Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko sedam godina

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu. Postupak za poništaj otkaza ugovora o radu trajao je sedam godina i sedam meseci, što je posledica isključivo sporog i nedelotvornog postupanja sudova.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2702/2009
30.06.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša B. Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Miloša Kovačevića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 30. juna 2011. godine doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Miloša Kovačevića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 1470/03 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, koje može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Miloš Kovačević iz Beograda podneo je 24. decembra 2009. godine, preko punomoćnika Milke Ćalić, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1.1470/03.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je podnosilac podneo 12. jula 2002. godine tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu radi poništaja odluke o prestanku radnog odnosa; da je pismeni otpravak prvostepene presude kojom je usvojen tužbeni zahtev podnosioca dostavljen strankama sa zakašnjenjem od sedam meseci; da je nakon ukidanja prvostepene presude rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. I 2217/03 od 5. novembra 2003. godine, prvostepeni sud doneo 16. februara 2005. godine novu presudu kojom je usvojen tužbeni zahtev podnosioca, te da je i ova presuda dostavljena sa zakašnjenjem parničnim strankama; da u drugostepenom postupku pred Okružnim sudom još nije doneta odluka.

Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, da utvrdi da je u postupku koji se vodi pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 1470/03 povređeno njegovo pravo na suđenje u razumnom roku i da mu utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 1470/03 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 15. jula 2002. godine podneo Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv Filološkog fakulteta iz Beograda, radi poništaja odluke o prestanku radnog odnosa. Predmet je zaveden pod brojem P1. 1690/02.

U toku postupka pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu zakazano je ukupno četiri ročišta za glavnu raspravu (4. septembra, 16. septembra, 18. novembra i 18. decembra 2002. godine). Ročište za glavnu raspravu zakazano za 4. septembar 2002. godine nije održano, jer tuženi nije uredno pozvan.

Tuženi je podneskom od 11. septembra 2002. godine u celini osporio tužbeni zahtev.

Prvi opštinski sud u Beogradu je 18. decembra 2002. godine doneo presudu P1. 1690/02 kojom je: u stavu prvom izreke poništio odluke Filološkog fakulteta iz Beograda, i to - odluku Nastavno-naučnog veća broj 998 od 22. maja 2002. godine i rešenje dekana broj 1146 od 21. juna 2002. godine, kojima je tužiocu otkazan ugovor o radu broj 325/1 od 18. februara 1999. godine i prestao radni odnos 21. juna 2002. godine, kao nezakonite, te je obavezao tuženog da tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, vrati na rad i rasporedi na poslove redovnog profesora; u stavu drugom izreke odbacio tužbu tužioca u delu tužbenog zahteva kojim je tražio da sud obaveže tuženog da mu prizna sva prava koja mu pripadaju po osnovu radnog odnosa, kao neurednu; u stavu trećem izreke obavezao tuženog da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u odgovarajućem novčanom iznosu. Pismeni otpravak prvostepene presude dostavljen je punomoćniku tužioca 21. jula 2003. godine, a punomoćniku tuženog 22. jula 2003. godine.

Okružni sud u Beogradu je 5. novembra 2003. godine, odlučujući o žalbi tuženog, doneo rešenje Gž. I 217/03 kojim je ukinuo presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 1690/02 od 18. decembra 2002. godine u st. I i III izreke i u tom delu spise predmeta vratio istom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku koji se pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu vodio pod brojem P1. 1470/03 zakazano je ukupno pet ročišta za glavnu raspravu (10. marta, 14. juna, 6. oktobra i 16. novembra 2004. godine i 16. februara 2005. godine).

Prvi opštinski sud u Beogradu je 16. februara 2005. godine doneo presudu P1. 1470/03 kojom je ponovo usvojio tužbeni zahtev tužioca za poništaj rešenja tuženog i za vraćanje na rad. Pismeni otpravak prvostepene presude dostavljen je punomoćniku tužioca i punomoćniku tuženog 30. juna 2005. godine.

Tuženi je 7. jula 2005. godine izjavio žalbu protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 1470/03 od 16. februara 2005. godine.

Okružni sud u Beogradu je 27. decembra 2006. godine doneo rešenje Gž. I 2717/05 kojim je vratio Prvom opštinskom sudu u Beogradu spise predmeta P1. 1470/03, radi dopune postupka.

Prvi opštinski sud u Beogradu je 26. juna 2007. godine doneo rešenje P1. 1470/03 kojim je ispravio presudu tog suda P1. 1470/03 od 16. februara 2005. godine na taj način što je u stavu prvom izreke imalo stajati: „i rešenje dekana broj 1146/1 od 21. juna 2001. godine“, umesto: „i rešenje dekana broj 1146 od 21. juna 2002. godine“.

Okružni sud u Beogradu je 3. juna 2009. godine doneo rešenje Gž. I 4127/07 kojim je vratio Prvom opštinskom sudu u Beogradu spise predmeta P1. 1470/03, radi dopune postupka.

Prvi opštinski sud u Beogradu je 16. jula 2009. godine doneo rešenje P1. 1470/03 kojim je ispravio presudu tog suda P1. 1470/03 od 16. februara 2005. godine, tako da u stavu jedan izreke i u obrazloženju umesto reči: „Rešenje Dekana broj 1146 od 21. juna 2002. godine“, treba da stoji: „Rešenje dekana broj 1146/1 od 21. juna 2002. godine“.

Apelacioni sud u Beogradu je 17. februara 2010. godine, odlučujući o žalbi tuženog, doneo presudu Gž1. 3492/10 kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 1470/03 od 16. februara 2005. godine, ispravljenu rešenjima P1. 1470/03 od 26. juna 2007. godine i P1. 1470/03 od 16. jula 2009. godine.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, bitne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 491. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine, propisano je da ako je pre stupanja na snagu ovog zakona doneta prvostepena presuda ili rešenje kojim se postupak pred prvostepenim sudom okončava, dalji postupak sprovešće se po dosadašnjim propisima.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, (6/80), 36/80, (43/82 i 72/82), 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), po čijim odredbama je sproveden parnični postupak, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, naročito pri određivanju rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 434.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 15. jula 2002. godine, a da je okončan presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3492/10od 17. februara 2010. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak trajao sedam godina i sedam meseci, što ukazuje na njegovo nerazumno dugo trajanje. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja prava o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je našao da se u predmetnom parničnom postupku nisu postavila složena činjenična i pravna pitanja, koja bi zahtevala dugotrajniji dokazni postupak.

Ispitujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je postupak u kome se odlučuje o vraćanju lica na rad od presudne važnosti za tužioca i da se kao takav mora hitno rešavati (videti, na primer, presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Stevanović protiv Srbije od 9. oktobra 2007. godine, stav 55.). Ovaj zahtev je dodatno potkrepljen činjenicom da je i tada važeći Zakon o parničnom postupku propisivao dužnost suda da u postupku u parnicama iz radnih odnosa vodi računa o potrebi hitnog rešavanja radnih sporova.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac, kao tužilac, svojim ponašanjem nije doprineo neopravdano dugom trajanju parničnog postupka.

Nasuprot prethodno iznetom, Ustavni sud smatra da je sporo i nedelotvorno postupanje sudova isključivi razlog neopravdano dugog trajanja ovog parničnog postupka. Ovakvu ocenu Ustavni sud zasniva na sledećim činjenicama: da je pismeni otpravak presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 1690/02 od 18. decembra 2002. godine izrađen i dostavljen parničnim strankama tek nakon sedam meseci od njenog donošenja, da je pismeni otpravak presude donete u ponovnom prvostepenom postupku P1. 1470/03 od 16. februara 2005. godine izrađen i dostavljen parničnim strankama nakon više od četiri meseca od njenog donošenja, da je drugostepeni postupak okončan tek nakon četiri godine i sedam meseci od podnošenja žalbe, što je u velikoj meri bilo posledica vraćanja predmeta prvostepenom sudu u dva navrata radi ispravke presude P1. 1470/03 od 16. februara 2005. godine.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 1470/03, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete, na način predviđen odredbama člana 90. Zakona.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko sedam godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti