Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko osam godina. Povreda je nastala zbog neefikasnog postupanja prvostepenog suda, dok su navodi o povredi prava na pravično suđenje odbijeni.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. O. i Z. O, oboje iz sela Z. kod U, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. juna 201 4. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. O. i Z. O. i utvrđuje da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Užicu u predmetu P. 819/02.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba M. O. i Z. O. izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Užicu P. 819/02 od 15. novembra 2007. godine, dopunske presude Opštinskog suda u Užicu P. 819/02 od 10. novembra 2008. godine, presude Okružnog suda u Užicu Gž. 82/09 od 28. januara 2009. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 892/10 od 27. oktobra 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. O. i Z. O, oboje iz sela Z. kod U, podneli su 19. januara 2011. godine, preko punomoćnika N . M, advokata iz U , Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda navedenih u tački 2. izreke, zbog povrede prava na pravično suđenje, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku navedenom u tački 1. izreke, zajemčenih odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosioci ustavne žalbe navode: da su u toku postupka ukazivali postupajućim sudovima da protivtužilac nije dostavio sudu original, već fotokopiju zapisnika o prodaji stana koja ne može biti dokaz, odnosno osnov sticanja predmetnog stana; da postupajući sudovi u svojim presudama nisu obrazložili da je navedeni zapisnik dostavljen u fotokopiji i da nije dostavljen original tog zapisnika; da fotokopija zapisnika o plaćanju stana nema pravnu snagu ugovora o prodaji u smislu člana 4. stav 4. Zakona o prometu nepokretnosti; da navedeni zapisnik ne može imati pravno dejstvo u odnosu na podnositeljku ustavne žalbe, jer se ona u njemu ne navodi, iako je ona zajednički vlasnik po osnovu bračne tekovine; da bez saglasnosti podnositeljke protivtužilac nije mogao steći deo stana čiji je ona vlasnik, te da je stoga "zapisnik o plaćanju stana", kao ugovor koga su priznali sudovi, apsolutno ništav. Imajući u vidu navedeno, podnosioci smatraju da im je osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje. Kako je osporeni postupak trajao osam godina, a prvostepena presuda je doneta tek nakon pet godina od pokretanja osporenog postupka, podnosioci tvrde da im je na taj način povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku. Podnosioci ustavne žalbe predlažu da se utvrde povrede označenih prava, kao i da se ponište osporene presude.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - US) je iste sadržine kao odredba člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Užicu P. 819/02 , na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Tužioci, ovde podnosioci ustavne žalbe, podneli su 22. jula 2002. godine Opštinskom sudu u Užicu tužbu protiv tuženog Ž.R. iz U, radi predaje državine i naknade štete. Tuženi je 23. februara 2004. godine Opštinskom sudu u Užicu podneo protivtužbu protiv tužilaca, radi utvrđenja.

U sprovedenom postupku pred prvostepenim sudom zakazana su ukupno 32 ročišta za glavnu raspravu, od kojih su 23 ročišta održana, a na kojima je sproveden dokazni postupak saslušanjem parničnih stranaka i 15 svedoka. Preostalih devet ročišta nije održano, i to dva zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a ostalih sedam bez krivice tužilaca. U periodima od 3. marta 2003. godine do 23. januara 2004. godine, zatim od 13. septembra 2004. godine do 29. marta 2005. godine, kao i u periodu od 29. marta 2005. godine do 30. novembra 2005. godine, nije održano nijedno ročište.

Osporenom presudom Opštinskog suda u Užicu P. 819/02 od 15. novembra 2007. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se tuženi obaveže da im na ime zakupnine plati 9.000,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom na mesečno opredeljene iznose zakupnine od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa do konačne isplate i da im na ime neisplaćenih komunalnih obaveza plati 1.626,30 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, kako je to bliže označeno u izreci, od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa do konačne isplate. Istom presudom usvojen je protivtužbeni zahtev, pa je utvrđeno da je tuženi-protivtužilac po osnovu ugovora o prodaji vlasnik predmetnog s tana, što su tužioci-protivtuženi dužni da priznaju i dozvole da se ovo pravo upiše u odgovarajuće knjige katastra nepokretnosti, te su tužioci- protivtuženi obavezani da tuženom-protivtužiocu naknade troškove spora, a njihov zahtev za naknadu troškova spora je odbijen kao neosnovan.

Rešenjem Opštinskog suda u Užicu P. 819/02 od 14. marta 2008 . godine ispravljena je presuda Opštinskog suda u Užicu P. 819/02 od 15. novembra 2007. godine .

Tužioci-protivtuženi su 2. aprila 2008. godine podneli prvostepenom sudu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Užicu P . 819/02 od 15. novembra 2007. godine .

Rešenjem Okružnog suda u Užicu Gž. 1182/08 od 13. avgusta 2008. godine prvostepenom sudu su vraćeni spisi radi otklanjanja procesnog nedostatka, budući da je u ime tužilje-protivtužene prvostepenu presudu primio i u njeno ime izjavio žalbu protiv te presude, kao i da je preduzimao druge procesne radnje u prvostepenom postupku, advokat koji nema uredno izdato punomoćje u spisima predmeta. Rešenjem Okružnog suda u Užicu Gž. 1722/08 od 8. oktobra 2008. godine ukinuto je rešenje Opštinskog suda u Užicu P. 819/02 od 14. marta 2008 . godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje, sa obrazloženjem da će u ponovnom postupku prvostepeni sud odlučiti dopunskom presudom o delu tužbenog zahteva tužilaca-protivtuženih koja nije uneta u izreku osporene prvostepene presude.

Osporenom dopunskom presudom Opštinskog suda u Užicu P. 819/02 od 10. novembra 2008 . godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca-protivtuženih kojim su tražili da se tuženi-protivtužilac obaveže da im preda u državinu, oslobođen od lica i stvari, predmetni stan bliže označen u izre ci te odluke.

Osporenom presudom Okružnog suda u Užicu Gž. 82/09 od 28. januara 2009. godine odbijene su kao neosnovane žalbe tužilaca-protivtuženih, a presuda Opštinskog suda u Užicu P. 819/02 od 15. novembra 2007. godine i dopunska presuda istog suda pod istim brojem od 10. novembra 2008. godine su potvrđen e. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno da se ž albama tužilaca-protivtuženih ističe da je zapisnik o plaćanju stana tuženi-protivtužilac priložio u kopiji i da je isti falsifikat, nastao zloupotrebom potpisa tužioca koji je verovatno dat na „blanko“ papiru ili na drugi način, zatim da ne postoji original navedenog pismena, te se ovom zapisniku ne može dati pravno dejstvo ugovora o prodaji nepokretnost i. Međutim, drugostepeni sud je našao da su navodi žalbe neosnovani, budući da je ocenom izvedenih dokaza u prvostepenom postupku nesumnjivo utvrđeno da su stranke usmeno ugovorile prodaju spornog stana, sa bitnim elementima koji su potom uneti u zapisnik o plaćanju stana, čija fotokopija je ostala kod tuženog-protivtužioca, i koji zapisnik ima sve elemente pisanog ugovora o prodaji nepokretnosti-stana .

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 892/10 od 27. oktobra 2010. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužilaca-protivtuženih izjavljena protiv presude Okružnog suda u Užicu Gž 82/09 od 28. januara 2009. godine. U obrazloženju revizijske presude je navedeno: da su prema utvrđenom činjeničnom stanju stranke bile dugogodišnji bliski saradnici - direktori organizacionih jedinica Preduzeća „P. p." iz U. i kućni prijatelji ; da je tužilac bio vlasnik spornog stana, pa je sa suprugom -tužiljom rešio da svoje stambeno pitanje reši kupovinom većeg stana u B, zbog čega je taj stan prodao tuženom za cenu od 27.600 DM, te je navedeni iznos tužilac primio, a tuženi je ušao u posed i uselio se u predmetni stan, o čemu postoji pismena forma ugovora „zapisnik o plaćanju cene" od 25. oktobra 1995. godine, koji sadrži sve elemente kupoprodajnog ugovora, potpise stranaka, predmet prodaje i cenu ; da je tužilac, izjašnjavajući se u krivičnom postupku koji je protiv njega vođen u predmetu K . 205/97, između ostalog , naveo da je bez stana i da sa porodicom živi kao podstanar, zato što je svoj stan morao da proda radi obezbeđenja sredstava za trajno rešenje svog stambenog pitanja kupovinom većeg odgovarajućeg stana u Užicu. Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, revizijski sud je zaključio da je pravilno nalaženje nižestepenih sudova da su u konkretnom slučaju bili ispunjeni uslovi iz člana 4. stav 4. Zakona o prometu nepokretnosti ("Službeni glasnik PC", br. 53/93 ... 53/95) za priznanje pravnog dejstva ugovora o prometu nepokretnosti - stana, zaključenog 25. oktobra 1995. godine, jer je zaključen u pisanoj formi „zapisnik o plaćanju cene", sadrži sve elemente kupoprodajnog ugovora, ugovorne strane, predmet kupoprodaje i cenu, pa kako je ugovor u celosti izvršen, a da predmet prodaje nije stvar čiji je promet zabranjen, tako zaključen ugovor proizvodi dejstvo punovažnog kupoprodajnog ugovora. Kako se revizijom ponavljaju žalbeni razlozi koji su bili predmet pravilne i potpune ocene drugostepenog suda, to je na osnovu člana 405. stav 2. ZPP, revizijski sud izostav io detaljnije obrazlaganje revizijskih navoda.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega .

Odredbama Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa ("Službeni list SFRJ", br. 6/80 i 36/90, "Službeni list SRJ", broj 29/96 i "Službeni glasnik RS", broj 115/05) je propisano : da se pravo svojine stiče po samom zakonu, na osnovu pravnog posla i nasleđivanjem, kao i odlukom državnog organa, na način i pod uslovima određenim zakonom (član 20.); da se na osnovu pravnog posla pravo svojine na nepokretnost stiče upisom u javnu knjigu ili na drugi odgovarajući način određen zakonom (član 33.).

Odredbama Zakona o prometu nepokretnosti ("Službeni glasnik SRS", br. 43/81, 24/85, 28/87, 6/89, 30/89 i 40/89 i "Službeni glasnik RS", br. 53/93, 67/93 i 48/94), koji je važio u vreme potpisivanja spornog zapisnika , bilo je propisano: da je promet nepokretnosti na kojima postoji pravo svojine slobodan, ako zakonom nije drukčije određeno (član 3. stav 1.); da se, pored ostalog, ugovor o prenosu prava na nepokretnosti između nosilaca prava svojine zaključuje u pismenom obliku, a potpisi ugovarača overavaju od strane suda, da ugovor koji nije sačinjen u smislu st. 1. i 2. ovog člana, ne proizvodi pravno dejstvo, kao i da sud može priznati pravno dejstvo ugovora o prenosu prava na nepokretnosti između nosilaca prava svojine ukoliko promet nije zabranjen, koji je zaključen u pismenom obliku, na kome potpisi ugovarača nisu overeni kod suda, pod uslovom da je ugovor ispunjen u celini ili pretežnim delom, da je nepokretnost stečena u granicama zakona, da je plaćen porez na promet, da nije povređeno pravo preče kupovine i da nije povređen drugi društveni interes (član 4. st. 2. do 4.).

5. U vezi navoda podnosilaca ustavne žalbe da im je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak trajno okončava, stav Ustavnog suda je da se u pogledu ocene razumne dužine trajanja sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan stupanja na snagu Ustava.

Ocenjujući osnovanost istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku u odnosu na parnični postupak koji je osporen , Ustavni sud je na osnovu prethodno iznetih činjenica i okolnosti utvrdio da je od podnošenja tužbe do donošenja revizijske presude kojom je ovaj postupak okončan proteklo nešto više od osam godina.

Navedeno trajanje postupka može izazvati sumnju da osporeni postupak nije okončan u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i značaja raspravljanog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na ovako dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe bilo relativno složenih činjeničnih pitanja. Naime, u pogledu činjenica koje su bile sporne među strankama, a od kojih je zavisila osnovanost tužbenog i protivtužbenog zahteva, sproveden je obiman dokazni postupak.

Ustavni sud je ocenio da podnosioci ustavne žalbe ni su doprine li trajanju postupka, imajući u vidu da su se on i i nj ihov punomoćnik uredno odazivali pozivima za ročišta za glavnu raspravu. Takođe, predmet spora je bio bez sumnje materijalno značajan za podnosi oce, imajući u vidu da se radilo, pored ostalog, i o utvrđivanju prava svojine na stanu.

Ustavni sud je ocenio da je osnovni razlog dugom vremenskom trajanju parničnog postupka nedelotvorno postupanje prvostepenog suda. Naime, prvostepena presuda je doneta tek nakon više od pet godina od podnošenja tužbe , da bi nakon donošenja ta presuda bila ispravljena rešenjem. Posle izjavljivanja žalbe protiv prvostepene presude, najpre su rešenjem drugostepenog suda vraćeni spisi prvostepenom sudu radi otklanjanja određenih procesnih nedostataka, da bi potom bilo ukinuto rešenje o ispravci, a zatim bila doneta i dopunska presuda, jer u izreci prvostepene presude nije uneta odluka o jednom od tužbenih zahteva tužilaca-protivtuženih. Dakle, otklanjanje određenih propusta prvostepenog suda je dovelo do zastoja postupka odlučivanja o žalbi izjavljenoj protiv te presude u periodu od oko skoro osam meseci od dana izjavljivanja žalbe. Pri tome, neefik asno i neažurno postupanje prvostepenog suda je došlo do izraž aja u ovom postupku i zbog činjenice da u periodu od skoro 11 meseci (od 3. marta 2003. do 23. januara 2004. godine), nije održano nijedno ročište, a zatim je u periodu od preko 14 meseci (od 13. septembra 2004. godine do 30. novembra 2005. godine) održano samo jedno ročište za glavnu raspravu , kao i zbog toga što dva ročišta nisu održana usled odsutnosti postupajućeg sudije. To znači da ja za nešto više od dve godine održano samo jedno ročište za glavnu raspravu pred prvostepenim sudom.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je u ovom delu usvojio ustavnu žalbu i, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, utvrdio da je podnosioc ima ustavne žalbe u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Užicu u predmetu P. 819/02 , povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je odlučio kao u tački 1. izreke.

Krećući se u granicama zahteva, a s obzirom na to da podnosioci nisu istak li zahtev za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da se pravično zadovoljenje podnosi laca ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, ostvari samim utvrđivanjem povrede prava na suđenje u razumnom roku.

6. Ispitujući navode i razloge ustavne žalbe koji se odnose na osporen e presud e, Ustavni sud konstatuje da podnosi oci ustavne žalbe svoje tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje najpre zasniva ju na tome da fotokopija zapisnika o plaćanju cene nema pravnu snagu ugovora o prodaji u smislu člana 4. stav 4. Zakona o prometu nepokretnosti.

Ustavni sud smatra da su postupajući sudovi da li dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada su oceni li da zapisnik o plaćanju cene proizvodi dejstvo punovažnog kupoprodajnog ugovora. Naime, cilj obligacionog odnosa koji se zasniva između učesnika u prometu nepokretnosti je sticanje stvarnog prava - prava svojine u smislu člana 20. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa. Iz odredbe člana 4. stav 4. Zakona o prometu nepokretnosti proizlazi da je za konvalidaciju potrebno da ugovor o prometu nepokretnosti bude ispunjen u celini ili u pretežnom delu. Kako je, u konkretnom slučaju, u celini isplaćena kupoprodajna cena predmetnog stana i kupac, tuženi-protivtužilac, je stupio u posed te nepokretnosti, Ustavni sud smatra da pismeno - zapisnik o plaćanju cene predstavlja saglasnost volja podnosioca ustavne žalbe, kao prodavca, i tuženog-protivtužioca, kao kupca, da sačine ugovor o prodaji predmetne nepokretnosti koji sadrži sve bitne elemente pismenog ugovora o kupoprodaji kome nedostaje forma, jer potpisi nisu overeni pred sudom, ali da su bili ispunjeni uslovi za konvalidaciju pismenog neoverenog ugovora, u smislu člana 4. stav 4. Zakona o prometu nepokretnosti.

Podnosioci ustavne žalbe svoje tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje zasniva ju i na tome da postupajući sudovi u svojim presudama nisu obraložili da je navedeni zapisnik dostavljen u fotokopiji i da nije dostavljen original tog zapisnika.

U vezi sa tim, Ustavni sud konstatuje da jedan od elemenata prava na pravično suđenje jeste i pravo na obrazloženu sudsku odluku i ono podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, čime se istovremeno daje garancija stran ci da je sud razmotrio njene navode i dokaze koje je istakla u postupku i da se takva odluka može ispitati po žalbi. Pri tome, ovakva obaveza ne znači da je sud dužan da u odluci navede detaljne odgovore na sva postavljena pitanja i iznete argumente. Mera u kojoj postoji obaveza davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i instancione nadležnosti suda koji odluku donosi. Treba istaći i praksu Evropskog suda za ljudska prava, prema kojoj pravo na pravično suđenje, garantovano članom 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda , obavezuje sudove da svoje odluke obrazlože, pri čemu ta obaveza ne podrazumeva da sud mora detaljno da odgovori na sve navode stranaka (videti: presud u Van de Hurk protiv Holandije, od 19. aprila 1994. godine), kao i da obim obaveze davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i uslovljen je okolnostima konkretnog slučaja (videti: presud u Garcia Ruiz protiv Španije, od 21. januara 1999. godine).

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud ukazuje da je drugostepeni sud u osporenoj presudi naveo, pored ostalog, da se žalbama tužilaca-protivtuženih ističe da je zapisnik o plaćanju stana tuženi-protivtužilac priložio u kopiji i da ne postoji original navedenog pismena, u kom smislu se ne može dati pravno dejstvo ugovora o prodaji nepokretnosti ovom zapisniku. Međutim, drugostepeni sud je našao da su ti navodi žalbe neosnovani, budući da je ocenom izvedenih dokaza u prvostepenom postupku nesumnjivo utvrđeno da su stranke usmeno ugovorile prodaju spornog stana, sa bitnim elementima koji su potom uneti u zapisnik o plaćanju stana, čija fotokopija je ostala kod tuženog-protivtužioca i koji zapisnik ima sve elemente pisanog ugovora o prodaji nepokretnosti-stana. Dakle, drugostepeni sud se osvrnuo na navedene žalbene navode, i po nalaženju Ustavnog suda dao ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje zašto fotokopija navedenog zapisnika ima pravno dejstvo ugovora o prometu nepokretnosti.

Ustavni sud nije cenio tvrdnju podnosilaca ustavne žalbe da predmetni zapisnik ne može imati pravno dejstvo u odnosu na podnositeljku ustavne žalbe jer bez njene saglasnosti protivtužilac nije mogao steći deo stana čiji je ona vlasnik, imajuću u vidu da ni u žalbi niti reviziji koju su tužioci izjavili podnositeljka ustavne žalbe nije ukazivala na to da je ona suvlasnik spornog stana po osnovu bračne tekovine i da je zapisnik potpisan bez njene saglasnosti , niti je to u prvostepenom postupku utvrđivan o.

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.