Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji traje preko devet godina. Podnosiocu je utvrđeno pravo na naknadu nematerijalne štete, a sudu je naloženo hitno okončanje postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša B. Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Radosava Momčilovića iz Beograda, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 7. jula 2011. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba Radosava Momčilovića i utvrđuje se da je u izvršnom postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu I. 47235/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, koje može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

3. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve mere kako bi se izvršni postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Radosav Momčilović iz Beograda je 24. decembra 2009. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u izvršnom postupku koji se vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu I. 168/02.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je podneo Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu predlog za izvršenje na osnovu pravnosnažne i izvršne parnične presude koja je doneta 1997. godine, te da predmetni izvršni postupak traje već više od 10 godina, pa smatra da je u konkretnom slučaju povređeno njegovo pravo na suđenje u razumnom roku. On predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi mu pravo na naknadu štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, broj 109/07), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Na zahtev Ustavnog suda, v.f. predsednika Prvog osnovnog suda u Beogradu je 20. maja 2011. godine dostavio na uvid spise predmeta I. 47235/10 (predmet je dobio novi broj nakon formiranja nove mreže sudova) i odgovor na ustavnu žalbu, u kome je istakao sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za ocenu osnovanosti navoda podnosioca ustavne žalbe o povredi njegovog prava na suđenje u razumnom roku u ovom izvršnom postupku: da je Četvrti opštinski sud u Beogradu doneo rešenje o izvršenju I. 35/93 od 4. marta 1993. godine, kojim je usvojio predlog za izvršenje drugog poverioca i da je, nakon toga, spojeno raspravljanje u više predmeta, jer su ostali izvršni poverioci (pored ostalih i podnosilac ustavne žalbe) predložili da se izvršenje sprovede prodajom nepokretnosti izvršnog dužnika; da je prvostepeni sud, odlučujući o predlogu izvršnog poverioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, rešenjem I. 168/02 od 3. juna 2002. godine odredio izvršenje protiv izvršnog dužnika Slobodana Petričevića, na osnovu pravnosnažne i izvršne presude Petog opštinskog suda u Beogradu P. 630/97 od 13. juna 1997. godine, kojom je dužnik obavezan da izmiri novčano potraživanje prema poveriocu; da je određeno da se izvršenje sprovede prodajom nepokretnosti dužnika – kuće u Beogradu, ul. Šumatovačka br. 161, k.p. br. 4669, ZKUL 3194, KO Vračar; da je rešenjem prvostepenog suda I. 35/93 od 7. jula 2005. godine utvrđena vrednost nepokretnosti izvršnog dužnika i da je u daljem toku postupka sud zakazao ročišta za javnu prodaju za 7. decembar 2005. i 7. april 2011. godine, te da se na istim nije održalo usmeno javno nadmetanje; da je imajući u vidu navedeno, v.f. predsednika Prvog osnovnog suda u Beogradu utvrdio da je reč o izuzetno složenom i kompleksnom predmetu, što se odrazilo i na dužinu trajanja predmetnog izvršnog postupka.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o izvršnom postupku (“Službeni list SRJ“, br. 28/2000, 73/2000 i 71/01) (u daljem tekstu: ranije važeći ZIP), koji je važio u vreme podnošenja predloga za izvršenje u ovoj pravnoj stvari i koji se primenjivao na predmetni izvršni postupak, bilo je propisano: da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno i da je sud dužan da predmete uzima u rad redom kako ih je primio, osim ako priroda potraživanja ili posebne okolnosti zahtevaju da se postupi drukčije (član 4.); da se izvršenje na nepokretnosti sprovodi upisom rešenja o izvršenju u javnu knjigu, utvrđenjem vrednosti nepokretnosti, prodajom nepokretnosti i namirenjem poverilaca iz iznosa dobijenog prodajom (član 135.); da se posle upisa rešenja o izvršenju ne može za namirenje drugog potraživanjaistog ili drugog poverioca sprovesti poseban postupak izvršenja na istoj nepokretnosti i da poverilac za čije je potraživanje docnije određeno izvršenje na istoj nepokretnosti stupa u već pokrenuti izvršni postupak (član 139. st. 1. i 2.).

Odredbom člana 304. Zakona o izvršnom postupku (“Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine, propisano je da će se postupci izvršenja i obezbeđenja započeti do dana stupanja na snagu ovog zakona okončati po odredbama Zakona o izvršnom postupku (“Službeni list SRJ“, br. 28/2000, 73/2000 i 71/01).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe pokrenuo izvršni postupak 25. marta 2002. godine, podnošenjem predloga za izvršenje Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu i da ovo prinudno izvršenje još nije okončano.

S druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja ovog izvršnog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja izvršnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da ovaj izvršni postupak traje već devet godina i dva meseca, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da izvršenje nije sprovedeno u okviru razumnog roka. S obzirom na navedeno, a imajući u vidu prirodu izvršnog postupka u kome poverioci na prinudan način ostvaruju potraživanja utvrđena sudskim odlukama, Ustavni sud nalazi da, i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, enormno dugo trajanje ovog izvršnog postupka ne može biti opravdano nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu. Uzimajući u obzir sadržinu odgovora na ustavnu žalbu, Ustavni sud smatra da, postojanje jedinstvenog postupka u kome više poverilaca pokušava da ostvari svoja potraživanja prema jednom dužniku prodajom iste nepokretnosti, ne može predstavljati opravdani razlog za toliko dugo trajanje izvršnog postupka povodom koga je podneta ustavna žalba. S tim u vezi, Ustavni sud napominje da je u takvoj pravnoj situaciji izvršni sud posebno dužan da hitno odluči o predlozima za izvršenje poverilaca i izvrši zabeležbu rešenja o izvršenju u javnu knjigu i da, nakon što u navedenom kontekstu utvrdi prvenstvo namirenja među izvršnim poveriocima, pribegne ostalim procesnim radnjama u cilju sprovođenja izvršenja – utvrdi vrednost nepokretnosti, zakaže ročište za njenu prodaju (ukoliko se prodaja vrši putem javnog nadmetanja) i namiri poverioce iz iznosa dobijenog prodajom. Imajući u vidu da je u ovom jedinstvenom postupku prvostepeni sud 4. marta 1993. godine doneo rešenje o izvršenju po predlogu prvog izvršnog poverioca, da je tek rešenjem od 7. jula 2005. godine utvrdio vrednost nepokretnosti izvršnog dužnika i da je održao dva ročišta za javnu prodaju nepokretnosti u vremenskom intervalu od pet godina i pet meseci, Ustavni sud je zaključio da se takvo postupanje izvršnog suda u ovom predmetu ne može smatrati efikasnim, u smislu odredaba člana 4. ranije važećeg ZIP.

Polazeći od svega navedenog, te činjenice da je predmetni izvršni postupak pokrenut na osnovu izvršne isprave donete 1997. godine i da se izvršenje sudskih odluka smatra sastavnim delom suđenja (stav Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu u predmetima Hornsby protiv Grčke i Jeličić protiv Bosne i Hercegovine), Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, u konkretnom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete, na način predviđen odredbama člana 90. Zakona, a u tački 3. izreke naložio Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve neophodne mere kako bi se izvršni postupak po predlogu za izvršenje podnosioca okončao u najkraćem roku.

Imajući u vidu da se predmetni izvršni postupak vodi protiv fizičkih lica i da će potraživanje podnosioca ustavne žalbe biti namireno prodajom navedene nepokretnosti, Ustavni sud je odbio zahtev podnosioca za naknadu materijalne štete.

7. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević