Odbijanje ustavne žalbe zbog neosnovanosti navoda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu, ocenivši da podnosiocu nisu povređena prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku. Sud je utvrdio da je osporena presuda Upravnog suda zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju prava.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2704/2010
16.01.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Katarina Manojlović Andrić , dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Tomislava Marinkovića iz Kladova, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. januara 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Tomislava Marinkovića izjavljena protiv presude Upravnog suda U . 8338/10 od 13 . maja 2010. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Tomislav Marinković iz Kladova podneo je Ustavnom sudu 5. juna 20 10. godine ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U . 8338/10 od 13 . maja 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na zdravstvenu zaštitu garantovanog članom 68. i prava na „penzijsko osiguranje po osnovu nezaposlenosti – član 70. Ustava“.

Podnosilac u ustavnoj žalbi navodi da je blagovremeno podneo Nacionalnoj službi za zapošljavanje zahtev za priznavanje prava na novčanu naknadu zbog nezaposlenosti, kao i 20 drugih radnika u „ Hidroelektrani Đerdap“ d.o.o. Kladovo, ali je „radnik te ekspoziture, koristeći našu neukost, propustio da to uzme u zapisnik“, kako to nalaže odredba člana 56. stav 1. Zakona o upravnom postupku .

U ustavnoj žalbi se dalje navodi da se predmetni postupak „provlači“ od 7. jula 2006. godine, van svakog razumnog roka i pristrasno“, da je podnosilac izložen šikaniranju i stresovima, jer mu je deo naknade za više od šest meseci „pokraden“, a isplaćeni deo naknade obezvređen.

Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud poništi osporenu presudu Upravnog suda.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije , ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osno vanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u spise predmeta broj 104-2 36/07-0600 Nacionalne službe za zapošljavanje – Filijala Bor, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tomislav Marinković iz Kladova (ovde podnosilac ustavne žalbe) podneo je 19. januara 2007. godine, na propisanom obrascu, zahtev Nacionalnoj službi za zapošljavanje – F ilijala Bor za priznavanje prava na novčanu naknadu z a slučaj nezaposlenosti .

Rešenjem prvostepenog organa broj 104-2 36/07-0600 od 1 9. marta 200 7. godine odbijen je zahtev podnosioca ustavne žalbe kao neosnovan, a u obrazloženju rešenja je navedeno da su zaposleni u „Hidroelektrani Đerdap“ d.o.o. Kladovo, pa i podnosilac, od strane poslodavca obavešteni da ne ostvaruju pravo na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti , jer su se na sopstvenu inicijativu izjasnili da prihvataju da prime stimulativnu naknadu, što je imalo za posledicu sporazumni prestanak radnog odnosa.

Protiv navedenog prvostepenog rešenja podnosilac ustavne žalbe je 1 2. aprila 2008. godine izjavio žalbu, u kojoj je, pored ostalog, naveo da mu nije bilo omogućeno da se izjasni o „neistinitom obaveštenju “ poslodavca da zaposleni u „Hidroelektrani Đerdap“ d.o.o. Kladovo ne ostvaruju pravo na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti . Žalba podnosioca je odbijena kao neosnovana rešenjem Nacionalne službe za zapošljavanje broj 0031-10412-792/2008 od 30. jula 2008 . godine.

Podnosilac ustavne žalbe je protiv navedenog konačnog rešenja Nacionalne službe za zapošljavanje podneo tužbu Vrhovnom sudu Srbije , koji je presudom U. 7010/07 od 10. decembra 2008. godine uvažio tužbu i pobijano rešenje tuženog organa poništi o. Vrhovni sud Srbije je u obrazloženju presude ocenio da podnosilac ustavne žalbe ima pravo na novčanu naknadu , jer je u postupku utvrđeno da mu je radni odnos prestao na osnovu sporazuma koji je zaključen na inicijativu poslodavca.

U izvršenju navedene presude Vrhovnog suda Srbije, drugostepeni organ je rešenjem od 5. februara 2009. godine poništio rešenje Nacionalne službe za zapošljavanje – Filijala Bor broj 104-2 36/07-0600 od 1 9. marta 200 7. godine.

Prvostepeni organ je, u ponovnom postupku , doneo rešenje broj 10411-236-1/07-0600 od 13. februara 200 9. godine, kojim je priznao podnosiocu pravo na novčanu naknadu u trajanju od 17 meseci i 12 dana, počev od 19. januara 2007. godine. U obrazloženju rešenja je navedeno da je podnosiocu radni odnos prestao 30. juna 2006. godine, da se prijavio na evidenciju nezaposlenih 7. jula 2006. godine, a da je zahtev podneo 19. januara 2007. godine, dakle po isteku 30 dana od dana prestanka radnog odnosa, te mu pripada novčana naknada samo za preostalo vreme do isteka trajanja prava, saglasno odredbi člana 110. stav 2. Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti.

Rešenjem Nacionalne službe za zapošljavanje broj 0031-10412-452/2009 od 24. marta 200 9. godine odbijena je žalba podnosioca izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja, kao neosnovana.

Podnosilac ustavne žalbe je i novo drugostepeno rešenje osporio tužbom u upravnom sporu, koju je podneo 9. aprila 2009. godine Vrhovnom sud u Srbije . Nakon formiranja nove mreže su dova postupak je nastavljen pred Upravnim sudom, koji je o tužbi podnosioca odlučio osporenom presudom U. 8338/10 od 13. maja 2010. godine. Upravni sud je navedenom osporenom presud om odbio tužbu kao neosnovanu, nalazeći da je tuženi organ pravilno utvrdio da podnosilac nije podneo zahtev u roku od 30 dana od prestanka radn og odnosa, već 19. januara 2007. godine, zbog čega mu pravo na novčanu naknadu pripada samo za preostalo vreme od utvrđene dužine trajanja tog prava, saglasno odredbi člana 110. stav 2. Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti. Taj sud je dalje ocenio da podnosilac ustavne žalbe ne ispunjava uslov iz člana 110. stav 4. navedenog zakona, koji se odnosi na produženje roka za podnošenje zahteva u slučaju privremene nesposobnosti za rad .

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega ( član 32. stav 1. ); da svako ima pravo na zaštitu svog fizičkog i psihičkog zdravlja (član 68. stav 1.); da se z dravstveno osiguranje, zdravstvena zaštita i osnivanje zdravstvenih fondova uređuju zakonom (član 68. stav 1.); da se p enzijsko osiguranje uređuje zakonom i da se R epublika Srbija stara o ekonomskoj sigurnosti penzionera (član 70).

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je povređeno pravo na pravično suđenje time što „nije uzet u zapisnik “ njegov zahtev koji je usmeno podneo 7. jula 2006. godine i što su upravni organi propustili da „upotpune postupak utvrđivanjem te okolnosti“, kao i time što je Upravni sud ocenio da je zahtev mogao biti blagovremeno podnet , jer podnosilac nije bio nesposoban za rad.

Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Sud je zaključio da je osporena presuda Upravnog suda obrazložena, da se zasniva na ustavnopravno prihvatljivoj primeni materijalnog prava i da zadovoljava zahteve pravičnosti iz člana 32. stav 1. Ustava .

Odredbama člana 110. Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposleno sti („Službeni glasnik RS“, br. 71/03 i 84/04) propisano je: da novčana naknada pripada nezaposlenom od prvog dana od dana prestanka osiguranja, ako se prijavi i podnese zahtev Nacionalnoj službi u roku od 30 dana od dana prestanka radnog odnosa ili prestanka osiguranja (stav 1.); da n ezaposlenom koji podnese zahtev Nacionalnoj službi po isteku 30 dana od dana prestanka radnog odnosa ili prestanka osiguranja, novčana naknada pripada samo za preostalo vreme prema utvrđenoj dužini trajanja prava na novčanu naknadu (stav 2.); da p ravo na novčanu naknadu nema nezaposleni koji podnese zahtev po isteku vremena za koje mu pravo na novčanu naknadu pripada, u skladu sa ovim zakonom (stav 3.): da se u rok iz st. 1. do 3. ovog člana ne računa vreme za koje je nezaposleni po propisima o zdravstvenom osiguranju bio nesposoban za rad (stav 4.).

Imajući u vidu navedene odredbe Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti , ovaj sud ocenjuje da je Upravni sud u obrazloženju osporene presude dao ustavnopravno prihvatljive razloge za ocenu da podnosilac ustavne žalbe ima pravo na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti samo za preostalo vreme trajanja tog prava, s obzirom na to da to da je zahtev podneo po proteku roka od 30 dana od dana prestanka radnog odnosa.

Polazeći od činjenica utvrđenih u postupku koji je prethodio ustavnoj žalbi, Ustavni sud je oceniio da je u konkretnom slučaju bez uticaja na drugačije odlučivanje suda tvrdnja podnosioca da je 7. jula 2006. godine podneo usmeni zahtev za priznavanje tog prava, ali da su zaposleni u Nacionalnoj službi za zapošljavanje – Filijala Bor „koristeći njegovu neukost“ propustili da o tome sačine zapisnik“ (ovakav stav Sud je zauzeo i u Odluci Už-502/2009) .

U ustavnoj žalbi se, takođe, ističe povreda prava na suđenje u razumnom roku, jer se predmetni postupak „provlači“ od 7. jula 2006. godine.

Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta označenog prava zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, ovaj sud je konstatovao da je predmetni upravni postupak započeo 19. januara 2007. godine, podnošenjem zahteva za priznavanje prava na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti, a da je okončan osporenom presudom Upravnog suda U. 8338/10 od 13 . maja 2010. godine.

Ustavni sud je utvrdio da su upravni organi, odlučujući u predmetnom postupku, donosili rešenja u zakonom propisanim rokovima, te da su nadležni sudov i, odlučujući u upravnom sporu , doneli odluke u roku od četiri i po meseca, odnosno u roku nešto dužem od godinu dana. Ustavni sud je konstatovao da je prvobitno odbijanje zahteva podnosioca od strane upravnog organa imalo za posledicu produž enje postupk a, ali je ocenio da se period od nepune tri i po godine, koliko su ukupno trajali predmetn i upravni postupak i upravni spor objektivno ne može smatrati nerazumno dugim.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe u osporenom postupku nije povređeno ni pravo na suđenje u razumnom roku.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Upravnog suda U. 8338/10 od 13 . maja 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

7. Ispitujući dopuštenost ustavne žalbe u delu izjavljenom zbog povrede prava iz čl. 68. i 70. Ustava, Ustavni sud je najpre konstatovao da iz navedene odredbe člana 170. Ustava proizlazi da se navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu osporenog akta, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu dovesti u vezu sa Ustavom utvrđenom sadržinom prava na zdravstven u zaštitu i penzijsko osiguranje. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu ustavnu žalbu odbacio , jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

8. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i odredbe člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odbijanje ustavne žalbe zbog neosnovanosti navoda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti