Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu trojice podnosilaca zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji traje od 1996. godine. Utvrđeno im je pravo na naknadu nematerijalne štete zbog prekomerne dužine postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. I . iz D, Lj . T . iz B, V . V . iz B, M . B . iz U, C . N . iz D, N . M . iz N . P . i M . M . iz O, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. maja 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba C. N, N . M . i M . M . i utvrđuje da je u postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 1395/10 povređeno pravo ovih podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe C. N, N . M . i M . M . na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

3. Nalaže se nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

4. Odbacuje se ustavna žalba N. I, Lj . T, V . V . i M . B.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. I . iz D, Lj . T . iz B, V . V . iz B, M . B . iz U, C . N . iz D, N . M . iz N . P . i M . M . iz O . podneli su 16. maja 2011. godine, preko punomoćnika Č . M, advokata iz B, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 1395/10.

U ustavnoj žalbi se navodi da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 1395/10, s tim da je inicijalni broj predmeta bio P1. 780/96 pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu. U daljim navodima podneska, punomoćnik ističe da dostavlja punomoćja za sve podnosioce ustavne žalbe "koja uz žalbu nisu priložena". Ne poziva se na broj postupka , eventualno započetog pred Ustavnim sudom. Ova ustavna žalba zavedena je kod Ustavnog suda pod brojem Už -2698/11.

2. Odredbom člana 83. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), kojim je uređen postupak po ustavnoj žalbi, propisano je da ustavnu žalbu, u ime lica koje smatra da mu je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje povređeno ili uskraćeno ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom, može izjaviti drugo fizičko lice, na osnovu njegovog pismenog ovlašćenja.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu je predviđeno da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku, kroz informacioni sistem Ustavnog suda utvrdio da su ovi podnosioci 20. maja 2011. godine izjavili ustavnu žalbu, koja je zavedena pod brojem Už-2289/11, a u kojoj je pored navedenog, istaknut i zahtev podnosilaca da Ustavni sud utvrdi da im je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, da utvrdi pravo podnosilaca na naknadu štete u iznosu od 14.000 evra na ime troškova nastalih odugovlačenjem postupka, šikane i nematerijalne štete, te da naloži Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve neophodne mere kako bi se osporeni parnični postupak okončao u najkraćem mogućem roku.

Kako uz ustavnu žalbu pod brojem Už-2289/11 nije dostavljeno punomoćje za njeno izjavljivanje, Ustavni sud je dopisom od 16. novembra 2012. godine naložio advokatu Č. M . da, u roku od 15 dana od dana prijema ovog dopisa, dostavi pismeno ovlašćenje za podnošenje ustavne žalbe u ime podnosilaca.

Advokat Č. M . je primio dopis Ustavnog suda i u ostavljenom roku su podnosioci N . I, Lj . T, V . V . i M . B, uz podnesak, snabdeven pečatom i potpisom advokata, kojim se lično obraćaju Ustavnom sudu, dostavili punomoćja za zastupanje od strane advokata. Međutim, punomoćnik nije dostavio punomoćja za zastupanje C . N, N . M . i M . M, koji se u predmetu Už-2698/11, sa ovim podnosiocima, pojavljuju kao podnosioci ustavne žalbe.

Odlukom Ustavnog suda Už-2289/11 od 28. februara 2013. godine je usvojena ustavna žalba podnosilaca N. I, Lj . T, V . V . i M . B, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u osporenom postupku, utvrđeno im je pravo na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti, i naloženo na nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se osporeni parnični postupak okončao u najkraćem roku. Međutim, u četvrtom stavu izreke navedene Odluke je odbačena ustavna žalba podnosilaca C. N, N . M . i M . M, saglasno članu 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu otklonjeni nedostaci koji onemogućavaju postupanje Ustavnog suda, odnosno nisu dostavljena uredna punomoćja za zastupanje tih podnosilaca.

S obzirom na to da su, saglasno odredbi člana 166. stav 2. Ustava, odluke Ustavnog suda konačne, izvršne i opšteobavezujuće, Ustavni sud je ustavnu žalbu podnosilaca N. I, Lj . T, V . V . i M . B . odbacio kao neodopuštenu, jer se u predmetu Už-2698/11 pokrenutom ustavnom žalbom od 16. juna 2011. godine osporavaju iste radnje o kojima je Sud već odlučivao u odnosu na navedene podnosioce, rešavajući kao u tački 4. izreke, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

4. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1395/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosioci ustavne žalbe C. N, M . M . i N . M . su 2. avgusta 1996. godine podneli tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv privrednog društva "A . T . " d.d. sa zahtevom da se ponište odluke organa tuženog kojima je tužiocima izrečena disciplinska mera prestanak radnog odnosa i da se tužioci vrate na rad i rasporede u skladu sa stručnom spremom. Formirani su zasebni predmeti pod brojevima P1. 782/96, P1. 784/96 i P1. 785/96. Istoga dana, podneli su tužbe još četiri tužioca – N . I, Lj . T, V . V . i M . B . protiv istog tuženog.

Nakon preduzetih radnji u postupcima po tužbama C. N, N . M . i M . M, na ročištu održanom 25. februara 1997. godine, predmetu P1. 780/96, po tužbi N . I, spojen je predmet po tužbi N . M, a na ročištu održanom 15. maja 1998. godine spojeni su i predmeti po tužbama Lj . T, V . V, M . M, M . B . i C . N. Na tom ročištu, punomoćnik tužilaca je kao tuženog označio privredno društvo "A . G . " iz B.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 780/96 od 9. novembra 1999. godine odbijeni su tužbeni zahtevi tužilaca.

Rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 780/96 od 25. avgusta 2000. godine ispravljena je navedena presuda od 9. novembra 1999. godine, po nalogu Okružnog suda u Beogradu. U istom postupku po žalbi tužilaca, rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 1514/00 od 27. decembra 2000. godine ukinuta je navedena prvostepena presuda od 9. novembra 1999. godine.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom, posle dva neodržana ročišta, rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 636/01 od 23. oktobra 2001. godine, taj sud se oglasio stvarno nenadležnim i ustupio predmet Privrednom sudu u Beogradu, zbog otvaranja stečajnog postupka nad tuženim.

U postupku pred Trgovinskim sudom u Beogradu, taj sud je najpre svojim rešenjem P. 259/02 od 30. januara 2002. godine prekinuo postupak po tužbi tužilaca zbog otvaranja stečajnog postupka nad tuženim, a zatim je rešenjem P. 259/02 od 4. septembra 2002. godine nastavio postupak, oglasio se stvarno nenadležnim i odredio da se spisi predmeta dostave Prvom opštinskom sudu u Beogradu. Tužba u postupku je zatim proširena i na privredno društvo "A. P. ".

U nastavku postupka pred opštinskim sudom, tužioci su tražili da se zakaže rasprava, a posle jednog održanog i jednog neodržanog ročišta, rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 2244/02 od 29. decembra 2003. godine odbijen je njihov predlog za izdavanje privremene mere.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 1399/04 od 15. septembra 2004. godine odbijena je žalba tužilaca izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja od 29. decembra 2003. godine.

Nakon tri neodržana i jednog otkazanog ročišta, rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 2244/02 od 21. decembra 2005. godine utvrđeno je da se tužba smatra povučenom.

Tužioci su podneskom od 12. januara 2007. godine tražili dostavljanje odluke na osnovu koje je predmet završen i arhiviran.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 2034/07 od 17. oktobra 2007. godine, u postupku po žalbi tužilaca izjavljenoj protiv rešenja od 21. decembra 2005. godine, vraćen je predmet prvostepenom sudu radi dopune postupka, sprovođenjem izviđajnih radnji na okolnost pozivanja punomoćnika tužilaca advokata T. Ž . na ročište od 21. decembra 2005. godine.

Rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 2244/02-96 od 5. novembra 2007. godine, na predlog tužilaca, ukinuta je klauzula pravnosnažnosti navedenog rešenja od 21. decembra 2005. godine, jer je rešenje dostavljeno jednom od punomoćnika stavljanjem na oglasnu tablu, ali ne i drugom punomoćniku tužilaca.

Tužiocima je zatim nalagano da dostave novu adresu tuženog "A. G . " d.d. jer se to privredno društvo više nije nalazilo na prvobitnoj adresi.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 6753/08 od 14. januara 2009. godine ukinuto je rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 2244/02 od 21. decembra 2005. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U nastavku postupka, tri ročišta nisu održana zbog neurednog pozivanja tuženog i nedostatka procesnih pretpostavki. Sledeće ročište je zakazano za 3. februar 2010. godine. Sud je 19. novembra 2009. godine tražio izveštaj od Trgovinskog suda u Beogradu o stečaju privrednog društva "A. G . " d.d.

Punomoćnik tužilaca je podneskom od 17. septembra 2010. godine kao tuženog označio Društvo za intelektualne usluge "P. – e . i . " d.o.o. B.

U nastavku postupka pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, održana su dva ročišta (2. novembra 2010. godine i 28. septembra 2011. godine), na kojima je rasprava započela iznova zbog izmene u sastavu veća. Ročište od 2. novembra 2010. godine je odloženo kako bi tužioci precizirali tužbeni zahtev. Tri naredna ročišta nisu održana (28. februara, 28. aprila i 12. oktobra 2011. godine), zbog štrajka advokata, na predlog punomoćnika stranaka, odnosno punomoćnika tuženog.

Prvi osnovni sud u Beogradu je presudom P1. 1395/10 od 2. novembra 2011. godine usvojio zahteve tužilaca za poništaj osporenih odluka, a odbio njihove zahteve za vraćanje na rad, za raspoređivanje na radno mesto koje odgovara njihovoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima, za isplatu zarade i za uplatu doprinosa za PIO, kao i za naknadu troškova postupka. Ova presuda dostavljena je strankama 8. maja 2012. godine.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 4536/12 od 21. novembra 2012. godine, u postupku po žalbama parničnih stranaka protiv navedene presude od 2. novembra 2011. godine, vraćeni su spisi predmeta prvostepenom sudu na dopunu postupka, zbog nepostojanja punomoćja kojim je tužilac N. I . ovlastio advokata Č . M . za zastupanje.

Advokat Č. M . dostavio je 13. decembra 2012. godine, na zahtev prvostepenog suda, punomoćje za zastupanje tužioca Novice Ilića. Prvi osnovni sud u Beogradu je dostavio spise predmeta 25. decembra 2012. godine Apelacionom sudu u Beogradu na odlučivanje povodom izjavljenih žalbi, ali su spisi vrać eni tom sudu 5. marta 2013. godine po rešenju Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 130/13 od 20. februara 2013. godine, radi dopune postupka i razjašnjenja da li su predmet tužbenog zahteva odluke tuženog "A. T . " d.d. ili tuženog "P . – e . i . " d.o.o. B.

Radi dopune postupka pred prvostepenim sudom održano je ročište za glavnu raspravu 13. juna 2013. godine i data naredba za dostavljanje spisa Apelacionom sudu u Beogradu, koji je, ponovo, rešenjem Gž1. 4245/13 od 27. novembra 2013. godine vratio Prvom osnovnom sudu u Beogradu spise predmeta P1. 1395/10 na dopunu postupka.

Prvi osnovni sud u Beogradu je rešenjem o ispravci P1. 1395/10 od 8. aprila 2014. godine ispravio presudu P1. 1395/10 od 2. novembra 2011. godine.

5. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnosioci ustavne žalbe ukazuju, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje u konkretnoj ustavnopravnoj stvari od značaja su i odredbe Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09), kojima je bilo propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da je sud dužan da u toku celog postupka pazi da li je lice koje se pojavljuje kao punomoćnik ovlašćeno za zastupanje (član 92. stav 1.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja, a u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana (član 341. stav 1.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

6. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe podnosilaca C. N, N . M . i M . M . sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je konstatovao da je osporeni parnični postupak započeo podnošenjem tužbi podnosilaca 2. avgusta 1996. godine i da još uvek nije pravnosnažno okončan.

S druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, imajući u vidu da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja ovog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupni period dosadašnjeg trajanja parničnog postupka.

U skladu s tim, Ustavni sud je utvrdio da je od pokretanja parničnog postupka do dana odlučivanja o ustavnoj žalbi proteklo više od 17 godina i osam meseci. Kako se u konkretnom slučaju radi i o radnom sporu, za koji je zakonom utvrđena hitnost u postupanju, dužina postupka od preko 17 godina svakako ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji su vodili postupak, kao i značaja postavljenog zahteva za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na ovako dugo trajanje postupka.

S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo naročito složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi zahtevala obimniji i složeniji dokazni postupak i koja bi mogla opravdati prekomerno trajanje navedenog parničnog postupka.

Ustavni sud je ocenio da je ovaj spor od izuzetnog značaja za podnosioce ustavne žalbe, jer se radi o tužbenim zahtevima kojima su traženi poništaj odluka tuženog o prestanku radnog odnosa, vraćanje podnosilaca ustavne žalbe na rad, isplata neisplaćenih zarada i uplata doprinosa za PIO.

Ustavni sud nalazi da su podnosioci ustavne žalbe C. N, N . M . i M . M . neznatno doprineli dužem trajanju postupka time što je njihov zajednički punomoćnik, koji je punomoćnik i ostalih tužilaca, više puta precizirao tužbeni zahtev, pa je ostalo nejasno šta se zapravo tužbom traži, zbog čega je drugostepeni sud jednom i vratio spise prvostepenom na dopunu postupka, a zatim i jer je ročište od 2. novembra 2010. godine odloženo da bi zajednički punomoćnik podnosilaca precizirao tužbeni zahtev i što su isti predložili da se ročište od 28. aprila 2011. godine ne održi.

Ocenjujući postupanje sudova koji su vodili predmetni postupak, Ustavni sud najpre konstatuje da je na rešenje od 21. decembra 2005. godine, kojim je utvrđeno da se tužba smatra povučenom, stavljena klauzula pravnosnažnosti i predmet arhiviran. Međutim, nakon toga, prvostepeni sud je ukinuo klauzulu pravnosnažnosti, a drugostepeni sud i rešenje o povlačenju tužbe, što ukazuje da za navedeno postupanje prvostepenog suda kojim je okončao postupak očigledno nije bilo mesta. Ove radnje dovele su do produženja postupka za tri godine. Nakon toga, u 2009. godini, prvostepeni sud nije održao nijedno ročište, jer dva ročišta nisu održana zbog neurednog pozivanja tuženog, a jedno zbog nedostatka procesnih pretpostavki. Sud zatim nije održao ročište zakazano za 3. februar 2010. godine, a prvu sledeću radnju preduzeo je 22. jula 2010. godine, kada je zakazao ročište za 2. novembar 2010. godine. Prvostepeni sud je zatim presudu od 2. novembra 2011. godine dostavio strankama tek 8. maja 2012. godine, dakle šest meseci posle njenog donošenja. Osim toga, prvostepenom sudu su tri puta vraćani spisi od strane Apelacionog suda u Beogradu radi otklanjanja procesnih nedostataka i ispravke presude, što je dovelo do toga da se još uvek, ni posle dve godine i četiri meseca od donošenja prvostepene presude, nisu ostvarili uslovi da drugostepeni sud uzme u razmatranje žalbe parničnih stranaka.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da su karakter spora u kome se odlučuje o pravima podnosilaca iz radnog odnosa i izuzetan značaj koji za podnosioce ustavne žalbe C. N, N . M . i M . M . ima ishod osporenog postupka, obavezivali sudove da obezbede maksimalnu ažurnost i efikasnost u postupanju, a i sam zakonodavac je ovu vrstu postupka označio kao hitnu. S druge strane, podnosioci su svojim ponašanjem tokom postupka donekle doprineli njegovom trajanju, imajući u vidu njegovu ukupnu dužinu. Stoga Ustavni sud nalazi da je postupanje sudova odlučujuće doprinelo neprimereno dugom trajanju postupka i činjenici da ni posle više od 17 godina i osam meseci osporeni radni spor nije pravnosnažno rešen. Ustavni sud je zato u tački 1. izreke utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe C. N, N . M . i M . M . povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocima ustavne žalbe C. N, N . M . i M . M . zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su pretrpeli ovi podnosioci ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno trajanje postupka koji je po zakonu morao biti hitan. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za povredu prava koju je svaki od podnosilaca ustavne žalbe pretrpeo prvenstveno zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

U pogledu zahteva ovih podnosilaca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete zbog troškova angažovanja advokata u parničnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da o troškovima parničnog postupka još uvek nije pravnosnažno odlučeno u sudskom postupku, zbog čega za sada nema uslova da se odredi naknada materijalne štete u konkretnom slučaju.

8. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke naložio nadležnim sudovima da preduzme sve mere kako bi se predmetni parnični postupak okončao u najkraćem roku.

9. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti