Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 16 godina. Međutim, odbio je zahtev za naknadu štete, jer je podnosilac značajno doprineo dužini trajanja postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milenka Jovanovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. septembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Milenka Jovanovića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 5655/99 (kasnije Prvim osnovnim sudom u Boegradu u predmetu P. 65103/10) i u postupku pred Okružnim sudom u Beogradu.

2. Odbija se zahtev podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne i materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milenko Jovanović iz Beograda je 25. decembra 2009. godine, preko punomoćnika Jovanke Jović Trifunović, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 5655/99 i u postupku pred Okružnim sudom u Beogradu.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da Drugi opštinski sud u Beogradu u predmetu P. 5655/99, po tužbi podnosioca protiv tužene Republike Srbije od 13. avgusta 1994. godine, nije doneo prvostepenu presudu kojom se okončava postupak koji traje 15 godina, a Okružni sud u Beogradu nije odlučio o predlogu podnosioca za donošenje dopunske odluke zbog propuštanja odlučivanja o predlogu podnosioca od 7. novembra 2005. godine. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku, da utvrdi pravo podnosioca na naknadu štete i da se odluka Ustavnog suda objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07 i 99/11 ) je po svojoj sadržini istovetna sa odredbom člana 170. Ustava, a stavom 2. istog člana je propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu i spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 65103/10 (ranije Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 5655/99), te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 13. avgusta 1994. godine podneo tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu, protiv tužene Republike Srbije radi naknade štete nastale protivpravnim lišavanjem slobode u iznosu od 600.000,00 dinara.

Prvo ročište održano je 27. oktobra 1994. godine, a podneskom datim na ročištu tužilac je predložio da sud odredi privremnu meru suspendovanja sa dužnosti predloženih lica. Na istom ročištu sud je službenim putem zatražio od Odeljenja javne bezbednosti Savski Venac dostavljanje izveštaja o privođenju tužioca 1. septembra 1993. godine koje je izvršeno oko 15,10 časova u tom odeljenju javne bezbednosti, uz napomenu da dostavi kompletne spise ili kompletnu informaciju u vezi privođenja i zadržavanja tužioca u odeljenju. Na sledećem ročištu od 1. decembra 1994. godine odbijen je predlog tužioca za donošenje presude zbog izostanka, kao i predlog za određivanje privremene mere i tužilac je upućen na službu pravne pomoći.

Podneskom od 2. decembra 1994. godine tužilac je izjavio žalbu na rešenje kojim se odbija predlog za donošenje presude zbog izostanka od 1. decembra 1994. godine, na dopis suda upućen Odeljenju javne bezbednosti Savski Venac od 27. oktobra 1994. godine i na rešenje kojim se odbija predlog za određivanje privremene mere od 27. oktobra 1994. godine.

Na ročištu od 27. novembra 1995. godine sud je doneo rešenje da postupak u ovoj pravnoj stvari miruje počev od 27. novembra 1995. godine, usled nedolaska uredno pozvanih stranaka, na koje rešenje je tužilac izjavio žalbu 8. decembra 1995. godine.

Odlučujući o žalbi tužioca, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 821/96 od 31. januara 1996. godine Drugom optšinskom sudu u Beogradu vratio spise predmeta P. 3641/94 na dopunu postupka. Iz obrazloženja ovog rešenja proizlazi da prvostepeni sud nije doneo formalno rešenje o odbijanju predloga za donošenje presude zbog izostanka, niti formalno rešenje o odbijanju predloga za izdavanje privremene mere, a kako je tužilac protiv navedenih odluka izjavio žalbe, to je drugostepeni sud vratio prvostepenom spise predmeta radi izrade odluka protiv kojih je dozvoljena posebna žalba i dostavljanja istih strankama, uz dostavu izjavljenih žalbi protivnoj stranci.

Podneskom od 27. maja 1996. godine tužilac je predložio da se postupak u parnci nastavi.

Drugi opštinski sud u Beogradu je, postupajući po nalogu iz rešenja drugostepenog suda Gž. 821/96 od 31. januara 1996. godine, doneo rešenje P. 3641/94 od 1. decembra 1994. godine kojim je u stavu prvom izreke odbio predlog tužioca za donošenje presude zbog izostanka, stavom drugim izreke odbijen je predlog tužioca da sud odredi privremenu meru da se suspenduju sa dužnosti radnici tužene i to: I.R, I.M, Đ.U, R.P, M.R. i S.G, a stavom trećim izreke odbijen je predlog tužioca da se usvoji privremena mera kojom bi se naložilo tužiocu da na ime sudskih troškova deponuje blagajnički zapis na koji se stavlja hipoteka u iznosu od 410,00 novih dinara.

Odlučujući o navedenoj žalbi Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 11769/96 od 19. decembra 1996. godine u stavu prvom odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3641/94 od 1. decembra 1994. godine, stavom drugim izreke uvažio je žalbu tužioca i ukinuo rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3641/94 od 27. novembra 1995. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na dalji postupak, te stavom trećim izreke odbacio je kao nedozvoljenu žalbu tužioca izjavljenu na rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3641/94 od 27. oktobra 1994. godine.

Na ročištu od 5. maja 1997. godine Drugi opštinski sud u Beogradu doneo je rešenje da postupak u ovoj pravnoj stvari miruje od 5. maja 1997. godine, s obzirom da se ni tužilac, ni tuženi, iako uredno pozvani, nisu pristupili zakazanom ročištu.

Drugi opštinski sud u Beogradu je doneo rešenje P. 3641/94 od 29. septembra 1997. godine kojim se tužba tužioca smatra povučenom.

Na ročištu od 13. februara 1998. godine tužilac je predložio da se njegova žalba od 14. oktobra 1997. godine ne tretira kao predlog za povraćaj u pređašnje stanje, te je predložio da se spisi predmeta dostave Okružnom sudu na odlučivanje i predložio je da sud donese presudu zbog izostanka. Rešenjem donetim na ročištu sud je odbio predlog tužioca za donošenje presude zbog izostanka.

Odlučujući o žalbi tužioca, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 1793/98 od 30. septembra 1998. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu vratio spise predmeta P. 3641/94, radi dopune postupka. Iz obrazloženja tog rešenja proizlazi da izvornici oba pobijana rešenja i to rešenja od 5. maja 1997. godine kojim je određeno da postupak u ovoj pravnoj stvari miruje od 5. maja 1997. godine i rešenja od 29. septembra 1997. godine kojim se tužba tužioca smatra povučenom, nisu potpisani od strane predsednika veća-sudije, u skladu sa članom 337. stav 2, u vezi sa članom 347. Zakona o parničnom postupku.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 10484/98 od 24. decembra 1998. godine uvažio žalbu tužioca i ukinuo rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3641/94 od 5. maja 1997. godine i P. 3641/94 od 29. septembra 197. godine i predmet vratio istom sudu na ponovni postupak. Iz obrazloženja drugostepenog rešenja proizlazi da je prvostepeni sud imao saznanje o adresi tužioca na radnom mestu, a da je dostava poziva za ročište zakazano za 5. maj 1997. godine tužiocu izvršena preko oglasne table prvotepenog suda, na kom ročištu je i doneto rešenje o mirovanju postupka, usled čega je prvostepeni sud načinio apsolutno bitnu povredu odredaba parničnog postupka, pa je samim tim moralo biti ukinuto i rešenje od 29. septembra 1997. godine o povlačenju tužbe po osnovu određenog mirovanja postupka.

Na ročištu od 31. maja 1999. godine, prvostepeni sud je doneo rešenje kojim se prekida postupak u ovoj pravnoj stvari na osnovu člana 2. Uredbe o izmeni Uredbe o primenjivanju Zakona o obligacionim odnosima za vreme ratnog stanja od 13. maja 1999. godine.

Podneskom od 21. marta 2005. godine tužilac je predložio da ga sud u potpunosti oslobodi od plaćanja sudskih troškova.

Dopisom Drugog opštinskog suda u Beogradu od 29. marta 2005. godine naloženo je tužiocu da se izjasni da li je podneskom od 21. marta 2005. godine tražio nastavak postupka, s obzirom da je postupak prekinut. Rešenjem Drugog opštinskog suda P. 5655/99 od 26. aprila 2005. godine tužiocu je vraćen na ispravku i dopunu podnesak od 21. marta 2005. godine da se izjasni da li se radi o predlogu za nastavak postupka, s obzirom da je postupak pravnosnažno prekinut rešenjem od 31. maja 1999. godine, te da ukoliko se radi o predlogu za nastavak postupka tužilac to i navede, pod pretnjom odbačaja.

Odlučujući o predlogu tužioca od 3. juna 2005. godine da sud donese presudu zbog propuštanja, Drugi opštinski sud je rešenjem P. 5655/99 od 7. juna 2005. godine odbio kao neosnovan predlog tužioca za donošenje presude zbog propuštanja.

Odlučujući o žalbi tužioca, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 9905/05 od 26. avgusta 2005. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 5655/99 od 7. juna 2005. godine.

Tužilac je podneskom od 7. novembra 2005. godine predložio da se izvrši dopuna rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 9905/05 od 26. avgusta 2005. godine zbog propuštanja drugostepenog suda da odluči o svim zahtevima žalbe tužioca od 30. juna 2005. godine i dopune žalbe od 1. jula 2005. godine.

Odlučujući o predlogu tužioca Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 9905/05 od 11. novembra 2009. godine odbio kao neosnovan predlog tužioca da se izvrši dopuna rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 9905/05 od 26. avgusta 2005. godine.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 65103/10 od 11. oktobra 2010. godine tužiocu je ponovo vraćen podnesak od 21. marta 2005. godine u kome je konačno postavljen tužbeni zahtev, sa nalogom da podnesak uredi, tako što će: tačno opredeliti vidove štete za koje potražuje naknadu i novčani iznos na ime te naknade za svaki vid štete, čime će tužbu učiniti razumljivom, a tužbeni zahtev izvršivim, pri tome vodeći računa o odredbi člana 200. Zakona o obligacionim odnosima koja propisuje vidove naknade nematerijalne štete kojima zakon pruža zaštitu; predložiti odnosno priložiti dokaze kojima se utvrđuju činjenice na kojima zasniva tužbeni zahtev, a uređeni podnesak dužan je da dostavi u roku od deset dana od dana prijema rešenja, pod pretnjom odbačaja tužbe.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 65103/10 od 14. februara 2011. godine odbačena je kao neuredna tužba tužioca u ovoj pravnoj stvari. Navedeno rešenje postalo je pravnosnažno 14. aprila 2011. godine, predmet je arhiviran.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, (6/80), 36/80, (43/82 i 72/82), 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) bilo je propisano : da u parničnom postupku sud odlučuje u granicama zahteva koji su stavljeni u postupku (član 2. stav 1.); da je s ud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da će sud s tranku koja se iz neznanja ne koristi pravima koja joj pripadaju po ovom zakonu upozoriti koje parnične radnje može preduzeti (član 11.); da stranke mogu preduzimati radnje u postupku lično ili preko punomoćnika, ali sud može pozvati stranku koja ima punomoćnika da se pred sudom lično izjasni o činjenicama koje treba utvrditi u parnici (član 89. stav 1.) ; da postupak miruje dok jedna stranka ne predloži da se postupak nastavi; da se ovakav predlog ne može staviti pre nego što proteknu tri meseca od dana kad je nastupilo mirovanje postupka; da ako ni jedna stranka u roku od četiri meseca od dana kad je nastupilo mirovanje postupka ne stavi predlog za nastavljanje postupka, smatra se da je tužba povučena (član 217. stav 2. i 3.); da će se kad tuženi ne dođe na pripremno ročište do njegovog zaključenja, ili na prvo ročište za glavnu raspravu ako pripremno ročište nije održano, ili ako dođe na ova ročišta ali neće da se upusti u raspravljanje ili se udalji sa ročišta a ne ospori tužbeni zahtev, doneti presuda kojom se usvaja tužbeni zahtev (presuda zbog izostanka), ako su ispunjeni sledeći uslovi - ako je tuženi bio uredno pozvan, ako tužilac predloži donošenje presude zbog izostanka , ako tuženi nije podneskom osporio tužbeni zahtev, a ko osnovanost tužbenog zahteva proizlazi iz činjenica navedenih u tužbi, ako činjenice na kojima se zasniva tužbeni zahtev nisu u protivnosti sa dokazima koje je sam tužilac podneo ili sa činjenicama koje su opštepoznate i a ko ne postoje opštepoznate okolnosti iz kojih proizlazi da su tuženog sprečili opravdani razlozi da dođe na ročište (član 332.); da sva rešenja koja se donose na ročištu objavljuje predsednik veća, da će se rešenje koje je na ročištu objavljeno dostaviti strankama u overenom prepisu samo ako je protiv tog rešenja dozvoljena posebna žalba, ili ako se na osnovu rešenja može odmah tražiti izvršenje, ili ako to zahteva upravljanje parnicom (član 343. st . 1. i 2.); da r ešenje mora biti obrazloženo ako se njime odbija predlog stranke ili ako se njime rešava o predlozima stranaka koji su među sobom u opreci, a može biti obrazloženo i u drugim slučajevima kad je to potrebno, da pi smeni sastav rešenja treba da sadrži uvek uvod i izreku, a obrazloženje samo ako po stavu 1. ovog člana rešenje mora biti obrazloženo (član 345.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04, 111/09 i 36/11) propisano je : da se tužba, protivtužba, odgovor na tužbu i pravni lekovi podnose u pismenom obliku ( podnesci), da podnesci moraju biti razumljivi i moraju sadržavati sve ono što je potrebno da bi se po njima moglo postupiti; da oni naročito treba da sadrže: označenje suda, ime i prezime, naziv firme, prebivalište ili boravište, odnosno sedište stranaka, njihovih zakonskih zastupnika i punomoćnika ako ih imaju, predmet spora, sadržinu izjave i potpis podnosioca, da ako izjava sadrži kakav zahtev, stranka je dužna da u podnesku navede činjenice na kojima zasniva zahtev, kao i dokaze kad je to potrebno (član 100.), da ako je podnesak nerazumljiv ili ne sadrži sve što je potrebno da bi se po njemu moglo postupiti, sud će stranci koja nema punomoćnika advokata vratiti podnesak radi ispravke, osim ako zakonom nije drugačije određeno, da će sud kad vrati podnesak stranci radi ispravke ili dopune odrediti rok za ponovno podnošenje podneska, da ako podnesak vezan za rok bude ispravljen, odnosno dopunjen i predat sudu u roku određenom za dopunu ili ispravku, smatraće se da je podnesen sudu onog dana kad je prvi put bio podnesen, da će se smatrati da je podnesak povučen ako ne bude vraćen sudu u određenom roku, a ako bude vraćen bez ispravke, odnosno dopune, odbaciće se, da ako podnesci ili prilozi nisu podneti u dovoljnom broju primeraka sud će ih umnožiti o trošku stranke koja je propustila obavezu, da se odredbe ovog člana ne primenjuju se ako stranka ima punomoćnika koji je advokat, a kad je podnesak, koji je u ime stranke podneo advokat, nerazumljiv ili ne sadrži sve što je potrebno da bi se po njemu moglo postupati, sud će ga odbaciti. (član 103.); da tužba mora da sadrži određeni zahtev u pogledu glavne stvari i sporednih traženja, činjenice na kojima tužilac zasniva zahtev, dokaze kojima se utvrđuju ove činjenice, vrednost predmeta spora, kao i druge podatke koje mora imati svaki podnesak ( shodno članu 100 .) (član 187. stav 1.).

Zakonom o sudovima ("Službeni glasnik RS", br. 46/91, 60/91, 18/92 i 71/92 ) bilo je propisano da je opštinski sud nadležan vrši poslove pravne pomoći (član 12. stav 1. tačka 4e).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu, a kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, do podnošenja ustavne žalbe trajao 15 godina i četiri meseca, a do donošenja prvostepenog rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu kojim se tužba tužioca odbacuje kao neuredna, parnični postupak ukupno je trajao 16 godina i sedam meseci.

Ustavni sud je, rukovodeći se svojom praksom, kao i praksom Evropskog suda za ljudska prava, konstatovao da navedena dužina trajanja parničnog postupka ukazuje da postupak nije okončan u okviru granica razumne dužine.

U skladu sa navedenim, Ustavni sud je ocenio da označeni prvostepeni i drugostepeni postupak nije bio složen.

Naime, pred prvostepenim sudom održano je samo pet ročišta. Na ročištu od 1. decembra1994. godine odbijeni su predlozi tužioca za donošenje presude zbog izostanka i određivanje privremene mere, a tužilac je upućen na službu pravne pomoći, a na ročištu od 27. novembra 1995. godine je doneto rešenje da postupak u ovoj pravnoj stvari miruje počev od 27. novembra 1995. godine. Zatim, je na ročištu od 5. maja 1997. godine prvostepeni sud doneo rešenje da postupak u ovoj pravnoj stvari miruje od 5. maja 1997. godine, a na ročištu od 13. februara 1998. godine odbijen je predlog tužioca za donošenje presude zbog izostanka i na ročištu od 31. maja 1999. godine prvostepeni sud je doneo rešenje o prekidu postupka u ovoj pravnoj stvari na osnovu člana 2. Uredbe o izmeni Uredbe o primenjivanju Zakona o obligacionim odnosima za vreme ratnog stanja od 13. maja 1999. godine.

Ustavni sud primećuje u ovom parničnom postupku, propuste prvostepenog suda koji se ogledaju u tome da sud na prvom ročištu održanom 1. decembra 1994. godine nije postupio u skladu sa odredbama člana 343. st. 1. i 2. Zakona o parničnom postupku i člana 345. istog zakona, odnosno nije doneo formalno rešenje o odbijanju predloga tužioca za donošenje presude zbog izostanka i rešenje o odbijanju predloga za izdavanje privremene mere, te je rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 821/96 od 31. januara 1996. godine naloženo prvostepenom sudu da izradi odluke protiv kojih je tužilac izjavio žalbu. Prvostepeni sud je postupajući po nalogu drugostepenog suda naknadno izradio rešenje P. 3641/94 od 1. decembra 1994. godine nakon godinu dana.

Pored toga, propust prvostepenog suda ogleda se i tome što je nakon ročišta od 1. decembra 1994. godine na kome je odbio napred navedene predloge tužioca, zakazao novo ročište za 27. novembar 1995. godine, na kome je doneo rešenje da postupak u ovoj pravnoj stvari miruje od 27. novembra 1995. godine, koje rešenje je Okružni sud u Beogradu rešenjem Gž. 11769/96 od 19. decembra 1996. godine ukinuo, jer je u konkretnom slučaju nije bilo mesta za zakazivanje novog ročišta, dok odluka o odbijanju predloga za donošenje presude zbog izostanka ne postane konačna.

Prema nalaženju Ustavnog suda, propust prvostepenog suda ogleda se i u tome što je nakon donošenja rešenja da postupak u ovoj pravnoj stvari miruje od 5. maja 1997. godine, doneo rešenje P. 3641/94 od 29. septembra 1997. godine kojim se tužba tužioca smatra povučenom, nakon čega je drugostepeni sud u postupku po žalbi rešenjem Gž. 1793/98 od 30. septembra 1998. godine ponovo vratio spise predmeta prvostepenom sudu, jer pobijana rešenja, i to rešenje kojim se tužba smatra povučenom od 29. septembra 1997. godine i rešenje kojim je određeno da postupak miruje od 5. maja 1997. godine nisu potpisana od strane predsednika veća-sudije. Nakon postupanja po nalogu Okružni sud je u postupku po žalbi rešenjem Gž. 10484/98 od 24. decembra 1998. godine, ukinuo rešenja prvostepenog suda od 5. maja 1997. godine i 29. septembra 1997. godine, jer je našao da, prvostepeni sud nije ni mogao doneti rešenje kojim postupak u ovoj pravnoj stvari miruje od 5. maja 1997. godine, s obzirom da je imao saznanje o adresi tužioca na radnom mestu, te da se dostava tužiocu nije mogla vršiti preko oglasne table suda, pa je samim tim ukinuo i rešenje kojim se tužba smatra povučenom od 29. septembra 1997. godine.

Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud nalazi da u konkretnom slučaju prvostepeni sud nije preduzeo sve radnje na koje je po zakonu bio obavezan kako bi se parnični postupak sproveo u razumnom roku.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi istakao i povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji se vodio pred Okružnim sudom po njegovom predlogu od 7. novembra 2005. godine kojim je tražio da se izvrši dopuna rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 9905/05 od 26. avgusta 2005. godine, zbog propuštanja drugostepenog suda da odluči o svim zahtevima žalbe tužioca od 30. juna 2005. godine i dopune žalbe od 1. jula 2005. godine. Drugostepeni sud je povodom predloga tužioca odlučio rešenjem Gž. 9905/05 od 11. novembra 2009. godine, odnosno nakon skoro četiri godine.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da je podnosilac, kao tužilac u parničnom postupku, u izvesnoj meri i sam doprineo produžavanju trajanja parničnog postupka. Naime, podnosilac je u toku trajanja parničnog postupka isticao predloge za donošenje presude zbog izostanka, odnosno kasnije presude zbog propuštanja. Kako za donošenje navedene presude nisu postojali zakonski uslovi, s obzirom na to da je tuženi osporio tužbeni zahtev tužioca, odnosno da se upustio u raspravljanje o tužbenom zahtevu, to je prvostepeni sud tužioca još na ročištu od 1. decembra 1994. godine uputio na službu pravne pomoći u skladu sa odredbom člana član 12. stav 1. tačka 4e Zakona o sudovima. Ustavni sud je utvrdio da je tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe pored toga što je upućen na službu pravne pomoći, imao i mogućnost da u ovom parničnom postupku bude zastupan od strane punomoćnika u skladu sa odredbom člana 89. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Pored toga, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe u parničnom postupku, od donošenja rešenja 31. maja 1999. godine kada je prekinut postupak u ovoj pravnoj stvari do 21. marta 2005. godine kada je predložio da ga sud oslobodi od plaćanja sudskih troškova, gotovo šest godina nije preduzimao nikakve radnje u postupku, odnosno u navedenom periodu nije predložio nastavak parničnog postupka.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je našao da su propusti prvostepenog i drugostepenog suda prevashodno doprineli ovako dugom trajanju parničnog postupka, ali je takođe našao i da je podnosilac ustavne žalbe u velikoj meri i sam doprineo ovako dugom trajanju parničnog postupka. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i praksi i kriterijumima Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku.

Navedeni parnični postupak ne može se svrstati u složene postupke , a kako je trajao više od šesnaest godina, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Odlučujući o zahtevu podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijlane štete, Ustavni sud je našao da je isti neosnovan. Imajući u vidu da je Ustavni sud utvrdio, da je podnosilac ustavne žalbe u velikoj meri doprineo trajanju parničnog postupka koji je okončan pravnosnažnim rešenjem o odbacivanju tužbe kao neuredne, te da povreda prava na suđenje u razumnom roku nije učinjena samo usled neažurnog postupanja prvostepenog i drugostepenog suda, već i doprinosa podnosioca, to je našao da nisu ispunjeni uslovi iz člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu.

U pogledu zahteva za podnosioca za naknadu materijalne štete, Ustavni sud ukazuje da iz odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu nesumnjivo proizilazi obaveza podnosioca da u svakom konkretnom slučaju dostavi dokaze da je pretrpeo štetu zbog postupanja suda, kao i da dostavi dokaze o visini štete i navede činjenice koje potkrepljuju te tvrdnje. Ustavni sud konstatuje da, u konkretnom slučaju, podnosilac ustavne žalbe nije dokaza o da je pretrpeo materijalnu štetu, zbog dugog trajanja parničnog postupka .

Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 4 2b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) i člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti