Odbijanje ustavne žalbe branioca povodom odluke o troškovima krivičnog postupka

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu advokata, utvrdivši da mu nije povređeno pravo na pravično suđenje ni pravo na imovinu. Naknada troškova odbrane, čak i kada pada na teret budžeta, pripada okrivljenom, odnosno njegovim naslednicima, a ne direktno braniocu.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2713/2010
28.11.2013.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković , u postupku po ustavnoj žalbi Viktora Juhasa Đurića iz Subotice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 28. novembra 201 3. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Viktora Juhasa Đurića protiv rešenja Višeg suda u Subotici Kv. 136/10 od 25. maja 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Viktor Juhas Đurić iz Subotice podne o je Ustavnom sudu 4. juna 2010. godine ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Subotici Kv. 136/10 od 25. maja 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu iz člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i povrede člana 1. Protokola 1 "izmenjenog u skladu s Protokolom 11" uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Podnosilac ustavne žalbe, pored ostalog, navodi:

- da je pred Okružnim sudom u Subotici vođen krivični postupak K. 103/09, u kome je podnosilac kao advokat branio okrivljenog Maćaša Dimovića, ali da je postupak obustavljen usled smrti okrivljenog;

- da je, odlučujući o braniočevom zahtevu za dosudu troškova na ime nagrade i nužnih izdataka, Viši sud u Subotici doneo 10. maja 2010. godine rešenje K-PE 1/10 kojim je braniocu lično po navedenom osnovu dosudio iznos od 366.500 dinara, na teret budžetskih sredstava;

- da je podnosilac, kao punomoćnik naslednika iza pok. okrivljenog, izjavio žalbu protiv navedenog rešenja, zahtevajući da sud, na ime nužnih izdataka, naslednicima prizna tražene troškove prevoza tela pokojnog okrivljenog od Zatvorske bolnice u Beogradu do Subotice, dok u preostalom delu rešenje nije pobijano;

- da je Viši sud u Subotici rešenjem Kv. 136/10 od 25. maja 2010. godine preinačio prvostepeno rešenje i zakonskim naslednicima okrivljenog, umesto njemu, na ime nagrade i nužnih izdataka branioca dosudio iznos od 366.500 dinara, a na ime troškova prevoza pok ojnika još iznos od 24.000 dinara, odnosno ukupno 390.500 dinara, s tim da će dosuđeni iznosi biti isplaćeni zakonskim naslednicima nakon što sudu podnesu primerak pravnosnažnog rešenja o nasleđivanju;

- da drugostepeni sud nije mogao da preinači prvostepeno rešenje na način kako je to učinio, jer je žalba izjavljena samo u delu koji se odnosi na troškove prevoza tela pokojnika, a ne i na već dosuđeni iznos nagrade i nužnih izdataka odbrane, te je prvostepeno rešenje postalo pravnosnažno u delu kojim je braniocu dosuđen iznos od 366.500 dinara;

- da podnosilac žalbu protiv prvostepenog rešenja nije izjavio kao branilac pokojnog okrivljenog, kako je to u osporenom rešenju pogrešno navedeno, već kao punomoćnik naslednika okrivljenog;

- da je sud osporenim rešenjem preinačio pravnosnažni deo prvostepenog rešenja koji nije pobijan žalbom, čime je povredio podnosiočevo pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, kao i njegovo pravo na mirno uživanje svojine (dosuđenog iznosa novca) iz člana 58. stav 1. Ustava.

Podnosilac je predložio da Ustavni sud poništi osporeno rešenje i dosudi mu naknadu materijalne (ako je pretrpi) i nematerijalne štete , nastale nerviranjem usled gubitka navedenog novčanog iznosa.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Imajući u vidu da su prava zaštićena članom 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda garantovana odredbama člana 58. Ustava, te da se Protokol 11 odnosi na preinačenje kontrolnog mehanizma ustanovljenog Evropskom konvencijom, Ustavni sud je ocenu postojanja povrede prava podnosioca vršio u odnosu na odredbe člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava.

4. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, iz sadržine priložene dokumentacije, utvrdio da je podnosilac Viktor Juhas Đurić, kao branilac pok. okrivljenog Maćaša Dimovića, podneo Višem sudu u Subotici zahtev da mu se isplate troškovi odbrane u predmetnom krivičnom postupku koji je obustavljen usled smrti okrivljenog, dok je, istovremeno, kao punomoćnik naslednika pok. okrivljenog, tražio da se istima naknade troškovi prevoza tela okrivljenog od KPZ Bolnice u Beogradu do Subotice. Izrekom prvostepenog rešenja Višeg suda u Subotici K-PE 1/10 od 10. maja 2010. godine usvojen je zahtev branioca okrivljenog pa mu je na ime nagrade i nužnih izdataka lično dosuđen iznos od 366.500 dinara, na teret budžetskih sredstava Republike Srbije, nakon pravnosnažnosti tog rešenja . Izreka rešenja nije sadržala bilo kakvu odluku suda o zahtevu naslednika pok. okrivljenog za naknadu troškova prevoza tela pokojnog, već je samo u obrazloženju navedeno da taj „deo troškovnika“ nije prihvaćen kao osnovan, jer ovi troškovi ne čine nužne izdatke okrivljenog i nužne izdatke i nagradu branioca, kako je to propisano odredbom člana 197. stav 1. ZKP.

Naslednici iza pok. okrivljenog Maćaša Dimovića su, preko podnosioca ustavne žalbe kao punomoćnika, podneli žalbu protiv navedenog rešenja "kojim je odlučeno o troškovima postupka", u kojoj je punomoćnik, ovde podnosilac ustavne žalbe, naveo da naslednici rešenje pobijaju "samo u delu u kom je sud odbio da (im) dosudi troškove prevoza tela pokojnog Maćaša Dimovića, koji su plaćeni prema računu pogrebnog preduzeća", dok u preostalom delu rešenje ne pobijaju.

Osporenim drugostepenim rešenjem vanraspravnog veća Višeg suda u Subotici Kv. 136/10 od 25. maja 2010. godine odlučeno je da se, povodom žalbe branioca okrivljenog, a po službenoj dužnosti, preinačava rešenje istog suda K-PE 1/10 od 10. maja 2010. godine, na taj način što se zakonskim naslednicima na ime nagrade i nužnih izdataka branioca okrivljenog dosuđuje iznos od 366.500 dinara, a na ime troškova prevoza pokojnika iznos od 24.000 dinara, ukupno 390.500 dinara, na teret budžetskih sredstava Republike Srbije. U stavu drugom izreke ovog rešenja je navedeno da će zakonskim naslednicima iznos troškova postupka biti isplaćen nakon što podnesu sudu primerak pravnosnažnog rešenja o nasleđivanju. U obrazloženju rešenja je, između ostalog, navedeno: da je žalba osnovana jer se i troškovi nastali prevozom tela pokojnog imaju smatrati izdacima nastalim povodom krivičnog postupka; da stoga naslednici okrivljenog uz troškove nagrade i nužnih izdataka angažovanog branioca, imaju pravo i na ovaj deo troškova nastalih u krivičnom postupku; da s obzirom na to da pravo na naknadu ukupnih troškova mogu ostvariti naslednici pokojnog Maćaša Dimovića, a koji u ovom trenutku sudu nisu poznati, isti će im biti isplaćeni nakon što prilože pravnosnažno rešenje o nasleđivanju iz koga će se utvrditi imena lica kojima se sredstva imaju isplatiti, odnosno licu koga ovi naslednici opunomoće (uz prilaganje urednog punomoćja).

5. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povred u se poziva podnosi lac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega, dok je odredbom člana 58. stav 1. Ustava utvrđeno da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08 i 72/09) (u daljem tekstu: ZKP), koje se odnose na troškove krivičnog postupka, pored ostalog, propisano je: da su troškovi krivičnog postupka izdaci učinjeni povodom krivičnog postupka od njegovog pokretanja do njegovog završetka, i izdaci za preduzete istražne radnje pre istrage (član 193. stav 1.); da će se u svakoj presudi i rešenju o kažnjavanju, rešenju o izricanju sudske opomene i rešenju kojim se obustavlja krivični postupak odluči ti ko će snositi troškove postupka i koliko oni iznose (član 194. stav 1.); da, k ad je o troškovima krivičnog postupka odlučeno posebnim rešenjem, o žalbi protiv tog rešenja odlučuje veće (član 24. stav 6.) (član 194. stav 3.); da će se, k ad se obustavi krivični postupak ili kad se donese presuda kojom se okrivljeni oslobađa od optužbe ili kojom se optužba odbija, izreći u rešenju, odnosno presudi da troškovi krivičnog postupka iz člana 193. stav 2. tač 1. do 6. ovog zakonika, kao i nužni izdaci okrivljenog i nužni izdaci i nagrada branioca, padaju na teret budžetskih sredstava, osim u slučajevima određenim u sledećim stavovima (član 197. stav 1.); da, ako zahtev za naknadu nužnih izdataka i nagrade iz stava 1. ne bude usvojen, ili sud o njemu ne donese odluku u roku od tri meseca od dana podnošenja zahteva, okrivljeni i branilac imaju pravo da potraživanja ostvaruju u parničnom postupku protiv Republike Srbije (član 197. stav 6.); da je n agradu i nužne izdatke branioca i punomoćnika privatnog tužioca ili oštećenog dužno da plati zastupano lice, bez obzira ko je po odluci suda dužan da snosi troškove krivičnog postupka, osim ako po odredbama ovog zakonika nagrada i nužni izdaci branioca padaju na teret budžetskih sredstava, te da a ko je okrivljenom bio postavljen branilac, a plaćanjem nagrade i nužnih izdataka bi bilo dovedeno u pitanje izdržavanje okrivljenog ili izdržavanje lica koje je on obavezan da izdržava, nagrada i nužni izdaci branioca isplatiće se iz budžetskih sredstava, i da će se ovako postupati i ako je oštećenom kao tužiocu bio postavljen punomoćnik (član 198. stav 1.).

Odredbama Zakona o nasleđivanju („Službeni glasnik RS“, br. 46/95 i 101/03 ), pored ostalog, propisano je: da se nasleđuje zaostavština (član 1. stav 1.); da z aostavštinu čine sva nasleđivanju podobna prava koja su ostaviocu pripadala u trenutku smrti (član 1. stav 2.); da se s mrću čovekovom otvara njegovo nasleđe (član 206.); da z aostavština prelazi po sili zakona na ostaviočeve naslednike u trenutku njegove smrti (č lan 212.); da naslednik odgovara za ostaviočeve dugove do visine vrednosti nasleđene imovine (član 222.).

6. Polazeći od toga da se u krivičnom postupku odlučuje o osnovanosti sumnje koja je bila razlog da se protiv nekog lica pokrene postupak i o optužbama koje se tom licu stavljaju na teret, što znači da se pravo na pravično suđenje u krivičnom postupku jemči pre svega okrivljenom, a da je podnosilac ustavne žalbe bio angažovani branilac sada pokojnog okrivljenog, i da sam nije bio stranka u postupku, Ustavni sud je prvenstveno ocenjivao postojanje aktivne legitimacije podnosioca ustavne žalbe za njeno podnošenje.

Imajući u vidu da je prvostepenim rešenjem Višeg suda u Subotici K-PE 1/10 od 10. maja 2010. godine podnosiocu ustavne žalbe lično, kao braniocu pokojnog okrivljenog , na njegov zahtev, dosuđen novčani iznos od 366.500 dinara na ime nagrade i nužnih izdataka odbrane, a da je osporenim rešenjem Višeg suda u Subotici Kv. 136/10 od 25. maja 2010. godine prvostepeno rešenje preinačeno, tako što su nužni izdaci i nagrada branioca dosuđeni zakonskim naslednicima okrivljenog, Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, ima sopstvenu aktivnu legitimaciju za podnošenje ustavne žalbe kojom zahteva zaštitu prava zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava.

7. Ocenjujući postojanje povrede prava iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od odredbe člana 198. stav 1. ZKP, koja propisuje da je n agradu i nužne izdatke branioca dužno da plati zastupano lice, bez obzira ko je po odluci suda dužan da snosi troškove krivičnog postupka, osim ako po odredbama ovog zakonika nagrada i nužni izdaci branioca padaju na teret budžetskih sredstava, što, po tumačenju Ustavnog suda, znači da u pogledu nagrade i nužnih troškova branioca, između okrivljenog i njegovog slobodno izabranog (angažovanog) branioca, postoji obligacionopravni odnos, zasnovan zaključenim ugovorom o punomoćstvu, u koji krivični sud nije nadležan da se upušta. Stoga se nagrada branioca i nužni izdaci odbrane uvek nadoknađuju okrivljenom, pa i kad padaju na teret budžetskih sredstava, jer se pretpostavlja da je u toku trajanja krivičnog postupka okrivljeni plaćao svog branioca, koji se advokaturom bavi u vidu zanimanja, odnosno profesije. Dakle, ti troškovi se ne isplaćuju neposredno braniocu, osim ako ga je na prijem ovih troškova posebno ovlastio okrivljeni po naročitom punomoćju koje se dostavlja sudu. U slučaju smrti okrivljenog, a saglasno citiranim odredbama Zakona o nasleđivanju, dosuđena naknada troškova krivičnog postupka, kao aktiva zaostavštine, pripada njegovim zakonskim naslednicima koji, saglasno odredbi člana 212. tog z akona, u trenutku njegove smrti nasleđuju sva nasleđivanju podobna prava koja su ostaviocu pripadala (član 1. stav 2. Zakona), pa i pravo da se zahteva naknada za nužne izdatke i troškove finansiranja odbrane kroz nagradu branioca. Ovome u prilog govori i sadržina odredbe člana 206. Zakona, prema kojoj se s mrću čovekovom otvara njegovo nasleđe, pa z aostavština prelazi po sili zakona na ostaviočeve naslednike u trenutku njegove smrti, kako je propisano odredbom člana 212. Zakona. Stoga je, po oceni Ustavnog suda, krivični sud u prvostepenom rešenju pogrešno primenio procesni zakon kada je nužne izdatke odbrane (nagradu branioca) dosudio lično braniocu pokojnog okrivljenog, kao advokatu, a ne zakonskim naslednicima okrivljenog .

Žalbu protiv prvostepenog rešenja, kojim je bilo odlučeno o troškovima krivičnog postupka, izjavili su naslednici pok. okrivljenog, a pošto izreka tog rešenja sadrži samo odluku da se "usvaja zahtev branioca okrivljenog Dimović Maćaša, advokata Viktora Juhasa Đurića iz Subotice" i da se lično advokatu na ime nagrade i nužnih izdataka dosuđuje iznos od 366.500 dinara, ne može se prihvatiti navod podnosioca da je u navedenom delu prvostepeno rešenje postalo pravnosnažno. Tačno je da je podnosilac, kao punomoćnik žalilaca (naslednika pok. okrivljenog), u žalbi naveo da rešenje pobija "samo u delu u kom je sud odbio da dosudi troškove prevoza tela", ali takav deo izreke pobijanog prvostepenog rešenja zapravo i ne postoji. Zbog toga je drugostepeni sud imao i pravo i obavezu da ceni pobijano rešenje u celini, jer ako je protiv njega izjavljena žalba naslednika, ona se nužno morala odnositi na izreku rešenja kojom je odlučeno o troškovima, a ne na njegovo obrazloženje. Pošto su žalbu nesumnjivo izjavili samo naslednici pok. okrivljenog, vanraspravno veće je učinilo pogrešku kada je u izreci osporenog rešenja kao podnosioca žalbe označilo "branioca okrivljenog". Međutim, ta okolnost ne utiče na suštinu stvari, jer je zapravo uvažena žalba upravo onih lica koja su je i podnela, te je, u okviru svojih zakonskih ovlašćenja, veće po službenoj dužnosti preinačilo prvostepeno rešenje tako što je naslednicima okrivljenog dosudilo i one troškove o kojima u prvostepenom rešenju nije bilo izrekom odlučeno, kao i ostale troškove krivičnog postupka koji pripadaju njima, a ne neposredno advokatu, o čemu je prethodno bilo reči. Dakle, po oceni Suda, osporeno drugostepeno rešenje je u svemu izašlo u susret žaliocima i otklonilo očiglednu grešku u primeni merodavnog procesnog prava učinjenu od strane predsednika sudećeg veća, te se isto bazira na ustavnopravno prihvatljivom i nearbitrernom tumačenju i primeni relevantnih propisa, zbog čega su neosnovani navodi podnosioca da su mu ovim rešenjem povređena Ustavom zajemčena prava na pravično suđenje i na imovinu. Pri tome, "imovina" o kojoj je reč i ne pripada podnosiocu, niti ju je stekao pravnosnažnom sudskom odlukom, kako to on pogrešno zaključuje, a ni ovaj sud se ne može upuštati u to da li je njemu pokojni okrivljeni tokom krivičnog postupka plaćao advokatsku nagradu, niti u to da li će ga naslednici okrivljenog ovlastiti posebnim punomoćjem da traži od suda isplatu dosuđenih iznosa na sopstveni račun.

8. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjem Višeg suda u Subotici Kv. 136/10 od 25. maja 2010. godine nisu povređena ustavna prava na koja se pozvao, pa je, saglasno odredb i člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 , 99/11 i 18/13 – Odluka US ), odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu.

9. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doeno Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odbijanje ustavne žalbe branioca povodom odluke o troškovima krivičnog postupka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti