Povreda prava na pravično suđenje zbog kršenja načela zabrane reformatio in peius
Kratak pregled
Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje. Drugostepeni prekršajni sud je, odlučujući po žalbi okrivljenog, smanjio iznos dosuđenih troškova postupka, čime je prekršio načelo zabrane preinačenja na gore (reformatio in peius).
Tekst originalne odluke
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Jovan Ćirić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi I. S . iz Ćuprije, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. novembra 2019. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba I. S . i utvrđuje da je rešenjem Prekršajnog apelacionog suda – Odeljenje u Kragujevcu Prž. 1351/15 od 6. februara 2015. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.
2. Poništava se rešenje iz tačke 1. i određuje da Prekršajni apelacioni sud – Odeljenje u Kragujevcu donese novu odluku o žalbi I . S . izjavljenoj protiv rešenja Prekršajnog suda u Kragujevcu – Odeljenje u Rači Pr. 5604/12 od 10. oktobra 2014. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. I. S . iz Ćuprije podneo je Ustavnom sudu, 20. aprila 201 5. godine, preko punomoćnika M. K , advokata iz Ćuprije, ustavnu žalbu protiv rešenja Prekršajnog apelacionog suda – Odeljenje u Kragujevcu Prž. 1351/15 od 6. februara 2015. godine, zbog povrede načela i prava iz člana 21. st. 1, 2. i 3, člana 32. stav 1, člana 36. st. 1. i 2. i člana 58. Ustava Republike Srbije.
Osporenim rešenjem je odbijen zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova prekršajnog postupka, u delu koji se odnosi na sastavljanje i podnošenje podneska sa troškovima prekršajnog postupka, s obzirom na to da je prekršajni postupak protiv podnosioca obustavljen usled nastupanja apsolutne zastarelosti vođenja prekršajnog postupka, pa troškove koje je imao okrivljeni u tom slučaju snosi sud koji je postupak vodio.
Podnosilac smatra da su mu osporenim rešenjem povređena označena ustavna prava, pa kao razloge navodi:
- da su sudovi bili obavezni da podnosiocu kao okrivljenom nadoknade, pored ostalih, i troškove koje je imao prilikom angažovanja branioca za sastav i podnošenje podneska sa troškovima prekršajnog postupka, jer takav podnesak spada u „ostale podneske“ propisane tarifnim brojem 9. stav 2. u vezi tarifnog broja 9. st. 1. i 2. Advokatske tarife, pa su odbijanjem podnosiočevog zahteva povredili njegovo pravo na pravično suđenje i pravo na imovinu ;
- da je dosadašnjom praksom Vrhovnog kasacionog suda zauzet stav da troškovi za sastav i podnošenje podneska kojim se traži naknada troškova prekršajnog postupka takođe predstavljaju troškove prekršajnog postupka, o čemu je kao dokaz priložena presuda Vrhovnog kasacionog suda Przz. 28/12 od 23. novembra 2012. godine, zbog čega je odbijanjem podnosiočevog zahteva povređeno njegovo pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo ;
- da je drugostepeni sud svesno i tendenciozno svoju odluku doneo u obliku rešenja a ne presude, na šta je zakonom bio obavezan, kako bi onemogućio podnosiocu da kao okrivljeni podnese inicijativu Republičkom javnom tužiocu za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti, s obzirom na to da se takav zahtev može podići samo protiv presude, a ne i protiv rešenja, a Vrhovni kasacioni sud je takve zahteve uvek usvajao, o čemu je kao dokaz priložena prethodno navedena presuda, kao i presude istog suda Kzz. 743/14 i Kzz. 1225/14, čime je povređeno podnosiočevo pravo na pravično suđenje i pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo;
- da je isto veće istog drugostepenog suda, u istim činjeničnim i pravnim situacijama , čak i u odnosu na istog podnosioca kao okrivljenog, ovakve odluke donosio u obliku presude a ne rešenja, o čemu je kao dokaz priložena presuda Prekršajnog apelacionog suda - Odeljenje u Kragujevcu Prž. 19896/14 od 15. oktobra 2014. godine, čime mu je povređeno pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo;
- da je Prekršajni apelacioni sud – Odeljenje u Nišu, u istim pravnim i činjeničnim situacijama ukidao prvostepena prekršajna rešenja kojima nisu u troškove priznati i troškovi za sastav i podnošenje troškovnika kojima su traženi troškovi prekršajnog postupka, o čemu je kao dokaz priložio presudu Višeg prekršajnog suda – Odeljenje u Nišu Prž. 512/13 od 4. aprila 2013. godine, pa smatra da je i na taj način podnosilac doveden u nejednak pravni položaj sa drugim licima, čime mu je povređeno pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo;
- da je protiv osporenog prvostepenog rešenja žalbu izjavio jedino okrivljeni, pa je drugostepeni sud preinačenjem prvostepenog rešenja na gore u odnosu na okrivljenog i na prvostepeno rešenje , povredio princip zabrane reformatio in peius, odnosno zabranu preinačenja na gore, čime mu je povređeno pravo na pravično suđenje, pravo na pravno srestvo, kao i pravo na imovinu;
- da je drugostepeni sud propustio da u osporenom rešenju odgovori na bitne navode iz žalbe koju je okrivljeni izjavio protiv prvostepenog osporenog rešenja, odnosno uopšte nije preispitao osporeno rešenje, čime je povređeno pravo okrivljenog na obrazloženu sudsku odluku, kao sastavni deo pravo na pravično suđenje;
- da je navedenim postupanjem drugostepenog suda podnosilac kao okrivljeni doveden u nejednak pravni položaj u odnosu na druga lica, čime mu je povređeno pravo na pravično suđenje i pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo.
Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporeno drugostepeno rešenje i naloži drugostepenom sudu da donese novu odluku po žalbi koju je podnosilac izjavio protiv prvostepenog rešenja.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljki ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku, uvidom u osporena rešenja i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće:
Rešenjem Prekršajnog suda u Kragujevcu – Odeljenje u Rači Pr. 5604/12 od 13. juna 2014. godine prema okrivljenom, ovde podnosiocu ustavne žalbe, obustavljen je prekršajni postupak koji je protiv njega vođen zbog prekršaja iz člana 331. stav 1. tačka 75) Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima (davanje vozila na upravljanje licu koje nema vozačku dozvolu) , jer je nastupila apsolutna zastarelost za vođenje prekršajnog postupka, i rešeno da troškove postupka snosi sud koji je vodio postupak.
Okrivljeni je 3. jula 2014. godine podneo zahtev Prekršajnom sudu u Kragujevcu – Odeljenje u Rači za naknadu troškova prekršajnog postupka u iznosu od 38.250 dinara.
Osporenim rešenjem Prekršajnog suda u Kragujevcu - Odeljenje u Rači Pr. 5604/12 od 10. oktobra 2014. godine delimično je usvojen zahtev za naknadu troškova prekršajnog postupka u iznosu od 25.500 dinara, dok je zahtev u preostalom iznosu od 12.750 dinara odbijen kao neosnovan.
Rešavajući o žalbi branioca okrivljenog, Prekršajni apelacion i sud – Odeljenje u Kragujevcu je osporenim rešenjem Prž. 1351/15 od 6. februara 2015. godine preinač io rešenje Prekršajnog suda u Kragujevcu – Odeljenje u Rači Pr. 5604/12 od 10. oktobra 2014. godine, tako što je okrivljenom dosuđen iznos od 22.500 dinara kao naknada troškova prekršajnog postupka na ime angažovanja branioca. U obrazloženju ovog rešenja nisu navedeni razlozi zbog kojih je drugostepeni sud okrivljenom dosudio na ime tr oškova prekršajnog postupka manji iznos nego što je dosuđen prvostepenim rešenjem.
Priloženom presudom Vrhovnog kasacionog suda Przz. 28/12 od 23. novembra 2012. godine uvažen je zahtev za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca, ukinuta presuda Višeg prekršajnog suda – Odeljenje u NIšu Prž. 4446/12 od 29. marta 2012. godine i predmet vraćen istom sudu na ponovno odlučivanje, jer je sud ocenio da je prvostepeni prekršajni sud učinio bitne povrede odredba prekršajnog postupka time što je odbio zahtev branioca okrivljenog za naknadu troškova opredeljenih za sastav podneska sa zahtevom za naknadu troškova prekršajnog postupka.
Priloženom presudom Vrhovnog kasacionog suda Kzz. 743/14 od 2. oktobra 2014. godine usvojen je zahtev za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca, ukinuta pravosnažna rešenja Višeg suda u Jagodini K. 83/11 od 6. marta 2014. godine i Kv. 89/14 od 31. marta 2014. godine i predmet vraćen istom sudu na ponovno odlučivanje, jer je sud utvrdio da je prvostepeni sud učinio povredu odredaba krivičnog postupka time što nije priznao braniocu okrivljenog, između ostalog, troškove na ime sastavljanja podneska kojim je tražio troškove krivičnog postupka.
Priloženom presudom Vrhovnog kasacionog suda Kzz. 1225/14 od 16. decembra 2014. godine usvojen je zahtev za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca, ukinuto rešenje Prekršajnog suda u Paraćinu Pr. 566/12 od 10. juna 2014. godine i presuda Prekršajnog apelacionog suda u Beogradu – Odeljenje u Kragujevcu Prž. 19896/14 od 15. oktobra 2014. godine i predmet vraćen Prekršajnom sudu u Paraćinu na ponovno odlučivanje, jer je sud utvrdio da je prvostepeni prekršajni sud učinio bitnu povredu odredaba prekršajnog postupka time što je odbio kao neosnovan zahtev za naknadu troškova, između ostalog, za sastavljanje i podnošenje podneska kojim je tražio troškove prekršajnog postupka, s obzirom na to da takav podnesak spada u „ostale podneske“ propisane tarifnim brojem 9. stav 2. u vezi tarifnog broja 9. stav 1. tačka 2) u vezi člana 15. Advokatske tarife.
Priloženom presudom Višeg prekršajnog suda u Nišu Prž. 512/13 od 4. aprila 2013. godine uvažena je žalba okrivljenog, ukinuta rešenja Prekršajnog suda u Zaječaru – Odeljenje u Boru Pr. 236/11 od 14. novembra 2011. godine i Pr. 236/11 od 28. oktobra 2011. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje, jer je drugostepeni sud utvrdio da je prvostepeni sud osporenim rešenjima učinio bitnu povredu odredba prekršajnog postupka time što je odbio zahtev okrivljenog za naknadu troškova opredeljenih za sastav podneska kojim se traže troškovi prekršajnog postupka.
4. Odredbama člana 2 1. Ustava je, pored ostalog, utvrđeno: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki (stav 1.); da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (stav 2.); da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (stav 3.).
Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Odredbama člana 36. Ustava je utvrđeno: da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (stav 2.).
Odredbe člana 58. Ustava utvrđuju: da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.); da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.); da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (stav 3.); da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (stav 4.).
Članom 340. Zakona o prekršajima („Službeni glasnik RS“, broj 65/13), koji je u primeni od 1. marta 2014. godine, propisano je da će se prekršajni postupci započeti do dana početka primene ovog zakona okončati po odredbama Zakona o prekršajima ( „Službeni glasnik RS“, br. 101/05, 116/08 i 111/09).
Odredbom člana 88. Zakona o prekršajima („Službeni glasnik RS“, br. 101/05, 116/08 i 111/09 ), koji se primenjivao do 1. marta 2014. godine, bilo je propisano: da se presuda, ako je žalba izjavljena samo u korist okrivljenog, u delu koji se odnosi na izrečenu sankciju ne može izmeniti na njegovu štetu, niti se u ponovljenom postupku može doneti nepovoljnija presuda za okrivljenog.
Odredbom člana 130. Zakona, pored ostalog, bilo je propisano da su troškovi prekršajnog postupka izdaci učinjeni povodom prekršajnog postupka od njegovog pokretanja do završetka (stav 1.) , da su, pored ostalog, t roškovi prekršajnog postupka nagrada i nužni izdaci branioca (stav 2. tačka 7)), dok je odredbom člana 131. stav 2. ovog zakona propisano da troškove postupka za prekršaj za koji je postupak obustavljen snosi sud, odnosno organ uprave koji je postupak vodio.
Član 227. ovog zakona je propisivao da se, na postupak pred sudovima, koji nije propisan odredbama ovog zakona, shodno primenjuju odredbe Zakonika o krivičnom postupku, ako ovim ili drugim zakonom nije drukčije određeno.
Član 243. Zakona je propisivao: da će Viši prekršajni sud, odnosno prekršajni sud uvažiti žalbu i presudom preinačiti prvostepenu odluku kada utvrdi da su odlučne činjenice u prvostepenom postupku utvrđene i da s obzirom na utvrđeno činjenično stanje, treba doneti drugačiju odluku ili ako smatra da postoje takve povrede zakona koje se mogu otkloniti bez ukidanja prvostepene odluke, ili kad nađe da prilikom odmeravanja kazne odnosno izricanja zaštitne mere nisu uzete u obzir sve okolnosti koje utiču na pravilno odmeravanje kazne odnosno na zakonito izricanje zaštitne mere ili kad okolnosti koje su uzete u obzir nisu pravilno ocenjene (stav 1.); da će se prvostepena odluka preinačiti kad se utvrdi da je sud ili organ uprave koji je vodio prekršajni postupak, pogrešno ocenio isprave i dokaze koje nije sam izveo, a odluka je zasnovana na tim dokazima (stav 2.).
Odredbom člana 453. Zakonika o krivičnom postupku („ Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 i 55/ 14) propisana je zabrana preinačenja na štetu optuženog, i ona glasi: „Ako je izjavljena žalba samo u korist optuženog, presuda se ne sme izmeniti na njegovu štetu u pogledu pravne kvalifikacije krivičnog dela i krivične sankcije“.
Odredbom stava 1. tarifnog broja 9. Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata („Službeni glasnik RS“, broj 121/12) propisano je da u prekršajnom postupku, z a sastavljanje prekršajne prijave, akta i drugih podnesaka kojima se pokreće prekršajni postupak, kao i za sastavljanje pismene odbrane i ostalih obrazloženih podnesaka ili podnesaka koji sadrže činjenične navode u prekršajnom postupku ili u postupku privrednih prestupa, advokatu pripada nagrada prema vrsti postupka, i to u postupku koji se vodi pred prekršajnim sudom 850 poena, dok je stavom 2. ovog člana propisano da za sastavljanje ostalih podnesaka, advokatu pripada 50% nagrade iz stava 1. ovog tarifnog broja.
5. Ocenjujući osnovanost navoda podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje povredom principa zabrane preinačenja na gore , Ustavni sud je pošao od sadržine odredbe člana 32. stav 1. Ustava, kao i sadržine odredbe člana 88. Zakona o prekršajima, koji je primenjen u konkretnom slučaju.
Ustavni sud najpre ukazuje na to da je zabrana reformatio in peius pravno pravilo po kojem pravni lek koji je izjavljen samo u korist okrivljenog ne može prouzrokovati za njega nepovoljniju odluku suda, nego da taj pravni lek uopšte nije izjavio.
Ustanova reformatio in peius, odnosno zabrana preinačenja na gore, pruža pravnu sigurnost okrivljenom da pravnim lekom koji je izjavio ne može pogoršati svoj položaj. Time se omogućava sloboda ulaganja pravnog leka, a strahu da se može rešiti na štetu okrivljenog nema mesta, što je u skladu sa duhom našeg krivičnog postupka, prvenstveno imajući u vidu položaj okrivljenog u krivičnom postupku, što nalaž u principi pravne sigurnosti i pravičnosti. U našem kaznenom zakonodavstvu ova zabrana postoji u postupku po žalbi i u postupku po vanrednim pravnim lekovima. Kod nekih pravnih lekova se zakonodavac na tu zabranu izričito poziva, dok kod drugih na nju upućuje. Odredbom člana 453. ZKP izričito je propisano da se, ukoliko je žalba izjavljena samo u korist optuženog, presuda ne sme izmeniti na njegovu štetu u pogledu pravne kvalifikacije krivičnog dela i krivične sankcije. Očigledno je da takav slučaj uvek postoji kada se okrivljeni žalio na presudu a javni tužilac, odnosno privatni krivični tužilac nije izjavio žalbu. Ova zabrana je propisana radi zaštite okrivljenog od preinačenja prvostepene presude na njegovu štetu u pogledu pravne kvalifikacije krivičnog dela i krivične sankcije, ako je izjavljena žalba samo u njegovu korist. Ukoliko sud ne poštuje ovo načelo iz člana 453. ZKP, čini bitnu povredu odredaba krivičnog postupka, propisanu odredbom člana 438. stav 1. tačka 10) ZKP, na koju drugostepeni sud mora paziti po službenoj dužnosti, što znači i onda kada se stranka u žalbi na nju izričito nije pozivala. Iako se ovde radi o apsolutno bitnoj povredi odredaba krivičnog postupka, ona ne mora dovesti do ukidanja presude, nego se presuda može i preinačiti, na osnovu odredbe člana 455. stav 1. tačka 3) ZKP.
Najčešće povrede ove zabrane sudovi čine prilikom odlučivanja o krivičnoj sankciji, tako što izvršiocu krivičnog dela, bez žalbe tužilačke strane, izreknu strožiju kaznu, ili zamene jednu vrstu kazne drugom – strožijom, dodaju sporednu novčanu kaznu, odrede duži rok provere kod uslovne osude, povećaju iznos novčane kazne, dodatno izreknu meru bezbednosti i sl. Zabrana reformatio in peius odnosi se i na ponovno suđenje, nakon usvajanja žalbe okrivljenog i ukidanja prvobitne presude. To znači da u ponovnom postupku nije dopušteno izreći težu krivičnu sankciju okrivljenom od one koja mu je izrečena prethodno ukinutom prvostepenom presudom. Ova zabrana važi za sve redovne i vanredne pravne lekove, odnosno za žalbu na presudu prvostepenog suda (član 432. ZKP ), za žalbu na presudu drugostepenog suda (član 463. ZKP ), za žalbu na rešenje (član 465. ZKP ), kao i za vanredne pravne lekove – zahtev za ponavljanje krivičnog postupka (član 470. ZKP ) i zahtev za zaštitu zakonitosti (član 482. ZKP ).
Navedena zabrana preinačenja na gore propisana odredbama Zakonika o krivičnom postupku važi i u prekršajnom postupku kao kaznenom, i to kako na osnovu odredbe primenjenog Zakona o prekršajima (član 88. ZOP), tako i shodnom primenom Zakonika o krivičnom postupku (član 227. ZOP).
U konkretnom slučaju, nakon što je Prekršajni sud u Kragujevcu – Odeljenje u Rači 13. juna 2014. godine doneo rešenje Pr. 5604/12 kojim je prema okrivljenom, ovde podnosiocu ustavne žalbe, obustavljen prekršajni postupak koji je protiv njega vođen zbog prekršaja iz člana 331. stav 1. tačka 75) Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima , jer je nastupila apsolutna zastarelost za vođenje prekršajnog postupka, i rešeno da troškove postupka snosi sud koji je vodio postupak, isti sud je osporenim rešenjem Pr. 5604/12 od 10. oktobra 2014. godine delimično usvojio zahtev okrivljenog za naknadu troškova prekršajnog postupka u iznosu od 25.500 dinara, dok je zahtev u preostalom iznosu od 12.750 dinara odbijen kao neosnovan. Rešavajući o žalbi branioca okrivljenog, Prekršajni apelacioni sud – Odeljenje u Kragujevcu je osporenim rešenjem Prž. 1351/15 od 6. februara 2015. godine preinač io rešenje Prekršajnog suda u Kragujevcu – Odeljenje u Rači Pr. 5604/12 od 10. oktobra 2014. godine, tako što je okrivljenom dosudio iznos od 22.500 dinara kao naknadu troškova prekršajnog postupka na ime angažovanja branioca. Dakle, osporenim drugostepenim rešenjem okrivljenom su dosuđeni troškovi u manjem iznosu nego što su dosuđeni prvostepenim rešenjem. Pri tome, drugostepeni prekršajni sud nijednom rečju nije obrazložio zbog čega je troškove dosudio u manjem iznosu nego što su dosuđeni prvostepenim rešenjem o troškovima prekršajnog postupka.
Upoređujući osporena rešenja, Ustavni sud je konstatovao da se u oba rešenja radi o troškovima prekršajnog postupka koji su dosuđeni okrivljenom, nakon obustavljanja prekršajnog postupka koji je protiv njega vođen, ali su prvostepenim rešenjem okrivljenom dosuđeni troškovi u iznosu od 25.500,00 dinara, dok su mu drugostepenim rešenjem dosuđeni troškovi u iznosu od 22.500,00 dinara . Očigledno je da su troškovi dosuđeni u postupku po žalbi okrivljenog protiv prvostepenog rešenja manji za 3.000,00 dinara nego što je dosuđeno rešenjem protiv koga je žalba izjavljena. Pri tome, žalbu protiv prvostepenog rešenja je izjavio samo okrivljeni .
Ovde se, u konkretnom slučaju, po mišljenju Ustavnog suda, postavlja pitanje koje nije izričito regulisano niti odredbama Zakona o prekršajima, niti odredbama Zakonika o krivičnom postupku – da li se princip zabrane reformatio in peius odnosi i na odluku o troškovima postupka, odnosno na rešenje koje je u drugostepenom postupku doneto po žalbi na prvostepeno rešenje o troškovima prekršajnog postupka.
Prvo, Ustavni sud konstatuje da je protiv prvostepene odluke prekršajnog suda dozvoljena žalba u roku od osam dana, saglasno odredbama člana 228. primenjenog Zakona o prekršajima. Drugo, na ovu odluku žalbu mogu izjaviti okrivljeni i podnosilac zahteva, saglasno članu 229. ovog zakona. Odluka se može pobijati, između ostalog, i zbog odluke o prekršajnim sankcijama, oduzimanju imovinske koristi, troškovima prekršajnog postupka i imovinsko-pravnom zahtevu, kako je propisano odredbom člana 233. stav 1. tačka 4) Zakona. Opšti principi prekršajnog, kao i krivičnog postupka, odnose se na sve odluke koje se u ovim kaznenim postupcima donose, pa time i na odluku o troškovima postupka. Konačno, kako je jedan od osnovnih principa prekršajnog i krivičnog postupka zabrana preinačenja na gore, Ustavni sud je mišljenja da se ovaj princip iz člana 88. Zakona o prekršajima u potpunosti odnosi i na odluku o troškovima postupka, odnosno na posebno rešenje o troškovima prekršajnog postupka..
Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da se pri rešavanju o žalbi koju je samo okrivljeni izjavio protiv prvostepenog rešenja o troškovima prekršajnog postupka, okrivljeni ne može dovesti u u nepovoljniji položaj nego što je bio da žalbu nije izjavio. U protivnom, ne bi imao slobodu ulaganja pravnog leka, odnosno postojao bi strah kod okrivljenog da od drugostepenog suda zahteva preispitivanje prvostepenog rešenja kojim nije zadovoljan i kojim mogu biti bitno povređene odredbe prekršajnog postupka ili povređeno materijalno pravo, ili činjenično stanje može biti pogrešno ili nepotpuno utvrđeno a to je od uticaja na dosuđivanje troškova koje je okrivljeni imao u prekršajnom postupku.
Ustavni sud je imao u vidu da osporenim rešenjem podnosilac nije pretrpeo značajniju štetu, međutim kako se u konkretnom slučaju radi o povredi pravnog principa reformatio in peius, odnosno zabrani preinačenja na gore, Ustavni sud smatra da je povreda ovog načela takve težine i ozbiljnosti, odnosno da je od značaja za zaštitu Ustavom garantovanih ljudskih prava i građanskih sloboda, da opravdava razmatranje pred ovim sudom, bog čega je u ovoj pravnoj stvari pristupio meritornom odlučivanju.
S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da je osporenim drugostepenim rešenjem, kojim su okrivljenom dosuđeni troškovi prekršajnog postupka u iznosu manjem od iznosa dosuđenog prvostenim rešenjem, podnosilac doveden u nepovoljniji položaj nego što je bio pre izjavljivanja žalbe, čime je povređen princip zabrane preinačenja na gore, pa je Ustavni sud stoga utvrdio da je Prekršajni apelacioni sud – Odeljenje u Kragujevcu osporenim rešenjem Prž. 1351/15 od 6. februara 2015. godine povredio pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.
Na osnovu izloženog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.
6. Ispitujući postojanje pretpostavki za odlučivanje o ostalom delu ustavne žalbe kojima se ukazuje na nejednako postupanje prekršajnih sudova u identičnim činjeničnim i pravnim slučajevima, pa time i na povredu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje na to iz dostavljenih presuda proizlazi da je Vrhovni kasacioni sud ukinuo odluke Višeg prekršajnog suda – Odeljenje u Nišu, Višeg suda u Jagodini i Prekršajnog apelacionog suda u Beogradu i predmete vratio na ponovno odlučivanje, odnosno da se radi o presudama kojima navedeni postupci nisu pravosnažno okončani, zbog čega se ne mogu prihvatiti kao validni dokazi da su prekršajni sudovi u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosili drugačije (različite) odluke od odluke koja se osporava ustavnom žalbom, pa je Ustavni sud ocenio da podnosilac nije pružio dokaze kojima bi potkrepio svoju tvrdnju o uskraćivanju jednake zaštite prava.
Konačno, Ustavni sud je ocenio da u ustavnoj žalbi nema ustavnopravnih razloga za tvrdnje o povredi podnosiočevih prava iz člana 58. Ustava, jer se navedeni razlozi ne mogu dovesti u vezu sa sadržinom prava na mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava.
Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge za tvrdnju o povredi odredaba člana 21. Ustava, kojima se utvrđuje da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, jer podnosilac nije pružio dokaze da mu je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla razmatrati povreda načela zabrane diskriminacije.
Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je u preostalom delu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu, i odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.
7. Kako je u konkretnom slučaju, po nalaženju Ustavnog suda, očigledno došlo do proizvoljne primene merodavnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe, Sud je ocenio da su posledice učinjene povrede takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporenog rešenja Prekršajnog apelacionog suda – Odeljenje u Kragujevcu Prž. 1351/15 od 6. februara 2015. godine i određivanjem da Prekršajni apelacioni sud – Odeljenje u Kragujevcu donese novu odluku o žalbi koju je podnosiilac ustavne žalbe, kao okrivljeni u prekršajnom postupku , izjavio protiv rešenja Prekršajnog suda u Kragujevcu – Odeljenje u Rači Pr. 5604/12 od 10. oktobra 2014. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona, odlučio kao u tački 2. izreke.
8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1 . tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić, s.r.