214/11 kojom je, u stavu prvom izreke, tužbeni zahtev tužilja usvojio i obavezao tuženu S.J. da tužiljama preda po jedan primerak ključa od ulaznih vrata predmetne nepokretnosti i omogući sudržavinu i sukorišćenje, a takođe je obavezana i tužena S.J. da se u roku od 15 dana od dana prijema presude iseli sa svim licima i stvarima iz prednje kuće i parcele i iste preda u državinu tužiljama, kao i tuženoj J.M; u stavu drugom izreke odbijen je tužbeni zahtev u delu kojim je traženo da se tužena J.M. obaveže da tužiljama preda po jedan primerak ključa od ulaznih vrata predmetne nepokretnosti i omogući sudržavinu i sukorišćenje; u stavu trećem izre ke obavezana je tužena S.J. da tužiljama naknadi troškove postupka.

Apelacioni sud u Nišu je presudom Gž. 626/15 od 9. jula 2015. godine odbio žalbu tuženih i potvrdio ožalbenu presudu Osnovnog suda u Leskovcu P. 3214/11 od 23. februara 2015. godine, u delu stava prvog i u stavu trećem njene izreke. Drugostepenom presudom ukinuta je prvostepena presuda u delu stava prvog njene izreke kojim je obavezana tužena S.J. da predmetnu nepokretnost preda u državinu i tuženoj J.M. Iz obrazloženja drugostepene presude, pored ostalog, proizlazi da se prvostepena presuda ukida u delu kojim je obavezana tužena S. J. da predmetnu nepokretnost preda u državinu i tuženoj J.M, jer takav tužbeni zahtev nije ni postavljen, zbog čega se u tom delu radi o bitnoj povredi odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 1. u vezi sa članom 4. Zakona o parničnom postupku.

U ponovnom postupku, nakon delimičnog ukidanja prvostepene presude, Osnovni sud u Leskovcu je 21. decembra 2015. godine doneo presudu P. 6806/15 kojom je odbijen tužbeni zahtev tužilja u delu u kome je prethodna prvostepena presuda ukinuta, navodeći u obrazloženju presude da je tužbeni zahtev kojim je traženo da se tužena S. J. obaveže da predmetnu nepokretnost preda u državinu i tuženoj J.M. postavljen podneskom tužilja od 10. oktobra 2013. godine.

Tužilje su protiv navedene presude, 17. februara 2016. godine, izjavile žalbu, koju su povukle podneskom od 7. septembra 2016. godine, što je konstatovano rešenjem Apelacionog suda u Nišu Gž. 2342/16 od 9. novembra 2016. godine. Navedeno rešenje Apelacionog suda u Nišu punomoćniku tužilja je dostavljeno 9. decembra 2016. godine.

Osporenim rešenjem Apelacionog suda u Nišu R4 g. 110/15 od 16. novembra 2015. godine odbačen je zahtev predlagača, ovde podnositeljki ustavne žalbe, za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 3214/11.

Vrhovni kasacioni sud je rešenjem Rž g. 1887/15 od 17. decembra 2015. godine odbio kao neosnovanu žalbu predlagača i potvrdio prvostepeno rešenje Apelacionog suda u Nišu R4 g. 110/15 od 16. novembra 2015. godine. U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je, između ostalog, navedeno da je u prvostepenom postupku utvrđeno: da je u parničnom postupku koji je vođen po tužbi podnosilaca zahteva Osnovni sud u Leskovcu 8. juna 2010. godine doneo presudu P. 1/10; da je navedena presuda ukinuta u postupku po žalbi rešenjem Apelacionog suda u Nišu Gž. 3699/10 od 1. juna 2010. godine; da je u ponovnom postupku prvostepeni sud doneo presudu P. 3214/11 od 23. februara 2015. godine, koja je potvrđena presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 626/15 od 9. jula 2015. godine. Dalje je navedeno da, s obzirom na to da je predmetni parnični postupak pravnosnažno okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 626/15 od 9. jula 2015. godine, a da je zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku podnet 6. oktobra 2015. godine, prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno-procesno pravo kada je zahtev predlagača za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku odbacio.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o uređenju sudova ( „Službeni glasnik RS“, br. 116/08, 104/09, 101/10, 31/11, 78/11, 101/11, 101/13, 40/15, 106/15, 13/16, 108/16, 113/17) propisano je: da stranka u sudskom postupku koja smatra da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, može neposredno višem sudu podneti zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, da se zahtevom iz stava 1. ovog člana može tražiti i naknada za povredu prava na suđenje u razumnom roku, da ako se zahtev odnosi na postupak koji je u toku pred Privrednim apelacionim sudom, Prekršajnim apelacionim sudom ili Upravnim sudom, o zahtevu odlučuje Vrhovni kasacioni sud, da je postupak odlučivanja o zahtevu iz stava 1. ovog člana hitan (član 8a); da ako neposredno viši sud utvrdi da je zahtev podnosioca osnovan, može odrediti primerenu naknadu za povredu prava na suđenje u razumnom roku i odrediti rok u kome će niži sud okončati postupak u kome je učinjena povreda prava na suđenje u razumnom roku (član 8b. stav 1.).

5. Ocenjujući postojanje povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se tim pravom jemče , pre svega , procesne garancije da će postupak u kome je odlučivano o bilo čijim pravima i obavezama biti sproveden na način da kroz nezavisnost i nepristrasnost suda, javno raspravljanje, ravnopravno učešće u postupku, odlučivanje u razumnom roku, primenom i poštovanjem propisanih pravila postupka, svakom bude omogućeno pravično suđenje. S tim u vezi, a imajući u vidu navedeno, sadržinu ustavne žalbe i osporenih akata, zadatak Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, je da oceni da li su redovni sudovi odlučujući o dozvoljenosti zahteva podnositeljki ustavne žalbe za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku proizvoljno primenio merodavno pravo.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud podseća da su Apelacioni sud u Nišu i Vrhovni kasacioni sud u osporenim rešenjima konstatovali da je predmetni parnični postupak pravnosnažno okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 626/15 od 9. jula 2015. godine, a da je zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku podnet 6. oktobra 2015. godine. Kako je zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku podnet nakon pravnosnažnog okončanja postupka, prema stanovištu iznetom u osporenim aktima, o zahtevu predlagača ne mogu odlučivati redovni sudovi, već Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi.

Po oceni Ustavnog suda, ovakav zaključak Apelacionog suda u Nišu i Vrhovnog kasacionog suda , sa stanovišta sadržine prava na pravično suđenje, nije ustavnopravno prihvatljiv. Naime, Ustavni sud podseća da je Apelacioni sud u Nišu presudom Gž. 626/15 od 9. jula 2015. godine odbio žalbu tuženih i delimično potvrdio, a delimično ukinuo presudu Osnovnog suda u Leskovcu P. 3214/11 od 23. februara 2015. godine (iako drugostepeni sud predmet nije vratio na ponovni postupak, ističući da tužbeni zahtev za obavezivanje tužene S. J. da predmetnu nepokretnost preda u državinu i tuženoj J.M. nije postavljen, takav zahtev je ste postavljen podneskom tužilja od 10. oktobra 2013. godine) . Predmetni parnični postupak je donošenjem navedene presude samo delimično pravnosnažno okončan, a isti je nastavljen u delu u kome je prvostepena presuda ukinuta. U ponovnom postupku, nakon delimičnog ukidanja prvostepene presude, Osnovni sud u Leskovcu je 21. decembra 2015. godine doneo presudu P. 6806/15 kojom je odbijen tužbeni zahtev tužilja u delu u kome je prethodna prvostepena presuda ukinuta. Tužilje su protiv navedene presude 17. februara 2016. godine izjavile žalbu, koju su povukle podneskom od 7. septembra 2016. godine, što je konstatovano rešenjem Apelacionog suda u Nišu Gž. 2342/16 od 9. novembra 2016. godine.

Dakle, u momentu kada su podnositeljke ustavne žalbe redovnim sudovima podnele zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, odnosno u momentu donošenja osporenih akata, postupak za koji su tražile utvrđenje povrede navedenog prava nije bio pravnosnažno okončan, što znači da je, saglasno navedenim odredbama Zakona o uređenju sudova, Apelacioni sud u Nišu, kao neposredno viši sud, bio nadležan za odlučivanje o njihovom zahtevu.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud nalazi da osporena rešenja predstavlja ju izraz arbitrernog presuđenja, a posledica toga je da je osporenim aktima podnositeljkama ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i u tački 1. izreke utvrdio da je osporenim rešenjima povređeno pravo podnositeljki ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, dok je u tački 2. izreke poništio osporeno rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rž g. 1887/15 od 17. decembra 2015. godine i odredio da isti sud ponovo odluči o žalbi podnositeljki ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja Apelacionog suda u Nišu R4 g. 110/15 od 16. novembra 2015. godine.

7. Imajući da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i da je odredio način otklanjanja štetnih posledica, Ustavni sud nije posebno cenio istaknutu povredu ostalih prava.

8. U pogledu zahteva podnositeljki ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obraz loženje koje je dato, pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

9. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredba 42a stav 1. tačka 5) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić, s.r.