Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko deset godina. Kao glavni razlog dugog trajanja postupka navedena je neefikasnost redovnih sudova, posebno drugostepenog.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2712/2016
18.04.2019.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Bratislav Đokić, dr Milan Škulić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V . N . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. aprila 201 9. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba V . N . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 1159/14 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od č etiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. N . iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 2. aprila 201 6. godine preko punomoćnika M. S, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je vođen pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 1159/14 zajemčenog odredb om člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Podnosilac se istovremeno pozvao i na povredu prava garantovanih odredbom člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Podnosilac u ustavnoj žalbi navodi da je postupak započet tužbom koju je podneo 16. juna 2005. godine Drugom opštinskom sudu, a da je rok od deset godina i devet meseci predugačak za odlučivanje o postavljenom tužbenom zahtevu. Kako su svi dokazi izvedeni u prvostepenom postupku, a drugostepena presuda doneta 28. januara 2016. godine, pri čemu složenost činjeničnih i pravnih pitanja nije bila takva da bi postupak trebalo da traje deset godina i devet meseci, jasno je da nije poštovan zahtev razumnog roka.

Od Ustavnog suda se zahteva da utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku i podnosiocu utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 3000 evra .

2. Saglasno odredbi člana 170 Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , uvidom u spise predmeta Trećeg osnovnog suda u Beogradu P. 1159/14 i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je podneo tužbu 16. juna 2005. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu kojom je tražio da sud obaveže tužene Lj. V . K . i M . K . da isplate tužiocu opredeljeni novčani iznos na ime izvedenih radova na kući tuženih na M . – š, kao i radova na kafani "G . ".

Prvostepeni sud je van ročišta rešenjem P. 4504/05 od 20. juna 2005. godine usvojio predlog tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, za određivanje privremene mere i zabranio tuženima raspolaganje spornim objektom, koje rešenje su tuženi, zajedno sa tužbom , primili 9. jula 2005. godine.

Drugi opštinski sud u Beogradu se, odlučujući o prigovoru mesne nenadležnosti koji su istakli tuženi, rešenjem od 6. septembra 2005. godine oglasio mesno nenadležnim i odredio da se po pravnosnažnosti rešenja spisi dostave Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu kao stvarno i mesno nadležnom sudu.

Do donošenja delimične presude u ovom sporu, sud je zakazao 12 ročišta za glavnu raspravu, od kojih dva ročišta nisu održana ( jedno ročište jer tuženi nisu pristupili, dok ročište zakazano za 30. novemb ar 2006 . godine nije održano uz prethodnu konstataciju suda da je tužilac upoznao sud da je otkazao punomoćje svom dotadašnjem advokatu, te da će angažovati novog punomoćnika), a održano je deset ročišta na kojima je sud izveo dokaze veštačenjem od strane određenog veštaka građevinske struke, te saslušanjem tužioca i tuženih u svojstvu parničnih stranaka, kao i saslušanjem veštaka građevinske struke .

Delimičnom presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 4400/05 od 24. juna 2008. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca i obavezani tuženi da tužiocu solidarno isplate iznos od 52.765,00 dinara na ime naknade izrade sobnog plakara i kuhinjskog pulta sa pripadajućom kamatom. Navedena presuda je dostavljena tužiocu 28. januara 2009. godine, njegovom punomoćniku 5. februara 2009. godine, a punomoćniku tuženih 4. februara 2009. godine.

Presudom Višeg suda u Beogradu Gž. 3638/10 od 13. juna 2012. godine odbijena je žalba tuženih (podneta 11. februara 2009. godine) i potvrđena navedena delimična presuda u pogledu odluke koja se odnosi na isplatu na ime naknade izrade sobnog plakara i kuhinjskog pulta u iznosu od 52.765,00 dinara, ali je preinačena u pogledu odluke o kamati, te su spisi predmeta vraćeni prvostepenom sudu 13. avgusta 2012. godine radi odlučivanja o preostalom delu tužbenog zahteva u pogledu koga nije odlučeno delimičnom presudom.

Do okončanja postupka, sud je zakazao još šest ročišta za glavnu raspravu, od kojih tri ročišta nisu održana (jedno ročište nije održano na saglasan predlog stranaka radi mogućnosti mirnog rešenja spora, jedno ročište jer je punomoćnik tuženih uručio podnesak na ročištu, a tužilac je tražio rok za izjašnjenje, dok ročište zakazano za 16. decembar 2013. godine nije održano jer nisu izneti spisi zbog sprovođenja postupka preraspodele predmeta prema novoj mreži sudova).

Presudom Trećeg osnovnog suda u Beogradu P. 1159/14 od 24. marta 2014. godine, prvim stavom izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i tuženi obavezani da tužiocu solidarno na ime duga isplate iznos od 189.471,66 dinara, sa pripadajućom kamatom počev od 16. juna 2005. godi ne, dok je drugim stavom izreke odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev u delu kojim je traženo da se obavežu tuženi da tužiocu na dosuđeni iznos duga isplate zakonsku zateznu kamatu počev od 31. januara 2004. pa do 16. juna 2005. godine. Trećim stavom izreke odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se obavežu tuženi da tužiocu isplate 80.208,72 dinara na ime obračunate neisplaćene kamate na iznos od 52.765,00 dinara, dok je četvrtim stavom izreke odlučeno o troškovima postupka.

Presudom Višeg suda u Beogradu Gž. 10494/14 od 28. januara 2016. godine, u prvom stavu izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tužioca i tuženih i potvrđena prvostepena presuda Trećeg osnovnog suda u Beogradu P. 1159/14 od 24. marta 2014. godine, dok je drugim stavom izreke odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega .

Kako je odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno pravo koje je po svojoj sadržini istovetno pravu iz člana 16. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, to Ustavni sud povredu ovog prava u postupku ustavnosudske kontrole ceni u odnosu na Ustav.

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije", br. 125/04 , 111/09 i 36/11), koji se primenjivao u ovom postupku , bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.). Odgovarajuća odredba je sadržana i u članu 10. važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US i 55/14).

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li je postupak vođen u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak započeo 16. juna 2005. godine , podnošenjem tužbe Drugom opštinskom sudu u Beogradu i da je okončan donošenjem presude Višeg suda u Beogradu Gž. 10494/14 od 2 8. januara 2016. godine, iz čega proizlazi da je osporeni postupak trajao deset godina i osam meseci .

Navedeno trajanje parničnog postupka, samo po sebi, ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca.

Razmatrajući uticaj svakog od navedenih činilaca na trajanje osporenog postupka, Ustavni sud je ocenio da predmetni postupak nije bio činjenično složen , imajući u vidu radnje koje je sud preduzeo u cilju utvrđivanja činjeničnog stanja bitnog za presuđenje, kao i da je u sprovedenom postupku obavljen o veštačenj e građevinske struke , za koje je bilo potrebno stručno znanje kojim sud ne raspolaže.

Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe, osim što je jedno ročište odloženo na saglasan predlog stranaka zbog mogućnosti rešenja spora mirnim putem, svojim ponašanjem nije uticao na dužinu trajanja postupka, jer se uredno odazivao pozivu suda, blagovremeno postupao po nalozima suda i nije zloupotrebljava o procesna ovlašćenja .

Imajući u vidu stav Evropskog suda za ljudska prava, prema kome "samo ona kašnjenja za koja je država odgovorna mogu da opravdaju zaključak da je prekoračen razuman rok" (videti presudu Proszak protiv Poljske , od 16. decembra 1997. godine), Ustavni sud je ocenio da u konkretnom slučaju nisu postojale takve objektivne okolnosti za čije postojanje nadležni sudovi ne mogu biti odgovorni, a koje su onemogućavale okončanje spora u okviru standarda razumnog roka. Naime, po nalaženju Ustavnog suda, osnovni razlog neprimereno dugog trajanja predmetnog postupka jeste neažurno i neefikasno postupanje redovnih sudova. Naime, prvostepeni sud je do pravnosnažnog okončanja parnice zakazao ukupno 18 ročišta, od kojih pet nije održano – jedno zbog preraspodele predmeta u sudu, a četiri iz razloga koji su prouzrokovale stranke. Sudu je, u okviru dokaznog postupka, koji nije bio složen, trebalo 15 meseci da sasluša tužioca i tužene u svojstvu parničnih stranaka, što je, suprotno načelu koncentracije dokaza, činio na odvojenim ročištima, iako su sve stranke prisustvovale ročištima, propuštajući mehanizme koji će omogućiti efikasno suđenje, što je dovelo do održavanja većeg broja ročišta. Postupanje suda bilo je neefikasno i na početku postupka, jer je do održavanja pripremnog ročišta prošlo osam meseci. Prva delimična presuda P. 4400/05 doneta je 24. juna 200 8. godine, a strankama je ekspedovana u januaru odnosno februaru 2009. godine, dakle nakon sedam meseci , koliko je bilo potrebno da sud presudu pismeno izradi. Drugostepeni sud je nakon četiri godine i četiri meseca okončao postupak po žalbi izjavljenoj protiv delimične presude i spise vratio prvostepenom sudu 13. avgusta 2012. godine. U daljem toku post upka prvostepeni sud je doneo presudu P. 1159/14 od 24. marta 2014. godine koja je nakon godinu dana i devet meseci potvrđena presudom Višeg suda u Beogradu Gž. 10494/14 od 28. januara 2016. godine. U konkretnom slučaju, predmet se u žalbenom sudu nalazio ukupno šest godina, najpre radi odlučivanja o žalbi tuženih izjavljenoj protiv delimične presude, a potom radi odlučivanja o žalbama svih stranaka izjavljenim protiv presude donete 24. marta 2014. godine, što je doprinelo ukupnoj dužini trajanja postupka.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je neefikasnim i nedelotvornim postupanjem redovnih sudova podnosi ocu ustavne žalbe u predmetnom parničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 , 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je imao u vidu dužinu trajanja parničnog postupka i cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio i životni standard u državi, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu, pre svega, aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine. Naime, navedenom presudom je konstatovano da se utvrđivanjem od strane Ustavnog suda da je povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku, priznaje povreda na koju su se žalili i da je time zadovoljen samo prvi uslov utvrđen u sudskoj praksi Evropskog suda, ali da status žrtve zavisi od toga da li je pravično zadovoljenje koje je dodeljeno adekvatno, kako je to predviđeno članom 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Evropski sud za ljudska prava je u vezi sa ovim podsetio da se u predmetima koji se odnose na dužinu postupka, jedna od karakteristika dovoljnog obeštećenja koje može da otkloni status žrtve stranke odnosi na dodeljeni iznos, koji zavisi, posebno od karakteristika i delotvornosti pravnog leka. Da li dosuđeni iznos može da bude smatran razumnim, mora da bude ocenjeno u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje postupka u konkretnom slučaju, već i vrednost dosuđenog iznosa u svetlu životnog standarda u državi koja je u pitanju i činjenice da će naknada na osnovu štete po osnovu nacionalnog sistema generalno biti dosuđena i isplaćena mnogo brže nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava na osnovu člana 41. Evropske konvencije. Ovakav stav Evropski sud je zauzeo i u presudama Blagojević i drugi protiv Srbije, od 24. maja 2016. godine, M.B. – MAK Čačak DOO i drugi protiv Srbije, od 27. septembra 2016. godine, Ković i drugi protiv Srbije , od 4. aprila 2017. godine, Pavlović i Pantović protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Živković protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Borović i drugi protiv Srbije , od 11. aprila 2017. godine, Bilić protiv Srbije , od 17. oktobra 2017. godine i Milovanović protiv Srbije, od 19. decembra 2017. godine. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava , Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo i u Odluci Už-2936/16 od 24. maja 2018. godine.

7. U pogledu zahteva za naknadu „troškova postupka“, Ustavni sud ukazuje da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na obrazloženje dato, pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na: www.ustavni.sud.rs).

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti