Povreda prava na suđenje u razumnom roku i na imovinu

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu. Povreda je nastala zbog neizvršenja pravnosnažne presude za naplatu zarada protiv preduzeća u restrukturiranju, u postupku koji traje preko četiri i po godine.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2701/2010
30.05.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Gorana Nikića iz Novog Pazara, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 30. maja 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Gorana Nikića i utvrđuje da su u izvršnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru u predmetu I. 1913/07 povređen i pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

3. Odbija se kao neosnovan zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

4. Nalaže se Osnovnom sudu u Novom Pazaru da preduzme sve mere kako bi se izvršni postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Goran Nikić iz Novog Pazara je 4. juna 2010. godine, preko punomoćnika Mare Popović, advokata iz Novog Pazara, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava , u izvršnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru u predmetu I. 1913/07.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno da je Opštinski sud u Novom Pazaru doneo presudu zbog propuštanja P1. 532/07 od 29. oktobra 2007. godine kojom je obavezan tuženi da podnosiocu ustavne žalbe na ime duga po osnovu neisplaćenih zarada isplati iznos od 75.020 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 12. jula 2007. godine do isplate i naknadi mu troškove postupka, kao i da je na osnovu pravnosnažne presude Opštinski sud u Novom Pazaru doneo rešenje o izvršenju I. 1913/07 od 5. decembra 2007. godine. Podnosilac smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, kao i pravo na imovinu, jer izvršenje nije sprovedeno. U ustavnoj žalbi je postavljen zahtev za naknadu materijalne i nematerijalne štete, kao i naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spis predmeta Opštinskog suda u Novom Pazaru I. 1913/07, dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, kao i u podatke Agencije za privatizaciju, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Agencija za privatizaciju je 5. januara 2004. godine donela rešenje R-41/04-01 o pokretanju postupka restrukturiranja nad preduzećem „Raška“ Holding kompanija AD Novi Pazar.

Presudom zbog propuštanja Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 532/07 od 29. oktobra 2007. godine obavezan je tuženi - „Raška“ Holding kompanija AD Novi Pazar da tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, na ime duga po osnovu neisplaćenih zarada isplati iznos od 75.020 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana podnošenja tužbe do isplate i da mu naknadi troškove postupka. Presuda je postala pravnosnažna 21. novembra 2007. godine.

Podnosilac ustavne žalbe, kao izvršni poverilac, je 27. novembra 2007. godine podneo Opštinskom sudu u Novom Pazaru predlog za izvršenje. Opštinski sud u Novom Pazaru je doneo rešenje o izvršenju I. 1913/07 od 5. decembra 2007. godine. Rešenje je 21. januara 2008. godine dostavljeno Narodnoj banci Srbije – Odseku za prinudnu naplatu u Kragujevcu.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Odredbom člana 5. stav 1. Zakona o izvršnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) bilo je propisano da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno.

Članom 6. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS", broj 31/2011) propisano je da je postupak izvršenja i obezbeđenja hitan.

Zakonom o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, br. 38/01, 18/03, 45/05 i 123/07) uređuju se uslovi i postupak promene vlasništva društvenog, odnosno državnog kapitala (u daljem tekstu: privatizacija) (član 1.). Istim zakonom je propisano: da je predmet privatizacije društveni, odnosno državni kapital (u daljem tekstu: kapital), u preduzećima i drugim pravnim licima (u daljem tekstu: subjekti privatizacije), ako posebnim propisima nije drugačije određeno, da je predmet privatizacije i državni kapital koji je iskazan u akcijama ili udelima, ako uslovi i postupak prodaje tog kapitala nisu drugačije uređeni posebnim propisom, da se u postupku privatizacije može prodati imovina ili deo imovine subjekta privatizacije, odnosno pojedini delovi subjekta privatizacije (član 3. st. 1. do 3.); da su subjekti nadležni za sprovođenje privatizacije - 1) Agencija za privatizaciju, 2) Akcijski fond i 3) Centralni registar za hartije od vrednosti, kao i da se u postupku privatizacije vodi Privatizacioni registar (član 4.); da je Agencija za privatizaciju (u daljem tekstu: Agencija) pravno lice koje prodaje kapital, odnosno imovinu i promoviše, inicira, sprovodi i kontroliše postupak privatizacije, u skladu sa zakonom (član 5. stav 1.) .

Odredbama člana 14. st. 1. i 2. Zakona o privatizaciji je propisano da se za privatizaciju neprivatizovanog društvenog kapitala javni poziv za učešće na javnom tenderu, odnosno javnoj aukciji, mora objaviti najkasnije do 31. decembra 2008. godine, kao i da ako se javni poziv ne objavi u roku iz stava 1. ovog člana, Agencija donosi rešenje o pokretanju prinudne likvidacije subjekta privatizacije.

Odredbama člana 19. Zakona o privatizaciji je propisano: da ako Agencija proceni da kapital ili imovina subjekta privatizacije ne mogu biti prodati metodom javnog tendera ili javne aukcije bez prethodnog restrukturiranja, Agencija donosi odluku o restrukturiranju u postupku privatizacije, u skladu sa ovim zakonom (stav 1.); da restrukturiranje u postupku privatizacije (u daljem tekstu: restrukturiranje), u smislu ovog zakona, jesu promene koje se odnose na subjekt privatizacije i njegova zavisna preduzeća, koje omogućavaju prodaju njegovog kapitala ili imovine, a naročito - 1) statusne promene, promene pravne forme, promene unutrašnje organizacije i druge organizacione promene, 2) otpis glavnice duga, pripadajuće kamate ili drugih potraživanja, u celini ili delimično, 3) otpuštanje duga u celini ili delimično radi namirivanja poverilaca iz sredstava ostvarenih od prodaje kapitala subjekta privatizacije (stav 2.); da u subjektima privatizacije u kojima je sprovedeno restrukturiranje, Agencija prodaje kapital, odnosno imovinu, metodom javnog tendera ili javne aukcije (stav 3.).

Odredbama člana 10. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, broj 123/07) je, pored ostalog, u osnovni tekst ovog zakona, dodat član 20ž kojim je propisano: da se od dana donošenja odluke o restrukturiranju do dana donošenja odluke o okončanju restrukturiranja, protiv subjekta privatizacije, odnosno nad njegovom imovinom, ne može odrediti ili sprovesti prinudno izvršenje niti bilo koja mera postupka izvršenja radi namirenja potraživanja (stav 1.); da odluka o restrukturiranju ima snagu izvršne isprave (stav 2.); da odluku o restrukturiranju Agencija, u roku od pet dana od dana njenog donošenja, dostavlja organu nadležnom za sprovođenje prinudne naplate, sudovima i drugim organima nadležnim za donošenje osnova i naloga za prinudnu naplatu (stav 3.); da na osnovu odluke o restrukturiranju organ nadležan za sprovođenje prinudne naplate obustavlja izvršavanje evidentiranih osnova i naloga, a sudovi i drugi organi nadležni za donošenje osnova i naloga za prinudnu naplatu ne donose nove osnove i naloge za prinudnu naplatu (stav 4.); da se prekida postupak prinudnog izvršenja koji je u toku (stav 7.); da po okončanju restrukturiranja, odnosno posle prodaje javnim tenderom ili javnom aukcijom, Agencija obaveštava sudove i organe iz stava 4. ovog člana o uplati prodajne cene i o poveriocima koji svoje potraživanje namiruju iz te cene (stav 8.).

5. Analizirajući navode ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud nalazi da je za odlučivanje o predmetnoj ustavnoj žalbi, pored postupanja Opštinskog suda u Novom Pazaru, bitno i postupanje Agencije za privatizaciju, kao zakonom ovlašćene organizacije za sprovođenje privatizacije, pa i postupka restrukturiranja nad subjektom privatizacije, jer se izvršni dužnik, na osnovu rešenja Agencije R-41/04-01 od 5. januara 2004. godine, nalazi u postupku restrukturiranja.

Dakle, u takvoj situaciji potrebno je preispitati ne samo postupanje izvršnog suda, već i postupanje drugih državnih organa ili vršilaca javnih ovlašćenja koji su preduzimali pojedine radnje u vezi sa tim postupkom a koje su bile odlučujuće za konačan ishod izvršnog postupka (videti, pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už–315/2008 od 13. novembra 2008. godine). Naime, Agencija za privatizaciju je 5. januara 2004. godine donela rešenje o pokretanju postupka restrukturiranja izvršnog dužnika R-41/04-01. Međutim, Ustavni sud je u predmetu IUz-98/2009, na sednici održanoj 23. juna 2011. godine, doneo Rešenje kojim nije prihvatio inicijative za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti osporenih odredaba člana 20ž Zakona o privatizaciji. U obrazloženju ovog rešenja Ustavnog suda, u oceni navoda inicijative kojima se poziva na nesaglasnost osporenih odredaba Zakona sa članom 32. stav 1. Ustava, kojima se jemči pravo na suđenje u razumnom roku, pored ostalog, navedeno je: da Ustavni sud ukazuje da se odredba člana 20ž Zakona nužno mora tumačiti u vezi sa odredbom člana 14. Zakona, koja izričito određuje krajnji rok (31. decembar 2008. godine) u kome je, u postupku privatizacije neprivatizovanog društvenog kapitala javni poziv za učešće na javnom tenderu, odnosno javnoj aukciji morao biti objavljen, a u suprotnom Agencija je bila dužna da donese rešenje o pokretanju prinudne likvidacije subjekta privatizacije; da kako je cilj restrukturiranja subjekta privatizacije, saglasno članu 19. Zakona o privatizaciji, da nakon sprovedenog restrukturiranja Agencija proda kapital, odnosno imovinu metodom javnog tendera ili javne aukcije, a prema članu 14. Zakona, javni tender ili javna aukcija su morali da se objave najkasnije do 31. decembra 2008. godine, to po stanovištu Ustavnog suda, nakon navedenog datuma više nije moguće sprovoditi restrukturiranje, već je Agencija za privatizaciju morala pokrenuti postupak prinudne likvidacije za sve neprivatizovane privredne subjekte. Iz izloženog sledi da se subjekti privatizacije nakon 31. decembra 2008. godine više ne mogu nalaziti u postupku restrukturiranja i da stoga prestaju da postoje i razlozi za trajanje prekida postupka izvršenja.

Pored toga, Ustavni sud ukazuje da se i prema načelnom pravnom shvatanju Vrhovnog kasacionog suda od 24. februara 2011. godine, izvršni postupci koji se odnose na naplatu novčanih potraživanja iz radnog odnosa utvrđenih izvršnim ispravama dužnika, subjekta privatizacije u restrukturiranju, neće prekidati, a prekinuti postupci će se nastaviti i okončati.

Ustavni sud ocenjuje da, bez obzira na to da li je izvršni dužnik fizičko lice, privatno pravno lice ili pravno lice u većinskom državnom vlasništvu, na državi je da preduzme sve mere da se pravnosnažna sudska presuda izvrši, kao i da, pri tome, obezbedi delotvorno učešće njenog aparata (videti presude „Pini i drugi protiv Rumunije“, broj aplikacije 78028/01 i 78030/01 i „Kačapor i drugi protiv Srbije“, stav 108. i Odluku Ustavnog suda Už-2008/2009 od 2. juna 2011. godine).

Ustavni sud ukazuje da je navedeno stanovište zauzeto u ovom predmetu, već iskazao kroz ranije donete Odluke Ustavnog suda (videti npr. Odluku Ustavnog suda Už-1918/2010 od 13. oktobra 2011. godine).

U konkretnom slučaju, Opštinski sud u Novom Pazaru nije formalno doneo rešenje kojim je prekinut predmetni izvršni postupak, ali izvršenje nije sprovedeno imajući u vidu da je za izvršnog dužnika doneta odluka o restrukturiranju.

6. U vezi sa iznetim, Ustavni sud konstatuje da je, s obzirom na to da pravnosnažna i izvršna presuda Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 532/07 od 29. oktobra 2007. godine nije izvršena ni nakon više od četiri i po godine od podnošenja predloga za izvršenje, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Pored toga, Sud je ocenio da navedeni propust nadležnog suda da izvrši presudu izrečenu u korist podnosioca ustavne žalbe u periodu dužem od četiri i po godine, predstavlja i povredu prava podnosioca na mirno uživanje imovine stečene tom presudom, koje pravo je zajemčeno odredbom člana 58. stav 1. Ustava. Evropski sud za ljudska prava je u presudama u predmetima "Vlahović protiv Srbije", od 16. decembra 2008. godine ("Službeni glasnik RS", broj 1/09), i "Kačapor i drugi protiv Srbije", od 15. januara 2008. godine ("Službeni glasnik RS", broj 14/08) izrazio stav da propust države da izvrši pravnosnažnu presudu izrečenu u korist podnosioca predstavlja mešanje u njegovo pravo na mirno uživanje imovine. Takođe, Ustavni sud je u svojoj Odluci Už-1499/2008 od 16. jula 2009. godine zauzeo stav da svako novčano potraživanje dosuđeno pravnosnažnom sudskom odlukom ulazi u imovinu poverioca, te da, stoga, nesprovođenje izvršenja sudske odluke kojom je to potraživanje dosuđeno predstavlja povredu prava na mirno uživanje imovine zajemčenog članom 58. stav 1. Ustava.

Stoga je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 4. izreke naložio Osnovnom sudu u Novom Pazaru da preduzme sve mere kako bi se izvršni postupak, koji je ranije vođen pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru u predmetu I. 1913/07, okončao u najkraćem roku.

7. Razmatrajući način pravičnog zadovoljenja podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je pošao od odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, kojom je propisano da će odlukom kojom se usvaja ustavna žalba Ustavni sud odlučiti i o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne, odnosno nematerijalne štete, kada je takav zahtev postavljen.

Na osnovu navedene odredbe člana 89. stav 3. Zakona, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete, u iznosu od 500 evra u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog izvršnog postupka, te smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu prava. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu domaćih sudova, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

U vezi zahteva podnosioca za naknadu materijalne štete u visini iznosa opredeljenog rešenjem o izvršenju i troškova izvršnog postupka, Ustavni sud je ocenio da je ovaj zahtev neosnovan. Naime, prema usvojenom pravnom stavu Ustavnog suda, usvojenom na sednici Suda održanoj 19. aprila 2012. godine, nema osnova da se odredi naknada materijalne štete podnosiocu ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu u izvršnom postupku koji se odnosi na naplatu novčanog potraživanja utvrđenog pravnosnažnom presudom prema izvršnom dužniku – subjektu privatizacije u restrukturiranju, budući da je protekao rok u kome se postupak restrukturiranja morao okončati, pa se izvršni postupak može voditi ili nastaviti (ako je obustavljen) radi naplate potraživanja. Polazeći od navedenog, odnosno da se iznos naknade materijalne štete istaknut u ustavnoj žalbi odnosi na isplatu novčanog potraživanja – neisplaćene zarade, utvrđenog pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 532/07 od 29. oktobra 2007. godine, a da se postupak izvršenja takvog potraživanja može nastaviti protiv subjekta privatizacije u restrukturiranju, Ustavni sud smatra da podnosilac ustavne žalbe ima mogućnost da svoje potraživanje naplati u predmetnom izvršnom postupku i da zbog toga nema osnova da se odredi naknada materijalne štete u konkretnom slučaju. Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je odlučio kao u tački 3. izreke.

Povodom zahteva podnosioca za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da je odredbama člana 6. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se u postupku pred Ustavnim sudom ne plaća taksa i da učesnici u postupku pred ovim sudom snose svoje troškove.

8. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Povreda prava na suđenje u razumnom roku i na imovinu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti