Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u sporu koji je trajao 21 godinu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete koji je trajao preko 21 godinu. Podnosiocu se dodeljuje naknada nematerijalne štete zbog prekomerne dužine trajanja postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko već e, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manoj lović Andrić, dr Olivera Vučić , Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. A. iz Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. septembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. A. i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 180/10 (inicijalno predmet P. 1517/91 ranijeg Opštinskog suda u Leskovcu) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. A. iz Leskovca je, 8. aprila 2013. godine, preko punomoćnika Z. S, advokata iz Leskovca, Ustavnom sudu izjavio ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , zajemčenog odredbom član a 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vo đen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 180/10 (inicijalno predmet P. 1517/91 ranijeg Opštinskog suda u Leskovcu).

U ustavnoj žalbi je navedeno da je podnosilac 6. maja 1991. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Leskovcu, radi naknade štete za izvedene građevinske radove na objektu tuženog J.M. iz T, te da je spor okončan tek posle više od 21 godine. Smatra da mu je zbog postupanja sudova, ovim nerazumno dugim trajanjem postupka, u sporu koji nije bio činjenično i pravno složen, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Podnosilac ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud usvoji žalbu, utvrdi povredu označenog Ustavom garantovanog prava i da mu odredi pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupk u, izvršio uvid u spise predmeta P. 180/10 Osnovnog suda u Leskovcu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, podneo je 6. maja 1991. godine Opštinskom sudu u Leskovcu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu radi naknade štete za izvedene građevinske radove, protiv tuženog J.M. iz T. Tužba je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P. 1517/91. U tužbi je navedeno da tuženi nije u celosti isplatio tužiocu dogovoreni novčani iznos za izvedene građevinske radove (po osnovnom ugovoru, kao i naknadno ugovorene radove) na njegovoj stambenoj zgradi u selu T.

Do donošenja presude Opštinskog suda P. 1517/91 od 5. novembra 1997. godine, kojom je delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca, Opštinski sud je zakazao 17, a održao samo tri ročišta za glavnu raspravu, na kojima je sprovedeno građevinsko veštačenje i pribavljena dva dopunska nalaza veštaka, te saslušan veštak. Glavni razlog za neodržavanje ročišta je bio izostanak uredne dostave poziva tuženom, koji je bio na radu u inostranstvu. Tužilac je njegovu adresu u inostranstvu dostavio 9. januara 1992. godine, tako da je Opštinski sud pozivao tuženog više puta diplomatsko-konzularnim putem ili je odlagao ročišta na neodređeno vreme po predlogu tužioca, a do obaveštenja tužioca kada će tuženi biti u zemlji na godišnjem odmoru. Takođe, tuženi je i dva puta, kada je dostava poziva uspešno izvršena, tražio odlaganje ročišta sa čime se i tužilac saglašavao. Krivicom tužioca nisu održana dva ročišta od ukupno 14. Razlog je bio izostanak njegovog punomoćnika, bez čijeg prisustva tužilac nije hteo da raspravlja, kao i odlaganje ročišta na zahtev punomoćnika tužioca radi ostavljanja naknadnog roka za preciziranje tužbenog zahteva. U ovom delu postupka, tužilac je nakon više od četiri godine od podnošenja tužbe predložio da se tuženom postavi privremeni zastupnik, pa je rešenjem Opštinskog suda P. 1517/91 od 26. septembra 1995. godine usvojen njegov predlog, a u "Službenom glasniku Republike Srbije", broj 41/95 od 19. oktobra 1995. godine objavljen je oglas o postavljanju privremenog zastupnika tuženom koji je na radu u inostranstvu. Tužilac je pored naknade štete za izvedene građevinske radove, tražio i iznos od 2.500,00 dinara na ime zadržane mešalice, a precizirao je tužbeni zahtev 23. oktobra 1997. godine, nakon dopune nalaza i mišljenja veštaka. Obe parnične stranke, nezadovoljne prvostepenom presudom, izjavile su žalbe. Okružni sud u Leskovcu je rešenjem Gž. 33/98 od 9. januara 1998. godine ukinuo navedenu prvostepenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje. Drugostepeni sud je dao nalog prvostepenom sudu da izvede dokaz saslušanjem stranka, uz ukazivanje da u postupku nije utvrđena odlučna činjenica u kom procentu je ostala neizvršena obaveza tuženog prema tužiocu, te da li je kod tuženog ostala mešalica.

U ponovnom postupku, predmet je dobio novi broj P. 136/98, a do donošenja presude Opštinskog suda P. 136/98 od 15. decembra 2000. godine, kojom je delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca, bilo je zakazano šest ročišta za glavnu raspravu. Održana su tri ročišta, na kojima su saslušani tužilac i tuženi u svojstvu parnične stranke i jedan svedok, te pribavljen dopunski nalaz veštaka i saslušan veštak. Ponovo je razlog za neodržavanje preostala tri ročišta bila neuredna dostava poziva tuženom, upućenih diplomatsko - konzularnim putem. Protiv navedene presude tuženi je izjavio žalbu 5. februara 2001. godine.

Rešenjem Okružnog suda u Leskovcu Gž. 389/01 od 12. septembra 2001. godine ukinuta je presuda Opštinskog suda u Leskovcu P. 136/98 od 15. decembra 2000. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje, ali drugom veću. Naime, ostale su neutvrđene odlučne činjenice na koje je ukazano i prethodnim rešenjem drugostepenog suda, jer prvostepeni sud nije u potpunosti postupio po nalozima iz prethodnog drugostepenog rešenja. Spisi predmeta su vraćeni prvostepenom sudu 3. oktobra 2001.

U trećem, ponovnom, prvostepenom postupku, predmet je dobio novi broj P. 3676/01, a nakon uspostavljanja nove mreže sudova u toku 2010. godine, postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Leskovcu pod brojem P. 180/10. Opštinski sud je prvo ročište za glavnu raspravu zakazao i održao 9. jula 2004. godine, te zakazao još 12 ročišta, od kojih su održana samo dva. Na održanim ročištima saslušani su ponovo tužilac i tuženi u svojstvu parnične stranke, te sprovedeno finansijsko veštačenje. I u ovom delu postupka je pretežni razlog za neodržavanja ročišta bio izostanak urednog pozivanja tuženog, bilo na adresu u zemlji, bilo na adresu u inostranstvu, diplomatsko-konzularnim putem. Međutim, dva ročišta nisu održana jer su uredno pozvani tužilac i tuženi tražili odlaganje, a jednom su izostale obe parnične stranke iako je bilo određeno izvođenje dokaza njihovim saslušanjem i uredno su o tome bile obaveštene. Pored ovoga, jedno ročište nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a jedno jer su se spisi predmeta nalazili kod veštaka. Osnovni sud u Leskovcu održao je dva ročišta i zaključio raspravu.

Presudom Osnovnog suda u Leskovcu P. 180/10 od 3. februara 2011. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i tuženi obavezan da mu na ime naknade štete za izvedene, a neisplaćene radove na objektu tuženog u selu Todorovcu isplati iznos od 178.325,59 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. oktobra 2000. godine do konačne isplate, dok je u preostalom delu tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan. Rešenjem Višeg suda u Leskovcu Gž. 981/11 od 10. novembra 2011. godine prvostepenom sudu su vraćeni spisi predmeta radi donošenja odluke o ispravci prvostepene presude. O ispravci presude Osnovni sud u Leskovcu je odlučio rešenjem P. 180/10 od 14. novembra 2011. godine. Presudom Višeg suda u Leskovcu Gž. 1997/11 od 12. februara 2013. godine odbijena je žalba tuženog. Ova presuda je uručena punomoćniku tužioca 8. marta 2013. godine.

4. Odredbom Ustava, na čiju povredu se pozivaju podnosioci u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) (u daljem tekstu: ZPP) , koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11), koji se, saglasno odredbi člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), takođe primenjivao u konkretnoj parnici, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 6. maja 1991. godine, podnošenjem tužbe podnosioca ustavne žalbe Opštinskom sudu u Leskovcu, a da je pravnosnažno okončan presudom Višeg suda u Leskovcu Gž. 1997/11 od 12. februara 2013. godine, koja je podnosiocu ustavne žalbe dostavljena 8. marta 2013. godine.

Ustavni sud ukazuje da je nadležan da ispituje povredu ustavnih prava nakon 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim je ustanovljena ustavna žalba kao pravno sredstvo za zaštitu Ustavom garantovanih prava i sloboda. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak pravnosnažno okončava, Ustavni sud je stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja sudskog postupka koji je predmet ustavne žalbe.

Parnični postupak povodom koga je podneta ustavna žalba trajao je 21 godinu i deset meseci.

Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Stoga, Ustavni sud ocenjuje da, iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje sudova i priroda zahteva, odnosno značaj spornog prava za podnosioca, trajanje parničnog postupka od preko 21 godinu ne može biti opravdano ni jednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.

Ustavni sud je ocenio da je u ovom predmetu bilo relativno složenih činjeničnih pitanja, koja su iziskivala izvođenje dokaza građevinskim i finansijskim veštačenjem. Međutim, ovaj predmet je bio posebno procesno složen, s obzirom na to da je tuženi bio na radu u inostranstvu, da mu je postavljen privremeni zastupnik i da se njegovo prisustvo u postupku moglo ostvariti jedino pozivanjem diplomatsko-konzularnim putem, a što je uticalo da se ročišta zakazuju sa većim razmakom, te samim tim i da postupak duže traje. Ipak, navedena složenost postupka ne može biti opravdanje za dvadesetjednogodišnje trajanje parničnog postupka.

Takođe, nema nikakve sumnje da je ažurno i propisno postupanje suda u cilju brzog i efikasnog razrešenja spornih pitanja bilo od važnosti za podnosioca ustavne žalbe, ali njegovo ponašanje nije bilo u skladu sa interesom, koji ističe i u ustavnoj žalbi, da se spor okonča u okviru granica razumnog roka. Ustavni sud je ocenio da na strani podnosioca, kao i na strani njegovog punomoćnika, ima vrlo značajnog doprinosa dužini trajanja postupka. Naime, uz tužbu nije podnet dokaz - ugovor o izvođenju radova, već je dostavljen tek po nalogu suda za potrebe veštačenja; adresa tuženog, koji radi u inostranstvu, dostavljena je sudu posle više od pola godine; tužilac nije pokazivao inicijativu da se ročišta zakazuju u što kraćem roku, iako je sud njemu, na njegovo traženje, prve četiri godine postupka, ostavljao da obavesti sud kada tuženi dolazi u zemlju radi obezbeđenja uslova za uredno pozivanje. Tužilac u periodu od deset meseci, odnosno dva puta po sedam meseci, nije predlagao datum zakazivanja ročišta, a tek je 1995. godine predložio postavljanje privremnog zastupnika tuženom koji je inostranstvu. Takođe, tokom postupka tužilac je dva puta tražio odlaganje ročišta, a više puta se saglašavao sa odlaganjem koje je predlagao tuženi. Pored ovoga, iako je podnosiocu trebalo da bude u interesu da se izvede dokaz saslušanjem parničnih stranaka, on je jednom izostao sa ročišta na kome je trebalo da bude saslušan i pored uredno primljenog poziva za saslušanje, a jednom je izostao i njegov punomoćnik, koji je tražio odlaganje ročišta radi preciziranja tužbenog zahteva, što je sve uticalo da se postupak produži u znatnoj meri. Ovakvo postupanje podnosioca i njegovog punomoćnika je svakako suprotno interesu da se postupak okonča u razumnom roku. Suprotno svojoj procesnoj ulozi, u periodu neaktivnosti suda od 2001. do 2004. godine, te u toku 2004. i 2005. godine, kada je sud zakazivao samo po jedno ročište, pozivajući tuženog diplomatsko-konzularnim putem, podnosilac kao tužilac nije imao proaktivan stav u postupku, niti je urgirao za zakazivanje ročišta i okončanje postupka.

Po oceni Ustavnog suda, odlučujući doprinos trajanju postupka van okvira razumnog roka za odlučivanje u dva stepena dao je, pored ponašanja podnosioca, ipak , nadlež an prvostepeni sud. U prilog ovoj oceni upravo govore tri prvostepene presude , od kojih su prve dve ukinute, i to iz istih razloga, jer ni u ponovnom postupku prvostepeni sud nije u potpunosti postupio po nalozima drugostepenog suda. Pored ovoga, iako je treća prvostepena presuda potvrđena, drugostepeni sud je prvostepenom sudu, pre donošenja presude, kojom je pravnosnažno okončan ovaj spor, jednom vraćao spise predmeta radi ispravke prvostepene presude. Osim ovoga, prvostepeni sud je imao period nekativnosti od skoro tri godine nakon drugog ukidanja prvostepene presude, a tokom 2004. i 2005. godine bilo je zakazno samo po jedno ročište. Na strani drugostepenih sudova nema odgovornosti za trajanje postupaka po žalbi van granica razumnog roka.

Iz svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 180/10 (inicijalno predmet P. 1517/91 ranijeg Opštinskog suda u Leskovcu) povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US) , ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno ukupnu dužinu trajanja parničnog postupka, postupanje sudova, ali i složenost postupka, značaj predmet a spora i njegovu vrstu. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju postojeću praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo prevashodno zbog neažurnog i neadekvatnog postupanja sudova.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u sporu koji je trajao 21 godinu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti