Odbijanje ustavne žalbe zbog pravilne primene propisa o dozvoljenosti revizije

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu, nalazeći da je Vrhovni sud Srbije ispravno odbacio reviziju kao nedozvoljenu. Za dozvoljenost revizije u imovinskopravnim sporovima merodavna je vrednost spora označena u tužbi, a naknadna izmena vrednosti tokom postupka nema uticaja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Snežane Budimirović iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 24. februara 2010. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Snežane Budimirović izjavljena protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 3327/07 od 13. decembra 2007. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

1. Snežana Budimirović iz Beograda, preko punomoćnika advokata Milutina Simića iz Beograda, podnela je Ustavnom sudu 29. februara 2008. godine ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 3327/07 od 13. decembra 2007. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnositeljka ustavne žalbe je navela da joj je ''osporenom odlukom povređeno pravo na pravično suđenje koje je svakome zajemčeno, Evropskom konvencijom o ljudskim pravima i Ustavom Republike Srbije''. Dalje je navela da je Vrhovni sud Srbije 13. decembra 2007. godine doneo rešenje Rev. 3327/07 kojim je odbacio kao nedozvoljenu reviziju tužilje izjavljenu protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 2696/07 od 28. februara 2007. godine, u kome je kao vrednost predmeta spora označio 50.000,00 dinara, iako je na ročištu od 30. novembra 2006. godine prvostepeni sud rešenjem konstatovao vrednost spora u iznosu od 501.000,00 dinara. Istakla je da je prema činjeničnom stanju u spisima predmeta revizija dozvoljena, kao i da ostaje kod svih onih razloga koje je istakla u svojoj reviziji od 3. maja 2007. godine.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Odredba člana 82. stava 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) po svojoj sadržini istovetna je odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Petog opštinskog suda u Beogradu P. 931/05 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Radmila Šantrić iz Beograda podnela je 12. februara 2002. godine, preko punomoćnika Olge Marković, advokata iz Beograda, Petom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene - ovde podnositeljke ustavne žalbe, kojom je tražila da sud usvoji njen tužbeni zahtev i poništi ugovor o doživotnom izdržavanju zaključen 14. maja 2001. godine između Vere Der, bivše iz Beograda, i tužene, overen pred Petim opštinskim sudom u Beogradu pod brojem III R-268/2001, koji je za predmet imao nepokretnost u vidu dvospratne kuće u beogradskom naselju Kumodraž, kao i da tužilji naknadi troškove postupka. Kao vrednost predmeta spora u tužbi je označena novčana suma od 50.000,00 dinara. Predmet je zaveden pod brojem P. 405/02.

Peti opštinski sud u Beogradu doneo je presudu P. 405/02 od 26. maja 2004. godine kojom je usvojen tužbeni zahtev tužilje i utvrđeno da je ništav ugovor o doživotnom izdržavanju zaključen između Vere Der, bivše iz Beograda, i tužene, ovde podnositeljke ustavne žalbe, od 14. maja 2001. godine, overen pred Petim opštinskim sudom u Beogradu pod brojem III R-268/2001, a tužena je obavezana da tužilji naknadi troškove postupka.

Postupajući po žalbi tužene - podnositeljke ustavne žalbe izjavljenoj protiv prvostepene presude, Okružni sud u Beogradu je dana 21. marta 2005. godine doneo rešenje Gž. 11869/04 kojim je ukinuo presudu Petog opštinskog suda u Beogradu P. 405/02 od 26. maja 2004. godine i predmet vratio tom sudu na ponovno odlučivanje.

Na ročištu za glavnu raspravu u ponovnom postupku, dana 30. novembra 2006. godine punomoćnik tužene je ukazao sudu da je vrednost predmeta spora isuviše nisko određena, te je tražio da Uprava prihoda opštine Voždovac izvrši procenu vrednosti predmeta spora po osnovu plaćenog poreza na promet. Potom je postupajući sud doneo rešenje kojim je konstatovao da je vrednost predmeta spora u ovoj pravnoj stvari 501.000,00 dinara.

Peti opštinski sud u Beogradu je 30. novembra 2006. godine doneo presudu P. 931/05 kojom je usvojio tužbeni zahtev tužilje Radmile Šantrić i utvrdio da je ništav ugovor o doživotnom izdržavanju zaključen između Vere Der, bivše iz Beograda, i tužene, od 14. maja 2001. godine, overen pred Petim opštinskim sudom u Beogradu pod brojem III R-268/2001, a tužena je obavezana da tužilji naknadi troškove postupka u iznosu od 2.050,00 dinara u roku od 15 dana pod pretnjom izvršenja.

Postupajući po žalbi tužene - podnositeljke ustavne žalbe izjavljenoj protiv prvostepene presude donete u ponovnom postupku, Okružni sud u Beogradu je dana 28. februara 2007. godine doneo presudu Gž. 2696/07 kojom je odbio žalbu tužene kao neosnovanu i potvrdio presudu Petog opštinskog suda u Beogradu P. 931/05 od 30. novembra 2006. godine.

Punomoćnik tužene je 9. maja 2007. godine izjavio reviziju protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 2696/07 od 28. februara 2007. godine, zbog povreda Zakona o parničnom postupku i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud Srbije je 14. juna 2007. godine doneo rešenje Rev. 1637/07, kojim je vratio spise P. 931/05 Petom opštinskom sudu u Beogradu, preko Okružnog suda u Beogradu, radi otklanjanja procesnih nedostataka. U obrazloženju rešenja navedeno je da je u tužbi označena vrednost spora na 50.000,00 dinara, a da je taj iznos precrtan olovkom i dopisan novi iznos od 501.000,00 dinara. Revizijski sud je dalje utvrdio da na zapisnicima nema konstatacije da je promenjena vrednost spora označena u tužbi, niti da je ista određena ili promenjena podnescima, kao i da je prvostepenom presudom u ponovljenom postupku određena taksa na tužbu i presudu u iznosu od 2.050,00 dinara, dok je tužena platila sudsku taksu na ime žalbe i ožalbene presude u iznosu od 3.600,00 dinara, zbog čega je naložio prvostepenom sudu da se izjasni: o kojoj vrednosti spora se radi, da li je sud primio tužbu sa ispravljenom vrednošću ili je to naknadno učinjeno, a ako jeste - ko je i sa čijim ovlašćenjem to učinio, na koju vrednost je obračunavana i naplaćivana sudska taksa na tužbu, presudu i žalbu.

Postupajući po rešenju Vrhovnog suda Srbije Rev. 1637/07 od 14. juna 2007. godine, prvostepeni sud je 28. novembra 2007. godine u svom dopisu istakao da se u predmetu radi o tužbi radi poništaja ugovora o doživotnom izdržavanju i da je vrednost spora iznos od 50.000,00 dinara kako je i označeno u tužbi, te da iznos od 501.000,00 dinara koji je dopisan olovkom iznad pomenute vrednosti, nije od strane suda određena vrednost spora. Dalje je naglašeno da je prvostepeni sud, prilikom obračunavanja i naplate sudske takse, istu naplaćivao imajući u vidu vrstu spora, te da taksa nije naplaćivana s obzirom na vrednost spora.

Vrhovni sud Srbije je 13. decembra 2007. godine doneo osporeno rešenje Rev. 3327/07 kojim je, kao nedozvoljenu, odbacio reviziju tužene izjavljenu protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 2696/07 od 28. februara 2007. godine, smatrajući da je ista izjavljena protiv presude protiv koje se po zakonu ne može podneti. Vrhovni sud je dalje naveo da posle smrti stranke koja je zaključila ugovor o doživotnom izdržavanju, sporovi u vezi ugovora o doživotnom izdržavanju između druge stranke i pravnih sledbenika stranke koja je umrla, ne predstavljaju sporove o izdržavanju, već imovinsko-pravne sporove, pa se u konkretnom slučaju dozvoljenost revizije ceni prema označenoj vrednosti predmeta spora u tužbi. Kako je vrednost predmeta u tužbi označena na iznos od 50.000,00 dinara, a revizija nije dozvoljena u imovinsko pravnim sporovima u kojima se tužbeni zahtev ne odnosi na potraživanje u novcu, predaju stvari, ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora koju je tužilac naveo u tužbi ne prelazi iznos od 300.000,00 dinara, to revizija u konkretnoj pravnoj stvari nije dozvoljena.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se ustavnom žalbom ukazuje je utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Odredbom člana 491. stav 4. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/04) propisano je da će se o reviziji izjavljenoj protiv pravnosnažne odluke drugostepenog suda, u postupku koji je pokrenut pre početka primene navedenog zakona, odlučivati po pravilima parničnog postupka koja su važila do stupanja na snagu navedenog Zakona.

Odredbama Zakona o parničnom postupku (''Službeni list SFRJ'', br. 4/77, 36/77, (6/80), (43/82 i 72/82), 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i ''Službeni list SRJ'', br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe pred Petim opštinskim sudom u Beogradu, bilo je propisano: da ako se tužbeni zahtev ne odnosi na novčani iznos, ali tužilac u tužbi navede da pristaje da umesto ispunjenja tog zahteva primi određeni novčani iznos, kao vrednost predmeta spora uzeće se taj iznos; da je u drugim slučajevima, kada se tužbeni zahtev ne odnosi na novčani iznos, merodavna vrednost predmeta spora koju je tužilac naznačio u tužbi; da ako je tužilac očigledno suviše visoko ili suviše nisko naznačio vrednost predmeta spora, tako da se postavlja pitanje stvarne nadležnosti, sastava suda ili prava na izjavljivanje revizije, sud će, najdocnije na pripremnom ročištu, a ako pripremno ročište nije održano onda na glavnoj raspravi pre početka raspravljanja o glavnoj stvari, brzo i na pogodan način proveriti tačnost označene vrednosti (član 40. st. 1, 2. i 3.); da protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu stranke mogu izjaviti reviziju u roku od 30 dana od dana dostavljanja prepisa presude; da revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, na predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi 300.000,00 novih dinara; da revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima u kojima se tužbeni zahtev ne odnosi na potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora koju je tužilac u tužbi naveo ne prelazi 300.000,00 novih dinara; da je izuzetno, i kada se radi o tužbenom zahtevu iz st. 2. i 3. ovog člana, revizija uvek dozvoljena u sporovima o izdržavanju, u sporovima o naknadi štete za izgubljeno izdržavanje usled smrti davaoca izdržavanja i zbog izgubljene zarade ili drugih prihoda na osnovu rada, i u imovinskim sporovima koji nastanu iz protivustavnih i protivzakonitih pojedinačnih akata i radnji kojima se pravna ili fizička lica zavisno od sedišta, odnosno prebivališta stavljaju u neravnopravan položaj na jedinstvenom jugoslovenskom tržištu ili na drugi način narušava jedinstvo jugoslovenskog tržišta, uključujući i sporove o naknadi štete, koje se tim prouzrokuju (član 382. st. 1, 2, 3. i 4.).

5. Ocenjujući osnovanost podnete ustavne žalbe sa stanovišta citiranih odredaba Ustava i zakona, Ustavni sud je ocenio da u parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe nije povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud smatra da spor o raskidu ugovora o doživotnom izdržavanju koji se vodi između pravnih sledbenika primaoca izdržavanja i davaoca izdržavanja, predstavlja imovinskopravni spor u kome je pravo na reviziju uslovljeno određenom vrednošću spora, a ne spor o izdržavanju u kome je, saglasno odredbi člana 382. stav 4. tačka 1) Zakona o parničnom postupku, revizija bila uvek dozvoljena, nezavisno od vrednosti predmeta spora. Imajući u vidu odredbe člana 382. stav 3. u vezi člana 40. st. 2. i 3. Zakona o parničnom postupku, Ustavni sud je ocenio da je za dozvoljenost revizije jedino merodavna vrednost predmeta spora označena u tužbi, odnosno pre početka raspravljanja o glavnoj stvari, a da izmena vrednosti spora u daljem toku parničnog postupka ne može proizvesti pravno dejstvo na mogućnost izjavljivanja revizije u konkretnom slučaju, pa je bez uticaja na pravo podnosioca ustavne žalbe, to što u osporenom rešenju ova činjenica nije cenjena. Ovaj stav Sud je već izrazio u svojoj Odluci Už-232/2008 (tačka 5, stav 2. obrazloženja) od 25. decembra 2008. godine.

Vrhovni sud Srbije je u postupku po blagovremeno izjavljenoj reviziji podnositeljke ustavne žalbe protiv drugostepene presude doneo osporeno rešenje Rev. 3327/07 od 13. decembra 2007. godine kojim je odbacio reviziju na osnovu člana 382. stav 3. tada važećeg Zakona o parničnom postupku i, prema obrazloženju osporenog rešenja, svoju odluku je zasnovao na činjenici da je vrednost predmeta spora koja je označena u tužbi od 12. februara 2002. godine u iznosu od 50.000,00 dinara, ispod vrednosti koja je merodavna za dozvoljenost revizije, a da se naznačeni iznos u toku parničnog postupka nije izmenio. Iz navedenog sledi da Vrhovni sud prilikom donošenja osporenog rešenja nije uzeo u obzir i činjenicu da je na ročištu 30. novembra 2006. godine vrednost predmeta spora rešenjem konstatovana na iznos od 501.000,00 dinara. Po oceni Ustavnog suda, označeni iznos vrednosti predmeta spora nije izraz stvarne vrednosti spora i pravilnog utvrđenja iste, već izraz samovoljnog opredeljenja suda, što ne može biti od značaja na pravo na izjavljivanje revizije.

Kako je u parničnom postupku koji je prethodio postupku po ustavnoj žalbi vođen spor između pravne sledbenice primaoca izdržavanja i davaoca izdržavanja, gde je vrednost predmeta spora u tužbi bila označena na iznos od 50.000,00 dinara, a kako izmena vrednosti predmeta spora u toku daljeg parničnog postupka nije podobna da proizvede pravno dejstvo na mogućnost podnošenja revizije, to činjenicu naknadnog utvrđenja vrednosti predmeta spora u konkretnom slučaju Ustavni sud nije smatrao merodavnom za odluku o predmetnoj ustavnoj žalbi.

6. Na osnovu izloženog, Ustavni sud je utvrdio da osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 3327/07 od 13. decembra 2007. godine, kojim je odbačena revizija kao nedozvoljena, nije povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje koje je garantovano odredbom člana 32. stav 1. Ustava, jer vrednost spora koja je označena u parničnom postupku pre početka raspravljanja o glavnoj stvari nije prelazila tada važećim Zakonom propisan iznos od 300.000,00 dinara, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu.

7. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić