Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je pokrenut 1999. godine i još uvek nije u potpunosti okončan. Sud nalaže hitno okončanje postupka i dosuđuje naknadu nematerijalne štete od 1.200 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Blagoja Stojiljkovića, iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. marta 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Blagoja Stojiljkovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu vodio u predmetu P1. 355/07 a sada pred Prvim osnovnom sudom u Beogradu u predmetu P1. 7159/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razuzmnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Blagoje Stojiljković iz Beograda podneo je Ustavnom sudu 25. decembra 2009. godine ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 355/07.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je predmetni spor radni spor koji je pokrenut još 11. oktobra 1999. godine i da i dalje nije okončan po svim tužbenim zahtevima, već je samo pravnosnažno odlučeno po jednom tužbenom zahtevu. Podnosilac detaljno navodi činjenično stanje vezano za osporeni postupak i ističe da radni spor zahteva hitno rešavanje.

Podnosilac ustavne žalbe zahteva i naknadu nematerijalne i materijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170 Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava uređuje zakonom.

Član 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11) sadrži odredbu koja je istovetna odredbi člana 170. Ustava a stavom 2. člana 82. Zakona propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku uvidom u spise predmeta ranije Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 355/07, a sada Prvog osnov nog suda u Beogradu P1. 7159/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom sporu:

Podnosilac ustavne žalbe je 11. oktobra 1999. godine podneo tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog Preduzeća "Prva iskra-holding" dd PIB inženjering iz Beograda, radi poništaja rešenja o odsustvu sa rada zaposlenih radno neangažovanih. U toku postupka je podneo dopunu tužbe kojom je tražio naknadu štete. Pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu ročišta za glavnu raspravu su održana 7. februara 2000. godine, 19. jula i 3. decembra 2001. godine, 15. oktobra, 25. decembra 2002. godine. Delimičnom presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P1 . 597/99 od 27. januara 2003. godine , u stavu prvom izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev, pa su poništena rešenja tuženog kao nezakonita; stavom drugim izreke tuženi je obavezan da tužiocu naknadi štetu na ime razlike zarade; stavom trećim izreke je odbijen tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da tužiocu naknadi štetu na ime neisplaćenog toplog obroka; stavom četiri izreke je odbijen tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da tužiocu naknadi štetu zbog profesionalnog nazadovanja; stavom petim izreke je odbijen tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da tužiocu isplati naknadu na ime izmakle dobiti zbog profesionalne neangažovanosti na poslovima preko poslovnih kooperanata u inostranstvu; stavom šestim izreke tužba je odbačena kao nedozvoljena u delu u kome je tužilac tražio dodelu ili dokup odgovarajućeg stan a od dvosobnog do odgovarajućeg; stavom sedmim izreke obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka; stavom osmim izreke odbijen je zahtev tuženog da se obaveže tužilac na isplatu troškova postupka. Dopunskom presudom P1 . 597/99 od 27. marta 2003. godine usvojen je tužbeni zahtev pa je obavezan tuženi da tužiocu plati deo parničnih troškova za troškove veštačenja, a odbijen je deo tužbenog zahteva za naknadu nematerijalne štete.

Okružni sud u Beogradu je 11. juna 2003. godine doneo rešenje Gž1. 1028/03 kojim je ukinuta delimična presuda P1.597/99 od 27. januara 2003. godine u stavu jedan, dva, sedam i osam izreke i dopunska presuda u stavu jedan izreke, i spisi predmeta su u tom delu vraćeni prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Okružni sud u Beogradu je 10. septembra 2003. godine doneo dopunsko rešenje Gž1. 1028/03 kojim je presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 597/99od 27. januara 2003. godine ukinuta u stavu četiri i pet izreke, a spisi predmeta u tom delu vraćeni prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Zatim su u ponovnom prvostepenom postupku ročišta održana 17. oktobra, 9. decembra 2003. godine, 19. januara, 10. maja i 24. juna 2004. godine. Delimičnom presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 103/04 od 24. juna 2004. godine usvojen je tužbeni zahtev pa su poništena rešenja tuženog kao nezakonita. Okružni sud u Beogradu je 28. decembra 2004. godine doneo presudu Gž1.3214/04 kojom je prvostepena presuda potvrđena. Protiv presude Okružnog suda u Beogradu tuženi je 21. februara 2005. godine izjavio reviziju, koja 30. maja 2005. godine rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P1 . 103/04 odbačena kao nedozvoljena. Okružni sud u Beogradu je 21. septembra 2005. godine doneo rešenje Gž . I 2465/05 kojim se odbija žalba tuženog kao neosnovana i potvrđuje rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu P1 . 103/04 od 30. maja 2005. godine. Naredna ročišta su održana 8. februara, 8. juna 2006. godine, 13. juna, 25. oktobra, 25. decembra 2007. godine. Delimičnom presudom P1 . 355/07 od 25. decembra 2007. godine , stavom prvim izreke je usvojen tužbeni zahtev i obavezan tuženi da isplati odgovarajuće iznose na ime razlike zarade, stavom drugim izreke obavezan je tuženi da na ime obračunate razlike zarade uplati socijalne doprinose nadležnom Fondu penzijskog i invalidskog osiguranja, a stavom trećim je odbijen tužbeni zahtev za isplatu naknade za topli obrok, kao neosnovan. Rešenje o ispravci navedene presude doneto je 14. februara 2008. godine. Okružni sud u Beogradu je 29. oktobra 2008. godine doneo rešenje kojim se Drugom opštinskom sudu u Beogradu vraća predmet P1 . 355/07, radi dopune postupka. Drugi opštinski sud u Beogradu je 10. februara 2009.godine doneo rešenje o ispravci presude P1 . 355/07 od 25. decembra 2007. godine. Okružni sud u Beogradu je 22. jula 2009. godine doneo presudu Gž . I 1805/09 kojom je stavom prvim potvrđena delimična presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P1 . 355/07 od 25. decembra 2007. godine u delu stava prvog izreke, stavom drugim ukinuta u preostalom delu stava prvog izreke i u stavu drugom izreke i u tom delu je predmet vraćen na ponovno suđ enje, a stavom trećim je navedena presuda ukinuta i tužba odbačena u delu tužbenog zahteva koji se tiče isplate nakade za topli obrok.

Posle podnošenja ustavne žalbe, utvrđeno je da su naredna ročišta održana 17. juna, 7. septembra, 25. oktobra, 29. decembra 2010. godine, te 21 marta 2011. godine, kada je zaključena glavna rasprava. Prvi osnovni sud u Beogradu je 19. aprila 2011. godine doneo rešenje kojim se otvara glavna rasprava zaključena dana 21. marta 2011. godine, a 24. maja 2011. godine rešenje P1. 7159/10 kojim se odbacuje tužba u delu u kome traži isplatu razlike zarade. Viši sud u Beogradu je dana 7. decembra 2011. godine doneo rešenje Gž1 1014/11 kojim se ukida rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 7 159/10 od 24. maja 2011. godine i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovni postupak.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe od značaja su sledeće odredbe Ustava i Zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 I 35/91 I „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.). Odredbom člana 434. ovog zakona predviđena je hitnost u rešavanju radnih sporova.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se prema članu 506. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11) primenjuje na konkretan postupak, propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da predmet spora svestrano pretrese, da se postupak na odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

Period ocene razumnosti dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet nerešen sedam godina, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u postupku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe sudu 11. oktobra 1999. godine.

Ocenjujući do sada sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, uvažavajući pri tome sudsku praksu i kriterijume ovog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Naime, postupak pred prvostepenim sudom po delu tužbenog zahteva je okončan posle pet godina od podnošenja tužbenog zahteva, dok o ostalom delu tužbenog zahteva još uvek nije odlučeno. Dakle, do dana podnošenja ustavne žalbe, pred prvostepenim sudom nije odlučeno o tužbenom zahtevu u celi ni ni posle deset godina od podnošenja tužbe.

Po oceni Suda, iako se radilo o predmetu određene složenosti, koji je zahtevao izvođenje velikog broja dokaza, ne prihvatljivo je da radni spor koji je po svojoj prirodi hitnog karaktera neopravdano dugo traje pred prvostepenim sudom i koji i dalje nije okončan u celosti.

Dakle, po oceni Ustavnog suda, nadležni sudovi u osporenom postupku nisu preduzimali sve zakonske mere da se navedeni postupak efikasno okonča i da se o tužbenom zahtevu odluči bez nepotrebnog odugovlačenja, posebno imajući u vidu da se radi o sporu iz radnog odnosa u kome se mora hitno postupati.

Po oceni Suda, predmet spora je bio od značaja za podnosioca ustavne žalbe imajući u vidu da se radilo o radnom sporu u kome je zahtevana i naknada štete, za podnosioca, značajnog novčanog iznosa.

Iz svega navedenog Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji se pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu vodio pod brojem P1. 355/07 te je na osnovu člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu zbog povrede navedenog ustavnog prava, a u tački 2. izreke kao način otklanjanja štetnih posledica zbog povrede navedenog ustavnog prava naložio nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak okončao u najkraćem roku.

5. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1200 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatom po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visine nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve značajne okolnosti a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu Ustavnog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

U vezi sa zahtevom za naknadu materijalne štete, Ustavni nalazi da je taj zahtev preuranjen imajući u vidu da predmetni parnični postupak nije okončan.

6. U vezi osporavanja prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud nalazi da ne postoje procesne pretpostavke za ocenu povrede prava na pravično suđenje u postupku koji još uvek nije okončan. Stoga je u tom delu ustavna žalba odbačena, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu , jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

7. Na osnovu izloženog, člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11) i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11 ), Ustavni sud je odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti