Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe u sporu za naknadu štete

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Vrhovnog suda Srbije. Sud nalazi da nije došlo do povrede prava na pravično suđenje, jer su redovni sudovi pravilno primenili odredbe o zastarelosti potraživanja naknade štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milana Blaženovića iz Pačira, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. februara 2012. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Milana Blaženovića izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 1277/08 od 9. septembra 2009. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na rehabilitaciju i naknadu štete i prava na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama čl. 32, 3 5. i 36. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milan Blaženović iz Pačira je, preko punomoćnika Olivere Jovanić, advokata iz Subotice, 23. decembra 2009. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 1277/08 od 9. septembra 2009. godine, zbog povrede prava garantovanih čl. 21, 22, 23, 25, 26, 27, 28, 29, 30, 32, 35, 36, 39. i 57. Ustava Republike Srbije .

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi da je podnosilac ustavne žalbe Opštinskom sudu u Subotici podneo tužbu protiv Republike Srbije - Ministarstva unutrašnjih poslova za naknadu materijalne i nematerijalne štete nastale usled nezakonitog lišenja slobode podnosioca od strane pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova. Dalje se navodi da su odlučujući o osnovanosti tužbenog zahteva sudovi pogrešno primenili materijalno pravo na štetu tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, jer su utvrdili da je potraživanje naknade materijalne i delom nematerijalne štete zastarelo. Prema mišljenju podnosioca nadležni sudovi, pa i Vrhovni sud Srbije odlučujući o reviziji , nisu uzeli u obzir da je šteta prouzro kovana izvršenjem krivičnog dela i da je u konkretnom slučaju na zastarelost potraživanja trebalo primeniti odredbu člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, a ne člana 376. Zakona.

Podnosilac je naveo i da je u parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka, s obzirom na to da je tuženu Republiku Srbiju zastupao zamenik Republičkog javnog pravobranioca, a ne sam Republički javni pravobranilac, da je prvostepeni sud učinio bitnu povredu postupka iz člana 361. stav 2. tačka 8) ZPP , jer su prvostepena presuda i kompletni spisi predmeta napisani latiničnim pismom, iako je sud bio utvrdio za jezik postupka srpski, kao i da je parnični sud „povredio načelo materijalne istine iz čl. 7. Zakona o parničnom postupku... (jer) pri odlučivanju o naknadi materijalne štete (nije imao) u vidu zarade koje tužilac potražuje, jer teret dokazivanja u parnici nije samo na strankama, već je sud dužan da se stara o pravilnom i potpunom utvrđivanju činjeničnog stanja, pa zato i ima određena ovlašćenja iz čl. 7. st. 3. i 4. ZPP-a, a nezavisno od predloga stranaka, shodno odluci Saveznog suda Gzs. 41/77“.

Podnosilac smatra da su mu osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 1277/08 od 9. septembra 2009. godine povređeni pravo na sudsku zaštitu garantovao odredbom člana 22. stav 1. Ustava, pravo na pravično suđenje garantovano odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pravo na rehabilitaciju i naknadu štete garantovano odredbom člana 35. stav 1. Ustava, kao i pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo garantovano odredbama člana 36. Ustava.

U ustavnoj žalbi se navodi i da pri „nezakonitom hapšenju žalilac nije bio obavešten o prirodi i razlozima dela za koje se tereti, niti o dokazima protiv njega, nije mu bilo pruženo pravo na odbranu, na branioca po izboru, niti spremanje odbrane“, kao i da mu je uskraćena sloboda kretanja i pravo na utočište.

Podnosilac ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu ustavnih prava podnosioca, poništi osporenu presudu i “dosudi podnosiocu troškove ove ustavne žalbe u iznosu od 50.000,00 dinara“.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Subotici P. 485/10 (ranije predmeta Opštinskog suda u Subotici P. 295/06) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je kao prognano lice iz Republike Hrvatske došao u Srbiju 17. avgusta 1995. godine, a nakon četiri-pet dana pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova su ga priveli u policijsku stanicu u Bačkoj Topoli i potom ga sproveli u "centar za obuku" Erdut, odakle je nakon tri dana upućen u Markušicu, na prvu liniju fronta. Tužilac je na ratištu bio do 15. decembra 1995. godine.

Podnosilac ustavne žalbe je 28. februara 2006. godine podneo Opštinskom sudu u Subotici tužbu protiv Republike Srbije - Ministarstva unutrašnjih poslova, radi naknade materijalne štete na ime prinudnog rada za period naznačen u tužbi i naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog pretrpljenog i budućeg straha, povrede ugleda i časti, povrede slobode, povrede prava ličnosti i pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti, u opredeljenim novčanim iznosima, sve sa zakonskom zateznom kamatom.

Nakon sprovedenog postupka, Opštinski sud u Subotici je 2. oktobra 2007. godine doneo presudu P. 295/06 kojom je delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženu Republiku Srbiju - Ministarstvo unutrašnjih poslova da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti isplati iznos od 160.000 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja, kao i da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 19.029 dinara. Prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tužena da mu isplati iznose opredeljene u tužbi na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenog i budućeg straha, povrede ugleda i časti, povrede slobode, povrede prava ličnosti i opredeljeni iznos preko dosuđenog iznosa za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, kao i iznos na ime prinudnog i prisilnog rada.

Presudom Okružnog suda u Subotici Gž. 1427/07 od 30. novembra 2007. godine je odlučeno o žalbama tužioca i tužene, te je presuda Opštinskog suda u Subotici P. 295/06 od 2. oktobra 2007. godine ukinuta u delu u kome je usvojen i odbijen zahtev radi naknade nematerijalne štete zbog duševnih bolova usled umanjenja opšte životne aktivnosti, kao i odluka o troškovima postupka i u ukinutom delu predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje, dok je u preostalom delu žalba tužioca odbijena kao neosnovana i pobijana prvostepena presuda u delu za odbijeni tužbeni zahtev potvrđena. Okružni sud u Subotici je ukinuo ožalbenu prvostepenu presudu u pogledu odluke o naknadi nematerijalne štete zbog duševnih bolova usled umanjenja opšte životne aktivnosti zbog nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja. U pogledu potvrđenog dela prvostepene presude, u obrazloženju presude Okružnog suda u Subotici se, pored ostalog, navodi: da je na osnovu utvrđenih činjenica prvostepeni sud pravilno zaključio o neosnovanosti nematerijalne štete (izuzev za umanjenje životne aktivnosti), kao i materijalne štete koju je tužilac zahtevao, i to zbog zastarelosti potreživanja; da se na konkretan slučaj ne može primeniti odredba člana 377. Zakona o obligacionim odnosima, jer se rok zastarelosti iz ove odredbe primenjuje prema učiniocu krivičnog dela kojim je šteta prouzrokovana, a ne i prema državi koja u ovom slučaju odgovara po odredbi člana 172. Zakona o obligacionim odnosima; da potraživanje naknade štete po osnovu odgovornosti države za štetu koju prouzrokuje njen organ zastareva u rokovima propisanim članom 376. navedenog zakona; da je tužilac lišen slobode avgusta 1995. godine, a to lišenje je trajalo do 12. decembra 1995. godine, te kako je tužba podneta 20. februara 2006. godine protekao je rok iz člana 376. st. 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima.

Osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 1277/08 od 9. septembra 2009. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Okružnog suda u Subotici Gž. 1427/07 od 30. novembra 2007. godine. U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, navedeno da u provedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni bitna povreda na koju se ukazuje u reviziji; da su nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev tužioca za naknadu nematerijalnih vidova štete (osim za naknadu štete preko dosuđenog iznosa za pretrpljene duševne bolove zbog duševnih bolova usled umanjenja životne aktivnosti o kom zahtevu je postupak i dalje u toku) i zahtevanu naknadu materijalne štete, zbog prinudnog rada; da su za primenu materijalnog prava nižestepeni sudovi dali dovoljne i jasne razloge koje u svemu prihvata i ovaj taj sud, te i za stav o primeni čl. 376. i 377. Zakona o obligacionim odnosima; da se pobija njem nižestepene presude zbog pogrešno primenjenog materijalnog prava, revizijom u suštini napada utvrđeno činjenično stanje koje se u smislu odredbe člana 398. stav 2. Zakona o parničnom postupku, revizijom ne može pobijati; da se u reviziji ponavljaju žalbeni razlozi koji su bili predmet detaljne i pravilne ocene drugostepenog suda, na koju upućuje i Vrhovni sud Srbije, usled čega je izostalo detaljno obrazloženje ove presude saglasno članu 405. stav 2. Zakona o parničnom postupku, budući da se njenim obrazloženjem ne bi postiglo novo tumačenje prava, niti bi se njome doprinelo ujednačenom tumačenju prava od strane nižestepenih sudova.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: načelo zabrane diskriminacije (član 21.); načelo zaštite ljudskih i manjinskih prava prema kome svako ima pravo na sudsku zaštitu zbog povrede ili uskraćivanja zajemčenih prava (član 22.); pravo na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti (član 23.); pravo na nepovredivost fizičkog i psihičk og integritet a (član 25.); zabrana ropstva, položaja sličnog ropstvu i prinudnog rada (član 26.); pravo na slobodu i bezbednost (član 27.); prava koja se jemče licu lišenom slobode (čl . 28. i 29. ); prava koja se jemče licu prema kome je određen pritvor (čl . 30. i 31.); pravo na pravično suđenje (član 32.); pravo na rehabilitaciju i naknadu štete (član 35.); pravo na jednak u z aštitu prava i na pravno sredstvo (član 36.); sloboda kretanja (član 39.); pravo na utočište koje se garantuje strancima koji strahuju od progona zbog svoje rase, jezika, veroispovesti, nacionalne pripadnosti, pripadnosti nekoj grupi ili zbog svojih političkih uverenja (član 57.).

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) (u daljem tekstu: ZOO) propisano je: da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija, da ako za određeni slučaj nije što drugo u zakonu određeno, pravno lice ima pravo na naknadu od lica koje je štetu skrivilo namerno ili krajnjom nepažnjom, da to pravo zastareva u roku od šest meseci od dana isplaćene naknade štete (član 172.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, a da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2.); da kad je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja (član 377. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) (u daljem tesktu: ZPP), koji je bio na snazi u vreme donošenja osporene presude, bilo je propisano: da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice, da sud utvrđuje sve činjenice od kojih zavisi odluka o osnovanosti zahteva, da je sud ovlašćen da utvrdi i činjenice koje stranke nisu iznele i izvede dokaze koje stranke nisu predložile ako iz rezultata raspravljanja i dokazivanja proizlazi da stranke raspolažu zahtevima kojima ne mogu raspolagati (član 3. stav 3.) ili kad je to posebnim propisima predviđeno, da sud ne može svoju odluku zasnovati na činjenicama o kojima strankama nije pružena mogućnost da se izjasne osim kada zakonom nije drugačije propisano (član 7.); da kad odluka suda zavisi od prethodnog rešenja pitanja da li postoji neko pravo ili pravni odnos, a o tom pitanju još nije doneo odluku sud ili drugi nadležni organ (prethodno pitanje), sud može sam rešiti to pitanje ako posebnim propisima nije drugačije određeno, a odluka suda o prethodnom pitanju ima pravno dejstvo samo u parnici u kojoj je to pitanje rešeno (član 12.); da je u parničnom postupku sud u pogledu postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti učinioca vezan za pravnosnažnu presudu krivičnog suda kojom se optuženi oglašava krivim (član 13.).

5. Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, naročito povrede prava na koje se formalno poziva u ustavnoj žalbi i navedene ustavnopravne razloge, Ustavni sud je prethodno ocenio da se podnosilac ustavne žalbe u suštini žali na primenu materijalnog prava od strane Vrhovnog suda Srbije.

Ustavni sud je i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatovao da u principu nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i načina na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku koji je vođen radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, ocenjujući postojanje povrede prava na pravično suđenje, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku, od strane redovnih sudova, eventualno, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, da bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Stoga je Ustavni sud najpre ispitao da li je postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe i u kome je doneta osporena presuda u celini bio pravičan na način na koji to garantuje odredba člana 32. stav 1. Ustava, kao i da li je time eventualno došlo do povrede prava na rehabilitaciju i naknadu štete, garantovanih odredbom člana 35. stav 1. Ustava.

U konkretnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da je Opštinski sud u Subotici presudom P. 295/06 od 2. oktobra 2007. godine odlučio da je tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio naknadu štete po osnovu odgovornosti države za štetu koju prouzrokuje njen organ nezakonitim lišenjem slobode delimično neosnovan, jer su istek li subjektivni i objektivni rokovi zastarelosti potraživanja naknade štete. Ova presuda i zauzeti stav su potvrđeni presudom Okružnog suda u Subotici Gž. 1427/07 od 30. novembra 2007. godine i osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 1277/08 od 9. septembra 2009. godine. Po oceni Ustavnog suda, Vrhovni sud Srbije je u osporenoj presudi za svoj stav dao jasne, precizne i logične zaključke, zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni materijalnog prava. Ustavni sud nije našao bilo šta što bi ukazalo da su materijalnopravni propisi proizvoljno ili nepravično primenjeni na štetu podnosioca ustavne žalbe, niti ima elemenata koji ukazuju na procesnu nepravičnost u smislu garancija u okviru prava na pravično suđenje.

Naime, ispitujući osnovanost ustavne žalbe u ovom delu, Ustavni sud je pošao od odredbe člana 27. stav 1. Ust ava kojom je svakom garantovano pravo na ličnu slobodu i bezbednost i kojom je ograničenje tog prava, u smislu lišavanja slobode, dozvoljeno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom, kao i odredbe člana 35. stav 1. Ustava kojom je, pored ostalog, garantovano pravo na rehabilitaciju i naknadu štete od Republike Srbije u slučaju kada je lice bez osnova i nezakonito lišeno slobode. Takođe, saglasno odredbi člana 172. stav 1. ZOO, postoji odgovornost države za štetu koju trećem licu prouzrokuje njen organ (ili službeno lice) u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija, koja između ostalog može nastati i usled nezakonitog lišenja slobode nekog lica. Drugim rečima, na osnovu navedenih odredaba Ustava i zakona, Sud je ocenio da postoji nesporna odgovornost Republike Srbije za štetu nastalu usled nezakonitog lišenja slobode lica izvršenog od strane organa Ministarstva unutrašnjih poslova, pa čak i kada su štetne posledice nastupile izvan teritorije Republike Srbije. Saglasno izloženom, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju podnosilac ustavne žalbe imao pravni osnov da zahteva naknadu štete od Republike Srbije, a koja je nastala usled nezakonitog uskraćivanja slobode kretanja od strane njenih organa.

Međutim, jedan od uslova da se pred nadležnim sudom osnovano potražuje naknada štete nastale usled nezakonitog lišenja slobode jeste i rok u kojem se takav zahtev može postaviti. U konkretnom slučaju, rokovi u kojima se može potraživati naknada štete utvrđeni su odredbama člana 376. st. 1. i 2. ZOO i člana 377. stav 1. ZOO, a kojima se reguliše pitanje zastarevanja potraživanja naknade prouzrokovane štete. Ustavni sud je dalje utvrdio da su odredbama člana 376. st. 1. i 2. ZOO propisani subjektivni i objektivni rok zastarelosti potraživanja naknade prouzrokovane štete, koji iznose tri godine od saznanja za štetu i za lice koje je štetu pričinilo, odnosno pet godina od kada je šteta nastala. U slučaju kad je, pak, šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za to krivično delo je predviđen duži rok zastarelosti od onog navedenog u članu 376. stav 1. ZOO, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu u ovom slučaju, saglasno odredbi člana 377. stav 1. ZOO, zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja. Dakle, da bi se mogao primeniti duži - privilegovani rok zastarelosti potraživanja naknade štete u odnosu na opšti rok, potrebno je da je šteta prouzrokovana krivičnim delom. Pri tome, saglasno odredbi člana 13. ZPP, u pogledu postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti učinioca parnični sud je vezan za pravnosnažnu presudu krivičnog suda. Stoga, prema oceni Ustavnog suda, duži rok za nastupanje zastarelosti potraživanja od opšteg roka propisanog odredbama člana 376. st. 1. i 2. ZOO bi se mogao primeniti samo u slučaju da je presudom krivičnog suda utvrđeno postojanje krivičnog dela čijim je izvršenjem šteta nastala. Međutim, kako i iz navoda ustavne žalbe proizlazi da krivični postupak protiv eventualnih učinilaca krivičnog dela nikada nije ni pokrenut, to se u konkretnom slučaju, prema oceni Ustavnog suda, primenjuju opšta pravila o zastarelosti potraživanja naknade štete, utvrđena odredbama člana 376. st. 1. i 2. ZOO.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je našao da je Vrhovni sud Srbije iz neo ustavnopravno prihvatljiv zaključak kada je ocenio da se, u konkretnom slučaju, na potraživanje podnosioca ima primeniti rok zastarelosti iz člana 376. st. 1. i 2. ZOO.

U pogledu navoda iz ustavne žalbe o povredi pravila zastupanja na strani tužene, Ustavni sud ukazuje da se, saglasno odredbi člana 361. stav 2. tačka 9) ZPP, na ovu povredu može pozivati samo ona stranka koja nije bila zastupana saglasno odredbama zakona.

Ramatrajući navode ustavne žalbe o povredi načela upotrebe jezika u parničnom postupku, zbog toga što su spisi prvostepenog predmeta napisani latiničnim pismom, Ustavni sud ukazuje da je na prvom ročištu za glavnu raspravu pred prvostepenim sudom utvrđeno da je jezik postupka srpski, a da podnosilac u toku celog prvostepenog postupka, kao ni docnije u žalbi i reviziji, nije ukazivao na eventualnu povredu člana 361. stav 2. tačka 8) ZPP, te da stoga ovaj razlog koji se prvi put ističe u ustavnoj žalbi ne može predstavljati valjan ustavnopravni razlog za postojanje povrede ustavnih prava prilikom donošenja osporene presude.

U pogledu navoda o povredi parničnog načela materijalne istine, Ustavni sud ukazuje da je navedeni stav Saveznog suda na koji je ukazano u ustavnoj žalbi bio zauzet u toku primene Zakona o parničnom postupku iz 1977. godine, po kome je sud bio ovlašćen da i sam izvodi dokaze koje stranke nisu predložile, ako su ti dokazi od značaja za odlučivanje. Međutim, prema odredbama člana 7. Zakona o parnič nom postupku iz 2004. godine, koji se primenjivao u toku parničnog postupka koji je prethodio izjavljivanju ustavne žalbe, je propisano da su stanke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice, a samo izuzetno je sud ovlašćen da utvrdi i činjenice koje stranke nisu iznele i izvede dokaze koje stranke nisu predložile, ako iz rezultata raspravljanja i dokazivanja proizlazi da stranke raspolažu zahtevima kojima ne mogu raspolagati (član 3. stav 3. ZPP) ili kad je to posebnim propisim predviđeno, što primenu tzv. istražnog načela u parničnom postupku svodi na izuzetak od generalno usvojenog parničnog načela dispozicije stranaka.

Pored toga, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe bilo omogućeno da korišćenjem svojih procesnih prava učestvuje u postupku, preduzima zakonom dopuštene radnje i ulaže pravne lekove.

Stoga Ustavni sud smatra da osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije n ije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, kao ni pravo na rehabilitaciju i naknadu štete iz člana 35. stav 1. Ustava.

Ovakav stav je Ustavni sud već zauzeo u više svojih odluka, kao što su Už Už-345/2008 od 17. marta 2010. godine i Už-518/2008 od 28. maja 2010. godine .

Ustavni sud konstatuje da je pravo na sudsku zaštitu iz člana 22. stav 1. Ustava konkretizovano kroz garantije prava na pravično suđenje, tj. da se odredbom člana 32. stav 1. Ustava svakome jemči, pored ostalog, pravo na pokretanje postupka pred sudom i pravo na konačno rešenje spora, tj. na odluku suda o građanskim pravima i obavezama lica koje je pokrenulo postupak (pravo na pristup sudu). Budući da je prethodno utvrđeno da osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, to je Ustavni sud našao da podnosiocu nije povređeno ni navedeno osnovno načelo zajemčeno članom 22. stav 1. Ustava.

Ispitujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud je ocenio da osporenom revizijskom presudom nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravno sredstvo. Naime, Ustavni sud je uvidom u osporenu presudu utvrdio da je Vrhovni sud Srbije u toj odluci odgovorio na revizijske navode i ocenio da u drugostepenom parničnom postupku nisu učinjene bitne povrede parničnog postupka na koje sud pazi po službenoj dužnosti i povrede na koje se u reviziji ukazuje, kao i da su nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo kada su delimično odbili tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe. Stoga je, po oceni Ustavnog suda, u postupku po reviziji obezbeđeno pravo podnosioca ustavne žalbe zajemčeno članom 36. stav 2. Ustava.

Ustavni sud je zaključio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali da su osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije povređena prava podnosioca usta vne žalbe zajemčena čl. 21. i 23 , čl. 25. do 29, član om 36. stav 1, čl. 39. i 57. Ustava, što je neophodna zakonska pretpostavka za ispitivanje osnovanosti ustavne žalbe. Takođe, polazeći od toga da ustavna žalba, bez obzira na pozivanje na "pravo na pravično suđenje u razumnom roku", ne sadrži nikakve ustavnopravne razloge za postojanje povrede prava na suđenje u razumnom roku, niti zahtev za utvrđivanje povrede ovog prava, Ustavni sud u razmatranju ustavne žalbe nije ispitivao postojanje povrede ovog prava .

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11 ), odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu podnosioca izjavljenu protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 1277/08 od 9. septembra 2009. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na rehabilitaciju i naknadu štete i prava na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama čl. 32, 3 5. i 36. Ustava, dok je ustavnu žalbu u preostalom delu u odnosu na osporenu presudu odbacio.

6. U odnosu na navode iz ustavne žalbe da pri „nezakonitom hapšenju žalilac nije bio obavešten o prirodi i razlozima dela za koje se tereti, niti o dokazima protiv njega, nije mu bilo pruženo pravo na odbranu, na branioca po izboru niti spremanje odbrane“, kao i da mu je bila uskraćena sloboda kretanja i pravo na utočište, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba u ovom delu nije dopuštena. Naime, prema stavu Ustavnog suda, a na osnovu odredaba člana 170. Ustava, člana 84. stav 1. i člana 113. st. 2. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, ustavna žalba se može izjaviti samo protiv pojedinačnog akta koji je donet ili radnje koja je izvršena nakon proglašenja Ustava, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom.

Imajući u vidu da je ustavna žalba izjavljena protiv radnji pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije iz avgusta 1995. godine, dakle radnji koje su izvršene pre st upanja na snagu važećeg Ustava od 2006. godine, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ov om delu odbacio kao nedopuštenu saglasno o dredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka.

7. Na osnovu svega navedenog , kao i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11 ), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe u sporu za naknadu štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti