Povreda prava na pristup sudu zbog retroaktivne primene procesnog zakona

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje. Povreda je nastala kada je sud, nakon promene procesnog zakona, žalbu podnetu u skladu sa starim zakonom tretirao kao nedozvoljen prigovor prema novom zakonu, uskrativši podnosiocu pristup sudu.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2716/2012
02.10.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević , Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Saše Jovanovića iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 2. oktobra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Saše Jovanovića i utvrđuje da je rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu IPV(I). 1361/11/2 I. 54614/10 od 30. januara 2012. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se rešenje iz tačke 1. i određuje da Prvi osnovni sud u Beogradu ponovo odluči o žalbi kao o prigovoru podnosioca ustavne žalbe podnetom protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 54614/10 od 23. februara 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Saša Jovanović iz Niša je 3. aprila 2012. godine podneo, preko punomoćnika Momčila Kovačevića, advokata iz Niša, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 54614/10 od 5. novembra 2010. godine i od 23. februara 2011. godine i IPV(I). 1361/11/2 I. 54614/10 od 30. januara 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je Prvi osnovni sud u Beogradu rešenjem IPV(I). 1361/11/2 I. 54614/10 od 30. januara 2012. godine podnosioca obespravio, jer ga je doveo u poziciju nedostatka pravnog leka, kao i da je taj sud pogrešno primenio odredbe člana 39. stav 2. i člana 45. Zakona o izvršenju i obezbeđenju.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i da utvrdi da je u izvršnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom povređeno navedeno ustavno pravo podnosiocu ustavne žalbe , ta da utvrdi da su nezakoniti osporeni akti. Podnosilac ustavne žalbe je tražio naknadu materijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Prvi osnovni sud u Beogradu je osporenim rešenjem I. 54614/10 od 5. novembra 2010. godine odbacio kao nedozvoljen predlog za izvršenje izvršnog poverioca, ovde podnosioca ustavne žalbe.

Prvi osnovni sud u Beogradu je osporenim rešenjem I. 54614/10 od 23. februara 2011. godine odbacio kao neblagovremenu žalbu „izvršnog dužnika“ (treba da stoji izvršnog poverioca) podnetu protiv navedenog rešenja. Navedeno rešenje sadrži pouku o pravnom leku kojom je konstatovano da se protiv tog rešenja može izjaviti žalba Višem sudu u Beogradu, u roku od tri dana od prijema otpravka rešenja.

Izvršni poverilac je 11. marta 2011. godine podneo žalbu Višem sudu u Beogradu protiv navedenog rešenja.

Prvi osnovni sud u Beogradu je osporenim rešenjem IPV(I). 1361/11/2 I. 54614/10 od 30. januara 2012. godine odbacio kao nedozvoljen prigovor izvršnog poverioca. U obrazloženju ovog rešenja je navedeno: da je Veće tog suda žalbu tretiralo kao prigovor; da je članom 39. stav 2. Zakona o izvršenju i obezbeđenju propisano da se protiv rešenja suda može izjaviti prigovor, samo kad je ovim zakonom propisano da je prigovor dozvoljen; kako u momentu odlučivanja, Zakonom o izvršenju i obezbeđenju nije predviđena mogućnost podnošenja prigovora protiv rešenja sudije kojim se odbacuje kao neblagovremen pravni lek, to je Veće odlučilo kao u izreci rešenja.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava , na čij u s e povred u podnosilac ustavne žalbe, između ostalog, poziva , utvrđeno je da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o izvršnom postupku („Službeni glasnik RS", broj 125/04) (u daljem tekstu: ZIP), koji se primenjivao u vreme podnošenja predloga za izvršenje i u vreme podnošenje žalbe podnosioca protiv rešenja Prvog osnovnog suda I. 54614/10 od 23. februara 2011. godine, bilo je propisano: da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno (član 5. stav 1.); da se protiv rešenja donetog u prvom stepenu može izjaviti žalba, osim ako je ovim zakonom propisano da žalba nije dozvoljena (član 12. stav 2.).

Zakonom o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 31/11 i 99/11) (u daljem tekstu: ZIO), koji se primenjuje od 17. septembra 2011. godine, propisano je: da je pravni lek u postupku izvršenja i obezbeđenja u izvršnom postupku prigovor, da se protiv rešenja suda može izjaviti prigovor, samo kad je ovim zakonom propisano da je prigovor dozvoljen (član 39. st. 1. i 2.); da će se postupci izvršenja i obezbeđenja u kojima je do dana početka primene ovog zakona započeto sprovođenje izvršenja okončati po odredbama ovog zakona, da će se postupci izvršenja i obezbeđenja u kojima je do dana početka primene ovog zakona izjavljena žalba na rešenje o izvršenju ili obezbeđenju, ustupiti sudu nadležnom za odlučivanje po prigovoru na rešenje o izvršenju ili obezbeđenju, u skladu sa ovim zakonom (član 358.).

5. Razmatrajući ustavnu žalbu sa aspekta povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud najpre konstatuje da je opštom odredb om čl ana 12. stav 2. ZIP bilo predviđeno da se protiv rešenja donetog u prvom stepenu može izjaviti žalba, osim ako je ovim zakonom propisano da žalba nije dozvoljena. U vezi sa tim, osporeno rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 54614/10 od 23. februara 2011. godine, doneto u vreme važenja ZIP, sadrži pouku o pravnom leku da je žalba dozvoljena protiv takvog rešenja Višem sudu u Beogradu, te je podnosilac ustavne žalbe 11. marta 2011. godine protiv tog rešenja i podneo žalbu Višem sudu u Beogradu, kao stvarno nadležnom žalbenom sudu. U periodu odlučivanja o podnetoj žalbi počeo je da se primenjuje Z IO (od 17. septembra 2011. godine) , koji je u članu 358. stav 1. odredio trenutno dejstvo tog procesnog zakona na sam postupak izvršenja koji je u toku. To znači da su se na konkretni izvršni postupak od 17. septembra 2011. godine (postupak je tada bio u fazi odlučivanja o pravnom leku) primenjivale odredbe ZIO. Navedeni zakon je kao redovan pravni lek u izvršnom postupku odredio jedino prigovor koji se može izjaviti samo u slučaju da je zakonom propisano da je prigovor dozvoljen (član 39. st. 1. i 2.). Navedene procesne odredbe ZIO imale su za posledicu da podneta žalba podnosioca ustavne žalbe u trenutku odlučivanja (30. januara 2012. godine) bude tretirana kao nedozvoljeni prigovor, s obzirom na to da ZIO nije propisano da je prigovor dozvoljen protiv rešenja sudije kojim se odbacuje kao neblagovremen pravni lek. Međutim, Ustavni sud još jednom ukazuje da se pravo na izjavljivanje pravnog leka stiče danom donošenja odluke. Trenutno dejstvo novog procesnog zakona, u ovom slučaju Zakona o izvršenju i obezbeđenju, na postupak koji je u toku, ne može da ima za posledicu poništaj radnje (podnošenje žalbe) preduzete u skladu sa ranije važećim procesnim zakonom, u konkretnom slučaju Zakona o izvršnom postupku (u vezi sa navedenim videti Odluku Ustavnog suda IUz-2/2010 od 14. marta 2013. godine, objavljena u „Službenom glasniku RS“, broj 53/13, kao i Odluku Už-6182/2011 od 12. juna 2014. godine).

Ovde treba dodati i to da je o pravnom leku (žalbi) podnosioca ustavne žalbe odlučivano deset meseci, što je neprihvatljivo sa aspekta načela hitnosti u postupku izvršenja, kao glavnog načela u tom postupku, koji obavezuje sud na ekspeditivno postupanje i odlučivanje, i to naročito u fazi odlučivanja o pravnom leku. Podnosilac ustavne žalbe je imao opravdano očekivanje da će se o njegovoj žalbi koja je podneta u skladu sa ZIP , odlučiti u skladu sa istim procesnim zakonom, odnosno pre primene ZIO, i to očekivanje se zasnivalo na objektivnim okolnostima – odredbama ZIP koje su predviđale izuzetn o kratke rokove za postupanje i odlučivanje suda i na tome da je njegova žalba podneta 11. marta 2011. godine, dakle šest meseci pre primene ZIO. Ovde se u suštini radi o neblagovremenom postupanju izvršnog suda čije štetne posledice ne sme da snosi podnosilac ustavne žalbe.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu IPV(I). 1361/11/2 I. 54614/10 od 30. januara 2012. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, i to pravo na pristup sudu, kao element prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud u ovom delu ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je u tački 2. izreke, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se štetne posledice povrede navedenog ustavnog prava mogu otkloniti jedino poništajem rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu IPV(I). 1361/11/2 I. 54614/10 od 30. januara 2012. godine i određivanjem da Prvi osnovni sud u Beogradu, primenom zakona koji je važio u momentu sticanja prava podnosioca na podnošenje žalbe, donese novu odluku o ovom pravnom leku, kao o prigovoru, podnetom protiv osporenog rešenja istog suda I. 54614/10 od 23. februara 2011. godine, ne prejudicirajući pri tome konačnu odluku izvršnog suda o blagovremenosti žalbe podnosioca ustavne žalbe kao izvršnog poverioca protiv navedenog rešenja.

6. S obzirom na to da će rešenje Prvog osnovnog suda I. 54614/10 od 23. februara 2011. godine biti predmet ponovnog razmatranja u postupku po prigovoru, ali i rešenje istog suda I. 54614/10 od 5. novembra 2010. godine (ako se utvrdi da je žalba protiv tog rešenja bila blagovremena), Ustavni sud smatra da je odlučivanje o ustavnoj žalbi u tom delu i u delu koji se odnosi na potraživanje naknade štete, za sada preuranjeno, zbog čega je ustavnu žalbu u tom delu odbacio, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Povreda prava na pristup sudu zbog retroaktivne primene procesnog zakona

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti