Povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku dugom 20 godina

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje 20 godina i još uvek nije okončan. Kao glavni razlog navedena je izuzetna neažurnost prvostepenog suda, koji je više puta ukidan.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Milorada Milenkovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 22. septembra 2011. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba Milorada Milenkovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu broj P1. 363/06 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, koje može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

3. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Milorad Milenković iz Beograda je 25. decembra 2009. godine, preko punomoćnika Slađane Milićević, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu broj P1. 363/06.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Članom 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2154/11 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 21. oktobra 1991. godine podneo Osnovnom sudu udruženog rada u Beogradu predlog protiv drugog učesnika – preduzeće "Udarnik" iz Beograda, kojim je tražio poništaj odluka tog preduzeća o dodeli stana iz Fonda solidarnosti S.B. iz Beograda.

Osnovni sud udruženog rada u Beogradu je u ovom postupku zakazao dva ročišta za glavnu raspravu, od kojih je jedno ročište održano (20. decembra 1991. godine).

Imajući u vidu da je odredbama Zakona o sudovima (“Službeni glasnik RS“, br. 46/91, 60/91, 18/92, 71/92) bilo propisano da danom početka primene ovog zakona prestaje sa radom, između ostalog, Osnovni sud udruženog rada u Beogradu, te da će predmete primljene do početka primene ovog zakona sudovi udruženog rada predati odgovarajućim sudovima, predmet koji se vodio po predlogu podnosioca ustavne žalbe je preuzeo Drugi opštinski sud u Beogradu i zaveden je u tom sudu pod brojem P1. 477/92.

Drugi opštinski sud u Beogradu je do donošenja rešenja P1. 477/92 od 11. februara 1993. godine kojim je usvojena privremena mera predložena od strane podnosioca ustavne žalbe i tuženom zabranjeno raspolaganje i otuđenje predmetnog stana, zakazao pet ročišta za glavnu raspravu, od kojih je četiri ročišta održano.

U daljem postupku, Drugi opštinski sud u Beogradu je do donošenja prve prvostepene presude P1. 477/92 od 5. oktobra 1995. godine kojom su poništene kao nezakonite odluke tuženog, odbačena kao nedozvoljena tužba podnosioca ustavne žalbe u delu kojim je tražio da sud obaveže tuženog da izvrši raspodelu spornog stana u skladu sa uslovima i kriterijumima predviđenim pravilnikom o rešavanju stambenih potreba i određeno da privremena mera i dalje ostaje na snazi, zakazao još 17 ročišta za glavnu raspravu, od kojih su dva ročišta održana (9. marta 1995. godine i 5. oktobra 1995. godine).

Protiv prvostepene presude žalbu su izjavili i podnosilac ustavne žalbe i tuženi, ali i umešač, kome je dozvoljeno mešanje na strani tuženog na ročištu održanom 10. novembra 1992. godine.

Okružni sud u Beogradu je, rešavajući o podnetim žalbama, rešenjem Gž1. 1108/96 od 15. januara 1997. godine ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje, sa obrazloženjem da prvostepeni sud, između ostalog, nije utvrdio da li je tužba blagovremena i dozvoljena.

U ponovnom postupku, Drugi opštinski sud u Beogradu je zakazao još 30 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je osam održano, pa je 25. maja 2005. godine doneo presudu P1. 45/97 kojom je usvojen tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe, poništene su predmetne odluke kao nezakonite, obavezan tuženi da izvrši ponovnu dodelu stana u skladu sa zakonskim propisima i obavezani tuženi i umešač da tužiocu naknade troškove parničnog postupka.

Protiv navedene prvostepene presude žalbu su izjavili i tuženi i umešač. Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 3126/05 od 18. oktobra 2006. godine ukinuta je prvostepena presuda i predmet vraćen na ponovno suđenje, sa obrazloženjem da Drugi opštinski sud u Beogradu nije postupio po nalogu iz rešenja drugostepenog suda Gž1. 1108/96 od 15. januara 1997. godine i nije utvrdio da li je tužba u ovoj pravnoj stvari blagovremena i dozvoljena, zbog čega, po oceni drugostepenog suda, činjenično stanje nije moglo biti potpuno i pravilno utvrđeno, pa se nije mogla ni ceniti pravilna primena materijalnog prava.

Drugi opštinski sud u Beogradu je u ponovnom postupku zakazao i održao još devet ročišta za glavnu raspravu, pa je rešenjem P1. 363/06 od 28. oktobra 2009. godine odbacio kao nedozvoljenu tužbu podnosioca ustavne žalbe, a odbio kao neosnovane zahteve tuženog i umešača za naknadu troškova postupka.

Podnosilac ustavne žalbe je protiv navedenog rešenja izjavio žalbu 10. marta 2010. godine, dok je umešač 12. novembra 2009. godine izjavio žalbu protiv stava 3. izreke navedenog rešenja. Rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž1. 1219/10 od 23. marta 2011. godine ukinuto je prvostepeno rešenje i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje, sa obrazloženjem da je prvostepeno rešenje doneo predsednik veća van ročišta, na koji način je učinjena bitna povreda pravila postupka, imajući u vidu da u parnicama iz radnih odnosa odluka može biti doneta samo na ročištu, od strane veća sastavljenog od jednog sudije i dvoje sudija porotnika.

Spisi predmeta su vraćeni Prvom osnovnom sudu u Beogradu 4. maja 2011. godine, predmet se vodi pod brojem P1. 2154/11 i naredno ročište za glavnu raspravu je zakazano za 9. septembar 2011. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da parnični postupak u konkretnom predmetu traje 20 godina i da još uvek nije okončan, odnosno da se još uvek nalazi u fazi prvostepenog rešavanja. Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Stoga, Ustavni sud ocenjuje da, iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih organa vlasti - sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmetnog prava za podnosioca, da trajanje sudskog postupka od 20 godina, ne može biti opravdano nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.

Ustavni sud konstatuje da su u dosadašnjem toku osporenog parničnog postupka donete dve prvostepene presude, jedno rešenje o privremenoj meri i jedno rešenje kojim se tužba podnosioca odbacuje kao nedozvoljena, kao i tri odluke sudova u drugom stepenu (prvi put je prvostepena presuda ukinuta rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 1108/96 od 15. januara 1997. godine jer prvostepeni sud, između ostalog, nije utvrdio da li je tužba blagovremena i dozvoljena, drugi put je presuda prvostepenog suda ukinuta rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 3126/05 od 18. oktobra 2006. godine jer Drugi opštinski sud u Beogradu nije postupio po nalogu iz rešenja drugostepenog suda od 15. januara 1997. godine i nije utvrdio da li je tužba u ovoj pravnoj stvari blagovremena i dozvoljena, a treći put je odluka prvostepenog suda ukinuta rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž1. 1219/10 od 23. marta 2011. godine, jer je odluku doneo predsednik veća van ročišta, iako u parnicama iz radnih odnosa odluka može biti doneta samo na ročištu, od strane veća sastavljenog od jednog sudije i dvoje sudija porotnika). Iz ovako utvrđenog činjeničnog stanja, Ustavni sud je ocenio da prvostepeni sud nije preduzeo sve zakonom predviđene procesne mere da se sudski postupak efikasno okonča i da se o pravima stranaka u postupku odluči ažurno i bez nepotrebnog odugovlačenja. Naime, i pored naloga drugostepenog suda najpre od 15. januara 1997. godine, a potom i od 18. oktobra 2006. godine, da sud mora najpre da utvrdi da li je tužba podnosioca blagovremena i dozvoljena, Drugi opštinski sud u Beogradu je nakon 18 godina od podnošenja tužbe utvrdio da je tužba nedozvoljena i pri tom doneo odluku o njenom odbacivanju uz bitnu povredu pravila postupka, jer nije bio propisno sastavljen. Takođe, Drugi opštinski sud u Beogradu je u ovom periodu od zakazanih 61 ročišta za glavnu raspravu održao samo 23 ročišta (ročišta su u najvećoj meri odlagana zbog odsustva tuženog). Pored obaveze suda da sam sprovodi postupak shodno načelu procesne efikasnosti, postoji i obaveza suda da obezbedi da se i ostali učesnici u postupku ponašaju na takav način, kako bi se izbeglo nepotrebno odugovlačenje parnice. To podrazumeva i preduzimanje odgovarajućih mera i sankcija u slučaju suprotnog postupanja nekog od procesnih učesnika.

Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe nije doprineo dužini trajanja osporenog sudskog postupka, jer se uglavnom uredno odazivao na sva ročišta za glavnu raspravu.

Iz svega navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, koje, kao element prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, garantuje strankama zaštitu od neopravdanih odlaganja i odugovlačenja postupka, a donetim sudskim odlukama obezbeđuje autoritet i delotvornost.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, te je Ustavni sud, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu i u tač. 2. i 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava u ovom slučaju, ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete, na način pred­viđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu, kao i da se naloži Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak po tužbi podnosioca ustavne žalbe okončao u najkraćem roku.

Na osnovu odredbe 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević