Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv sudskih odluka u stambenom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu protiv sudskih odluka kojima je odbijen zahtev za utvrđenje ništavosti rešenja o poništaju dodele stana. Sudovi su utvrdili da je podnosilac doveo davaoca stana u zabludu neistinitim navodima o svom stambenom statusu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dojčila Radojevića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. septembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Dojčila Radojevića izjavljena protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4142/04 od 21. novembra 2006. godine, presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 2201/07 od 22. oktobra 2008. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 504/09 od 9. jula 2009. godine zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dojčilo Radojević iz Beograda je 24. decembra 2009. godine, preko punomoćnika Igora Mitrovića, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Komisije Savezne Vlade za stambena pitanja br. 744/95 i 744/99 od 26. juna 2001. godine, presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4142/04 od 21. novembra 2006. godine, presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 2201/07 od 22. oktobra 2008. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 504/09 od 9. jula 2009. godine zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava, prava na imovinu zajemčenog odredbom člana 58. Ustava i prava na neometano uživanje svoje imovine garantovano g članom 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda izmenjenih u skladu sa Protokolom 11. Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da mu je rešenjem pravnog prethodnika Republike Srbije, Države SRJ-Komisija za stambena pitanja Savezne Vlade broj 744/95 i 744/99 od 26. juna 2001. godine poništeno rešenje o dodeli stana u zakup na neodređeno vreme u Beogradu, u postupku preispitivanja zakonitosti svih rešenja o dodeli stanova u zakup, kao i stambenih zajmova koje je donela Komisija za stambena pitanja Savezne Vlade bivše SRJ; da ni jedan od zakona i podzakonskih akata nisu davali pravo Komisiji da vrši ponavljanje postupka u stambenim stvarima; da rešenje o davanju stana u zakup koje je donela Komisija po svojoj prirodi nije i ne može biti upravni akt u smislu odredaba Zakona o upravnom postupku, jer je to akt raspolaganja stvari u državnoj svojini, a ne upravna stvar; da su prvostepeni i drugostepeni sud grubo povredili materijalno pravo na njegovu štetu, jer nisu na način propisan Zakonom o parničnom postupku raspravljali o podnetoj deklarativnoj tužbi kojom se tražilo utvrđenje ništavosti apsolutno ništavog akta donetog od strane nenadležnog organa , po postupku koji nije mogao biti pravni osnov za njegovo donošenje. Ukazao je i na različito pravno stanovište o istom pravnom pitanju Vrhovnog suda Srbije u presudama Rev. 504/09 od 9. jula 2009. godine i Uvp. 185/02 od 30. oktobra 2002. godine. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustvanu žalbu i poništi osporene akte.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07 i 99/11 ) je po svojoj sadržini istovetna sa odredbom člana 170. Ustava, a stavom 2. istog člana je propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem Savezne Vlade Komisije za stambena pitanja br. 744/95 i 744/99 od 26. juna 2001. godine poništena su rešenja Komisije Savezne Vlade za stambena pitanja broj 744/95 od 4. juna 1998. godine i broj 744/99 od 18. juna 1999. godine o izmeni rešenja broj 744/95 od 4. juna 1998. godine kojima je Dojčilu Radojeviću, saveznom ministru telekomunikacija, dodeljen u zakup na neodređeno vreme četvorosoban stan broj 14, površine 181 m2, na petom spratom, u Bloku 12, objekat G, na Novom Beogradu.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4142/04 od 21. novembra 2006. godine, u stavu prvom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe kojim je tražio utvrđenje ništavosti rešenja br. 744/95 i 744/99 donetog dana 26. juna 2001. godine od strane pravnog prethodnika Republike Srbije, Države SRJ-Komisije za stambena pitanja Savezne Vlade, kojim su poništena rešenja iste broj 744/95 od 4. juna 1998. godine i broj 744/99 od 18. juna 1999. godine o izmeni rešenja broj 744/95 od 4. juna 1998. godine o dodeli tužiocu u zakup na neodređeno vreme, četvorosobnog stana broj 14/V, površine 181m2 u objektu G, blok 12, na Novom Beogradu. Stavom drugim izreke ove presude obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka. Iz obrazloženja osporene presude proizlazi da je tužilac svesno netačno prikazanim činjenicama vezanim za nerešenu stambenu situaciju pravnog prethodnika tužene, doveo u poziciju da mu pored trosobnog stana za tri člana porodice kako je to odredbom člana 4. stav 3. Uredbe o načinu i kriterijumima za davanje stanova u zakup i dodeljivanje stambenih zajmova za rešavanje stambenih pitanja zaposlenih u Saveznim organima („Službeni list SRJ“, broj 16 od 11. februara 1994. godine) propisano, dodeli i četvorosobni stan koji je po površini od 181m2 višestruko neodgovarajući i premašivao je potrebe tužiočeve porodice. Ponašanje tužioca je moralno neprihvatljivo, te je sud našao da u postupku ne može dobiti pravnu zaštitu jer je sam, postupajući protivno odredbama Uredbe o načinu i kriterijumima za davanje stanova u zakup i dodeljivanje stambenih zajmova za rešavanje stambenih pitanja zaposlenih u Saveznim organima kao i poslovnicama Savezne vlade koje su mu kao funkcioneru bile ili morale biti poznate , doveo do donošenja akta čiju ništavost traži, a kojim se zapravo samo obezbeđuje pravilna primena tada važećeg Zakona o stanovanju i Poslovnika pravnog prethodnika tužene. Naime, aktom čija se ništavost traži, upravo se obezbeđuje pravilna primena zakonskih propisa i akata pravnih prethodnika tužene.

Odlučujući o žalbi tužioca Okružni sud u Beogradu doneo je presudu kojom je odbio žalbu i potvrdio presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4142/04 od 21. novembra 2006. godine. Iz obrazloženja osporene presude proizlazi da je Komisija za stambena pitanja imala ovlašćenje da ispita pravilnost i zakonitost rešenja broj 744/95 od 4. juna 1998. godine i broj 744/99 od 18. juna 1999. godine. Komisija je prilikom donošenja osporenih rešenja previdela činjenicu, odnosno pogrešno je smatrala da tužilac nema rešeno stambeno pitanje, te je usled toga, odluke zasnovala na pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju i nastupila je posledica u vidu nepravilnosti i nezakonitosti tih odluka. Nastalo protivpravno stanje Komisija za stambena pitanja otklonila je donošenjem rešenja 744/95 i 744/99 od 26. juna 2001. godine, a u suprotnom, da nije donela navedena rešenja , tužiocu bi bilo priznato pravo da dva ili više puta pred tuženom rešava svoj stambeni status. Naime, tužena je tužiocu rešila pitanje stanovanja dodeljivanjem stana u Bulevaru AVNOJ-a broj 80/43, a činjenica da je tužilac navedeni stan poklonio sinu i nakon toga ponovo konkurisao za dodelu stana, ukazuju da je tužilac imao rešeno stambeno pitanje i da je otuđenjem stana sebe želeo da dovede u položaj za koji je verovao da mu garnatuje pravo da zahteva ponov no rešavanje već rešenog stambenog pitanja. Stambena komisija je tužiocu po osnovu rešenja 744/95 i 744/99 dodelila stan broj 14 u ulici Bulevar Lenjina broj 10a. Povodom navoda tužioca u žalbi koji se odnose na pravnu prirodu rešenja Stambene komisije 744/95 od 4. juna 1998. godine i 744/99 od 18. juna 1999. godine, drugostepeni sud je naveo da se radi o aktima raspolaganja, o čijoj pravilnosti i zakonitosti Stambena komisija nije mogla da odlučuje donošenjem rešenja od 26. juna 2001. godine. Pravnu prirodu navedenih rešenja određuje njihova sadržina , kao i donosilac tih rešenja. Postupanje organa uprave , odnosno procedura za donošenje pravnih akata regulisana je ili prvilima opšteg ili pravilima posebnog upravnog postupka. Kako u ovom slučaju nije bio propisan poseban postupak za donošenje akata Stambene komisije kao organa uprave, to je isti imao ovlašćenje da u skladu sa odredbama Zakona o opštem upravnom postupku postavi i reši pitanje pravilnosti i zakonitosti rešenja od 4. juna 1998. godine i 18. juna 1999. godine.

Odlučujući o reviziji tužioca Vrhovni sud Srbije je osporenom presudom Rev. 504/09 od 9. jula 2009. godine odbio kao neosnovanu reviziju izjavljenu protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 2201/07 od 22. oktobra 2008. godine. Iz obrazloženja osporene revizijske presude proizlazi: da su nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo kada su odbili tžbeni zahtev tužioca kojim je tražio utvrđenje ništavosti rešenja br. 744/95 i 744/99 od 26. juna 2001. godine, donetih od strane pravnog prethodnika tužene kojim su poništena rešenja broj 744/95 od 4. juna 1998. godine i 744/99 od 18. juna 1999. godine, o izmeni rešenja broj 744/95 od 4. juna 1998. godine o dodeli tužiocu u zakup na neodređeno vreme četvorosobnog stana broj 4/5, površine od 181m2, u objektu G, Blok 12 na Novom Beogradu, te da je pravilan zaključak nižestepenih sudova da je tužena tužiocu rešila pitanje stanovanja dodeljivanjem stana u Bulevaru AVNOJ-a broj 80/34. U pogledu navoda revizije da je prekoračen tužbeni zahtev od strane prvostepenog i drugostepenog suda, Vrhovni sud je našao da se u smislu odredbe člana 398. stav 1. tačka 4) Zakona o parničnom postupku, revizija može izjaviti zbog prekoračenja tužbenog zahteva samo ako je ta povreda učinjena tek u postupku pred drugostepenim sudom, što u konkretnom nije slučaj.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, broj 33/97) bilo je propisano : da će se postupak okončan rešenjem protiv koga nema redovnog pravnog sredstva u postupku (konačno rešenje) ponoviti ako je rešenje povoljno za stranku doneseno na osnovu neistinitih navoda stranke kojima je organ koji je vodio postupak bio doveden u zabludu (č lan 239. stav 1. tačka 4)); da ponavljanje postupka može tražiti stranka, a organ koji je doneo rešenje kojim je postupak završen može pokrenuti ponavljanje postupka po službenoj dužnosti ( član 240. stav 1.); da o predlogu za ponavljanje postupka rešava organ koji je doneo konačno rešenje (član 245. stav 2.).

Uredbom o načinu i kriterijumima za davanje stanova u zakup i dodeljivanje stambenih zajmova za rešavanje stambenih pitanja zaposlednih u saveznim organima („Službeni list SRJ“, broj 16 /94), bilo je propisano: da se zaposlenom u saveznom organu za tri člana porodičnog domaćinstva daje dvoiposoban stan (član 4. stav 1. tačka 3.); da se članom porodičnog domaćinstva u smislu te uredbe smatraju bračni drug, deca (rođena u braku ili van branka, usvojena ili pastorčad) kao i lica koja je podnosilac zahteva po osnovu zakona dužan da izdržava, a žive sa njim duže od 6 meseci pre dana podnošenja zahteva (član 4. stav 3.)

5. Analizirajući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta sadržine prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je ocenio da se ospor avajući presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4142/04 od 21. novembra 2006. godine, Okružnog suda u Beogradu Gž. 2201/07 od 22. oktobra 2008. godine i Vrhovnog suda Srbije Rev. 504/09 od 9. jula 2009. godine podnosilac u suštini žali na pogrešnu primenu materijalanog prava.

Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Dakle, Ustavni sud kod ocene navoda ustavne žalbe o povredi ovog prava, sagledavajući sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu, utvrđuje da li je postupak bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje.

Prema članu 4. stav 3. Uredbe o načinu i kriterijumima za davanje stanova u zakup i dodeljivanje stambenih zajmova za rešavanje stambenih pitanja zaposlednih u saveznim organima pod članovima porodičnog domaćinstva pored bračnog druga, dece (rođene u braku ili van braka, usvojene ili pastorčadi), članovima porodičnog domaćinstva smatra se i lice koja je podnosilac zahteva dužan po zakonu da izdrža va, a žive sa njim duže od šest meseci pre dana podnošenja zahteva. Naime, za primenu citirane odredbe predviđeno je ispunjenje kumulativn ih uslova , i to da se članom porodičnog domaćinstva smatra lice koje je podnosilac zahteva po zakonu dužan da izdržava i da živi sa podnosiocem zahteva duže od šest meseci pre dana podnošenja zahteva.

U toku parničnog postupka sudovi su utvrdili: da je tužilac posedovao trosoban stan broj 34 u ulici Bulevar AVNOJ-a na Novom Beogradu, površine 83m2 (za tri člana porodičnog domaćinsta) i da je 14. maja 1998. godine podneo zahtev za rešavanje stambenog pitanja Komisiji Savezne vlade za stambena pitanja u kome nije naveo da je postojeći stan ugovorom o poklonu od 18. februara 1998. godine poklonio sinu, a kao članove svog porodičnog domaćinstva naveo je sebe, suprugu i taštu. Rešenjem od 4. juna 1998. godine dodeljen mu je četvorosoban stan od 181m2 na korišćenje za četiri člana porodičnog domaćinstva, uz obavezu vraćanja trosobnog stana, na koje rešenje je podneo prigovor 29. aprila 1999. godine kojim je tražio izmenu rešenja, s obzirom da ne poseduje stambenu jedinicu koju bi vratio. Komisija za stambena pitanja je 18. juna 1999. godine donela rešenje kojim je izmenila rešenje od 4. juna 1998. godine i sporni stan je dodelila tužiocu za tročlano porodično domaćinstvo, što je u suprotnosti sa odredbom člana 4. stav 1. tačka 3) Uredbe o načinu i kriterijumima za davanje stanova u zakup iz 1994. godine, kojom je propisano da se zaposlenom u saveznom organu za tri člana porodičnog domaćinstva daje dvoiposoban stan. Sudovi su u toku postupka utvrdili da je tužilac imao rešeno stambeno pitanje i da je svesno dao neistinite podatke da bi ostvario pravo da se ponovno razmatra njegov zahtev za rešavanje stambenog pitanja. Rešenjem od 26. juna 2001. godine, čiju ništavost tužilac traži, upravo se obezbeđuje pravilna primena zakonskih propisa i akata pravnih prethodnika tužene, koji su doneli rešenja od 4. juna 1998. godine i 18. juna 1999. godine za koja nije bilo ni jednog osnova u tada važećim normama.

Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud smatra da su sudovi u osporenim presud ama, za svoje pravne stavove da li jasne, precizne i lo gične zaključke, zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni materijalnog prava. Ustavni sud nije našao ništa što bi ukazivalo da su materijalnopravni propisi proizvoljno i nepravično primenjeni na štetu podnosioca ustavne žalbe, niti da ima elemenata koji ukazuju na procesnu nepravičnost u smislu garancija u okviru prava na pravično suđenje .

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud ocenio da osporenim presud ama, podnosiocu nije povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je primenom odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu u ovom delu odbio ustavnu žalbu, kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, jer se takav zaključak ne može izvesti iz osporenih presud a i drugih dokaza priloženih uz ustavnu žalbu.

Podnosilac je ukazao na različito pravno stanovište o istom pravnom pitanju Vrhovnog suda Srbije u osporenoj presudi i presudi Uvp. 185/02 od 30. oktobra 2002. godine.

Međutim, iz sadržine presude Vrhovnog suda Srbije Uvp. 185/02 od 30. oktobra 2002. godine proizlazi da je u upravnom sporu odbijen zahtev za vanredno preistpitivanje presude Okružnog suda u Beogradu U. 1382/01 od 29. marta 2002. godine kojom je oglašeno ništavim rešenje o davanju saglasnosti za zaključenje ugovora o zakupu stana, a koje predstavlja akt nosioca prava korišćenja stana, odnosno akt raspolaganja, koji nije donet u upravnom postupku, niti u kakvoj upravnoj stvari.

Ustavni sud je utvrdio da je predmet tužbenog zahteva tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe utvrđenje ništavosti rešenja Savezne Vlade Komisije za stambena pitanja 744/95 i 745/99 od 26. juna 2001. godine kojim se poništavaju rešenja Komisije Savezne vlade za stambena pitanja 744/95 od 4. juna 1998. godine i 744/99 od 18. juna 1999. godine i rešenje o izmeni rešenja 744/95 od 4. juna 1998. godine. Naime, savezni organ upravne doneo je rešenje broj 744/95 i 745/99 od 26. juna 2001. godine primenom odrebe člana 239. stav 1. tačka 4) i člana 240. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku po službenoj dužnosti, kao i primenom odredbe člana 245. stav 2. istog zakona, kao organ koji je doneo konačno rešenje. Pravnu prirodu navedenih rešenja određuje njihova sadržina, kao i donosilac tih rešenja. Postupanje organa uprave , odnosno procedura za donošenje pravnih akata regulisana je ili prvilima opšteg ili pravilima posebnog upravnog postupka. Kako u ovom slučaju nije bio propisan poseban postupak za donošenje akata Stambene komisije kao organa uprave, to je isti imao ovlašćenje da u skladu sa odredbama Zakona o opštem upravnom postupku postavi i reši pitanje pravilnosti i zakonitosti rešenja od 4. juna 1998. godine i 18. juna 1999. godine.

Ustavni sud konstatuje da u konkretnom slučaju nije ispunjen uslov koji mora postojati da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, a to je upravo postojanje različitih sudskih odluka kod iste činjenične i pravne situacije, s obzirom da je osporena odluka Vrhovnog suda Srbije doneta u parničnom postupku, a odluka Vrhovnog suda Srbije Uvp. 185/02 od 30. oktobra 2002. godine, na koju se podnosilac poziva u ustavnoj žalbi u upravnom sporu, pa je doneo odluku kao u prvom delu izreke .

7. Odlučujući o povredi prava na imovinu zajemčenog odredbom člana 58. Ustava, Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova, odnosno drugih nadležnih državnih organa. U postupku ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda, Ustavni sud jedino utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do povrede ili uskraćivanja ljudskih ili manjinskih prava ili sloboda zajemčenih Ustavom. Zadatak Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, je da ispita da li je u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe povređeno pravo podnosioca na mirno uživanje svojine, kako je to zajemčeno odredbom člana 58. stav 1. Ustava. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da sama činjenica da je podnosilac ustavne žalbe izgubio parnični spor nije dovoljna da bi se utvrdila povreda prava iz člana 58. stav 1. Ustava, osim ukoliko ne dokaže da mu je, suprotno odredbi člana 32. stav 1. Ustava, osporenom sudskom odlukom n a arbitreran i nepravedan način uskraćeno pravo na mirno uživanje svojine.

Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

8. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Stoga se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnog akta koji je donet ili radnje koja je izvršena nakon proglašenja Ustava Republike Srbije, 8. novembra 2006. godine.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, takođe u drugom delu izreke odbacio kao nedozvoljenu ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja rešenja Komisije Savezne Vlade za stambena pitanja broj 744/95 i 744/99 od 26. juna 2001. godine.

9. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 4 5. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda (“Službeni glasnik RS”, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv sudskih odluka u stambenom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti