Povreda prava na suđenje u razumnom roku zbog neopravdanog prekida postupka

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je, u trenutku podnošenja žalbe, trajao skoro pet godina bez pomaka. Postupak je dva puta neosnovano prekidan zbog vođenja postupka za lišenje poslovne sposobnosti tužilje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ljubiše Borovića iz sela Dajica, opština Ivanjica, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. juna 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ljubiše Borovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen u predmetu Opštinskog suda u Ivanjici P. 373/06 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 200 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ljubiša Borović iz sela Dajica, opština Ivanjica je 4. juna 2010. godine, preko punomoćnika Petra Lukačevića, advokata iz Ivanjice, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda Opštinskog suda u Ivanjici P. 373/06 od 3. oktobra 2007. godine i Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1012/10 od 17. marta 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku navedenom u tački 1. izreke, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe, iznoseći činjenice koje su prethodile sudskom sporu u kome su donete osporene presude, navodi da osporene presude ne sadrže razloge o odlučnim činjenicama ili su dati razlozi protivrečni, usled čega je došlo do pogrešne primene materijalnog prava. U ustavnoj žalbi se navode i iskazi određenih svedoka, kao dokaz neosnovanosti stava zauzetog u drugostepenoj presudi u pogledu savesnosti tužilaca. Podnosilac ustavne žalbe tvrdi da mu je u predmetnom sporu povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku, budući da je taj postupak okončan nakon 20 godina od podnošenja tužbe. Stoga, podnosilac smatra da su mu povređena označena ustavna prava, pa predlaže da mu sud utvrdi pravo na naknadu štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Požegi - Sudska jedinica u Ivanjici P. 3463/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Tužioci (njih četvoro), podneli su 11. avgusta 1986. godine Opštinskom sudu u Ivanjici tužbu protiv više tuženih, među kojima i protiv Dragoslava Borovića, oca podnosioca ustavne žalbe, (u daljem tekstu: tuženi), radi utvrđenja prava svojine i upisa tog prava . Povodom navedene tužbe u Opštinskom sudu u Ivanjici formiran je predmet P. 716/86.

U sprovedenom prvostepenom postupku do donošenja presude Opštinskog suda u Ivanjici P. 716/86 od 26. decembra 1989. godine, zakazano je ukupno šest ročišta za glavnu raspravu, od toga je pet ročišta održano (23. decembra 1986. godine, 8. avgusta 1989. godine, 9. oktobra 1989. godine, 27. novembra 1989. godine i 26. decembra 1989. godine), na kojima je sproveden dokazni postupak saslušanjem četiri svedoka, kao i uviđajem na licu mesta i izvršeno je spajanje predmeta P. 829/89, dok jedno ročište nije održano bez krivice tuženog. Okružni sud u Titovom Užicu je doneo rešenje Gž. 892/90 od 17. aprila 1990. godine, kojim je ukinuo presudu Opštinskog suda u Ivanjici P. 716/86 od 26. decembra 1989. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje.

U ponovnom postupku, do donošenja presude Opštinskog suda u Ivanjici P. 401/90 od 13. jula 1995. godine je zakazano i održano osam ročišta za glavnu raspravu (21. juna 1990. godine, 4. juna 1991. godine, 9. septembra 1991. godine, 25. novembra 1991. godine, 17. oktobra 1991. godine, 23. decembra 1991. godine, 17. maja 1995. godine i 13. jula 1995. godine), na kojima je sproveden dokazni postupak saslušanjem parničnih stranaka, četiri svedoka, kao i uviđajem na licu mesta i veštačenjem. Okružni sud u Užicu je doneo rešenje Gž. 278/96 od 10. maja 1996. godine, kojim je ukinuo presudu Opštinskog suda u Ivanjici P. 401/90 od 13. jula 1995. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. Spisi predmeta su prvostepenom sudu vraćeni 9. jula 1996. godine.

U drugom ponovnom postupku prvo ročište za glavnu raspravu je zakazano za 21. januar 2004. godine, koje nije održano bez krivice tuženog. Nakon toga, do donošenja presude Opštinskog suda u Ivanjici P. 472/96 od 25. februara 2005. godine, zakazano je još šest ročišta za glavnu raspravu od toga su tri ročišta održana na kojima je sproveden dokazni postupak saslušanjem parničnih stranaka i svedoka, dok preostalih tri ročišta nije održano od toga dva bez krivice tuženog, a jedno nije održano, između ostalog, na njegov zahtev. Okružni sud u Užicu je doneo rešenje Gž. 1905/05 od 16. juna 2006. godine, kojim je ukinuo presudu Opštinskog suda u Ivanjici P. 472/96 od 25. februara 2005. godine u stavu prvom i trećem i u tom delu predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje, dok je potvrdio navedenu prvostepenu presudu u stavu drugom izreke.

U trećem ponovnom postupku , do donošenja osporene presude Opštinskog suda u Ivanjici P. 373/06 od 3. oktobra 2007. godine je zakazano ukupno pet ročišta za glavnu raspravu, od kojih su četiri ročišta održana, na kojima je sproveden dokazni postupak saslušanjem dva svedoka, dok jedno ročište nije održano na zahtev punomoćnika tuženog.

Imajući u vidu da je nakon donošenja navedene prvostepene presudu preminuo tuženi Dragoslav Borović i da je rešenjem Opštinskog suda u Ivanjici O . 13 /08 od 18. februara 2008. godine, sin pokojnog tuženog Ljubiša Borović, ovde podnosilac ustavne žalbe, oglašen za jednog od naslednika svog pokojnog oca, to je dopisom Opštinskog suda u Ivanjici od 18. septembra 2008. godine podnosilac ustavne žalbe pozvan da prihvati parnicu u fazi u kojoj se nalazi.

Zatim je 1. oktobra 2008. godine podnosilac ustavne žalbe izjavio žalbu protiv presude Opštinskog suda u Ivanjici P. 373/06 od 3. oktobra 2007. godine, jer „ožalbena presuda nema razloga o odlučnim činjenicama ili su razlozi koji su dati nejasni ili protivrečni kako sami sebi tako i izvedenim dokazima“, usled čega je došlo i do pogrešne primene materijalnog prava. Osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1012/10 od 17. marta 2010. godine je odbijena kao neosnovana žalba tuženog Dragoslava Borovića i potvrđena presuda Opštinskog suda u Ivanjici P. 373/06 od 3. oktobra 2007. godine. Podnosilac ustavne žalbe je osporenu drugostepenu presudu primio 13. maja 2010. godine.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, od znač aja su sledeće odredbe Ustava i zakona.

Odredbom člana 32. stava 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o otpužbama protiv njega.

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parnič nog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja stranka ma pripadaju u postupku.

Zakon om o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) je bilo propisano : da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice (član 7. stav 1.); da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

5. Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak povodom koga je podneta ustavna žalba pokrenut 11. avgusta 1986. godine, podnošenjem tužbe, pored ostalog, i protiv oca podnosioca ustavne žalbe, kao i da je podnosilac ustavne žalbe kao pravni sledbenik pokojnog oca stupio u parnicu nakon donošenja osporene presude Opštinskog suda u Ivanjici P. 373/06 od 3. oktobra 2007. godine.

S obzirom na to da je podnosilac ustavne žalbe kao naslednik pok. tuženog oca preuzeo parnicu u vreme kada je ona trajala preko 21 godine, Ustavni sud je stao na stanovište da se u ovom slučaju razumna dužina trajanja postupka ima ceniti od momenta podnošenja tužbe Opštinskom sudu u Ivanjici. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu i praksu Evropskog suda za ljudska prava (videti odluku u predmetu „Fütterer protiv Hrvatske “ od 20. decembra 2001. godine, pas. 24.).

Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u delu kojim se povreda prava na suđenje u razumnom roku ističe u odnosu na parnični postupak koji je vođen pred Opštinskim sudom u Ivanjici u predmetu P. 373/06, Ustavni sud, je na osnovu prethodno iznetih činjenica i okolnosti, utvrdio da je od podnošenja tužbe do donošenja presude kojom je ovaj postupak trajno okončan proteklo nešto manje od 24 godine.

Navedeno trajanje postupka od skoro 24 godine samo po sebi ukazuje da sudski postupak nije okončan u razumnom roku. I pored ove konstatacije, Sud je kod ocene podnosiočevih navoda pošao od činjenice da je razumna dužina trajanja sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom konkretnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom slučaju, ponašanje samog podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih organa vlasti, konkretno sudova koji vode postupak, kao i priroda postavljenog zahteva, odnosno značaj p redmetnog prava za podnosioca ustavne žalbe su osnovni činioci koji utiču na ocenu dužine trajanja parničnog sudskog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je utvrdio da je u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe bilo relativno složenih činjeničnih pitanja. Naime, u pogledu činjenica koje su bile sporne među strankama, a od kojih je zavisila osnovanost tužbenog zahteva, sproveden je obiman dokazni postupak. Ovaj parnični postupak je činjenično postao složenijim i naknadnim spajanjem postupka vođenog u predmetu Opštinskog suda u Ivanjici P. 829/89. Međutim, sprovedeni dokazni postupak ne može predstavljati opravdanje za toliko dugo trajanje parničnog postupka.

U pogledu ponašanja podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da pravni prethodnik podnosioca, kao i sam podnosilac ustavne žalbe nisu doprineli dužini trajanja osporenog sudskog postupka, budući da su se oni i njihov punomoćnik uglavnom uredno odazvali na sve pozive za zakazana ročišta, osim na dva koja su odložena na njihov zahtev. Takođe, nesumnjivo je da je pitanje utvrđivanja prava svojine na nepokretnosti bilo od velikog značaja kako za pravnog prethodnika podnosioca ustavne žalbe, tako i za samog podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud je ocenio da je o snovni razlog dugom vremenskom trajanju parničnog postupka nedelotvorno postupanje prvostepenog suda. Naime odgovornost prvostepenog suda za neopravdano produženje postupka se prvenstveno ogleda u tome što su dve prvostepene presude bile ukinute u celini i još jedna prvostepena presuda je bila delimično ukunuta, a što je imalo za posledicu vraćanje predmeta prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. U tom smislu opravdanje za navedeno trajanje postupka ne može biti ni okolnost da je ranijim Zakonom o parničnom postupku bila data mogućnost da se predmet vrati na ponovno odlučivanje prvostepenom sudu neograničeni broj puta. Ustavni sud je stanovišta da je u svakoj pravnoj državi od izuzetne važnosti da se organizacija sudskog sistema izvrši na način koji omogućava donošenje sudskih odluka bez nepotrebnog odlaganja, kako građani kod ostvarivanja svojih Ustavom zajemčenih prava ne bi trpeli štetne posledice. Najzad, prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, sama činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države. Ustavni sud je konstatovao i četiri perioda neaktivnosti prvostepenog suda kada nisu zakazivana ročišta i to prvi period neaktivnosti je period od skoro dve i po godine, koji je protekao od 23. decembra 1986. godine, pa do 8. avgusta 1989. godine, drugi period neaktivnosti je period od jedne godine, koji je protekao od 21. juna 1990. godine, pa do 4. juna 1991. godine, treći period neaktivnosti je period od tri i po godine, koji je protekao od 23. decembra 1991. godine, pa do 17. maja 1995. godine i četvrti period neaktivnosti je period od sedam i po godina, koji je protekao od 9. jula 1996. godine, kada su dostavljeni spisi prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje, pa do 21. januara 2004. godine kada je zakazano prvo ročište u ponovnom postupku. Za ove periode postupajući sud nije izneo nijednu činjenicu niti argument kojim bi ukazao da su u navedenim periodima postojale opravdane proceduralne poteškoće ili neki drugi razlozi koji su ga sprečili da redovno i u razumnim rokovima zakazuje ročišta.

S obzirom na izneto, ustavnopravna ocena sprovedenog parničnog postupka, zasnovana na Ustavu, praksi Ustavnog suda i standardima međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud , na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 1. izreke - prvi deo.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 200 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate .

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka od moment a stupanja u parnicu podnosioca ustavne žalbe na mesto tuženog pok. Dragoslava Borovića. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu neefikasnim i nedelotvornim postupanjem nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu domaćih sudova, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje, ali i aktuelne socijalne i ekonomske prilike u Republici Srbiji.

6. U pogledu osporenih presuda Opštinskog suda u Ivanjici P. 373/06 od 3. oktobra 2007. godine i Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1012/10 od 17. marta 2010. godine, a imajući u vidu navode ustavne žalbe koji se odnose na te presude, Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe, nezadovoljan ishodom pravnosnažno okončanog parničnog postupka, formalno se pozivajući na povredu prava na pravično suđenje, od ovog suda, zapravo, traži da postupa kao instancioni sud i da još jednom, nakon redovnih sudova, oceni osnovanost tužbenog zahteva koji je u predmetnoj parnici postavljen prema njegovom pravnom prethodniku, kao tuženom. Ovakvu ocenu Ustavnog suda potvrđuje i činjenica da se navodi ustavne žalbe zasnivaju na istovetnim razlozima koje je podnosilac iznosio u žalbi, izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Ivanjici P. 373/06 od 3. oktobra 2007. godine.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, te je rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

U vezi osporene presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1012/10 od 17. marta 2010. godine, Ustavni sud ukazuje da, u konkretnom slučaju, nije od značaja činjenica da se u toj presudi navodi da je odlučivano o žalbi Dragoslava Borovića, a ne o žalbi njegovog sina - podnosioca ustavne žalbe. Ovo stoga što je Dragoslav Borović preminuo u vreme dok još nije bila izjavljena žalba protiv presude Opštinskog suda u Ivanjici P. 373/06 od 3. oktobra 2007. godine, a podnosilac ustavne žalbe se nakon smrti svog oca upustio u raspravljanje i izjavio žalbu protiv te prvostepene presude o kojoj je odlučeno osporenom drugostepenom presudom.

7. Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Službeni glasnik RS'', br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević