Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku. Parnični postupak zbog smetanja poseda, koji je trajao preko devet godina, okarakterisan je kao prekomerno dug, prvenstveno zbog neefikasnosti prvostepenog i drugostepenog suda. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija D raškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. D . iz B. P . kod L , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 2. oktobra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. D . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P. 4757/02 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. D . iz B . P . kod L . podneo je 2. aprila 2012. godine, preko punomoćnika Z . S, advokata iz L, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P. 4757/02.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, pored ostalog, naveo: da je u svojstvu tužioca u oktobru 2002. godine podneo Opštinskom sudu u Leskovcu tužbu protiv tuženog M. J, zbog smetanja poseda; da je prvostepeno rešenje Opštinskog suda u Leskovcu doneto tek 25. aprila 2007. godine; da je tuženi protiv prvostepene odluke izjavio žalbu; da je postupak pravnosnažno okončan tek donošenjem rešenja Višeg suda u Leskovcu Gž. 230/10 od 28. februara 2012. godine. Istakao je i zahtev za naknadu nematerijalne štete, kao i troškova podnošenja ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Odredbama člana 32. stav 1. Ustava na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Opštinskog suda u Leskovcu P. 4757/02, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe podneo je, u svojstvu tužioca, 16. oktobra 2002. godine tužbu Opštinskom sudu u Leskovcu (u daljem tekstu: Opštinski sud) protiv tuženog M. J. iz B. P . kod L, zbog smetanja poseda. Tužilac je, takođe, predložio određivanje privremene mere kojom bi se tuženom zabranilo izvođenje građevinskih i drugih radova na predmetnoj nepokretnosti.

Opštinski sud je rešenjem P. 4757/02 od 17. oktobra 2002. godine usvojio predloženu privremenu meru.

Podneskom od 20. novembra 2002. godine tužilac je precizirao tužbeni zahtev.

Prvo ročište za glavnu raspravu održano je 14. februara 2003. godine. Na ročištu održanom 2. jula 2004. godine punomoćnik tužioca je predložio mirovanje postupka. Do tada, u postupku je zakazano osam ročišta, od kojih tri nisu održana (dva zbog nedolaska tuženog i jedno zbog nedolaska svedoka), a izvedeni su dokazi saslušanjem četiri svedoka, kao i tužioca u svojstvu parnične stranke.

Punomoćnik tužioca je podneskom od 8. oktobra 2004. godine predložio nastavak postupka. Nakon toga, prvo ročište je zakazano i održano 17. marta 2006. godine. U toku 2006. godine sud je zakazao još četiri ročišta, od kojih nijedno nije održano (dva zbog nedolaska punomoćnika tužioca, jedno zbog nedolaska tuženog i punomoćnika tužioca i jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije).

Rešenjem Opštinskog suda P. 4757/02 od 25. aprila 2007. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca. Protiv navedenog rešenja tuženi je izjavio žalbu 8. avgusta 2007. godine.

Viši sud u Leskovcu je rešenjem Gž. 230/10 od 28. februara 2012. godine odbio žalbu tuženog i potvrdio rešenje Opštinskog suda P. 4757/02 od 25. aprila 2007. godine. Rešenje je 19. marta 2012. godine dostavljeno punomoćniku tužioca.

4. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodi u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku, kao element prava na pravično suđenje, i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak, po svojoj prirodi, predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak , pokrenut 16. oktobra 2002. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu a pravnosnažno okončan donošenjem rešenja Višeg suda u Leskovcu Gž. 230/10 od 28. februara 2012. godine, trajao više od devet godina.

Razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima, a najvažniji su: složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca.

Po oceni Ustavnog suda, činjenična i pravna pitanja na koja je parnični sud trebalo da odgovori u predmetnom sporu, nisu bila složena, niti zahtevala sprovođenje obimnijeg dokaznog postupka.

Ustavni sud je ocenio da je ishod parničnog postupka imao poseban značaj za podnosioca ustavne žalbe, kao tužioca, s obzirom da je tužbenim zahtevom traženo da se utvrdi da je tuženi smetao tužioca u vršenju prava svojine na predmetnoj nepokretnosti, te naloži zabrana daljeg smetanja. Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je on doprineo dužini trajanja postupka , s obzirom na to da je na predlog punomoćnika tužioca određeno mirovanje u postupku, te činjenice da dva ročišta nisu održana zbog nedolaska punomoćnika tužioca i jedno zbog nedolaska tuženog i punomoćnika tužioca. Takođe, podnosilac ustavne žalbe tokom višegodišnjeg trajanja drugostepenog postupka nije urgirao donošenje rešenja po žalbi.

Ustavni sud nalazi da je dugom trajanju postupka doprinelo, pre svega, neefikasno postupanje nadležnih sudova. Naime, prvostepeni sud je tek nakon godinu dana i pet meseci od podnošenja predloga punomoćnika tužioca nastavio postupak, dok u 2006. godini nije održao nijedno ročište. Ustavni sud naročito ističe neefikasno postupanje Višeg suda u Leskovcu, imajući u vidu da je drugostepeno rešenje doneto tek nakon četiri godine i šest meseci od izjavljivanja žalbe.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P. 4757/02 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je stoga ustavnu žalbu usvojio, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, i odlučio kao u tački 1. izreke.

5. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede ustavnog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, a posebno dužinu trajanja osporenog parničnog postupka, doprinos podnosioca dužem trajanju postupka kao i značaj predmeta spora. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću sopstvenu praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. Razmatrajući zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

Naime, navedenom odredbom Zakona je propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. S tim u vezi, odredbom člana 83. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Pored toga, Ustavni sud ukazuje i da je odredbom člana 45. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) predviđeno da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, Ustavni sud licima koja žele da izjave ustavnu žalbu, pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.