Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u vanparničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu zbog nerazumno dugog trajanja vanparničnog postupka deobe imovine, pokrenutog 1994. godine. Utvrđeno je da je neažurnost sudova, naročito u povezanoj parnici, prouzrokovala povredu prava. Pravično zadovoljenje se ostvaruje objavljivanjem odluke zbog doprinosa podnositeljke odugovlačenju.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Budimke Kovačević iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 16. juna 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Budimke Kovačević i utvrđuje da je u postupku koji se vodio pred Petim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu 1R. 210/06 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak u predmetu P. 41861/10 okončao u najkraćem roku, kao i postupak iz tačke 1, kada se za to steknu uslovi.

3. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Budimka Kovačević iz Beograda je 23. decembra 2009. godine, preko punomoćnika Zorana Jelića, advokata iz Beograda, izjavila ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u vanparničnom postupku koji se vodio pred Petim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu 1R. 210/06.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je podnositeljka 11. maja 1994. godine podnela Petom opštinskom sudu u Beogradu predlog za fizičku deobu imovine (nepokretnosti - kuće), ali da taj postupak još uvek nije okončan. Dalje je navedeno da je predmetni vanparnični postupak dva puta prekidan – prvi put zbog smrti predlagača Dobrinke Mladenović, da bi se sačekao ishod ostavinskog postupka u predmetu O. 261/96, a drugi put nakon što su protivnici predlagača iz vanparničnog postupka podneli tužbu radi utvrđivanja vlasničkih udela na predmetnoj nepokretnosti – kući. Pored navedenog, u ustavnoj žalbi je izložen tok i vanparničnog i parničnog postupka, kao i zahtev za naknadu materijalne štete u iznosu od 1.000.000 dinara.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Petog opštinskog suda u Beogradu 1R. 210/06 i Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 41861/10, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnositeljka ustavne žalbe i Dobrinka Mladenović su kao predlagači 11. maja 1994. godine podnele Petom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) predlog za fizičku deobu zajedničke nepokretnosti – kuće koja se nalazi u Beogradu u Zlarinskoj ulici broj 16, protiv protivnika predlagača M. M.

Predlagači su zatim 15. jula 1994. godine preinačili zahtev, pa su umesto fizičke deobe nepokretnosti tražili da Opštinski sud uredi korišćenje predmetne nepokretnosti.

Do donošenja prvog prvostepenog rešenja 1R. 143/94 od 7. oktobra 1994. godine kojim je uređen način korišćenja predmetne nepokretnosti - kuće, Opštinski sud je održao četiri ročišta, izvršio uviđaj i odredio izvođenje dokaza veštačenjem.

Postupajući po žalbi protivnika predlagača Okružni sud u Beogradu (u daljem tekstu: Okružni sud) je 27. juna 1995. godine doneo rešenje Gž. 11154/94 kojim je ukinuo prvostepeno rešenje 1R. 143/94 od 7. oktobra 1994. godine i predmet vratio Opštinskom sudu na ponovni postupak.

Nakon dva održana ročišta, Opštinski sud je 14. maja 1996. godine doneo rešenje 1R. 374/95 kojim je prekinuo postupak po predlogu predlagača radi uređenja načina korišćenja nepokretnosti, saglasno odredbi člana 212. Zakona o parničnom postupku, uz konstataciju da će postupak biti nastavljen na zahtev vanparničnih stranaka, a po okončanju ostavinskog postupka iza smrti pok. Dobrinke Mladenović koji se vodio kod istog suda u predmetu O. 216/96.

Pravni sledbenici protivnika predlagača su 4. marta 2005. godine podneli predlog da se postupak nastavi, napominjući da je rešenjem Opštinskog suda O. 1961/01 od 23. avgusta 2001. godine, koje je postalo pravnosnažno 10. aprila 2002. godine, obustavljen postupak raspravljanja zaostavštine pok. Dobrinke Mladenović, uz obrazloženje da je ugovorom o doživotnom izdržavanju zaključenim između ovde podnositeljke ustavne žalbe i Dobrinke Mladenović, a overenim pred Opštinskim sudom 1. aprila 1994. godine u predmetu 3R. 173/94, iscrpljena sva imovina iza pok. Dobrinke Mladenović.

Protivnici predlagača su uz podnesak od 2. decembra 2005. godine dostavili i presudu Opštinskog suda P. 3405/02 od 19. aprila 2004. godine kojom su oni, kao tuženi, obavezani da tužilji, ovde podnositeljki ustavne žalbe, predaju predmetnu kuću u sudržavinu u okviru njenog suvlasničkog udela, i to tako što će joj predati ključeve od kuće i omogućiti joj da istu nesmetano koristi za stanovanje.

Podneskom od 19. maja 2005. godine predlagač, ovde podnositeljka ustavne žalbe, preinačila je predlog ponovo tražeći da se izvrši fizička deoba predmetne nepokretnosti, i to sa 2/3 idealnih delova navedene nepokretnosti u njenu korist i 1/3 idealnih delova u korist protivnika predlagača – K. M, kao naslednika dela predmetne nepokretnosti iza pok. M. M.

Podneskom od 5. jula 2006. godine protivnik predlagača je osporio podnesak predlagača od 19. maja 2005. godine i predložila da Opštinski sud prekine postupak do pravnosnažnog okončanja parničnog postupka koji se vodi pred istim sudom u predmetu P. 1156/06, koji je ona kao tužilja pokrenula protiv predlagača kao tužene. Predlagač je podneskom od 19. oktobra 2006. godine urgirao da sud zakaže ročište, da bi Opštinski sud 11. decembra 2006. godine i 22. januara 2007. godine izvršio uvid u spise predmeta P. 1156/06, a 25. januara 2007. godine doneo rešenje 1R. 210/06 kojim je, u stavu prvom izreke, prekinuo vanparnični postupak do pravnosnažnog okončanja parničnog postupka koji se vodi pred tim sudom u predmetu P. 1156/06, dok je u stavu drugom izreke konstatovao da će se postupak nastaviti po okončanju navedenog parničnog postupka, a na predlog učesnika u postupku. U obrazloženju rešenja je navedeno da od ishoda parničnog postupka zavisi odluka vanparničnog suda po predlogu predlagača za deobu zajedničke imovine, te da se radi o prethodnom pitanju o kome nije doneta pravnosnažna odluka u parničnom postupku.

Parnični postupak u predmetu Opštinskog suda P. 1156/06 pokrenut je 19. aprila 2006. godine tužbom K. M, protivnika predlagača u vanparničnom postupku povodom koga je izjavljena ustavna žalba, podnetom protiv tužene, ovde podnositeljke ustavne žalbe, kojom je traženo: da se utvrdi da je tužilja vlasnik sa vlasničkim udelom od 75%, što čini ¾ idealnih delova nepokretnosti upisanih u ZKUL 9095, pored ostalih i kuće u Zlarinskoj ulici broj 16; da se ovlasti tužilja da se na osnovu ove presude može uknjižiti na pripadajućem delu navedene nepokretnosti; da se obaveže tužena da tužilji naknadi iznos od 95.000 dinara na ime uvećanja vrednosti stambene zgrade, troškova sahrane, izvedenih radova i plaćenog poreza; da tužena naknadi tužilji troškove postupka.

Prvo ročište za glavnu raspravu u ovom parničnom postupku zakazano za 30. jun 2006. godine nije održano, jer u tužbi tužilja nije tačno označila adresu tužene pa joj poziv za ročište i tužba nisu mogli biti uredno uručeni. Tužilja je podneskom od 5. jula 2006. godine uredila tužbu navodeći tačnu adresu tužilje. Nakon toga, ročište zakazano za 12. oktobar 2006. godine odloženo je pismenim putem bez obrazloženja, a ročište zakazano za 3. novembar 2006. godine je takođe odloženo „zbog bolesti postupajućeg sudije“. Opštinski sud je zatim održao dva ročišta za glavnu raspravu, da bi 21. marta 2007. godine doneo rešenje P. 1156/06 kojim je tužbu odbacio kao neurednu. Postupajući po žalbi tužilje, Okružni sud je 19. novembra 2008. godine doneo rešenje Gž. 7750/07 kojim je ukinuo rešenje Opštinskog suda P. 1156/06 od 21. marta 2007. godine i predmet vratio istom sudu na ponovni postupak. U ponovnom postupku, nakon ročišta održanog 2. marta 2009. godine, Opštinski sud je 27. aprila 2009. godine doneo rešenje P. 3687/08 kojim je konstatovao da se smatra da je tužba povučena, jer stranke nisu pristupile iako su bile uredno pozvane. Međutim, postupajući po zahtevu tužilje za vraćanje u pređašnje stanje od 11. maja 2009. godine, Opštinski sud je 18. juna 2009. godine na ročištu doneo rešenje kojim je dozvolio vraćanje u pređašnje stanje. Nakon donošenja navedenog rešenja, Opštinski sud je zakazao još pet ročišta za glavnu raspravu od kojih dva nisu održana (ročište zakazano za 2. oktobar 2009. godine je odloženo na zahtev tužilje, dok ročište zakazano za 9. novembar 2009. godine nije održano zbog štrajka advokata). Poslednje ročište za glavnu raspravu u ovom predmetu, koji se sada vodi pod brojem P. 41861/10, održano je pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu (u daljem tekstu: Osnovni sud) 1. februara 2011. godine, na kome je saslušana tužilja.

4. Zakonom o vanparničnom postupku (''Službeni glasnik SRS'', br. 25/82 i 48/88 i ''Službeni glasnik SRS'', br. 46/95 i 18/05) je propisano: da se u vanparničnom postupku shodno primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku, ako ovim ili drugim zakonom nije drukčije određeno (član 30. stav 2.). Odredbama čl. 148. do 154. Zakona o vanparničnom postupku uređen je postupak deobe zajedničkih stvari ili imovine kojima je, između ostalog, propisano: da postupak deobe zajedničke stvari ili imovine može pokrenuti svaki zajedničar, a predlog mora obuhvatiti sve zajedničare, da predlog mora da sadrži podatke o predmetu deobe i udelima zajedničara, o zajedničarima, kao i o drugim licima koja na predmetu deobe imaju neko stvarno pravo, a za nepokretnosti moraju se navesti zemljišnoknjižni podaci i priložiti odgovarajući pismeni dokazi o pravu svojine, pravu službenosti i drugim stvarnim pravima, kao i da se predlog podnosi sudu na čijem se području stvar ili imovina nalazi, a ako se zajedničke stvari ili imovina nalaze na području više sudova, nadležan je svaki od tih sudova (član 149.); da ako sud, postupajući po predlogu, utvrdi da je među zajedničarima sporno pravo na stvari koje su predmet deobe ili pravo na imovinu, udeo u zajedničkim stvarima, odnosno imovini ili je sporno koje stvari, odnosno prava ulaze u zajedničku imovinu, prekinuće postupak i uputiti predlagača da u određenom roku pokrene parnicu (član 150. stav 1.); da će sud po prijemu predloga zakazati ročište na koje će pozvati sve zajedničare i lica koja na predmetu deobe imaju neko stvarno pravo, kao i da svaki učesnik može predložiti da se na ročište pozovu i druga lica čiji bi interesi mogli biti deobom povređeni. Ako zajedničari ne ospore njihova prava, uneće se i to u zapisnik i uzeti u obzir prilikom donošenja odluke o deobi (član 151.); da ako učesnici ne postignu sporazum o načinu deobe, sud će ih saslušati, izvešće potrebne dokaze, a kad je to nužno i veštačenje, pa će, na osnovu rezultata celokupnog postupka, u skladu sa odgovarajućim zakonskim propisima materijalnog prava doneti rešenje o deobi i načinu deobe zajedničke stvari ili imovine, nastojeći da zadovolji opravdane zahteve i interese zajedničara, kao i da će pri odlučivanju kome treba da pripadne određena stvar, sud naročito imati u vidu posebne potrebe određenog učesnika zbog kojih ta stvar treba da pripadne upravo njemu (član 153.); da rešenje o deobi sadrži - predmet, uslove i način deobe, podatke o fizičkim delovima stvari i pravima koji su pripali svakom od zajedničara, kao i njihova prava i obaveze utvrđene deobom, kao i da će rešenjem o deobi sud odlučiti i o načinu ostvarivanja službenosti i drugih stvarnih prava na delovima stvari, koja je fizički podeljena između zajedničara (član 154.).

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 125/04 i 111/09) je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova.

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je period ocene razumnosti dužine trajanja ovog vanparničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda počeo 8. novembra 2006. godine, stupanjem na snagu Ustava Republike Srbije, kojim se ustanovljava ustavna žalba kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih ili manjinskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, imajući u vidu da vanparnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu i nedeljivu celinu, Ustavni sud je stanovišta da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka u konkretnom slučaju mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen 12 godina i šest meseci, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku bitan ceo protekli period - od 11. maja 1994. godine, kada je podnositeljka ustavne žalbe podnela Opštinskom sudu predlog za fizičku deobu zajedničke nepokretnosti, pa do danas.

Kada je reč o dužini trajanja sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je vanparnični postupak do podnošenja ustavne žalbe ukupno trajao 15 godina i sedam meseci, ali da još uvek nije okončan.

Pri utvrđivanju razumnog vremenskog trajanja sudskog postupka, mora se poći od činjenice da postupak zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u određenom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu vremenskog trajanja parničnog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud, pre svega, ukazuje na specifičnost vanparničnog postupka koji se u mnogome razlikuje od parničnog postupka. Naime, u vanparničnom postupku deobe zajedničke stvari ili imovine sud odlučuje o načinu deobe kada o tome nema sporazuma među zajedničarima. Dakle, radi se o postupku u kome se mogu pojaviti određena sporna pravna i činjenična pitanja. Stoga, ukoliko u ovakvom vanparničnom postupku dođe do spora o pravu na stvari ili udelu u stvari koja ulazi u zajedničku imovinu, sud mora uputiti predlagača na parnicu i prekinuti vanparnični postupak. Nakon okončanja parnice, meritorna odluka doneta u parničnom postupku predstavlja osnov za rešavanje spornog prava, odnosno spornih činjenica u vanparničnom postupku.

Dakle, predmetni vanparnični postupak se ne može posmatrati odvojeno od parničnog postupka koji je pokrenuo protivnik predlagača u toku vanparničnog postupka radi rešavanja prethodnog pravnog pitanja – veličine suvlasničkog udela u nepokretnosti koja je predmet fizičke deobe. U situaciji kada je pokrenut parnični postupak, donošenje odluke u vanparničnom predmetu uslovljeno je prethodnim pravnosnažnim okončanjem parnice. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da prekid jednog postupka do okončanja nekog drugog postupka u kome se rešava o prethodnom pitanju, ne dovodi, a priori, do utvrđivanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, ali neopravdano odugovlačenje u drugim postupcima čije se okončanje čeka, uzrokuje povredu prava podnosioca u odnosu na prekinuti postupak (videti Odluku Ustavnog suda Už-620/2009 od 14. aprila 2011. godine). Ustavni sud ukazuje da je i Evropski sud za ljudska prava u Strazburu u svojoj praksi izrazio takvo stanovište (videti presudu u predmetu Smoje protiv Hrvatske, aplikacija broj 28074/03 od 11. januara 2007. godine, stav 45.).

Razmatrajući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe u vanparničnom postupku, Ustavni sud ocenjuje da je ona svojim ponašanjem u značajnoj meri doprinela neprimerenom trajanju tog postupka. Naime, podnositeljka je dva puta preinačavala zahtev istaknut u vanparničnom postupku. Predlogom kojim je pokrenut vanparnični postupak zahtevala je fizičku deobu zajedničke nepokretnosti, da bi podneskom od 15. jula 1994. godine preinačila zahtev tražeći da Opštinski sud uredi korišćenje predmetne nepokretnosti, a zatim podneskom od 19. maja 2005. godine ponovo preinačila predlog tražeći da se izvrši fizička deoba nepokretnosti, kako je to prvobitno bilo zahtevano. Preinačenja zahteva od strane podnositeljke ustavne žalbe svakako su uticala na dužinu trajanja postupka, jer postupak deobe zajedničke nepokretnosti i postupak uređenja korišćenja nepokretnosti predstavljaju različite vanparnične postupke.

Ustavni sud napominje da je vanparnični postupak bio u prekidu od 14. maja 1996. godine, kada je Opštinski sud rešenjem 1R. 374/95 prekinuo postupak do pravnosnažnog okončanja ostavinskog postupka iza smrti pok. Dobrinke Mladenović koji se vodio kod istog suda u predmetu O. 216/96. Navedeni ostavinski postupak je pravnosnažno okončan 10. aprila 2002. godine. Međutim, podnositeljka ustavne žalbe nije podnela predlog za nastavak postupka, već su to 4. marta 2005. godine učinili protivnici predlagača. Navedeni period od tri godine (od 10. aprila 2002. godine do 4. marta 2005. godine), koliko je predmetni vanparnični postupak bio nepotrebno prekinut, ne može se staviti na teret Opštinskom sudu, već isključivo podnositeljki ustavne žalbe, koja je iskazala nezainteresovanost za nastavak i okončanje postupka.

Analizirajući dužinu trajanja parničnog postupka koji se vodi pred Osnovnim sudom u predmetu P. 41861/10, u kome se odlučuje o veličini svojinskih udela u predmetnoj nepokretnosti, kao i naknadi na ime uvećanja vrednosti stambene zgrade, troškova sahrane, izvedenih radova i plaćenog poreza, Ustavni sud konstatuje da parnični postupak ni nakon pet godina još uvek nije pravnosnažno okončan.

Takođe, Ustavni sud napominje da je i podnositeljka kao tužena u parničnom postupku svojim ponašanjem u izvesnoj meri doprinela odugovlačenju postupka. Naime, Opštinski sud je u parničnom postupku 27. aprila 2009. godine doneo rešenje kojim je konstatovao da je tužba povučena, jer ni tužilja ni tužena, niti njihovi punomoćnici nisu pristupili na ročište za glavnu raspravu, iako su bili uredno pozvani. Nakon istaknutog predloga za vraćanje u pređašnje stanje parnični postupak je nastavljen 18. juna 2009. godine. Dakle, podnositeljka ustavne žalbe je svojim pasivnim ponašanjem – nedolaskom na zakazano ročište za glavnu raspravu, uzrokovala nepotrebno produženje parničnog postupka za mesec i po dana. Ustavni sud napominje da je stranka koja se poziva na povredu prava na suđenje u razumnom roku dužna da pokaže ažurnost u preduzimanju procesnih radnji koje su za nju bitne, te da se uzdrži od drugih radnji koje mogu dovesti do odugovlačenja postupka (videti Odluku o dopuštenosti Evropskog suda za ljudska prava od 18. septembra 2007. godine u predmetu Skočajić i Bjelić protiv Srbije, aplikacija broj 9460/05). Istina, radi se o veoma kratkom periodu i stoga ponašanje podnositeljke ustavne žalbe nije presudno uticalo na neprimereno trajanje parničnog postupka.

Ipak, osnovni razlog dugom vremenskom trajanju parničnog postupka je neažurno postupanje kako Opštinskog suda, tako i Okružnog suda. Naime, Opštinski sud je pismenim putem odložio ročišta za glavnu raspravu zakazana za 12. oktobar (bez obrazloženja) i 3. novembar 2006. godine (zbog bolesti postupajućeg sudije), a sledeće ročište je održano tek 29. decembra 2006. godine - šest meseci nakon podneska tužilje od 5. jula 2006. godine kojim je uredila tužbu u pogledu tačne adrese tužene.

Što se tiče postupanja drugostepenog suda, Ustavni sud konstatuje da je Okružni sud tek 19. novembra 2008. godine doneo rešenje Gž. 7750/07, kojim je odlučio o žalbi tužilje izjavljenoj protiv rešenja Opštinskog suda P. 1156/06 od 21. marta 2007. godine kojim je tužba odbačena kao neuredna, da bi spise predmeta vratio prvostepenom sudu 10. decembra 2008. godine, a prvo sledeće ročište za glavnu raspravu pred Opštinskim sudom je održano 2. marta 2009. godine – skoro dve godine nakon prethodno održanog ročišta. Ustavni sud nalazi da je za odlučivanje drugostepenog suda o žalbi, period od 19 meseci predugačak, s obzirom na to da se odlučivalo samo o pravnim pitanjima procesne prirode, bez potrebe da se izvode dokazi ili preduzima bilo koja druga procesna aktivnost, posebno imajući u vidu da od okončanja parničnog zavisi i okončanje vanparničnog postupka (videti Odluku Ustavnog suda Už-648/2009 od 24. februara 2011. godine). Praksa Evropskog suda za ljudska prava je sličnog stanovišta (videti presudu od 13. januara 2005. godine u predmetu Jelavić-Mitrović protiv Hrvatske, broj aplikacije 9591/02, stav 28. i presudu od 2. novembra 2006. godine u predmetu Markoski protiv Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije, broj aplikacije 22928/03, stav 38). Ustavni sud, takođe, ukazuje i na presudu Evropskog suda u predmetu Plazonić protiv Hrvatske od 6. marta 2008. godine (broj aplikacije 26455/04, st. 60-63.) u kome je kritikovan stav Ustavnog suda Hrvatske, koji nije našao povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima u kojima su sudovi bili neaktivni ukupno godinu i po u jednom, i preko dve godine u drugom, a radilo se o postupcima koji nisu bili složeni.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud je zaključio da je neažurno postupanje Opštinskog i Okružnog suda u najvećoj meri dovelo do toga da predmetni vanparnični postupak traje duže od 17 godina i da još uvek nije okončan.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07), ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke naložio Osnovnom sudu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak u predmetu P. 41861/10 okončao u najkraćem roku, kao i vanparnični postupak Opštinskog suda u predmetu 1R. 210/06, kada se za to steknu uslovi.

Ustavni sud je odlučio da se, u konkretnom slučaju, pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe, zbog njenog doprinosa trajanju postupka, ostvari objavljivanjem Odluke u „Službenom glasniku Republike Srbije“, a ne naknadom materijalne štete koju je podnositeljka zahtevala, kao u tački 3. izreke.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u vanparničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti