Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 20 godina i još uvek nije okončan. Nedelotvorno postupanje prvostepenog suda značajno je doprinelo nerazumno dugom trajanju postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić , dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Joke Brlečić iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 13. maja 2010. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Joke Brlečić i utvrđuje se da je u postupku koji se vodio pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1970/07 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se nadležnim sudovima da u predmetu iz tačke 1. preduzmu sve neophodne mere kako bi se parnični postupak po tužbi podnositeljke ustavne žalbe okončao u najkraćem roku.

3. Odbacuje se ustavna žalba Joke Brlečić u delu u kom je izjavljena protiv rešenja predsednika Okružnog suda u Beogradu VII Su. 12/08 od 18. januara 2008. godine.

4. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Republike Srbije".

O b r a z l o ž e nj e

1. Joka Brlečić iz Beograda je 26. februara 2008. godine, preko punomoćnika dr Nikole Ivančevića, advokata iz Beograda, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja predsednika Okružnog suda u Beogradu VII Su. 12/08 od 18. januara 2008. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji se vodio pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1970/07, zajemčenih odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da osporeni parnični postupak traje već 20 godina, „a na kome se tuženi još nije pojavio“, da je prvostepena presuda doneta tek nakon 15 godina, te da je ista ukinuta drugostepenim rešenjem koje sadrži veliki broj naloga prvostepenom sudu, za koje je potrebno još dosta vremena kako bi se izvršili. U ustavnoj žalbi je navedeno i da je drugostepeno rešenje Gž. 3048/06, kojim je ukinuta prvostepena presuda, donela kao predsednik veća sudija koja je prethodno devet godina vodila taj isti prvostepeni postupak.

Od Ustavnog suda je traženo da poništi osporeno rešenje predsednika Okružnog suda u Beogradu VII Su. 12/08 od 18. januara 2008. godine, zabrani svako dalje postupanje sudije T.L.K. u budućem žalbenom postupku u ovom predmetu i utvrdi da suđenje u osporenom parničnom postupku „nije nepristrasno niti je okončano u razumnom roku u smislu člana 32. Ustava Republike Srbije“, a „u cilju otklanjanja posledica“ je predloženo da Ustavni sud „odloži primenu osporenog rešenja i postupak vrati u pređašnje stanje“.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva ili je zakonom isključeno pravo na njihovu sudsku zaštitu (stav 1.), kao i da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku (stav 2.).

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1970/07 i dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 15. marta 1988. godine podnela Trećem opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog Dragiše Šoškića iz Beograda, za utvrđenje prava svojine po osnovu bračne sutekovine na nepokretnoj i pokretnoj imovini koju su parnične stranke stekle u toku bračne zajednice, a nakon drugog razvoda braka parničnih stranaka. Po ovoj tužbi u sudu je oformljen predmet P. 1125/88. Kako su u to vreme obe parnične stranke privremeno radile i živele u SR Nemačkoj, sud je uspeo da dostavi tužbu tuženom tek 6. januara 1989. godine, pošto je prethodno pokušao više puta dostavu na adrese kako u zemlji tako i u SR Nemačkoj, koje je podnositeljka dostavljala sudu. Zbog neuručivanja tužbe i poziva za raspravu, dva ročišta zakazana za 21. april i 20. jun 1988. godine nisu održana. Na ročištu povodom podnositeljkinog predloga za privremenu meru od 10. februara 1989. godine, sud je doneo rešenje o određivanju privremene mere, a glavna rasprava je zakazana za 31. mart 1989. godine. Međutim, ni ovo ročište nije održano jer tuženi nije bio uredno pozvan. Tuženi je podneskom od 3. jula 1989. godine obavestio postupajući sud da je ovlastio određenog advokata za zastupanje, a podneskom od 17. jula 1989. godine osporio je navode iz tužbe i predložio da se ukine privremena mera. Dana 23. novembra 1989. godine održano je pripremno ročište. Naredna dva ročišta (29. decembra 1989. godine i 27. februara 1990. godine) su održana, dok sledeće, zakazano za 12. april 1990. godine nije održano, zbog odsustva postupajućeg sudije. Na ročištu od 27. februara 1990. godine dat je nalog tužilji da uredi tužbu, odnosno tužbeni zahtev, koji je ponovljen na ročištu od 8. juna, kao i dopisima opštinskog suda od 26. septembra i 23. oktobra 1990. godine. Nakon što je tužilja 19. novembra 1990. godine postupila po nalogu suda, održana su četiri ročišta (14. marta, 9. maja, 6. novembra i 26. decembra 1991. godine), na kojima su, između ostalog, doneta rešenja o izvođenju dokaza saslušanjem stranaka i veštačenjem preko veštaka građevinske struke, a rešenjem od 21. maja 1992. godine imenovan je veštak i dat mu je nalog. Nalaz veštaka dostavljen je sudu 9. novembra 1992. godine. Naredno ročište, koje je bilo zakazano za 20. maj 1993. godine, odloženo je zbog mogućnosti mirnog rešavanja spora, dok je ročište od 7. septembra 1993. godine odloženo na zahtev tužilje, kako bi imala vremena da se izjasni povodom podneska tuženog od 19. maja 1993. godine. Tužilja je dopisima od 13. oktobra i 7. decembra 1993. godine i 2. juna 1994. godine ponovo pozvana da postupi po nalogu suda sa poslednje rasprave. U 1994. godini zakazano je jedno ročište (9. novembra), a u 1995. godini – dva (11. januara i 23. novembra), koja su odložena, prvo - jer tužilja nije mogla da dođe, a drugo - zbog sprečenosti postupajućeg sudije. I naredno ročište, zakazano za 27. februar 1996. godine, nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Naredna dva ročišta, zakazana za 7. maj i 5. septembar 1996. godine, takođe nisu održana, na zahtev punomoćnika tužilje, jer nije bio u mogućnosti da obavesti sud kada će tužilja biti ponovo u Srbiji. Opštinski sud je tri puta u 1997. godini i jednom u 1998. godini nalagao punomoćniku tužilje da se izjasni kada će tužilja biti u zemlji. Konačno, podneskom od 8. jula 1998. godine punomoćnik tužilje je obavestio sud da će tužilja, usled narušenog zdravlja, biti na postrehabilitacionom tretmanu, pa je molio sud da zakaže ročište tokom druge polovine novembra 1998. godine ili u toku marta 1999. godine. Međutim, sud je zakazao ročište za 8. april 1999. godine, na koje zbog proglašenja ratnog stanja i zatvaranja granica, tužilja nije mogla da dođe. Na ročištu od 7. septembra 1999. godine doneto je rešenje da postupak miruje, jer uredno obavešteni punomoćnici stranaka nisu pristupili na ročište. Tvrdeći da poziv za ovo ročište nije primio, punomoćnik tužilje je 23. septembra 1999. godine podneo predlog za povraćaj u pređašnje stanje. Naredna dva ročišta (zakazana za 20. decembar 1999. godine i 18. februar 2000. godine), kao ni ročište zakazano za 26. oktobra 2000. godine, nisu održana jer punomoćnik tuženog nije pristupio, a nije bilo dokaza da je uredno pozvan. Međutim, ni ročište koje je bilo zakazano za 26. septembar 2000. godine nije održano zbog nedolaska punomoćnika tuženog, iako je bio uredno pozvan. Podneskom od 10. oktobra 2000. godine punomoćnik tuženog je obavestio sud da mu je tuženi opozvao punomoćje još 1998. godine, pa pošto sud o tome nije obavešten, izjavio je da on otkazuje punomoćje tuženom i predložio da se sva buduća pismena i pozivi dostavljaju neposredno tuženom. U 2001. godini zakazana su tri ročišta (za 18. januar, 21. jun i 20. decembar), ali ni jedno od njih nije održano jer tuženi nije pristupio, a nije bilo dokaza da mu je u Nemačkoj poziv uredno uručen. Naredno ročište zakazano je tek za 24. septembar 2002. godine. Opštinski sud je pokušao dva puta da izvrši dostavu poziva tuženom, ali su oba puta stigli odgovori Generalnog konzulata SRJ u Štutgartu (8. januara i 26. juna 2002. godine), kojima se sud obaveštava da dostave nisu izvršene jer je Nemačka pošta vratila pošiljke sa naznakom „odbio da primi“. Opštinski sud je odložio ročište zakazano za 24. septembar 2002. godine, zato što nije bilo dokaza da je tuženi uredno pozvan, dok je ročište zakazano za 20. decembar 2002. godine održano, a za njega je dostava poziva tuženom izvršena putem oglasne table suda. Na tom ročištu su doneta rešenja o izvođenju dokaza saslušanjem svedoka na okolnost sticanja zajedničke imovine stranaka u toku oba braka, iako prethodno nije održano ročište povodom predloga punomoćnika tužilje za povraćaj u pređašnje stanje. Nakon naredna dva ročišta (18. marta i 28. maja 2003. godine), koja su održana bez prisustva tuženog, koji je pozivan preko oglasne table suda, a na kojima je izveden dokaz saslušanjem svedoka, zaključena je glavna rasprava i 28. maja 2003. godine doneta presuda kojom je postavljeni tužbeni zahtev tužilje usvojen u celini. Prvostepena presuda je ekspedovana strankama tek januara 2005. godine, pri čemu je novoimenovanom punomoćniku tuženog dostavljena 31. oktobra 2005. godine. Tuženi je izjavio žalbu na ovu presudu 11. novembra 2005. godine, a predmet je dostavljen Okružnom sudu u Beogradu radi rešavanja o žalbi 22. juna 2006. godine.

Odlučujući o žalbi tuženog, Okružni sud u Beogradu je 23. marta 2007. godine doneo rešenje Gž. 3048/06, kojim je ukinuta presuda Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1125/88 od 28. maja 2003. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Iako je spis predmeta vraćen prvostepenom sudu 4. jula 2007. godine, drugostepeno rešenje je ekspedovano iz tog suda tek 12. oktobra 2007. godine.

U ponovnom postupku predmet je dobio novi broj P. 1970/07. U ovoj fazi postupka, a do podnošenja ustavne žalbe zakazana su tri ročišta, od kojih prvo (zakazano za 15. novembar 2007. godine) nije održano zbog štrajka zapisničara, dok je treće (zakazano za 11. mart 2008. godine), na predlog oba punomoćnika, odloženo i zakazano za 16. septembar 2008. godine.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnositeljka ustavne žalbe poziva, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/1977, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da će stranku ili njenog zakonskog zastupnika koji se nalaze u inostranstvu, a nemaju punomoćnika u SRJ, sud pozvati da u primerenom roku postave punomoćnika za primanje pismena u SRJ, a ako stranka ili njen zakonski zastupnik ne postave takvog punomoćnika, sud će stranci na njen trošak postaviti privremenog zastupnika ovlašćenog za primanje pismena i o tome će obavestiti stranku, odnosno njenog zakonskog zastupnika (član 146.); da će, ako primalac odbije da potpiše dostavnicu, dostavljač to zabeležiti na dostavnici i ispisati slovima dan predaje, i smatra se da je time dostavljanje izvršeno (član 149. stav 3.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja (član 337. stav 1.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) propisano je: da stranka ima pravo da sud oduči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da ako je pre stupanja na snagu ovog zakona doneta prvostepena presuda ili rešenje kojim se postupak pred prvostepenim sudom okončava, dalji postupak sprovešće se po dosadašnjim propisima, a ako po stupanju na snagu ovog zakona bude ukinuta prvostepena odluka iz stava 1. ovog člana, dalji postupak sprovešće se po ovom zakonu (član 491. st. 1. i 3.).

5. U pogledu perioda u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi, počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, s obzirom na to da sudski postupak predstavlja jedinstvenu celinu, koja počinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je stao na stanovište da ocena suđenja u razumnom roku mora da obuhvati celokupni period trajanja predmetnog sudskog postupka, od momenta podnošenja tužbe Trećem opštinskom sudu u Beogradu 15. marta 1988. godine.

Kada je reč o dužini osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je on do momenta podnošenja ustavne žalbe trajao 20 godina, kao i da još nije pravosnažno okončan, odnosno da se i dalje nalazi u fazi prvostepenog raspravljanja.

Navedeno trajanje postupka samo po sebi očigledno ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, ponašanja sudskih organa koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na ovako dugo trajanje postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju reč o složenoj pravnoj stvari. Naime, sud je trebalo prvo da utvrdi šta sve čini zajedničku imovinu parničnih stranaka stečenu u braku, što iziskuje izvođenje većeg broja dokaza, a potom da utvrdi i doprinos parničnih stranaka u sticanju te imovine i time visinu njihovih idealnih suvlasničkih delova. Ovako složenu pravnu stvar dodatno su usložnjavale i činjenice da su stranke - bivši supružnici, dva puta bili u braku, te da su i pre, odnosno posle tih brakova bili u bračnim zajednicama sa drugim licima, kao i činjenica da su obe parnične stranke živele i radile u inostranstvu, što je otežavalo dostavu poziva za ročišta. Međutim, bez obzira na složenost materijalnopravne, činjenične i procesne situacije, po oceni Ustavnog suda, Treći opštinski sud u Beogradu je svojim ponašanjem značajno doprineo da postupak traje nerazumno dugo. Pre svega, ročišta su retko zakazivana, nekad i samo jedno za godinu dana. Sud je više puta ponavljao naloge parničnim strankama (na primer, nalog tužilji da se izjasni na podnesak tuženog) i tako čekajući izjašnjenje stranke nije zakazivao ročišta. Zatim, kada je sud izvešten da tuženi odbija da primi poziv, odnosno nakon što je tuženi tokom parnice opozvao punomoćje advokatu, o čemu je sud obavešten u oktobru 2000. godine, a pozivi u inostranstvu u više navrata nisu mogli da mu se uruče preko naše diplomatsko-konzularne službe, sud je bio dužan da pozove tuženog da u primerenom roku postavi punomoćnika za primanje pismena u Srbiji, a potom i da stranci, na njen trošak, postavi privremenog zastupnika za primanje pismena, čime bi se, uz redovno zakazivanje ročišta za izvođenje dokaza, trajanje ove parnice znatno skratilo.

Ustavni sud posebno ukazuje da je opštinskom sudu bilo potrebno pet meseci da donese rešenje kojim određuje veštaka i da mu da neophodan nalog, nakon što je na ročištu doneo rešenje o izvođenju dokaza veštačenjem preko veštaka građevinske struke, a čak jednu godinu i osam meseci da donetu presudu ekspeduje iz suda i sedam i po meseci da predmet od izjavljivanja žalbe tuženog dostavi drugostepenom sudu na odlučivanje, odnosno više od tri meseca da drugostepeno rešenje ekspeduje strankama.

Ustavni sud je ocenio da je i podnositeljka ustavne žalbe, iako je postavljeni zahtev za nju od velikog značaja, jer je u pitanju utvrđivanje prava svojine, odnosno utvrđivanje njenog idealnog dela na imovini stečenoj u braku, a u okviru koje se nalazi i stambeni objekat, doprinela dužini trajanja sudskog postupka. Naime, podnositeljki ustavne žalbe je trebalo skoro osam meseci da uredi tužbeni zahtev, a više od godinu dana i čak četiri naloga suda da se izjasni na određene navode tuženog, usled čega sud nije zakazivao ročišta. Ustavni sud konstatuje i da tužilja, zbog zdravstvenih razloga, dve i po godine nije mogla da pristupi na raspravu, dok se tuženi, očilednom zloupotrebom procesnih prava koju sud nije sprečio, nije odazvao ni jednom pozivu da pristupi na ročište i da bude saslušan kao stranka.

Iz svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da je pre svega nedelotvorno, a ponekad i pogrešno postupanje Trećeg opštinskog suda u Beogradu u upravljanju parnicom, dovelo do toga da ovaj postupak posle sada već 22 godine nije okončan, što ne može biti opravdano nijednim od prethodno iznetih propusta stranaka niti složenošću predmeta spora, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji se u predmetu P. 1970/07 vodio pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu.

Ustavni sud je, krećući se u granicama zahteva podnositeljke ustavne žalbe i u skladu sa usvojenim stavom o načinu otklanjanja štetnih posledica povrede prava zajemčenog Ustavom, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava, u konkretnom slučaju, ostvari objavljivanjem ove odluke u "Službenom glasniku Republike Srbije", a u tački 2. izreke je naložio nadležnim novoformiranim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se parnični postupak koji se vodio u predmetu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1970/07 okončao u najkraćem mogućem roku.

6. Ispitujući dopuštenost ustavne žalbe u delu koji se odnosi na osporeno rešenje predsednika Okružnog suda u Beogradu VII Su. 12/08 od 18. januara 2008. godine, Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio da je osporenim rešenjem, kao aktom sudske uprave, odbačen kao nedopušten zahtev podnositeljke ustavne žalbe za isključenje konkretne sudije Okružnog suda u Beogradu od postupanja u predmetu tog suda Gž. 3048/06, jer nije stavljen u odgovoru na žalbu tuženog, već tek nakon što je drugostepeni sud prethodno rešio o žalbi stranke i nakon što je pred prvostepenim sudom, posle ukidanja ožalbene presude, nastavljen ponovni postupak.

Zakonom o parničnom postupku iz 2004. godine je propisano i: da je sudija dužan da se uzdrži od suđenja kad postoje razlozi koji dovode u sumnju njegovu nepristrasnost (član 65.); da sudija ne može vršiti sudijsku dužnost (isključenje) ako je, između ostalog, u istom predmetu sudelovao u postupku posredovanja (medijacije), u postupku pred nižim sudom ili drugim organom, ili u zaključenju sudskog poravnanja koje se pobija u parnici (član 66. stav 1. tačka 6)); da sudija može biti izuzet ako postoje okolnosti koje dovode u sumnju njegovu nepristrasnost (član 66. stav 2.); da isključenje i izuzeće mogu tražiti i stranke i da zahtev za isključenje ili izuzeće sudije višeg suda stranka može staviti u pravnom leku ili odgovoru na pravni lek, a ako se pred višim sudom održava rasprava, onda do završetka rasprave (član 68. st. 1. i 3.).

Iz navedenih odredaba Zakona o parničnom postupku proizlazi da institut izuzeća, odnosno isključenja sudije treba da obezbedi svakome da o njegovim pravima i obavezama odlučuje nepristrasan sud, što je jedna od garancija prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava. Međutim, o pravima i obavezama stranaka u parničnom postupku sud odlučuje presudom, a ne rešenjem o izuzeću. Rešenje o izuzeću je jedno od procesnih rešenja koje sud donosi u parničnom postupku i protiv koga nije dozvoljena posebna žalba. Učestvovanje sudije koji je po zakonu morao biti izuzet (isključen) u donošenju presude predstavlja apsolutno bitnu povredu odredaba parničnog postupka, zbog koje se mogu izjaviti žalba i revizija protiv presude, a tek po iscrpljivanju ovih pravnih sredstava i ustavna žalba, u slučaju da je navedena povreda pravila parničnog postupka dovela do povrede prava na pravično suđenje. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je ocenio da rešenje o odbacivanju zahteva za isključenje sudije ne predstavlja pojedinačni akt državnog organa protiv koga se može samostalno izjaviti ustavna žalba, pa je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka, kao u tački 3. izreke.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti