Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku zbog zastarelosti
Kratak pregled
Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku, jer je krivični postupak okončan odbijajućom presudom zbog apsolutne zastarelosti gonjenja. Podnositeljki, kao oštećenoj, dodeljena je naknada nematerijalne štete.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Gorinke Popov iz Izbišta, opština Vršac, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. marta 2013. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba Gorinke Popov i utvrđuje da je u krivičnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vršcu u predmetu K. 219/10 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.
O b r a z l o ž e nj e
1. Gorinka Popov iz Izbišta, opština Vršac, podnela je Ustavnom sudu 4. juna 2010. godine , preko punomoćnika Stanislava Ivkova, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Vršcu K. 219/2010 od 27. aprila 2010. godine, zbog povrede načela o zaštiti ljudskih i manjinskih prava i sloboda i prava na suđenje u razumnom roku, utvrđenih odredb ama člana 22. stav 1. i člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je presudom Osnovnog suda u Vršcu broj K. 219/2010 od 27. aprila 2010. godine odbijena optužba prema okrivljenom D.P. usled apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja; da je krivični postupak vođen po optužnom predlogu Opštinskog javnog tužilaštva u Vršcu KT. 321/04 i da je okrivljenom D.P. stavljeno na teret da je dana 26. aprila 2004. godine izvršio krivično delo lake telesne povrede iz člana 54. stav 2. Krivičnog zakona Republike Srbije; da smatra da je do nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja došlo usled neefikasnog i nedelotvornog postupanja Osnovnog suda u Vršcu, jer krivično delo koje je okrivljenom stavljeno na teret, odnosno činjenično stanje u konkretnom krivičnom predmetu nije bilo preterano složeno da se postupak ne bi mogao pravnosnažno okončati ni nakon punih šest godina; da je glavni pretres neažurno zakazivan; da je punomoćnik oštećene rodovno pristupao na sve zakazane pretrese „što se ne bi moglo reći za predstavnike Opštinskog javnog tužilaštva u Vršcu koji su pristupili na svega jedan ili dva glavna pretresa od 20 koliko ih je održano, tako da je gonjenje okrivljenog spalo na oštećenu i njenog punomoćnika“.
Predložila je da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji i utvrdi da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno načelo o zaštiti ljudskih i manjinskih prava i sloboda i pravo na suđenje u razumnom roku, kao i da joj utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, kao i odgovor Osnovnog suda u Vršcu Su. 47/11 od 24. marta 2011. godine, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Povodom događaja koji se odigrao 26. aprila 2004. godine, Opštinsko javno tužilaštvo u Vršcu je 27. oktobra 2004. godine podnelo Opštinskom sudu u Vršcu optužni predlog protiv D.P. zbog krivičnog dela laka telesna povreda iz člana 54. stav 2. Krivičnog zakona Republike Srbije.
Opštinski sud u Vršcu je, nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, 11. januara 2005. godine doneo presudu kojom je okrivljeni D.P. oglašen krivim za navedeno krivično delo i izrečena mu je uslovna osud a. Podnositeljka ustavne žalbe je istakla imovinskopravni zahtev na ročištu za glavni pretres koji je održan 11. januara 2005. godine.
Okružni sud u Pančevu je, rešavajući o žalbi okrivljenog izjavljen oj protiv prvostepene presude , 7. septembra 200 5. godine doneo rešenje Kž. 533/05 kojim je žalb u uvaži o, ukinuo presudu Opštinskog suda u Vršcu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.
U ponovnom postupku, Opštinski sud u Vršcu je tokom 2005. godine ročišta za glavni pretres zakazao za 10. novembar (odložen zbog smrtnog slučaja u porodici okrivljenog), 8. decembar (odložen za zahtev punomoćnika oštećene) i 16. decembar. Na ročištu za glavni pretres koji je od ržan 16. decembra 2005. godine određeno je medicinsko veštačenje vrste i kvalifikacije telesne povrede koje je oštećena zadobila i mehanizma nanošenja istih. Pismeni otpravak naredbe izrađen je i ekspedovan 26. aprila 2006. godine.
Nakon dve urgencije postupajućeg sudije (od 16. jula i od 21. septembra 2007. godine), veštak medicinske struke je nalaz i mišljenje dostavio Opštinskom sudu u Vršcu 1. novembra 2007. godine.
Opštinski sud u Vršcu je nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, 24. decembra 2007. godine doneo presudu kojom je okrivljeni D.P. oglašen krivim za navedeno krivično delo i izrečena mu je uslovna osuda.
Okružni sud u Pančevu je, rešavajući o žalbi okrivljenog izjavljenoj protiv prvostepene presude, 30. juna 2008. godine doneo rešenje Kž. 320/08 kojim je žalbu uvaži o, ukinuo presudu Opštinskog suda u Vršcu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje, pred izmenjenim većem.
U ponovnom postupku, Opštinski sud u Vršcu je ročišta za glavni pretres zakaz ivao:
- tokom 2008. godine – jedanput (12. novembra – nije održan);
- tokom 2009. godine – šest puta (23. januara, 20. marta, 5. maja, 22. maja, 6. jula i 17. novembra) - jedanput nije održan zbog nedolaska okrivljenog, te je naloženo njegovo privođenje .
Od 1. januara 2010. godine, krivični postupak se vodio pred Osnovnim sudom u Vršcu u predmetu K. 219/10 i ročište za glavni pretres zakazano tri puta (3. marta, 25. marta i 27. aprila), od kojih dva nisu održana (zbog bolesti okrivljenog i zbog neuredne dostave poziva okrivljenom).
Osnovni sud u Vršcu je 27. aprila 201 0. godine doneo presudu K. 219/10 kojom je prema okrivljenom D.P. odbijena optužba što je „dana 26. aprila 200 4. godine, u Izbištu, u ulici S.K. 83 u bašti oštećene Gorinke Popov nakon svađe metalnom šipkom – sredstvom podobnim da telo teško povredi i zdravlje teško naruši udario po glavi oštećenu i naneo joj lake telesne povrede – površinsku povredu glave sa otvorenom ranom i površinsku povredu – hematom jagodične kosti“, čime bi izvršio krivično delo laka telesna povreda iz člana 54. stav 2. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakona Republike Srbije , a usled apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja. Podnositeljka ustavne žalbe je radi ostvarivanja imovinskopravnog zahteva upućen a na parnicu.
Sledom iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljka ustavne žalbe u osporenom krivičnom postupku ima la svojstvo oštećenog lica, da je u krivičnom postupku istakla imovinskopravni zahtev i da je optužba prema okrivljenom odbijena usled nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja.
4. Odredbama Ustava, na čije povrede se poziva podnositeljka u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (član 22. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).
Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 85/05, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 i 76/10) (u daljem tekstu: ZKP), propisano je: da je oštećeni lice čije je kakvo lično ili imovinsko pravo krivičnim delom povređeno ili ugroženo (član 221. tačka 6)); da će presudu kojom se optužba odbija sud izreći, pored ostalog, ako se krivično gonjenje ne može preduzeti zbog zastarelosti ili neke druge okolnosti koja trajno isključuje krivično gonjenje (član 354. stav 1. tačka 3)).
Odredbe čl. 201. do 212. ZKP uređuju pitanje imovinsko-pravnog zahteva u krivičnom postupku. Prema odredbi člana 201. stav 1. ZKP, imovinsko-pravni zahtev koji je nastao usled izvršenja krivičnog dela raspraviće se na predlog ovlašćenih lica u krivičnom postupku ako se time ne bi znatno odugovlačio ovaj postupak. Odredbama člana 206. ZKP propisano je, pored ostalog, da o imovinsko-pravnom zahtevu odlučuje sud (stav 1.) i da kad sud donese presudu kojom se okrivljeni oslobađa od optužbe ili kojom se optužba odbija ili kad rešenjem obustavi krivični postupak, uputiće ovlašćeno lice da imovinsko-pravni zahtev može ostvarivati u parničnom postupku (stav 3.).
5. Donoseći odluku u ovom ustavnosudskom predmetu, a polazeći od svoje dosadašnje prakse (videti, pored ostalih, odluke Ustavnog suda Už-261/2007 od 25. decembra 2008. godine, stav 6, Už-408/2008 od 9. jula 2009. godine, tačka 6. obrazloženja i Už-452/2009 od 14. jula 2011. godine, tačka 5. obrazloženja ), kao i prakse Evropskog suda za ljudska prava (videti odluku u predmetu ''Ristić protiv Srbije'' od 18. januara 2011. godine, stav 44.), Ustavni sud ukazuje da oštećeni kao tužilac, privatni tužilac i oštećeni imaju zakonom propisano pravo da u krivičnom postupku istaknu imovinskopravni zahtev i da se o njemu odluči, kao i da je u parničnom postupku sud u pogledu postojanja krivičnog dela vezan za pravnosnažnu presudu krivičnog suda kojom se optuženi oglašava krivim. Stoga se navedena lica mogu pozvati na povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku u onom njegovom delu koji se odnosi na ostvarivanje njihovih građanskih prava (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu ''Boris Stojanovski protiv `Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije`'' od 6. maja 2010. godine, stav 36.). U navedenom smislu, oštećeni kao tužilac, privatni tužilac i oštećeni mogu isticati povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku u onom njegovom delu koji se odnosi na odlučivanje o „građanskom zahtevu“, odnosno od kada su u tom postupku istakli imovinskopravni zahtev koji je povezan sa materijalnom ili nematerijalnom štetom koju su pretrpeli kao posledicu krivičnog dela (videti presude u predmetima ''Atanasova protiv Bugarske'' od 2. oktobra 2008. godine, stav 51. i ''Boris Stojanovski protiv `Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije`'' od 6. maja 2010. godine, stav 40.).
Polazeći od navedenog, Ustavni sud je u konkretnom slučaju utvrdio da podnositeljka ustavne žalbe osporava trajanje krivičnog postupka u kome nije bila optužena, već je imala svojstvo oštećene. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da je u osporenom krivičnom postupku podnositeljka ustavne žalbe istakla imovinskopravni zahtev, iz čega nesumnjivo proizlazi da je jasno izrazila svoju nameru da traži naknadu štete prouzrokovanu pričinjenom telesnom povredom.
Sledom iznetog, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljka ustavne žalbe aktivno legitimisana za isticanje povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.
6. Polazeći od prakse ovoga suda, kao i prakse i kriterijuma međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je ustavnopravnom ocenom sprovedenog postupka u ovoj krivičnopravnoj stvari utvrdio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku.
Period ocene razumnosti dužine trajanja sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javnu i nepristrasnu raspravu i odlučivanje u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je stanovišta da prilikom ocene razumnog roka suđenja treba uzeti u obzir period od 11. januara 200 5. godine, kada je podnositeljka ustavne žalbe istakla imovinskopravni zahtev, pa do 27. aprila 201 0. godine, kada je doneta presuda kojom se prema D.P. optužba odbija zbog nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja.
U smislu prethodno navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u konkretnom slučaju krivični postupak u odnosu na podnositeljku ustavne žalbe trajao nešto više od pet godina, pri čemu je nastupila apsolutna zastara krivičnog gonjenja.
Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu ukazuje da na ocenu razumne dužine trajanja konkretnog sudskog postupka pored vremena trajanja postupka utiču i drugi činioci, kao što su složenost predmeta o kome se pred sudom raspravlja i odlučuje, ponašanje podnosioca ustavne žalbe tokom postupka, postupanje nadležnih organa koji vode postupak i značaj predmeta raspravljanja za podnosioca ustavne žalbe.
S obzirom na to da je Ustavni sud u sprovedenom postupku utvrdio da je predmet optužbe u konkretnom slučaju bilo krivično delo lake telesne povrede, koje se objektivno ne može smatrati složenim, te se upravo stoga za ovo krivično delo, saglasno Zakoniku o krivičnom postupku, vodi skraćeni krivični postupak, kao i da podnositeljka ustavne žalbe svojim ponašanjem nije doprine la dužem trajanju postupka, već joj je, naprotiv, bilo u interesu da se postupak što pre okonča kako bi ostvari la pravo po osnovu imovinskopravnog zahteva, Ustavni sud je ocenio da se petogodišnje trajanje postupka u kome je doneta presuda kojom se optužba odbija usled nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja može pripisati neefikasnom i nedelotvornom postupanju suda koji je vodio prvostepeni postupak, najpre Opštinskom sudu u Vršcu, a potom Osnovnom sudu u Vršcu koji je od 1. januara 2010. godine preuzeo nadležnost u ovom postupku. Ovo posebno imajući u vidu sledeće: prvo, da je pismeni otpravak naredbe za veštanje od 16. decembra 2005. godine izrađen i ekspedovan tek 26. aprila 2006. godine, kao i da su se, po oceni Ustavnog suda, spisi predmeta neprimereno dugo nalazili na medicinskom veštačenju (od 26. aprila 2006. do 1. novembra 2007. godine), pri čemu je prva urgencija veštaku od strane suda upućena tek 16. jula 2007. godine; drugo, da su pre donošenja presude kojom se optužba odbija usled nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja u krivičnom postupku donete dve prvostepene (osuđujuće) presud e, od kojih prva još 11. januara 2005. godine, ali da su obe zbog sadržanih nedostataka bile ukinute od strane suda više instance.
Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog, utvrdio da je u predmetnom krivičnom postupku povređeno Ustavom zajemčeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ), ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.
Kako je Sud utvrdio povredu prava podnositeljki ustavne žalbe iz člana 32. stav 1. Ustava, to nije posebno ocenjivao povredu načela iz člana 22. stav 1. Ustava, jer je, u konkretnom slučaju, isto konsumirano utvrđenom povredom prava.
7. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, u konkretnom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra , u dinarskoj protivrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja i smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju postojeću praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenoj pruža odgovarajuće zadovoljenje.
8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
dr Dragiša B. Slijepčević