Odluka Ustavnog suda o povredi prava na slobodu i bezbednost

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na slobodu i bezbednost. Podnositeljka je lišena slobode na osnovu rešenja o pritvoru i poternice koje je prethodno ukinuo viši sud, a prvostepeni sud je propustio da blagovremeno povuče nalog.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2719/2010
13.10.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Jelice Milovanović iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 13. oktobra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Jelice Milovanović i utvrđuje se da je radnjama Prvog osnovnog suda u Beogradu u predmetu koji se vodi pod brojem K. 10453/10, podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na slobodu i bezbednost zajemčeno odredbom člana 27. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Jelice Milovanović izjavljena protiv radnji ovlašćenih službenih lica Ministarstva unutrašnjih poslova, zbog povrede prava na slobodu i bezbednost zajemčenog odredbom člana 27. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Jelica Milovanović iz Beograda, preko punomoćnika Slaviše R. Stanimirovića, advokata iz Beograda, podnela je 4. juna 2010. godine ustavnu žalbu „zbog nezakonitog i protivustavnog postupanja ovlašćenih službenih lica Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije i zbog nezakonitog i protivustavnog postupanja Prvog osnovnog suda u Beogradu – Ministarstva pravde Republike Srbije“, zbog povrede prava na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti, prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta, prava na slobodu i bezbednost, prava na postupanje s licem lišenim slobode i prava na rehabilitaciju i naknadu štete, zajemčenih odredbama čl. 23, 25, 27, 28. i 35. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno:
- da je protiv okrivljene, ovde podnositeljke ustavne žalbe, pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu pokrenut krivični postupak zbog krivičnog dela krađe u pokušaju;
- da je prvostepeni sud doneo rešenje K. 10453/2010 (Kv. 742/10) od 25. marta 2010. godine, kojim je protiv okrivljene određen pritvor i naredbu o izdavanju poternice, pošto okrivljenoj nije bilo moguće uručiti poziv i optužni predlog;
- da je branilac okrivljene 17. aprila 2010. godine protiv navedenog rešenja izjavio žalbu, a 20. aprila 2010. godine dopunu žalbe, u kojoj je ukazao da se okrivljena nalazila u Švajcarskoj, u istražnom pritvoru, a potom u zatvoru, o čemu je obavestio sud 25. juna 2009. godine, zbog čega smatra da se nemogućnost okrivljene da se vrati u Srbiju ne može smatrati bekstvom;
- da je određivanje pritvora protiv okrivljene preuranjeno, jer je prvostepeni sud morao najpre proveriti navode branioca okrivljene da li je ista u inostranstvu gde izdržava kaznu zatvora ili je van zemlje u cilju izbegavanja krivične odgovornosti, tim pre što je okrivljena već dala izjavu u toku istražnog postupka, što ima svog izabranog branioca, a posebno iz razloga što se protiv okrivljene vodi krivični postupak za lakše krivično delo;
- da prvostepeni sud nije imao zakonska ovlašćenja da naredi izdavanje poternice, s obzirom na to da se protiv okrivljene ne vodi krivični postupak zbog krivičnog dela za koje se može izreći kazna zatvora od tri godine ili teža kazna zatvora, te da ista nije bila u bekstvu, već se nalazila na izdržavanju kazne zatvora u Švajcarskoj;
- da je Viši sud u Beogradu rešenjem Kž. 19/10 od 27. aprila 2010. godine usvojio izjavljenu žalbu branioca, ukinuo prvostepeno rešenje K. 10453/2010 (Kv. 742/10) od 25. marta 2010. godine i predmet vratio sudu na ponovno odlučivanje;
- da je prvostepeni sud imao dovoljno vremena da donese novo rešenje, odnosno da obavesti nadležne organe MUP RS da je rešenje tog suda K. 10453/10 (Kv. 742/10) od 25. marta 2010. godine ukinuto, te da su stavljeni van snage poternica, mera lišavanja slobode i privođenja okrivljene u Okružni zatvor u Beogradu;
- da je podnositeljka ustavne žalbe po dolasku na beogradski aerodrom 6. maja 2010. godine lišena slobode gde je zadržana nekoliko sati, a potom je sprovedena u stanicu policije, gde joj je uručen primerak ukinutog rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu K. 10453/2010 (Kv. 742/10) od 25. marta 2010. godine, nakon čega je sprovedena u Okružni zatvor u Beogradu, gde je provela celu noć;
- da je Prvi osnovni sud u Beogradu 7. maja 2010. godine doneo novo rešenje K. 10453/10 (Kv. 2083/10) kojim prema okrivljenoj ukida pritvor i izdaje naredbu da se odmah pusti na slobodu;
- da je podnositeljka ustavne žalbe neosnovano lišena slobode, bez odluke suda, s obzirom na to da je rešenje o određivanju pritvora koje je istoj uručeno prilikom lišenja slobode bez pravne snage, jer je prethodno ukinuto odlukom Višeg suda u Beogradu;
- da je postupanjem državnih organa, psihičkim i fizičkim maltretiranjem, podnositeljki ustavne žalbe naneta ogromna materijalna i nematerijalna šteta, tako da ona ima pravo da u odgovarajućem postupku istu nadoknadi.

Podnositeljka ustavne žalbe je zahtevala da Ustavni sud usvoji njenu ustavnu žalbu, utvrdi da su joj povređena označena prava i prizna joj pravo na naknadu štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i odgovor zamenika v. f. predsednika Prvog osnovnog suda u Beogradu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:
Protiv okrivljene, ovde podnositeljke ustavne žalbe, pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu vodi se krivični postupak u predmetu K. 10453/10, a po optužnom predlogu Četvrtog opštinskog javnog tužilaštva u Beogradu Kt. 832/07 od 13. aprila 2009. godine kojim je okrivljenoj stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela krađe u pokušaju iz člana 203. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09).

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu K. 10453/10 Kv. 742/10 od 25. marta 2010. godine, u stavu prvom izreke, odlučujući o predlogu zamenika Prvog osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu o određivanju pritvora, određen je pritvor protiv okrivljene, koji joj se ima računati od dana i časa lišenja slobode i određeno je da po lišenju slobode okrivljenu treba sprovesti u Okružni zatvor u Beogradu. Pritvor je određen iz razloga predviđenog odredbom člana 436. stav 1. tačka 1) ZKP. U stavu drugom izreke navedenog rešenja, na osnovu člana 566. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 i 76/09) (u daljem tekstu: ZKP) protiv okrivljene je doneta naredba o izdavanju poternice i određeno je da će po tom rešenju i naredbi postupiti MUP RS, koji će nakon pronalaženja okrivljene Milovanović Jelice istu odmah lišiti slobode, uručiti joj primerak rešenja i sprovesti je u Okružni zatvor u Beogradu, a o svemu odmah obavestiti taj sud.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu Kž. 19/10 od 27. aprila 2010. godine usvojena je žalba branioca okrivljene izjavljena protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu K. 10453/10 Kv. 742/10 od 25. marta 2010. godine, koje je ukinuto i predmet je vraćen na ponovno odlučivanje prvostepenom sudu.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu K. 10453/10 Kv. 2083/10 od 7. maja 2010. godine, na osnovu odredbe člana 141. stav 3. ZKP, okrivljenoj je ukinut pritvor određen rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu K. 10453/10 Kv. 742/10 od 25. marta 2010. godine, koji joj se računa od 6. maja 2010. godine od 21,00 čas, kada je lišena slobode i određeno je da se okrivljena ima odmah pustiti na slobodu.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu podnositeljka ustavne žalbe ukazuje, utvrđeno je: da je ljudsko dostojanstvo neprikosnoveno i svi su dužni da ga poštuju i štite (član 23. stav 1.); da je fizički i psihički integritet nepovrediv i da niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, niti podvrgnut medicinskim ili naučnim ogledima bez svog slobodno datog pristanka (član 25.); da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost i da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom (član 27. stav 1.); da se prema licu lišenom slobode mora postupati čovečno i s uvažavanjem dostojanstva njegove ličnosti, kao i da je zabranjeno svako nasilje prema licu lišenom slobode i iznuđivanje iskaza (član 28.); da lice lišeno slobode bez odluke suda mora bez odlaganja, a najkasnije u roku od 48 časova, biti predato nadležnom sudu, u protivnom se pušta na slobodu (član 29. stav 2.); da ko je bez osnova ili nezakonito lišen slobode, pritvoren ili osuđen za kažnjivo delo ima pravo na rehabilitaciju, naknadu štete od Republike Srbije i druga prava utvrđena zakonom, kao i da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. st. 1. i 2.).

Odredbama člana 30. Ustava utvrđeno je: da lice za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo može biti pritvoreno samo na osnovu odluke suda, ako je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka (stav 1.); da, ako nije saslušano prilikom donošenja odluke o pritvoru ili ako odluka o pritvoru nije izvršena neposredno po donošenju, pritvoreno lice mora u roku od 48 časova od lišenja slobode da bude izvedeno pred nadležni sud, koji potom ponovo odlučuje o pritvoru (stav 2.); da se pismeno i obrazloženo rešenje suda o pritvoru uručuje pritvoreniku najkasnije 12 časova od pritvaranja i da odluku o žalbi na pritvor sud donosi i dostavlja pritvoreniku u roku od 48 časova (stav 3.).

Odredbama ZKP propisano je: da prvostepeni sudovi, u veću sastavljenom od trojice sudija, odlučuju o žalbama protiv rešenja istražnog sudije i drugih rešenja kad je to određeno ovim zakonikom, donose odluke u prvom stepenu van glavnog pretresa i stavljaju predloge u slučajevima predviđenim u ovom zakoniku ili u drugom zakonu (član 24. stav 6); da su mere koje se mogu preduzeti prema okrivljenom za obezbeđenje njegovog prisustva i za nesmetano vođenje krivičnog postupka poziv, dovođenje, zabrana napuštanja boravišta, jemstvo i pritvor, kao i da će se ove mere ukinuti i po službenoj dužnosti kad prestanu razlozi zbog kojih su preduzete, odnosno zameniće se drugom blažom merom kad za to nastupe uslovi (član 133. st. 1. i 3.); da se pritvor može odrediti samo odlukom suda pod uslovima propisanim u ovom zakoniku, ako je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka i ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom, kao i da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da trajanje pritvora svedu na najkraće neophodno vreme i da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru i da će se u toku celog postupka pritvor ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen (član 141.); da se izuzetno od stava 1. ovog člana odluka o određivanju pritvora može doneti bez saslušanja okrivljenog ako poziv za saslušanje nije mogao da mu bude uručen zbog nedostupnosti ili neprijavljivanja promene adrese ili ako postoji opasnost od odlaganja (član 142a stav 5.); da se pritvor određuje rešenjem nadležnog suda, da žalba protiv rešenja o pritvoru ne odlaže izvršenje, a ako je rešenje o određivanju pritvora doneto bez saslušanja okrivljenog, sud će u roku od 48 sati od časa lišenja slobode okrivljenog postupiti u skladu sa članom 142a st. 1. do 4. ovog zakonika (član 143. st. 1, 4. i 7.); da se posle predaje optužnice sudu do završetka glavnog pretresa, odluka o određivanju, produženju ili ukidanju pritvora donosi u skladu sa članom 142a ovog zakonika, kao i da je veće dužno da i bez predloga stranaka ispita da li još postoje razlozi za pritvor i da donese rešenje o produženju ili ukidanju pritvora, po isteku svakih trideset dana do stupanja optužnice na pravnu snagu, a po isteku svaka dva meseca nakon stupanja optužnice na pravnu snagu (član 146. st. 1. i 2.); da ovlašćena službena lica organa unutrašnjih poslova mogu neko lice lišiti slobode ako postoji ma koji razlog predviđen u članu 142. ovog zakonika za određivanje pritvora, ali su dužna da takvo lice bez odlaganja sprovedu nadležnom istražnom sudiji, osim u slučaju iz člana 229. ovog zakonika, a da će prilikom dovođenja, ovlašćeno službeno lice organa unutrašnjih poslova obavestiti istražnog sudiju o razlozima i o vremenu lišenja slobode (član 227. stav 1.); da lice lišeno slobode prema članu 227. stav 1, kao i osumnjičenog iz člana 226. st. 7. i 8, organ unutrašnjih poslova može izuzetno zadržati radi prikupljanja obaveštenja (član 226. stav 1) ili saslušavanja najduže 48 sati od časa lišenja slobode, odnosno odazivanja na poziv (član 229. stav 1.); da se, ako u ovom zakoniku nije drukčije određeno, podnošenjem žalbe na rešenje odlaže izvršenje rešenja protiv koga je izjavljena žalba (član 400.); da o žalbi protiv rešenja prvostepenog suda odlučuje drugostepeni sud u sednici veća ako ovim zakonom nije drugačije određeno, a da rešavajući o žalbi, sud može rešenjem odbaciti žalbu kao neblagovremenu ili kao nedozvoljenu, odbiti žalbu kao neosnovanu, ili uvažiti žalbu i rešenje preinačiti ili ukinuti, i po potrebi, predmet uputiti na ponovno odlučivanje (član 401. st. 1. i 3.); da kada sud, rešavajući po žalbi protiv rešenja kojim se o određuje, ukida ili produžava pritvor, rešenje ukine i predmet uputi na ponovno odlučivanje, dužan je da istovremeno odluči i o pritvoru (član 401. stav 4.); da će se u postupku za krivična dela za koja je kao glavna kazna propisana novčana kazna ili zatvor do pet godina, primenjivati odredbe čl. 434. do 448. ovog zakonika, a ukoliko u ovim odredbama nije nešto posebno propisano, primenjivaće se shodno ostale odredbe ovog zakonika (član 433.).

Odredbama člana 436. ZKP, kojima je regulisana mera pritvora u skraćenom postupku, propisano je: da se pritvor može odrediti, u cilju nesmetanog vođenja krivičnog postupka protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako se krije ili ako se ne može utvrditi njegova istovetnost ili ako postoje druge okolnosti koje očigledno ukazuju na opasnost od bekstva (stav 1. tačka 1)); da pre podnošenja optužnog predloga, pritvor može trajati samo onoliko koliko je potrebno da se sprovedu istražne radnje, ali ne duže od osam dana, a izuzetno do trideset dana ako se radi o krivičnom delu sa elementima nasilja, kao i da o žalbi protiv rešenja o pritvoru rešava veće (član 24. stav 6.) (stav 2.); da se u pogledu pritvora, od predaje optužnog predloga do izricanja prvostepene presude, primenjuju shodno odredbe člana 146. ovog zakonika, s tim što je veće dužno da svakih mesec dana ispita da li postoje razlozi za pritvor (stav 3.); da je, kad se okrivljeni nalazi u pritvoru, sud dužan da postupa sa naročitom hitnošću (stav 4.).

Odredbama člana 566. ZKP propisano je: da se izdavanje poternice može narediti kad se okrivljeni protiv koga je pokrenut krivični postupak zbog krivičnog dela za koje se goni po službenoj dužnosti i za koje se po zakonu može izreći kazna zatvora od tri godine ili teža kazna nalazi u bekstvu, a postoji naredba za njegovo dovođenje ili rešenje o određivanju pritvora (stav 1.); da izdavanje poternice naređuje sud pred kojim se vodi krivični postupak (stav 2.); da se naredba suda ili upravnika ustanove za izdavanje poternice dostavlja organima unutrašnjih poslova radi izvršenja (stav 4.). U članu 568. ZKP propisano je da je organ koji je naredio izdavanje poternice ili objave dužan da je odmah povuče kad se pronađe traženo lice ili predmet, ili kad nastupi zastarelost krivičnog gonjenja ili izvršenja kazne ili drugi razlozi zbog kojih poternica ili objava nije više potrebna.

Odredbom člana 10. stav 1. tačka 4) Zakona o policiji („Službeni glasnik RS, br. 101/05 i 63/09) propisano je da su policijski poslovi, u smislu tog zakona, između ostalih i otkrivanje i hvatanje izvršilaca krivičnih dela i prekršaja i drugih lica za kojima se traga i njihovo privođenje nadležnim organima.
Odredbom člana 203. stav 1. Krivičnog zakonika (u daljem tekstu: KZ) propisano je da će se ko tuđu pokretnu stvar oduzme drugom u nameri da njenim prisvajanjem sebi ili drugom pribavi protivpravnu imovinsku korist, kazniti novčanom kaznom ili zatvorom do tri godine (stav 1.) i da će se kazniti i za pokušaj dela iz stava 1. ovog člana (stav 2.).

5. Podnositeljka ustavne žalbe je istakla povredu prava na slobodu i bezbednost, navodeći isključivo odredbu člana 27. stav 1. Ustava, te je Ustavni sud odlučivao samo o povredi ustavnog prava zajemčenog tom odredbom Ustava. Podnositeljka ustavne žalbe istaknutu povredu označenog prava, u suštini, zasniva na tvrdnji da je ona lišena slobode 6. maja 2010. godine, na osnovu rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu K. 10453/2010 (Kv. 742/10) od 25. marta 2010. godine koje je ukinuto 27. aprila 2010. godine, a novo rešenje u međuvremenu nije doneto, te je stoga ona „neosnovano lišena slobode, bez odluke suda, s obzirom na to da je rešenje koje je istoj uručeno prilikom lišenja slobode bez pravne snage“. U ustavnoj žalbi nije posebno istaknuta povreda prava u vezi sa pritvorom, zajemčenih odredbama člana 30. Ustava.

U pogledu istaknute povrede prava na slobodu i bezbednost, Ustavni sud je i u ovoj odluci, kao i u ranijim odlukama (videti, pored ostalih: Odluku Už-1477/2009 od 13. maja 2010. godine), pošao od činjenice da je pravo na slobodu i bezbednost jedno od osnovnih ljudskih prava zajemčenih Ustavom i da fizička sloboda ima veliki značaj za pojedinca. Ustavni sud, prilikom donošenja odluke u ovom ustavnosudskom predmetu, konstatuje da je odredbom člana 27. stav 1. Ustava utvrđeno da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost i da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom, iz čega proizlazi da je neophodno kumulativno postojanje dva uslova da bi lišenje slobode bilo zakonito. Prvi, da lišenje slobode mora biti zasnovano na razlozima predviđenim zakonom i drugi, da se lice lišava slobode u skladu sa zakonom propisanim postupkom. O zakonitosti lišenja slobode odlučuje nadležni sud. Žalbeni sud je dužan da hitno odluči o zakonitosti lišenja slobode i da naredi puštanje lica na slobodu ukoliko je lišenje slobode bilo nezakonito. Osnovni cilj ovakve ustavne odredbe je da se spreči samovoljno i nezakonito lišenje slobode nekog lica.

U konkretnom slučaju je nesporno da je podnositeljka ustavne žalbe radnjama ovlašćenih službenih lica Ministarstva unutrašnjih poslova (u daljem tekstu: MUP) lišena slobode 6. maja 2010. godine, nakon čega je sprovedena u pritvor određen ukinutim rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu K. 10453/2010 (Kv. 742/10) od 25. marta 2010. godine. Sporno je da li to lišenje slobode podnositeljke ustavne žalbe ispunjava utvrđene uslove iz člana 27. stav 1. Ustava.

Ustavni sud najpre ukazuje na to da nije neophodno da svako lišenje slobode bude zasnovano na odluci suda, kako to pogrešno smatra podnositeljka ustavne žalbe, odnosno da nepostojanje odluke suda u takvoj situaciji ne čini nužno lišenje slobode neustavnim i nezakonitim (u ustavnoj žalbi se pogrešno koristi i termin „neosnovano“ lišenje slobode, iako se očigledno ne ukazuje na osnovanost, već na zakonitost lišenja slobode podnositeljke). Da do lišenja slobode može da dođe i bez odluke suda, proizlazi kako iz odredaba člana 29. Ustava, koji utvrđuje dopunska prava u slučaju takvog lišenja slobode, tako i iz odredbe člane 227. stav 1. ZKP. U ustavnoj žalbi se mešaju uslovi za lišenje slobode, utvrđeni odredbom člana 27. stav 1. Ustava, čija povreda se ističe i uslovi za pritvaranje, utvrđeni odredbom člana 30. stav 1, čija povreda nije istaknuta. Stoga je Ustavni sud ocenjivao da li su u konkretnom slučaju bili ispunjeni samo Ustavom utvrđeni uslovi za lišenje slobode podnositeljke ustavne žalbe, odnosno da li je to lišenje bilo iz razloga i u postupku predviđenim zakonom.

Ocenjujući postojanje prvog od navedenih uslova, Ustavni sud je utvrdio da su podnositeljku ustavne žalbe lišila slobode ovlašćena službena lica MUP, na osnovu naredbe o izdavanju poternice sadržane u stavu drugom izreke rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu K. 10453/2010 (Kv. 742/10) od 25. marta 2010. godine. Navedena naredba je, na osnovu člana 566. stav 4. ZKP, dostavljena organima unutrašnjih poslova radi izvršenja. Organi unutrašnjih poslova su odredbama člana 10. stav 1. tačka 4) Zakona o policiji, između ostalog, ovlašćeni da otkrivaju i hvataju lica za kojima se traga, te su upravo polazeći od takvog zakonskog ovlašćenja, a na osnovu dostavljene naredbe o izdavanju poternice lišili slobode podnositeljku ustavne žalbe. Prema oceni Ustavnog suda, imajući u vidu da je MUP postupao u okvirima svojih zakonskih ovlašćenja, a po poternici koja je bila izdata u skladu sa naredbom krivičnog suda, lišenje slobode podnositeljke ustavne žalbe, izvršeno od strane organa unutrašnjih poslova je bilo iz razloga predviđenih zakonom.

S druge strane, Ustavni sud nalazi osnovanim pitanje da li je lišenje slobode podnositeljke ustavne žalbe, u datom kontekstu, izvršeno u postupku predviđenom zakonom. Naime, podnositeljka ustavne žalbe je lišena slobode na osnovu naredbe o izdavanju poternice sadržane u stavu drugom izreke rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu K. 10453/2010 (Kv. 742/10) od 25. marta 2010. godine. Međutim, to rešenje je u celini ukinuto rešenjem Višeg suda u Beogradu Kž. 19/10 od 27. aprila 2010. godine, po žalbi branioca okrivljene i predmet je vraćen na ponovno odlučivanje prvostepenom sudu.

Ukidajuće drugostepeno rešenje je Prvom osnovnom sudu u Beogradu dostavljeno već narednog dana nakon dana donošenja - 28. aprila 2010. godine. Prema oceni Ustavnog suda, od dana ukidanja prvostepenog rešenja, i to u celini, ukinut je osnov za pritvaranje okrivljene, kao i naredba o izdavanju poternice, koja je bila osnov za lišenje slobode okrivljene. Ustavni sud posebno ukazuje na to da su uslovi za donošenje naredbe o izdavanju poternice propisani odredbom člana 566. stav 1. ZKP i jedan od tih uslova je postojanje rešenja o određivanju pritvora, tako da stavljanjem van snage tog rešenja „otpada“ i osnov za donošenje i postojanje navedene naredbe.

Nakon što su mu spisi predmeta sa ukidajućom drugostepenom odlukom vraćeni 28. aprila 2010. godine, Prvi osnovni sud u Beogradu nije ponovno odlučio o predlogu Prvog opštinskog javnog tužioca u Beogradu da se okrivljenoj odredi pritvor sve do 7. aprila 2010. godine, niti je odmah povukao naredbu za izdavanje poternice, s obzirom na to da je prestao da postoji jedan od uslova za donošenje naredbe o izdavanju poternice iz člana 566. stav 1. ZKP, odnosno da više nije postojalo rešenje o određivanju pritvora. Prvi osnovni sud u Beogradu je bio dužan da, saglasno odredbi člana 568. ZKP, odmah povuče naredbu za izdavanje poternice, što znači i da odmah o tome obavesti organe unutrašnjih poslova, što taj sud nije učinio.

Propusti Prvog osnovnog suda u Beogradu da ili odmah ponovno odluči o predlogu za određivanje pritvora protiv okrivljene ili da povuče već dostavljenu naredbu za izdavanje poternice doveli su do toga da je podnositeljka ustavne žalbe lišena slobode u postupku koji nije predviđen zakonom. Ovlašćena službena lica MUP su podnositeljku ustavne žalbe lišili slobode 6. aprila 2010. godine, iako u tom trenutku nije postojalo ni rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu K. 10453/2010 (Kv. 742/10) od 25. marta 2010. godine o određivanju pritvora, niti važeća naredba za izdavanje poternice po kojoj je ona lišena slobode, što osporeni postupak lišenja slobode čini nezakonitim.

Ustavni sud je utvrdio da pravo na slobodu i bezbednost podnositeljki ustavne žalbe nije povređeno osporenim radnjama činjenja ovlašćenih službenih lica MUP, koji su postupali u potpunosti u skladu sa svojim zakonskim ovlašćenjima u okviru raspoloživih saznanja, već isključivo radnjama nečinjenja, odnosno propustima Prvog osnovnog suda u Beogradu koje su posledično dovele do lišenja slobode podnositeljke.

Ustavni sud je, odlučujući u ovom predmetu, imao u vidu i Odluku Ustavnog suda Už-314/2007 od 23. aprila 2009. godine, u kojoj je zauzet stav da „donošenje rešenja o ukidanju prvostepenog rešenja o određivanju pritvora, ne znači da je određeni pritvor ukinut, već samo znači da će prvostepeni sud, u okviru svoje nadležnosti, ponovno odlučiti o uslovima za određivanje pritvora“, odnosno da je odluka o određivanju pritvora konstitutivna, te da pritvor kao mera za nesmetano vođenje krivičnog postupka traje sve do donošenja odluke suda o ukidanju pritvora. S tim u vezi, Ustavni sud je takođe imao u vidu i praksu Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu koji je izneo mišljenje da: „Kada je nalog za lišenje slobode kasnije poništen od strane višeg suda, to nije automatski retroaktivno uticalo na valjanost pritvora“ (videti, između ostalih, Bozano v. France, od 18. novembra 1986. godine, stav 55. i Douiyeb v. Holland, od 8. avgusta 1999. godine, st. 44. do 45.).

Međutim, u ovom ustavnosudskom predmetu, za razliku od predmeta Už-314/2007, pritvor kao mera nije ni nastao, odnosno podnositeljka ustavne žalbe fizički nije bila pritvorena po naknadno ukinutom rešenju o određivanju pritvora, te je Ustavni sud našao da ranije zauzeti stav nije primenjiv u konkretnom slučaju.

Ustavni sud je imao u vidu i tvrdnju podnositeljke ustavne žalbe da „prvostepeni sud nije imao zakonska ovlašćenja da naredi izdavanje poternice, s obzirom na to da se protiv okrivljene ne vodi krivični postupak zbog krivičnog dela za koje se može izreći kazna zatvora od tri godine ili teža kazna zatvora“, ali ove tvrdnje nije posebno razmatrao, imajući u vidu to da je rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu K. 10453/2010 (Kv. 742/10) od 25. marta 2010. godine bilo ukinuto, a Ustavni sud je već utvrdio povredu prava na slobodu i bezbednost.

Na osnovu iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je radnjama Prvog osnovnog suda u Beogradu podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na slobodu i bezbednost, zajemčeno odredbom člana 27. stav 1. Ustava i ustavnu žalbu je u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), odlučujući kao u tački 1. izreke.

S obzirom na to da je Ustavni sud utvrdio da su ovlašćena službena lica MUP postupala u skladu sa zakonom, Sud je utvrdio da tim osporenim radnjama podnositeljki ustavne žalbe nije povređeno označeno ustavno pravo i ustavnu žalbu je, u tom delu, odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 2. izreke.

6. U ustavnoj žalbi je istaknuta i povreda prava na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti, prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta i prava na postupanje s licem lišenim slobode, zajemčenih odredbama čl. 23, 25. i 28. Ustava. U odnosu na ove istaknute povrede, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljka ustavne žalbe nije dostavila nijedan dokaz kojim bi potkrepila svoje tvrdnje o povredi označenih prava, niti je ove tvrdnje uopšte obrazložila. Podnositeljka ustavne žalbe nije navela ni da je, zbog kako navodi „psihičkog i fizičkog maltretiranja“, podnela krivičnu prijavu ili pritužbu, niti je dostavila dokaz o tome.

Ustavni sud i u ovoj pravnoj stvari ukazuje da formalno pozivanje na povredu određenih Ustavom zajemčenih prava, bez navođenja razloga i dostavljanja dokaza ne čini samo po sebi ustavnu žalbu dozvoljenim pravnim sredstvom, te je našao da je ustavna žalba u ovom delu nedopuštena.

U odnosu na istaknutu povredu prava na rehabilitaciju i naknadu štete, zajemčenog odredbama člana 35. Ustava, Ustavni sud ukazuje na to da se osporene radnje ne mogu dovesti u vezu sa sadržinom označenog ustavnog prava i da do povrede tog prava eventualno može doći u postupku odlučivanja o rehabilitaciji i naknadi štete nekom licu, što nije predmet konkretnog krivičnog postupka. Stoga, Ustavni sud istaknutu povredu tog ustavnog prava ne može da dovede u vezu sa osporenim radnjama državnih organa, te je našao da je ustavna žalba i u ovom delu nedopuštena.

U odnosu na istaknuti zahtev za naknadu štete u skladu sa odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj zahtev u ovom trenutku preuranjen, jer će podnositeljka ustavne žalbe na osnovu ove odluke, kako je i sama navela u „odgovarajućem“ i zakonom predviđenom postupku steći mogućnost traži naknadu štete, u skladu sa odredbama Ustava i ZKP. Ustavni sud, stoga, o podnetom zahtevu nije posebno odlučivao.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je podnetu ustavnu žalbu, u ovim delovima, odbacio kao nedopuštenu, saglasno odredbi člana člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, kao u drugom delu tačke 2. izreke.

7. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. stav 1. tačka 9) i člana 46. stav 1. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Slični dokumenti

• Už 894/2010: Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe protiv rešenja o pritvoru
• Už 669/2008: Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe zbog produženja pritvora
• Už 3630/2011: Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe zbog produženja pritvora
• Už 4635/2010: Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog povrede prava u pritvorskom predmetu
• Už 143/2011: Povreda prava na slobodu i bezbednost zbog nezakonitog postupka određivanja pritvora