Odluka Ustavnog suda o odbijanju ustavne žalbe u vezi sa statusom ratnog vojnog invalida
Kratak pregled
Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda kojom je podnosiocu odbijen zahtev za priznavanje svojstva ratnog vojnog invalida. Utvrđeno je da odluka nije bila proizvoljna, jer podnosilac nije dostavio zakonom propisane pisane dokaze iz relevantnog perioda.
Tekst originalne odluke
Republika SrbijaUSTAVNI SUD
Už-2720/2012
16.04.2015.
Beograd
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. T . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. aprila 2015. godine, doneo je
O D L U K U
Odbija se kao neosnovana ustavna žalba D. T . izjavljena protiv presude Upravnog suda U. 13180/11 od 23. februara 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.
O b r a z l o ž e nj e
1. D. T . iz Beograda je, 3. aprila 2012. godine, preko punomoćnika M . S, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 13180/11 od 23. februara 2012. godine, zbog povrede načela i prava zajemčenih odredbama čl. 1, 3, 19, 21, 32. i 36. Ustava Republike Srbije.
Ustavnom žalbom se osporava presuda Upravnog suda kojom je pravnosnažno odbijen zahtev podnosioca za priznavanje svojstva ratnog vojnog invalida.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporeni akt, spise predmeta Upravnog suda U. 13180/11, spise predmeta Odeljenja za društvene delatnosti, informisanje i mesnu samoupravu gradske opštine Savski venac broj 580-2/2010 i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Podnosilac ustavne žalbe je 22. marta 2006. godine podneo zahtev prvostepenom organu uprave da mu se prizna svojstvo ratnog vojnog invalida, koji je odbijen kao neosnovan rešenjem tog organa broj 580-15/2006 od 8. juna 2006. godine. Rešenjem Sekretarijata za socijalnu i dečju zaštitu – Sektor za boračko-invalidsku zaštite gradske uprave broj 58.1-329/2006 od 8. avgusta 2006. godine potvrđeno je prvostepeno rešenje. Odlučujući o tužbi podnosioca izjavljenoj protiv navedenog konačnog upravnog akta, Okružni sud u Beogradu je doneo presudu U. 1820/06 od 8. decembra 2006. godine, kojom je tužba usvojena i poništeno navedeno drugostepeno rešenje.
Rešenjem drugostepenog organa broj 731.3-46/06 od 28. februara 2007. godine poništeno je prvostepeno rešenje od 8. juna 2006. godine. U ponovnom postupku prvostepeni organ je doneo rešenje broj 580-15/2007 od 5. septembra 2007. godine kojim je podnosiocu priznato svojstvo ratnog vojnog invalida VI grupa sa 60% vojnog invaliditeta. Rešenjem drugostepenog organa broj 582-577/07 od 30. novembra 2007. godine, po reviziji, poništeno je navedeno prvostepeno rešenje. Presudom Okružnog suda u Beogradu U. 16/08 od 11. aprila 2008. godine poništeno je navedeno drugostepeno rešenje. Rešenjem drugostepenog organa broj 731.3-8/2008 od 16. oktobra 2008. godine poništeno je prvostepeno rešenje od 5. septembra 2007. godine.
Rešenjem prvostepenog organa broj 580-476/2008 od 15. jula 2009. godine odbijen je predmetni zahtev podnosioca, ali je ovo rešenje poništeno po žalbi rešenjem drugostepenog organa broj 58.1-148/2009 od 19. avgusta 2009. godine. U ponovnom postupku prvostepeni organ je doneo rešenje broj 580-71/2009 od 12. oktobra 2009. godine kojim je ponovo odbijen zahtev podnosioca, ali je i ovo rešenje poništeno rešenjem drugostepenog organa broj 58.1-192/2009 od 4. januara 2010. godine.
Rešenjem Odeljenja za društvene delatnosti, informisanje i mesnu samoupravu gradske opštine Savski venac broj 580-2/2010 od 12. maja 2010. godine odbijen je zahtev podnosioca za priznavanje svojstva ratnog vojnog invalida. U obrazloženju ovog rešenja je, između ostalog, navedeno: da se izjava stranke i uverenje Komiteta ne smatraju pisanim dokaznim sredstvom, saglasno članu 77. Zakona o osnovnim pravima boraca, invalida i porodica palih boraca; da podnosilac nije prezentovao uverenje o okolnostima ranjavanja i povređivanja koje izdaje nadležna vojna jedinica ili vojna ustanova, jer se samo takvo uverenje, koje je izdato na zakonom propisan način, može smatrati pravno relevantnim u postupku ostvarivanja predmetnog prava, saglasno članu 81. navedenog Zakona; da je prvostepeni organ postupio po nalogu drugostepenog organa i zatražio podatke o ranjavanju i povređivanju podnosioca, ali da se u svom dopisu Uprava za logistiku J-4 Generalštaba Vojske Srbije, kao pravni sledbenik Novosadskog korpusa, izjasnila da ne raspolaže navedenim podacima; da podnosilac ne poseduje medicinsku dokumentaciju o lečenju iz spornog perioda, a da se potvrda zdravstvene ambulante D. od 23. februara 1992. godine ne može prihvatiti kao relevantna, između ostalog, jer je bez pečata i broja protokola i sadrži samo podatak da je podnosilac primljen sa povredama kičme i da ima bolove, ali da ne sadrži podatke o oštećenju organizma po osnovu kojih podnosilac traži utvrđivanje svojstva ratnog vojnog invalida; da su cenjeni navodi o lečenju podnosioca (V, "J . "), ali da je iz prikupljene dokumentacije utvrđeno da nema dokaza o lečenju podnosioca.
Rešenjem Sekretarijata za socijalnu i dečju zaštitu – Sektor za boračko-invalidsku zaštite gradske uprave Grada Beograda broj 58.1-66/2010 od 14. oktobra 2011. godine odbijena je žalba podnosioca izjavljena protiv prvostepenog rešenja. U obrazloženju ovog rešenja je, između ostalog, navedeno: da je prvostepeni organ pravilno utvrdio sve činjenice za donošenje rešenja u ovoj pravnoj stvari i pravilno primenio materijalno pravo, te je nakon ponovne ocene dokaza nesumnjivo utvrdio neosnovanost predmetnog zahteva; da Vojna pošta 9193 D, kojoj je podnosilac pripadao u vreme ranjavanja, nije bila u sastavu JNA; da podnosilac nije priložio uverenje o okolnostima ranjavanja i povređivanja, pa su izvedeni drugi dokazi koji su naknadno pribavljeni; da Uprava za logistiku, kao pravni sledbenik VP 5003 N. S, ne raspolaže podacima o povređivanju podnosioca; da kopija uverenja Ministarstva odbrane – Odeljenje D . od 25. marta 1992. godine ne može biti dokaz o učešću podnosioca u oružanim akcijama i ranjavanju, iz razloga što taj organ nije nadležan za izdavanje takvog uverenja, jer je Vojska Republike Srpska Krajina zvanično nastala 19. marta 1992. godine, odnosno posle ranjavanja koje je navedeno u uverenju, a osim toga da su takva uverenja izdavale vojne pošte u čijem sastavu je lice bilo učesnik oružanih akcija; da uverenja Komiteta od 15. juna 2000. godine nema svojstvo dokaza u ovom upravnom postupku jer je sačinjeno na osnovu izjave nekog lica, a što nije dokaz u smislu člana 77. stav 1. Zakona o osnovnim pravima boraca, invalida i porodica palih boraca; da je prvostepeni organ pravilno ocenio da izveštaj zdravstvene ambulante D . od 23. februara 1992. godine nije validan dokaz jer nije dat na propisanom obrascu, nema štambilj zdravstvene ustanove, broj pod kojim je uverenje izdato, broj protokola pod kojim je upisan prijem pacijenta i nije overen pečatom zdravstvene ustanove koja izdaje uverenje; da je presudom Okružnog suda u Beogradu U. 1820/06 od 8. decembra 2006. godine bilo naloženo da se oceni nalaz veštaka koji su obavili veštačenje po nalogu Opštinskog suda u Novom Sad u predmetu P. 2057/02, a u kome je navedeno da je podnosilac posle zbrinjavanja u D, upućen dalje u V, pa da je lečen na V .a. u Beogradu, te da je upućen na fizikalno lečenje u banju Junakovac u junu 1992. godine; da je prvostepeni organ, na osnovu dopisa V . a . u Beogradu utvrdio da nemaju dokaza o stacionarnom lečenju podnosioca u tom periodu, ali da je i sam podnosilac u svom podnesku od 13. novembra 2008. godine izjavio da se nije lečio u toj ustanovi; da je prvostepeni organ utvrdio, na osnovu dopisa Doma zdravlja A, RRC "J ." od 15. juna 2009. godine, da je podnosilac primljen na medicinsku rehabilitaciju u ambulantnim uslovima 10. septembra 1990. godine, a ne u martu 1992. godine, kako je to sam naveo i kako je navedeno u nalazu veštaka; da se, na osnovu ocene svih dokaza, utvrdilo da podnosilac ne poseduje medicinsku dokumentaciju o lečenju od posledica povrede zadobijene u februaru 1992. godine.
Osporenom presudom Upravnog suda U. 13180/11 od 23. februara 2012. godine odbijena je kao neosnovana tužba podnosioca podneta protiv konačnog upravnog akta. U obrazloženju osporene presude je, između ostalog, navedeno: da je podnosilac ranjen u svojstvu pripadnika Vojne pošte 9193 D. za koju je utvrđeno da nije bila u sastavu oružanih snaga SFRJ, te da se podnosiocu ne može priznati svojstvo ratnog vojnog invalida; da Uprava za logistiku, kao pravni sledbenik VP 5003 N. S, ne raspolaže podacima o povređivanju podnosioca; da kopija uverenja Ministarstva odbrane – Odeljenje D . od 25. marta 1992. godine ne može biti dokaz o učešću podnosioca u oružanim akcijama i ranjavanju, iz razloga što taj organ nije nadležan za izdavanje takvog uverenja, jer je Vojska Republike Srpska Krajina zvanično nastala 19. marta 1992. godine, odnosno posle ranjavanja koje je navedeno u uverenju; da ne postoji medicinska dokumentacija o lečenju koja potiče iz perioda dok su trajale te okolnosti, a najdocnije godinu dana od dana prestanka tih okolnosti, saglasno odredbama člana 77. Zakona o osnovnim pravima boraca, invalida i porodica palih boraca; da su neosnovani navodi podnosioca da organi uprave nisu postupili po primedbama iz presude Okružnog suda u Beogradu U. 1820/06 od 8. decembra 2006. godine.
4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da je Republika Srbija država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive, zasnovana na vlad avini prava i socijalnoj pravdi, načelima građanske demokratije, ljudskim i manjinskim pravima i slobodama i pripadnosti evropskim principima i vrednostima (član 1.); da je vladavina prava osnovna pretpostavka Ustava i počiva na neotuđivim ljudskim pravima i da se vladavina prava ostvaruje slobodnim i neposrednim izborima, ustavnim jemstvima ljudskih i manjinskih prava, podelom vlasti, nezavisnom sudskom vlašću i povinovanjem Ustavu i zakonu (član 3.); da jemstva neotuđivih ljudskih i manjinskih prava u Ustavu služe očuvanju ljudskog dostojanstva i ostvarenju pune slobode i jednakosti svakog pojedinca u pravednom, otvorenom i demokratskom društvu, zasnovanom na načelu vladavine prava (član 19.); da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 2. i 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).
Za odlučivanje o ustavnoj žalbi od značaja su i odredbe Zakona o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca („Službeni list SRJ“, br. 24/98, 29/98 i 25/2000 i „Službeni glasnik RS“, broj 101/05), kojima je propisano: da je b orac jugoslovenski državljanin koji je vršio vojne dužnosti ili druge dužnosti za vojne ciljeve ili za ciljeve državne bezbednosti u oružanim akcijama posle 17. avgusta 1990. godine za očuvanje suverenosti, nezavisnosti i teritorijalne celokupnosti Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (član 2. stav 1. tačka 5)); da je ratni vojni invalid jugoslovenski državljanin koji je zadobio ranu, povredu, ozledu ili bolest, pa je zbog toga nastupilo oštećenje njegovog organizma najmanje za 20%, vršeći vojne dužnosti ili druge dužnosti za vojne ciljeve u ratu ili u oružanoj akciji za očuvanje državne bezbednosti u miru, pod okolnostima iz člana 2. ovog zakona (član 3. tačka 1)); da se činjenica da je rana, povreda ili ozleda zadobijena pod okolnostima iz člana 2, člana 3. tač. 2. i 3. ovog zakona utvrđuje samo pisanim dokaznim sredstvima iz vremena kada je rana, povreda ili ozleda zadobijena (član 77. stav 1.); da se pisanim dokaznim sredstvom, u smislu stava 1. ovog člana, smatra i medicinska dokumentacija o lečenju koja potiče iz perioda dok su trajale te okolnosti, a najkasnije godinu dana od dana prestanka tih okolnosti (član 77. stav 3.).
5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da je iz dokaza koje je priložio uz zahtev za priznavanje svojstva ratnog vojnog invalida nesumnjivo mogla biti utvrđena činjenica da je ranjen pod okolnostima kojima je uslovljeno utvrđivanje svojstva ratnog vojnog invalida i da su mu osporenom presudom Upravnog suda, kojom je pravnosnažno odbijen njegov zahtev, povređena ustavna načela i prava na koje se poziva u ustavnoj žalbi.
Podnosilac u ustavnoj žalbi nije obrazložio u čemu se sastoji povreda svakog od načela i prava koji su označeni u ustavnoj žalbi. Iz sadržine ustavne žalbe se može zaključiti da podnosilac prevashodno ukazuje na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. U ustavnoj žalbi je navedeno i da je podnosilac diskriminisan po osnovu imovnog stanja i psihičkog ili fizičkog invaliditeta, kao i da mu je povređeno pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, jer je osporenom presudom Upravnog suda odlučeno na drugačiji način nego od strane Okružnog suda u Beogradu koji je prethodno odlučivao u upravnom sporu po tužbi podnosioca.
Ocenjujući osnovanost ovih navoda ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje, Ustavni sud, pre svega, naglašava da je njegova nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi ograničena na utvrđivanje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja povređeno ili uskraćeno ustavno pravo podnosioca. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise. Ustavni sud ukazuje da je izvan njegove nadležnosti da procenjuje pravilnost zaključaka sudova ili drugih organa u pogledu ocene dokaza, osim ukoliko je ova ocena očigledno proizvoljna, odnosno ako je primena zakona bila očigledno proizvoljna ili diskriminatorska.
Ustavni sud je, polazeći od sadržine rešenja organa uprave , utvrdio da se razlozi tih organa za odbijanje zahteva za priznavanje svojstva ratnog vojnog invalida prevashodno zasnivaju na utvrđenju da podnosilac ustavne žalbe svoje tvrdnje o ranjavanju nije učinio verovatnim, jer se dokazi koje je priložio ne mogu smatrati pisanim dokaznim sredstvom za utvrđivanje činjenice da je povreda zadobijena pod okolnostima iz člana 2, člana 3. tač. 2) i 3 ) Zakona o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca, u smislu odredbe člana 77. stav 1. navedenog Zakona, te da nedostaje medicinska dokumentacija o lečenju koja potiče iz perioda dok su trajale te okolnosti, a najkasnije godinu dana od dana prestanka tih okolnosti, kako je propisano članom 77. stav 3. tog Zakona.
Imajući u vidu navedene odredbe zakona i činjenice utvrđene u postupku koji je prethodio ustavnoj žalbi, Ustavni sud je našao da su ustavnopravno prihvatljivi navedeni razlozi upravnih organa za ocenu da podnosilac ustavne žalbe svoje tvrdnje o ranjavanju nije učinio verovatnim. Na drugačiju ocenu Suda ne mogu uticati navodi podnosioca ustavne žalbe da priloženo uverenje Ministarstva odbrane – Odeljenje D. od 25. marta 1992. godine predstavlja relevantan pismeni dokaz u smislu člana 77. stav 1. Zakona i da ne stoje navodi upravnih organa, niti Upravnog suda, da se isto ne može prihvatiti jer je izdato od organa koji nije bio nadležan za izdavanje takvog uverenja . Naime, bez obzira na sadržinu uverenja i nadležnost organa za njegovo izdavanje, činjenica da je rana, povreda ili ozleda zadobijena pod okolnostima iz člana 2. Zakona utvrđuje se na osnovu medicinske dokumentacije podnete u skladu sa zakonom. U sprovedenom upravnom postupku je utvrđeno da se medicinska dokumentacija koja je priložena, konkretno, izveštaj zdravstvene ambulante D. od 23. februara 1992. godine o prijemu podnosioca i ukazanoj pomoći, ne može smatrati medicinskom dokumentacijom o lečenju koja potiče iz perioda dok su trajale te okolnosti, a najkasnije godinu dana od dana prestanka tih okolnosti u smislu člana 77. stav 3. Zakona, a iz dokumentacije koja je naknadno pribavljena od strane nadležnih zdravstvenih ustanova proizlazi da ne postoje dokazi o lečenju podnosioca u navedenom periodu.
S obzirom na to da je Upravni sud ocenio pravilnom odluku tuženog upravnog organa, Ustavni sud nalazi da obrazloženje osporene presude u celini zadovoljava zahteve pravičnosti, bez obzira na ocenu tog suda da se podnosiocu ne može priznati svojstvo ratnog vojnog invalida, jer je ranjen u svojstvu pripadnika Vojne pošte 9193 D. za koju je utvrđeno da nije bila u sastavu oružanih snaga SFRJ . S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je u Odluci Už-4763/2010 od 18. jula 2013. godine istakao da vršenje dužnosti za vojne ciljeve ili za ciljeve državne bezbednosti u oružanim akcijama posle 17. avgusta 1990. godine za očuvanje suverenosti, nezavisnosti i teritorijalne celokupnosti SFRJ, nije uslovljeno pripadnošću Vojsci te države. Međutim, imajući u vidu da je odluka nadležnih uprav nih organa prevashodno zasnovana na oceni da priložena medicinska dokumentacija ne dokazuje da je podnosilac u relevantnom periodu lečen od posledica zadobijene povrede, Ustavni sud je našao da navedena ocena Upravnog suda o pripadnosti određenoj vojsci, u konkretnom slučaju, nije bila od uticaja na odluku o predmetnoj upravnoj stvari.
S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu u delu u kome je izjavljena zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u prvom delu izreke.
Ustavni sud je isti stav je zauzeo u svojoj Odluci Už-1915/2011 od 17. jula 2014. godine.
6. U vezi sa navodima o povredi načela zabrane diskriminacije, Ustavni sud konstatuje da se odredbama člana 21. Ustava ne jemči nijedno određeno ljudsko ili manjinsko pravo, odnosno sloboda, već se utvrđuju načela u skladu sa kojima se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode. Stoga je i povreda ovog načela akcesorne prirode, što znači da do nje može doći samo u vezi sa utvrđenom povredom ili uskraćivanjem nekog konkretnog prava ili slobode, što u konkretnom slučaju Ustavni sud nije utvrdio.
Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je osporenom presudom Upravnog suda povređeno i pravo na jednaku zaštitu prava, zajemčeno članom 36. stav 1. Ustava. Međutim, podnosilac ustavne žalbe nije dostavio dokaze da je Upravni sud u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneo različite odluke, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda prava zajemčenog članom 36. stav 1. Ustava. Naime, podnosilac povredu ovog prava vezuje samo za činjenicu da je presudom Okružnog suda u Beogradu, kojom je ocenjivana zakonitost ranije donetog konačnog upravnog akta u istoj upravnoj stvari, odlučeno na drugačiji način. Kako podnosilac ustavne žalbe nije dostavio dokaze da je Upravni sud u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosio različite odluke od odluke koje se osporava ustavnom žalbom, to je Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o uskraćivanju jednake zaštite prava podnosi ocu ustavne žalbe.
Na osnovu izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.
7. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić, s.r.