Odluka Ustavnog suda o suđenju u razumnom roku i pravičnom suđenju

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu u delu o povredi prava na suđenje u razumnom roku zbog trajanja parničnog postupka preko devet godina, dosuđujući naknadu štete. Žalba protiv revizijske presude Vrhovnog kasacionog suda se odbija kao neosnovana.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2716/2011
26.06.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće u sastavu: predsednik Ustavnog suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi I. S. F. E.V. iz F, Savezna Republika Nemačka, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. juna 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba I. S. F. E.V. i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beograd u u predmetu P. 6418/08 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na su đenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

3. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba istog podnosioca izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 256/11 Gzz 5/11 od 6. aprila 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. I. S. F. E.V. iz F, Savezna Republika Nemačka, podneo je 17. juna 2011. godine, preko punomoćnika I. M, advokata iz B, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P . 6418/08, kao i protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 256/11 Gzz 5/11 od 6. aprila 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava i posebno prava na nepristrasan sud kao njegovog elementa.

Podnosilac ustavne žalbe ističe da je bio tužilac u osporenom parničnom postupku u kojem je prvostepenom i drugostepenom presudom pravnosnažno usvojen njegov tužbeni zahtev, dok su osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda preinačene drugostepena i prvostepena presuda tako što je tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan. U pogledu iznetih tvrdnji o povredi prava na nepristrasan sud i na pravično suđenje učinjenih osporenom revizijskom presudom, podnosilac ustavne žalbe je, između ostalog, naveo: da je revizija podneta nakon isteka roka za reviziju; da je u odgovoru na reviziju istakao prigovor neblagovremenosti revizije, ali se Vrhovni kasacioni sud „ne obazire na istaknuti prigovor“; da su sudovi bili pristrasni u korist tužene (Republike Srbije) koja ih bira na to mesto, ali i zato što je tužilac strano pravno lice; da je odlučujući o reviziji tužene, Vrhovni kasacioni sud preinačio nižestepene presude jer je našao da tužilac nije aktivno legitimisan za podnošenje tužbe iz razloga što nije označen kao korisnik po spornom ugovoru i što prava volja ugovarača nije bila da konstituišu „pravi ugovor“ u korist trećeg, čime je Vrhovni kasacioni sud u postupku po reviziji utvrđivao činjenično stanje, a „činjenice se ne mogu pobijati i ne mogu ispitivati u postupku po reviziji“; da je Vrhovni kasacioni sud našao i da korisnici iz spornog ugovora mogu biti samo zajedno četiri centra dopunske škole iz četiri različite države, čime je, po mišljenju podnosioca ustavne žalbe, grubo povređeno materijalno i procesno pravo, jer „nužni suparničari ne moraju neminovno biti i jedinstveni“.

U pogledu povrede prava na suđenje u razumnom roku, podnosilac ustavne žalbe je istakao da je parnični postupak trajao devet godina, a da je dužini trajanja postupka doprinelo „inertno ponašanje“ i nepravilno vođenje postupka od strane nadležnih sudova.

Predložio je da Ustavni sud usvoji žalbu i poništi osporenu presudu, te naloži Vrhovnom kasacionom sudu da donese novu odluku o reviziji tužene izjavljenoj protiv drugostepene presude, kao i da usvoji ustavnu žalbu u delu u kojem je istaknuta povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 6418/08 i da mu se odredi pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Ukoliko se zbog trajanja postupka ističe povreda prava na suđenje u razumnom roku, prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), kojim se uređuje postupak po ustavnoj žalbi, ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena sva pravna sredstva, dakle pre nego što je postupak okončan.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta ranijeg Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 6418/08, i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac – P. a. N. B. – I. S. der „P. a.“ F. e.V. je 1 8. jula 2001. godine podnela Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu zbog duga nastalog u vezi sa izvođenjem dopunske nastave na srpskom jeziku u inostranstvu.

Povodom podnete tužbe formiran je predmet P. 5727/01. Tužena – Republika Srbija – Ministarstvo prosvete je, preko svog zakonskog zastupnika, dostavila 9. avgusta 2001. godine odgovor na tužbu.

Podneskom od 6. novembra 2001. godine tužilac je precizirao tužbu u pogledu tačnog naziva firme i sedišta tužioca, navodeći da isti glasi I. S. der „P. a.“ 88046 F. e.V. A. Strasse 38/1, dakle iz naziva tužioca je izostavljeno označenje P. a. N. B. kao pravnog lica.

Prvostepeni sud je održao pripremno ročište 9. novembra 2001. godine, nakon čega je rešenjem P. 5727/01 od 25. decembra 2001. godine tužbu odbacio, sa obrazloženjem da punomoćnik tužioca nije u potpunosti postupio po nalogu suda da priloženo punomoćje overi kod diplomatskog predstavništva naše zemlje u SR Nemačkoj, kako mu je naloženo na pripremnom ročištu od 9. novembra 2001. godine.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 7049/02 od 24. jula 2002. godine uvažio žalbu tužioca i ukinuo rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 5727/01 od 25. decembra 2001. godine, te predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku predmetu je dobio broj P. 4872/02. Prvostepeni sud je zakazao dvanaest ročišta za glavnu raspravu (8. novembra 2002, 16. januara, 14. marta, 20. maja, 22. septembra i 12. novembra 2003, 26. januara, 30. marta, 16. juna, 6. oktobra i 15. decembra 2004. godine i 22. februara 2005. godine), od kojih šest ročišta nije održano pretežno zbog toga što je zakonski zastupnik tužene neposredno pred zakazano ročište dostavljao podneske za sud ili protivnu stranku, pa je sud ostavljao dodatni rok za upoznavanje tužioca i suda sa sadržinom dostavljenih podnesaka. Na održanim ročištima nisu izvođeni dokazi, dok je na završnom ročištu sud pročitao celokupnu spisu priloženu dokumentaciju. Prethodno, podneskom od 27. juna 2003. godine, punomoćnik tužioca je tuženu označio kao Republika Srbija – Ministarstvo prosvete i sporta, a podneskom od 2. marta 2004 godine je ponovo izmenio označenje naziva tužioca, sada kao I. s. F.

Prvi opšštinski sud u Beogradu je presudom P. 4872/02 od 22. februara 2005. godine usvojio tužbeni zahtev tužioca, označenog kao I. S. der „P. a.“ 88046 F. e.V. A. Strasse 38/1, pa je obavezao tuženu da mu isplati na ime duga određeni devizni novčani iznos sa kamatom, kako je navedeno u presudi, i da tužiocu naknadi parnične troškove.

Tužena je izjavila žalbu protiv prvostepene presude, a tužilac je tražio ispravku prvostepene presude u pogledu tačnog naziva tužioca i tužene.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 14703/05 od 17. novembra 2005. godine vratio spise predmeta prvostepenom sudu, na dopunu postupka, sa obrazloženjem da prvostepeni sud nije otklonio nedostatke u zastupanju tužioca, niti je odlučio o predlogu tužioca za ispravku presude.

Prvi opštinski sud u Beogradu je rešenjem P. 4782/02 od 25. aprila 2006. godine ispravio presudu P. 4872/02 od 22. februara 2005. godine u uvodu, kao i u stavu drugom i trećem izreke presude, tako što u nazivu tužioca umesto reči „der P. a.“ treba da stoji samo „F. e.V.“, a u nazivu tuženog posle reči „prosvete“ dodato je „i sporta“.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 9430/06 od 30. avgusta 2006. godine ukinuo presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4872/02 od 22. februara 2005. godine, ispravljenu rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4782/02 od 25. aprila 2006. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje, sa obrazloženjem u kojem je, između ostalog, navedeno da su u prvostepenoj presudi izostali razlozi o pojedinim odlučnim činjenicama, a dati razlozi o drugim odlučnim činjenicama su nejasni i protivurečni stanju u spisima.

Predmet je u ponovnom postupku dobio oznaku P. 8001/06. Prvostepeni sud je do donošenja sledeće presude zakazao dva ročišta (17. oktobra i 20. decembra 2006. godine), od kojih prvo ročište nije održano zbog nepostojanja procesnih pretpostavki, a na drugom ročištu je, nakon sprovedenog dokaznog postupka, zaključio glavnu raspravu.

Prvi opštinski sud u Beogradu je presudom P. 8001/06 od 20. decembra 2006. godine odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca i obavezao ga da tuženoj naknadi parnične troškove.

Tužilac je izjavio žalbu protiv navedene prvostepene presude.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 5053/07 od 18. juna 2008. godine ukinuo presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 8001/06 od 20. decembra 2006. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje, sa obrazloženjem da je prvostepeni sud propustio da ceni određene činjenice od značaja za aktivnu legitimaciju tužioca.

U ponovnom postupku prvostepeni sud je, u predmetu koji je dobio broj P. 6418/08, zakazao dva ročišta (22. oktobra i 18. decembra 2008. godine), od kojih ročište od 22. oktobra 2008. godine nije održano jer je neposredno pred ročište zakonski zastupnik tužene dostavio podnesak, pa je sud ostavio tužiocu rok da se upozna sa sadržinom podneska i da se izjasni u vezi istog, a na ročištu održanom 18. decembra 2008. godine je zaključio glavnu raspravu.

Prvi opštinski sud u Beogradu je presudom P. 6418/08 od 18. decembra 2008. godine usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženu da mu isplati na ime duga devizni novčani iznos označen u presudi, sa pripadajućom kamatom i da mu naknadi parnične troškove.

Tuženi je izjavio žalbu protiv navedene prvostepene presude, a tužilac je podnescima od 20. januara i 10. februara 2009. godine tražio ispravku prvostepene presude, istučući da je u presudi pogrešno označen naziv tužene – Republika Srbija – Ministarstvo prosvete i sporta, umesto Republika Srbija – Ministarstvo prosvete.

Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 617/10 od 4. marta 2010. godine vratio spise predmeta P. 6418/08 Višem sudu u Beogradu, na dopunu postupka, sa obrazloženjem da nije odlučeno o predlogu tužioca za ispravku prvostepene presude.

Viši sud u Beogradu je rešenjem P. 20667/10 od 21. aprila 2010. godine ispravio presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 6418/08 od 18. decembra 2008. godine u pogledu tačnog naziva tužene, kako je tražio tužilac.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 12127/10 od 15. jula 2010. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 6418/08 od 18. decembra 2008. godine, ispravljena rešenjem Višeg suda u Beogradu P. 20667/10 od 21. aprila 2010. godine.

Pismeni otpravak drugostepene presude je 15. septembra 2010. godine dostavljen parničnim strankama.

Tužena je preko Višeg suda u Beogradu, 6. oktobra 2010. godine, izjavila reviziju za Vrhovni kasacioni sud, sa tim da su se spisi predmeta pre upućivanja revizijskom sudu više puta kretali na relaciji između Višeg suda u Beogradu i Prvog osnovnog suda u Beogradu.

Republičko javno tužilaštvo je 1. decembra 2010. godine protiv pravnosnažne drugostepene presude podiglo zahtev za zaštitu zakonitosti Vrhovnom kasacionom sudu, preko Prvog osnovnog suda u Beogradu.

Vrhovni kasacioni sud je osporenom presudom Rev 256/11 Gzz 5/11 od 6. aprila 2011. godine preinačio presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 12127/10 od 15. jula 2010. godine i presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 6418/08 od 18. decembra 2008. godine, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, i istovremeno odbacio kao nedozvoljen zahtev za zaštitu zakonitosti Gt–I-920/10 od 1. decembra 2010. godine, izjavljen protiv nižestepenih presuda.

U obrazloženju revizijske presude je, između ostalog, navedeno: da je tužena protiv pravnosnažne drugostepene presude blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, a da je Republički javni tužilac podigao zahtev za zaštitu zakonitosti; da je Vrhovni kasacioni sud ispitujući pobijanu presudu našao da je revizija osnovana, a da je zahtev za zaštitu zakonitosti nedozvoljen.

Pismeni otpravak presude Vrhovnog kasacionog suda je dostavljen punomoćniku tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, 18. maja 2011. godine.

4. Odredbom Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Analizirajući dužinu trajanja postupka, Ustavni sud je ocenio da je parnični postupak započeo 18. jula 2001. godine, podnošenjem tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu, a da je završen donošenjem presude Vrhovnog kasacionog suda Rev 256/11 Gzz 5/11 od 6. aprila 2011. godine, iz čega proizilazi da je postupak ukupno trajao preko devet i po godina.

Navedeno trajanje parničnog postupka, samo po sebi, može da ukaže da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe , u konkretnom slučaju , povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca.

Ispitujući uticaj svih navedenih kriterijuma na trajanje konkretnog parničnog postupka, Ustavni sud je na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti ocenio da je dužini postupka presudno doprinelo nedelotvorno postupanje prvostepenog suda. Naime, prvostepeni sud je, u predmetnoj pravnoj stvari, doneo tri presude, i to: P. 4872/02 od 22. februara 2005. godine, P.8001/06 od 12. decembra 2006. godine i P. 6481/08 od 18. decembra 2008. godine, od kojih su prve dve presude ukinute rešenjima Okružnog suda u Beogradu Gž. 9430/06 od 30. avgusta 2006. godine i Gž. 5053/07 od 18. juna 2008. godine, zbog povrede pravila postupka, dok je treća presuda potvrđena presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 12127/10 od 15. jula 2010. godine, ali je potom preinačena po reviziji tužene.

Ustavni sud smatra da je neprimereno dugom trajanju parničnog postupka doprineo i Okružni sud u Beogradu, jer je više puta ukidao prvostepene presude, a nije koristio ovlašćenje iz Zakona o parničnom postupku da na osnovu rezultata održane usmene i javne rasprave sam odluči o zahtevima stranaka. Prema stav u Evropskog suda za ljudska prava , činjenica da se više puta nalaže razmatranje jednog predmeta pred sudom niže instance, sama po sebi, može otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu „Pavlyulynets protiv Ukrajine“, od 6. septembra 2005. godine), jer u sebi inherentno nosi rizik od prekoračenja razumnog roka za okončanje sudskog postupka.

Ustavni sud je našao da je predmetni postupak bio u izvesnoj meri činjenično, a i pravno složen, jer je sud morao da utvrđuje činjenice od značaja za aktivnu legitimaciju tužioca, s obzirom na to da je tužilac imao status stranog pravnog lica. Međutim, Sud je ocenio da složenost činjeničnih i pravnih pitanja u ovoj pravnoj stvari ne može da opravda navedeno trajanje postupka. Pri tom e, Ustavn i sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe nije doprineo dužini trajanja postupka, osim što je dva puta menjao svoje označenje kao tužioca, te da je imao legitiman materijalni i moralni interes da sud u razumnom roku okonča parnicu koju je vodio radi eventualne naplate duga u visokom deviznom iznosu.

Ustavnopravna ocena ukupno sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, nužno dovodi do zaključka da je u konkretnom slučaju parnica neopravdano dugo trajala i da nije zadovoljila standard suđenja u razumnom roku, što je prvenstveno posledica nedelotvornog i neefikasnog postupanja Prvog opštinskog suda u Beogradu i Okružnog suda u Beogradu .

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava , u postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sud om u Beogradu u predmetu P. 6418/08 (inicijalno predmet P. 5727/01).

Zbog toga je Ustavni sud u ovom delu, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u izn osu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno predmet spora i dužinu trajanja osporenog postupka, ali i specifičnost koja se ogledala u utvrđivanju činjenica vezanih za aktivnu legitimaciju tužioca, s obzirom na to da je tužilac imao status stranog pravnog lica i da je više puta menjao označenje svog naziva. Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu satisfakciju za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu nedelotvornim postupanjem nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i pra ksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, a u odnosu na osporenu presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev. 256/11 Gzz 5/11 od 6. aprila 2011. godine, Ustavni sud je konstatovao da se Ustavom zajemčenim pravom na pravično suđenje u parničnom postupku garantuje da će postupak biti vođen i okončan od strane nadležnog, nezavisnog i nepristrasnog suda, obrazovanog na osnovu zakona, koji će javno raspraviti i odlučiti o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe . U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je osporenu presudu doneo Ustavom i zakonom ustanovljen sud, u granicama svojih nadležnosti i u postupku sprovedenom u skladu sa relevantnim zakonskim propisima. Takođe, Vrhovni kasacioni sud je u osporenoj presudi izneo i jasno obrazložio pravno stanovište koje je zauzeo u ovoj pravnoj stvari, tako da se ne može smatrati da je isto posledica proizvoljnog tumačenja propisa od strane suda i neprihvatljive primene merodavnog materijalnog ili procesnog prava. Naime, u pogledu navoda ustavne žalbe da je revizija neblagovremena i da se Vrhovni kasacioni sud nije izjasnio na istaknuti prigovor neblagovremenosti revizije, Ustavni sud nalazi da je revizijski sud na ustavnopravno prihvativ i nearbitreran način utvrdio da je revizija tužene blagovremena, te da ispunjava uslove da se o njoj meritorno odlučuje, bez obzira što se u tom pravcu nije posebno osvrtao na navode tužioca iz odgovora na reviziju, u kojima je bila izneta suprotna tvrdnja. Ocena Vrhovnog kasacionog suda izneta u osporenoj presudi o blagovremenosti revizije proizlazi iz stanja u spisima predmeta, prema kome je tužena drugostepenu presudu Gž. 12127/10 od 15. jula 2010. godine primila 15. septembra 2009. godine, a reviziju je izjavila 6. oktobra 2010. godine, preko Višeg suda u Beogradu, koji je u međuvremenu, nakon 1. januara 2010. godine preuzeo prvostepenu nadležnost za odlučivanje u konkretnoj pravnoj stvari, zbog vrednosti predmeta spora, a podnosilac za svoje navode o tome da je revizija protivne strane bila neblagovremena nije pružio dokaze.

Navode podnosioca da su svi postupajući sudovi iskazali pristrasnost u korist tužene „koja ih bira na ta mesta“, Ustavni sud je ocenio kao neosnovane, što proizlazi i iz činjenice da su prvostepeni i drugostepeni sud usvojili njegov tužbeni zahtev, koji je odbijen tek u postupku po reviziji, u skladu sa ovlašćenjima najvišeg suda u Republici Srbiji, pri čemu navodi da je podnosilac parnicu izgubio „zato što je strano pravno lice“ nisu potkrepljeni nijednim relevantnim dokazom, pa ih Sud nije posebno ni razmatrao.

Dalje, u vezi navoda podnosioca ustavne žalbe koji se odnose na njegovu aktivnu legitimaciju, Vrhovni kasacioni sud je u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja konstatovao: da je između Ministarstva prosvete Republike Srbije i P. a. N. B. 20. marta 1998. godine zaključen ugovor o saradnji u organizovanju i izvođenju dopunskog osnovnog obrazovanja za decu građana Republike Srbije koja se školuju u inostranstvu; da se po članu 2. ugovora Ministarstvo prosvete, između ostalog, obavezuje da obezbeđuje sredstva potrebna za organizaciju i rad osnovnog dopunskog obrazovanja i vaspitanja u skladu sa Zakonom i Pravilnikom; da je ugovorom određeno da se sredstva za finansiranje dopunskog obrazovanja „uplaćuju na posebne podračune za dopunske škole internacionalnih školskih sredstava P. a.“; da se druga ugovorna strana (Akademija), kao ustanova sa verifikovanim internacionalnim Politehničkim školskim centrima u Švajcarskoj, Nemačkoj i Francuskoj gde se realizuju osnovni i ostali oblici dopunskog obrazovanja, obavezuje da organizuje obrazovno vaspitni rad, obezbedi prostor, organizuje i evidentira uplate doprinosa za školovanje koje roditelji učenika uplaćuju na podračune internacionalnih i školskih centara, a finansijsko poslovanje usklađuje sa propisima zemalja gde se upis vrši.., prati rad nastavnika i o svemu redovno izveštava ministarstvo i sastavlja tromesečne i godišnje izveštaje o finansijskom poslovanju i dostavlja ih Ministarstvu prosvete i istom omogućava uvid u prihode i rashode...; da je između stranaka u toku 1994. godine bio zaključen ugovor sa sličnom sadržinom, pa je tužena država (Republika Srbija) zbog neispunjenja finansijskog dela svojih obaveza obavezana pravnosnažnom presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 6438/00 od 18. juna 2001. godine, da drugoj ugovornoj strani – P. a. iz N. B. isplati 280.000 DM, u dinarskoj protivvrednosti (dug za period 1994-1997. godina); da je prema izveštaju Komisije za finansijsko poslovanje dopunske nastave u inostranstvu od 27. marta 2001. godine, utvrđeno da ministarstvo duguje „Internacionalnom školskom centru P. a.“ sa sedištem u F. – Nemačka, sumu od 906.697,75 DM, da je tužbu podnela P. a. N. B. – Internacionalni školski centar „P. a. “ iz F, ali da je u kratkom vremenskom roku od podnošenja tužbe (17. jula 2001. godine), došlo do subjektivnog preinačenja tužbe (6. novembra 2001. godine) tako što je kao tužilac označeno samo pravno lice iz inostranstva – I. S. der „P. a.“ 88046 F. e.V. A. Strasse 38/1, a potom je tužilac označen pod sadašnjim nazivom; da je označeni tužilac registrovan kao pravno lice u Nemačkoj koji ima svoje područne školske centre u Nemačkoj, Austriji, Švajcarskoj i Francuskoj. Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo kada su usvojili tužbeni zahtev tužioca, smatrajući da je tužilac aktivno legitimisan u ovoj parnici kao korisnik ugovora u korist trećeg.

Naime, Vrhovni kasacioni sud smatra da tužilac nije aktivno legitimisan u ovoj parnici jer između njega i tužene nije zaključen ugovor o organizaciji nastave, već je takav ugovor zaključen sa P. a. iz Beograda, kao i da se tužilac ne može smatrati korisnikom ugovora jer, ne samo što nije označen kao korisnik, već takav zaključak proizilazi iz sadržine ugovora i „okolnosti posla“. Dalje, Vrhovni kasacioni sud navodi: da to da tužilac nije korisnik, proizlazi iz citiranog ugovora zaključenog 1998. godine, jer se u članu 3. ugovora kao korisnici označavaju u neodređenom obliku školski centri (množina) – p. a; da to da ima više internacionalnih školskih centara „P. a.“ proizlazi iz rešenja Ministarstva prosvete br. 680-02-121/96-07 od 6. novembra 1996. godine u kojima se od strane ministarstva „daje saglasnost Internacionalnim školskim centrima „P. a.“ u Francuskoj, Nemačkoj, Austriji i Švajcarskoj, da u okviru svog programa mogu da ostvaruju i obrazovno vaspitnu delatnost u nastavnim planovima i programima Republike Srbije; da navedeni ugovor kao korisnike označava „dopunske škole Internacionalnih školskih centara P. a.“, te da je ugovor sa sličnom sadržinom bio zaključen i 1994. godine i da je stipulant (P. a. Novi Beograd) prinudnim putem u parnici ostvarila pravo na sudsku zaštitu.

Vrhovni kasacioni sud zaključuje: da iz navedenih okolnosti proizlazi da prava volja ugovarača nije bila da se konstituiše tzv. „pravi ugovor“ u korist trećeg, po kome bi tužilac imao pravo da sudskim putem (prinudno) ostvaruje pravo na naplatu potraživanja (ispunjenja ugovora u finansijskom delu prema članu 149. ZOO), već to pravo ima ugovarač (stipulant) – P. a. iz N. B, te da izveštaj komisije tuženog ne predstavlja pravni osnov po kome tužilac može biti aktivno legitimisan u ovoj parnici i prinudnim putem ostvariti pravo na naplatu potraživanja.

Vrhovni kasacioni sud je odbacio kao nedozvoljen zahtev za zaštitu zakonistosti izjavljen od strane Republičkog javnog tužioca, jer se u zahtevu za zaštitu zakonitosti upravo ukazuje na nedostatak aktivne legitimacije (materijalno-pravno pitanje), a sa tim u vezi i na sadržinu ugovora, registraciju tužioca i volju ugovornih strana, a iz tog razloga (pogrešna primena materijalnog prava) ovaj vanredni pravni lek se ne može izjaviti.

Imajući u vidu izrečeno, Ustavni sud nije našao ništa što ukazuje da je Vrhovni kasacioni sud osporenom presudom Rev. 256/11 Gzz 5/11 od 6. aprila 2011. godine podnosiocu ustavne žalbe uskratio neku od procesnih garancija pravičnog suđenja ili da je doneo osporenu presudu bez valjanog i dovoljnog obrazloženja, proizvoljno primenjujući materijalno pravo na štetu podnosioca.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odb io kao neosnovanu ustavnu žalbu u delu u kom je izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 256/11 Gzz 5/11 od 6. aprila 2011. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, odlučujući kao u tački 3. izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Usta vnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o suđenju u razumnom roku i pravičnom suđenju

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti