Odbijanje ustavne žalbe u vezi sa pravom na dodatak za pomoć i negu

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Upravnog suda. Utvrđeno je da podnosiocu nije povređeno pravo na pravično suđenje, jer su nadležni organi pravilno primenili propise o penzijskom i invalidskom osiguranju prilikom odlučivanja o pravu na dodatak.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2697/2011
18.09.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dimitrija Ignjatovića iz Beograda, čiji je zakonski zastupnik otac Ljubinko Ignjatović iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. septembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Dimitrija Ignjatovića izjavljena protiv presude Upravnog suda U. 22552/10 od 21. aprila 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dimitrije Ignjatović iz Beograda, koga zastupa zakonski zastupnik, otac Ljubinko Ignjatović iz Beograda, podne o je Ustavnom sudu 17. juna 2011. godine ustavnu žalbu protiv akta navedenog u izreci, zbog povrede načela zabrane diskriminacije zajemčenog članom 21. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje i prava na pravno sredstvo, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 36. stav 2. Ustava, kao i zbog povrede prava na „posebnu zaštitu porodice i dece koja su ometena u psihičkom ili fizičkom razvoju garantovane odredbom člana 66. st. 1. i 3. Ustav a Republike Srbije“ i prava na socijalnu zaštitu iz člana 69. Ustava.

Suština navoda ustavne žalbe svodi se na sledeće tvrdnje podnosioca: da se Upravni sud u obrazloženju presude U. 22552/10 od 21. aprila 2011. godine «nije osvrnuo na navode iz tužbe, da osnovna dijagnoza-aspergerov sindrom (oblik autizma) i oštećenje mozga kod podnosioca nije uzeta u obzir, iako ovaj navod nije ocenjen od strane drugostepenog upravnog organa, a istican je u žalbi izjavljenoj protiv rešenja prvostepenog organa»; da je tumačenje Upravnog suda i «slepa primena pravne norme» na osnovu koje se podnosiocu ne može priznati pravo na dodatak za pomoć i negu drugog lica, u konkretnom slučaju diskriminatorska, jer je sud zanemario pravo stanje podnosioca i činjenice da bez pomoći drugog lica nije u stanju da obavlja osnovne životne aktivnosti; da osobe ometene u razvoju nemaju mogućnost da, saglasno sistemu bodovanja prema Pravilniku o utvrđivanju telesnih oštećenja, dostignu procenat od 100%, koji jedini donosi pravo na uvećani dodatak za pomoć i negu drugog lica, a često im nije dodeljeno pravo na običan dodatak za pomoć i negu drugog lica, iako nisu sposobne da se same o sebi brinu i pomoć drugog lica im je neophodna, pa je od Upravnog suda zahtevao da meritorno odluči i donese presudu u sporu pune jurisdikcije, kako bi «ova pravna praznina bila popunjena kroz praksu», što sud nije učinio. Na osnovu izloženog, predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da su osporenom presudom povređena označena Ustavom zajemčena prava podnosioca, poništi osporenu presudu i odredi podnosiocu pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Upravnog suda U. 22552/10 i u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Osporenom presudom Upravnog suda U. 22552/10 od 21. aprila 2011. godine odbijena je tužba tužioca Dimitrija Ignjatovića, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi poništaja rešenja tuženog Sekretarijata za socijalnu zaštitu - Gradske uprave grada Beograda XIX-02 broj: 560-585/09 od 26. marta 2010. godine, u predmetu novčane naknade za negu i pomoć drugog lica.

Uobrazloženju presude je, između ostalog, navedeno: da je osporenim rešenjem, donetim u izvršenju presude Okružnog suda u Beogradu U. 1541/08 od 6. marta 2009. godine, odbijena kao neosnovana žalba tužioca izjavljena protiv rešenja Gradskog centra za socijalni rad u Beogradu – Odeljenje Novi Beograd br. 55320-3612/09 od 21. avgusta 2009. godine, kojim tužiocu nije priznato pravo na dodatak za pomoć i negu drugog lica; da je tužilac u tužbi osporio zakonitost rešenja tuženog navodeći da je konstatacija organa veštačenja da kod tužioca ne postoji telesno oštećenje, niti pravo na negu i pomoć drugog lica u suprotnosti sa činjeničnim stanjem i dokazima iz spisa predmeta, jer je tužilac lice višestruko ometeno u razvoju, kod koga je utvrđeno više dijagnoza, a da dijagnoza – retardacija, nerazvijenost i oštećenje mozga nije uzeta u obzir prilikom veštačenja; da je tuženi organ, zbog zanemarivanja osnovne dijagnoze, značajno oštetio tužioca, jer je oštećenje kod tužioca takve prirode da je stepen njegovog telesnog oštećenja 100%, pa je nesposoban u potpunosti za samostalan život i ima stalnu potrebu za negom i pomoći drugog lica; da je rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu R.2. 76/09 od 24. septembra 2009. godine produženo roditeljsko pravo nad tužiocem, iz razloga što nije u stanju da se sam stara o sebi, pa tužilac predlaže da sud tužbu uvaži i poništi osporeno rešenje.

U obrazloženju je dalje konstatovano da je Upravni sud, po razmatranju spisa predmeta, navoda iz tužbe i odgovora na tužbu, ocenio da je tužba neosnovana, te da je pravilno postupio tuženi organ kada je, nakon što je otklonio povrede pravila postupka na koje mu je ukazano presudom Okružnog suda u Beogradu U. 1541/08 od 6. marta 2009. godine, odbio kao neosnovanu žalbu tužioca izjavljenu protiv prvostepenog rešenja, nalazeći da je to rešenje doneto bez povrede pravila postupka, da je zasnovano na pravilno utvrđenom činjeničnom stanju i pravilnoj primeni materijalnog prava.

Upravni sud je u obrazloženju osporene presude konstatovao da je ocenio sve navode istaknute u tužbi kojima se ukazuje da tuženi organ nije potpuno i pravilno razmotrio navode žalbe i medicinsku dokumentaciju, a iz koje se vidi da zbog bolesti od kojih boluje tužilac nije sposoban da se sam o sebi brine i da mu je potrebna nega i pomoć drugog lica, pa je našao: da ovi navodi ne mogu dovesti do drugačije ocene zakonitosti osporenog rešenja, zbog toga što je činjenično stanje od značaja za rešenje ove upravne stvari utvrđeno na osnovu nalaza i mišljenja organa veštačenja obrazovanog u skladu sa odredbom člana 93. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju («Službeni glasnik RS», broj 34/03), koje je medicinski dokumentovano i dovoljno obrazloženo i iz koga proizlazi da se tužiocu ne može priznati pravo na dodatak za pomoć i negu drugog lica, primenom odredbi čl. 36. i 37. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju («Službeni glasnik RS», broj 52/96), na čiju primenu upućuje stav 2. odredbe člana 244. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju («Službeni glasnik RS», broj 34/03); da prema navedenim odredbama Zakona, potreba za pomoći i negom drugog lica postoji kada osiguranik u toku trajanja osiguranja postane nepokretan, kao i ako zbog težine i prirode trajnih bolesti i bolesnog stanja nije sposoban da se samostalno kreće ni u okviru stana uz upotrebu odgovarajućih pomagala, niti da se sam hrani, svlači, oblači, održava ličnu higijenu, kao i slepo lice koje je izgubilo osećaj svetlosti sa tačnom projekcijom i lice koje postiže vid sa korekcijom do 0,05%; da kako je odredbom člana 23. stav 2. Zakona o socijalnoj zaštiti i obezbeđivanju socijalne sigurnosti građana propisano da se potreba za negom i pomoći utvrđuje na osnovu propisa o penzijskom i invalidskom osiguranju, tuženi organ je u obrazloženju osporenog rešenja pravilno zaključio da tužilac, kod postojanja oboljenja konstatovanih u nalazu i mišljenju drugostepenog organa veštačenja broj 110 od 1. februara 2010. godine, kojim je potvrđen nalaz prvostepenog organa veštačenja br. 4100 01 od 27. jula 2009. godine, ne ispunjava uslove za priznavanje prava na dodatak za pomoć i negu drugog lica, prema citiranim propisima o penzijskom i invalidskom osiguranju, jer je samostalno pokretan u kućnim uslovima, nije slepo lice, nema znake kardiopulmonalne dekompenzacije, a u psihičkom statusu ne postoje znaci teške demencije, pa se tužilac ne može smatrati potpuno bespomoćnim licem; da su nalazi i mišljenja organa veštačenja dati na osnovu pregleda tužioca kod prvostepenog organa i na osnovu celokupne priložene medicinske dokumentacije kod drugostepenog organa veštačenja, koji je prilikom davanja nalaza i mišljenja cenio i sve navode tužiočeve žalbe, kao i sve bolesti i bolesna stanja, konstatovane u priloženoj medicinskoj dokumentaciji, na koje se navodima žalbe i tužbe ukazuje.

Upravni sud je u obrazloženju osporene presude ocenio i navod iz tužbe da je rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu R. 2. 76/09 od 24. septembra 2009. godine nad tužiocem produženo roditeljsko pravo, pa je našao da ta činjenica ne utiče na drugačiju ocenu zakonitosti osporenog rešenja, jer produženo roditeljsko pravo nad tužiocem zbog pravne nemogućnosti da se sam stara o svojim pravima i pravnim interesima, nije od uticaja na ocenu potrebe za pomoći i negom drugog lica, koja se ceni u odnosu na ispunjenost uslova predviđenih odredbama čl. 36. i 37. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, a koji su, po oceni suda, pravilno cenjeni u skladu sa članom 23. Zakona o socijalnoj zaštiti i obezbeđivanju socijalne sigurnosti građana.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnosilac u suštini ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 23. st. 1. i 2. Zakona o socijalnoj zaštiti i obezbeđivanju socijalne sigurnosti građana („Službeni glasnik RS, br. 36/91, 79/91, 33/93, 53/93, 67/93, 46/94, 48/94, 52/96, 29/01, 84/04 101/05 i 115/05 ) bilo je propisano da pravo na pomoć i negu drugog lica ima lice kome je zbog prirode i težine stanja, povrede ili bolesti neophodna pomoć i nega za obavljanje radnji radi zadovoljavanja osnovnih životnih potreba, pod uslovom da ovo pravo ne može da ostvari po drugom osnovu, kao i da se potreba za pomoći i negom utvrđuje na osnovu propisa o penzijskom i invalidskom osiguranju.

Odredbama člana 244. stav 1. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik RS“, br. 34/03, 64/04, 84/04, 85/05, 101/05, 63/06, 106/06, 5/09 i 107/09) propisano je da pravo na novčanu naknadu za pomoć i negu ima osiguranik i korisnik penzije, do donošenja odgovarajućeg propisa, a stavom 2. istog člana da se pravo iz stava 1. tog člana ostvaruje pod uslovima utvrđenim propisima koji su važili do početka primene tog zakona. Članom 93. st. 1. i 3. navedenog Zakona je propisano da kada je za rešavanje o pravu iz penzijskog i invalidskog osiguranja potrebno utvrđivanje invalidnosti, telesnog oštećenja, uzroka invalidnosti i telesnog oštećenja, potpune nesposobnosti za rad i nesposobnosti za samostalan život i rad, fond utvrđuje te činjenice na osnovu nalaza, mišljenja i ocene organa veštačenja čije se obrazovanje i način rada uređuje opštim aktom fonda, a na akt iz stava 1. ovog člana saglasnost daje ministar nadležan za poslove zdravlja.

Odredbama čl. 36. i 37. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju ("Službeni glasnik RS", br. 52/96, 46/98, 29/01 i 80/02 ), koji je prethodno bio na snazi, bilo je propisano da pravo na novčanu naknadu za pomoć i negu drugog lica, ako je zbog prirode i težine stanja povrede ili bolesti neophodna pomoć i nega za obavljanje radnji radi zadovoljavanja osnovnih životnih potreba, ima osiguranik, korisnik penzije i invalid rada s preostalom radnom sposobnošću i da potreba za pomoći i negom drugog lica postoji kada lice iz člana 36. ovog zakona u toku trajanja osiguranja postane nepokretno, kao i ako zbog težine i prirode trajnih bolesti i bolesnog stanja nije sposobno da se samostalno kreće ni u okviru stana uz upotrebu odgovarajućih pomagala, niti da se samo hrani, svlači, oblači, i da održava ličnu higijenu, kao i slepo lice koje je izgubilo osećaj svetlosti sa tačnom projekcijom i lice koje postiže vid sa korekcijom do 0,05.

5. Imajući u vidu da podnosilac povredu prava na pravično suđenje zasniva na tvrdnji o pogrešno i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju i pogrešnoj primeni materijalnog prava, Ustavni sud i ovom prilikom ponavlja da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, već da, sagledavajući postupak kao jedinstvenu celinu, oceni da li je podnosiocu bilo omogućeno pravično suđenje u smislu garancija utvrđenih članom 32. stav 1. Ustava. Izuzetak od navedenog postoji u slučajevima kada je tumačenje i/ili primena merodavnog prava bila arbitrerna na štetu podnosioca u meri da za posledicu ima povredu ili uskraćivanje Ustavom zajemčenih prava i sloboda.

U konkretnom slučaju, osporenom presudom Upravnog suda U. 22552/10 od 21. aprila 2011. godine odbijena je tužba tužioca Dimitrija Ignjatovića, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi poništaja rešenja tuženog Sekretarijata za socijalnu zaštitu - Gradske uprave grada Beograda XIX-02 broj: 560-585/09 od 26. marta 2010. godine, kojim je odbijena kao neosnovana žalba tužioca, izjavljena protiv rešenja Gradskog centra za socijalni rad u Beogradu – Odeljenje Novi Beograd br. 55320-3612/09 od 21. avgusta 2009. godine, kojim tužiocu nije priznato pravo na novčanu naknadu za pomoć i negu drugog lica.

Ocenjujući da li je osporenom presudom Upravnog suda povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je imao u vidu da se ustavne garancije navedenog prava, pored ostalog, sastoje u tome da odluka suda o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom relevantnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u protivnom moglo smatrati da je proizvod proizvoljnog i pravno neutemeljenog stanovišta postupajućeg suda.

Ustavni sud ukazuje da obaveza sudova i drugih državnih organa da obrazlože svoje odluke ne može biti shvaćena kao obaveza da se u odluci iznesu svi detalji i daju odgovori na sva postavljena pitanja i iznete argumente. S obzirom na to da se u upravnom sporu proverava zakonitost konačnog upravnog akta na podlozi činjenica utvrđenih u upravnom postupku, to ne postoji obaveza suda da obrazlaže sve navode tužbe ukoliko su oni isticani u upravnom postupku koji je prethodio upravnom sporu i u tom postupku bili ocenjeni. Takav slučaj najčešće postoji kad su navodi tužbe u upravnom sporu identični žalbenim navodima, koje je drugostepeni organ već razmatrao i o njima odlučio. O ovom pitanju se u više slučajeva izjasnio i Evropski sud za ljudska prava. U presudi donetoj u predmetu Van de Hurk protiv Holandije, od 19. aprila 1994. godine, Evropski sud je istakao da obaveza suda da obrazloži svoju odluku i da uzme u obzir argumente stranaka ne podrazumeva da sud mora da detaljno odgovori na sve navode stranaka iznete u pravnom sredstvu o kome odlučuje, već samo one koje oceni pravno relevantnim.

U ustavnoj žalbi se ističe da je prilikom rešavanja o zahtevu podnosioca u upravnom postupku zanemarena osnovna dijagnoza (Aspergerov sindrom), već je isključivo uzeta u obzir dijagnoza Pscyhosis sch, da je podnosilac to isticao u žalbi i tužbi, ali da ni drugostepeni organ, niti Upravni sud ovaj navod nisu ocenili. Ustavni sud je konstatovao da u drugostepenom rešenju i osporenoj presudi nije posebno cenjen ovoj navod podnosioca, pa je stoga ispitao da li je to dovelo do povrede prava na obrazloženu sudsku odluku, kao elementa prava na pravično suđenje. Razmatrajući obrazloženje osporene presude, Ustavni sud je našao da je činjenično stanje od značaja za rešavanje podnosiočevog zahteva zasnovano na nalazu i mišljenju organa veštačenja, koji su cenili celokupnu medicinsku dokumentaciju priloženu uz zahtev, ali i opšte zdravstveno stanje podnosioca koji je neposredno pregledan od strane prvostepenog organa veštačenja, te utvrdili da je podnosilac samostalno pokretan u kućnim uslovima, da nije slepo lice, da nema znake kardiopulmonalne dekompenzacije, niti stanje teške demencije, pa se stoga ne može smatrati potpuno bespomoćnim licem. Ustavni sud ističe da je za ostvarivanje prava na novčanu naknadu za pomoć i negu drugog lica od presudog uticaja priroda i težina stanja u kome se osiguranik nalazi zbog povrede ili bolesti. Stoga u važećim propisima nisu taksativno navedene povrede ili bolesti po osnovu kojih se priznaje ovo pravo, već je navedeno da to pravo može ostvariti lice koje je potpuno nepokretno, koje nije sposobno da se samostalno kreće ni u okviru stana uz pomoć pomagala, niti da se samostalno hrani, svlači, oblači i da održava ličnu higijenu, kao i slepo lice koje je izgubilo osećaj svetlosti sa tačnom projekcijom i lice koje postiže vid sa korekcijom do 0,05. Sledom navedenog, Ustavni sud je ocenio da je osporena presuda Upravnog suda obrazložena na način koji se može smatrati ustavnopravno prihvatljivim.

Prema oceni Ustavnog suda, osporena presuda je zasnovana na odredbama materijalnog prava koje su važile u vreme odlučivanja o podnosiočevom zahtevu i koje se nisu mogle šire tumačiti na način kako zahteva podnosilac. Naime, činjenica da je podnosiocu za obavljanje svakodnevnih životnih potreba neophodna pomoć drugog lica, nije dovoljan osnov za priznavanje prava na novčanu naknadu za pomoć i negu drugog lica, ukoliko nisu ispunjeni uslovi propisani zakonom (u vreme rešavanja o podnosiočevom pravu čl. 36. i 37. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju iz 1996. godine). Uslovi propisani za ostvarivanje prava na novčanu naknadu za pomoć i negu drugog lica podjednako se odnose na sva ona lica kojima je zbog prirode i težine stanja, povrede ili bolesti neophodna pomoć i nega za zadovoljenje osnovnih životnih potreba, pa, s obzirom na to, Ustavni sud smatra da se ovaj vid socijalne zaštite ne može dovesti u vezu sa članom 66. st. 1. i 3. Ustava kojima se, pored ostalog, jemči posebna zaštita deci ometenoj u psihičkom i fizičkom razvoju, već sa odredbom člana 69. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu izrečeno, Ustavni sud nije našao ništa što ukazuje da je Upravni sud osporenom presudom U. 22552/10 od 21. aprila 2011. godine podnosiocu ustavne žalbe uskratio neku od procesnih garancija pravičnog suđenja ili da je doneo osporenu presudu bez valjanog i dovoljnog obrazloženja, proizvoljno primenjujući materijalno pravo na štetu podnosioca.

Stoga, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu podnosioca izjavljenu protiv presude Upravnog suda U. 22552/10 od 21. aprila 2011. godine.

6. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odbijanje ustavne žalbe u vezi sa pravom na dodatak za pomoć i negu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti