Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu o zakonitosti otkaza

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu. Postupak za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa, pokrenut 2003. godine, nije pravnosnažno okončan ni nakon osam godina, što je dovelo do dosuđivanja naknade štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bose Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi K. G. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. aprila 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba K. G. i utvrđuje da je u postupku koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 995/03 (sada predmet Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 84/10) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

3. Nalaže se nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. K. G. iz Beograda je, 25. decembra 2009. godine, preko punomoćnika M. R, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 995/03.

Podnositeljka ustavne žalbe je navela da osporeni parnični postupak traje od 2003. godine, da još uvek nije okončan, i to isključivom odgovornošću suda. Predložila je da Ustavni sud utvrdi povredu označenog prava i utvrdi njeno pravo na naknadu nematerijalne štete, naloži prvostepenom sudu da preduzme sve mere kako bi se postupak okončao u najkraćem roku, te da joj naknadi troškove postupka pred Ustavnim sudom na ime sastava ustavne žalbe u iznosu od 25.000 dinara.

U podnesku od 24. januara 2012. godine podnositeljka je navela da je okončanje ovog postupka "još uvek neizvesno" iako je doneta prvostepena presuda P1. 84/10 od 25. marta 2011. godine (ispravljena rešenjem 20. juna 2011. godine), s obzirom na to da postupak po žalbi podnositeljke pred Apelacionim sudom u Beogradu Gž. 3572/11 još uvek traje. Podnositeljka je, postupajući u skladu sa Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 99/11), opredelila ranije istaknuti zahtev za naknadu nematerijalne štete u pogledu osnova i visine i predložila da Ustavni sud obaveže Republiku Srbiju da joj naknadi troškove postupka u iznosu od 46.875,00 dinara.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07 i 99/11) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u skladu sa odredbom člana 72. stav 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Službeni glasnik RS'', br. 24/08, 27/08 i 76/11), zahtevao od Prvog osnovnog suda u Beogradu dostavljanje spisa P1. 995/03 (kasnije P1. 84/10) i nakon izvršenog uvida u spise i odgovor suda Su. 43-6/2012 od 23. januara 2012. godine utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je, 13. juna 2003. godine, u svojstvu tužilje, podnela Prvom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu radi poništaja rešenja broj 053110 od 30. maja 2003. godine o prestanku radnog odnosa i naknade štete na ime neisplaćene zarade, sa pripadajućom kamatom počev od dana utuženja do isplate, protiv tuženog JP R, koja je zavedena pod brojem P1. 745/03. Istom sudu ponela je 4. avgusta 2003. godine tužbu radi poništaja rešenja broj 057480 od 9. jula 2003. godine kojim je izmenjeno navedeno rešenje o prestanku radnog odnosa, a protiv istog tuženog. Predmet je zaveden pod brojem P1. 995/03. Pripremno ročište u predmetu P1. 995/03 održano je 24. oktobra 2003. godine, a na ročištu za glavnu raspravu održanom 22. januara 2004. godine sud je doneo rešenje da se spisi toga predmeta spoje sa parnicom u predmetu P1. 745/03 i odredio izvođenje dokaza saslušanjem parničnih stranaka i svedoka na sledećem ročištu zakazanom za 22. april 2004. godine.

U toku 2004. godine Opštinski sud je zakazao i održao četiri ročišta za glavnu raspravu, na kojima je saslušao jednog svedoka i održao na snazi rešenje o saslušanju tužilje u svojstvu parnične stranke. U 2005. godini Opštinski sud je od četiri zakazana ročišta za glavnu raspravu održao tri, na kojima je izveo dokaze saslušanjem jednog svedoka i saslušanjem parničnih stranaka. U 2006. godini održana su tri zakazana ročišta za glavnu raspravu, a jedno ročište je otkazano. Opštinski sud je na održanim ročištima saslušao jednog svedoka i više puta nalagao tuženom dostavljanje dokaza, te doneo rešenje o kažnjavanju tuženog zbog nepostupanja po nalogu suda. U narednoj 2007. godini bilo je zakazano pet ročišta za glavnu raspravu – tri su održana, a dva ročišta su otkazana. Na ročištu za glavnu raspravu održanom 28. marta 2007. godine Opštinski sud je odredio izvođenje dokaza veštačenjem od strane veštaka ekonomske struke na okolnost naknade štete koju je tužilja pretrpela u periodu od prestanka radnog odnosa do dana veštačenja, s tim da se pismeni otpravak rešenja o određivanju veštačenja dostavi naknadno. Sledeća dva ročišta zakazana za 8. jun i 2. oktobar 2007. godine su održana ali su odložena radi izrade rešenja o veštačenju. Naredba za dostavu rešenja o veštačenju data je 9. oktobra 2007. godine, a ročište zakazano za 6. decembar 2007. godine nije održano jer za tuženog nije bilo dokaza da je primio poziv.

Po rešenju predsednika Opštinskog suda od 3. januara 2008. godine navedeni predmet je dodeljen u rad drugom sudiji. Opštinski sud je u 2008. godini zakazao ročišta za glavnu raspravu 18. februara, 24. aprila, 26. juna, 24. oktobra i 22. decembra 2008. godine. Sva ročiša su održana, a veštak je 2. juna 2008. godine dostavio nalaz i mišljenje. Podneskom od 25. juna 2008. godine tužilja je precizirala tužbeni zahtev u pogledu poništaja rešenja, vraćanja na rad, kao i isplate iznosa na ime neisplaćene zarade za period 10. jula 2003. godine do 31. marta 2008. godine, u skladu sa nalazom i mišljenjem veštaka na koje nije imala primedbi. Tuženi je primedbe na nalaz i mišljenje veštaka dao u podnesku od 25. juna 2008. godine, pa je ročište zakazano za 26. jun 2008. godine odloženo za 24. oktobar 2008. godine radi saslušanja sudskog veštaka. Na ročištu održanom 24. oktobra 2008. godine Opštinski sud je izveo dokaz saslušanjem sudskog veštaka A.S. i doneo rešenje kojim se nalaže veštaku da izradi nalaz i mišljenje o visini izgubljene zarade koja bi tužilji pripala za sporni period, do dana davanja nalaza i mišljenja, a prema osnovnoj zaradi ili prema kriterijumu uporednih radnika koji imaju isti stepen stručne spreme, što je veštak odbio. Na ročištu održanom 22. decembra 2008. godine stranke su se saglasile da se odredi veštačenje od strane drugog veštaka, po oba kriterijuma obračuna visine zarade, pa je ročište odloženo za 18. mart 2009. godine. Po rešenju predsednika Opštinski suda od 11. marta 2009. godine predmet je dodeljen u rad novom sudiji, zbog preraspodele predmeta prethodnog sudije.

U toku 2009. godine prvo zakazano ročište je otkazano, a održana su dva ročišta zakazana za 19. jun i 17. novembar. Po davanju nalaza i mišljenja veštaka 16. marta 2009. godine, tužilja je 18. marta 2009. precizirala tužbeni zahtev, a zbog primedaba tuženog je na ročištu od 19. juna 2009. godine naloženo dopunsko veštačenje, koje je dostavljeno sudu 25. juna 2009. godine. Po ponovo preciziranom tužbenom zahtevu 9. jula 2009. godine, u skladu sa dopunskim nalazom veštaka, na ročištu održanom 17. novembra 2009. godine, tuženi je tražio rok da se pismeno izjasni na nalaz veštaka i precizirani tužbeni zahtev. Opštinski sud je odložio ročište, sledeće je zakazano pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu za 17. februar 2010. godine, zbog u međuvremenu sprovedene reorganizacije pravosuđa. Međutim, sledeće ročište pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u ovom predmetu, koji je dobio novi broj P1. 84/10, održano je 7. septembra 2010. godine, a tuženom je sud ponovo naložio da se izjasni o dopunskom nalazu veštaka. Ročište zakazano za 12. oktobar 2010. godine nije održano zbog štrajka administracije, a sledeće je zakazano za 10. februar 2011. godine.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 84/10 od 25. marta 2011. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilje, pa su poništena rešenja generalnog direktora tuženog R. iz Beograda broj 053110 od 30. maja 2003. godine i broj 057480 od 9. jula 2003. godine, kao nezakonita. U drugom stavu izreke presude sud je obavezao tuženog da vrati tužilju na rad i rasporedi na poslove koji odgovaraju njenoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima, a u trećem stavu izreke presude utvrdio potraživanja tužilje i tuženog i do kog su iznosa usled preboja prestala. U četvrtom stavu izreke presude delimično je usvojen zahtev tužilje i obavezan tuženi da tužilji na ime naknade zbog izgubljene zarade za period od 1. marta 2004. godine do 31. januara 2011. godine isplati iznos od 2.270.490,02 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom bliže određenom kao u izreci. Petim stavom izreke presude odbijen je tužbeni zahtev tužilje u iznosu od 10.636,39 dinara, a u šestom stavu izreke presude je tuženi obavezan da tužilji naknadi troškove postupka. Rešenjem suda P1. 840/10 od 20. juna 2011. godine ispravljena je navedena presuda u pogledu prezimena tužilje.

Po izjavljenoj žalbi tužilje, spisi predmeta su prosleđeni Apelacionom sudu u Beogradu 9. novembra 2011. godine i još uvek nije doneta odluka o žalbi.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su odredbe Zakona o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 36/80, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. "27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 70/01 i 73/01) i Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05, 61/05 i 54/09).

Zakonom o parničnom postupku iz 1997. godine, u vreme čijeg važenja je započeo parnični postupak, bilo je propisano da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 434.) U Zakonu o parničnom postupku iz 2004. godine, koji se, saglasno članu 506. Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine, primenjuje na predmetni parnični postupak, odredba člana 435. ima gotovo identičnu sadržinu.

Zakonom o radu iz 2001. godine bilo je propisano da protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni može da pokrene spor pred nadležnim sudom, koji se pravnosnažno okončava u roku od šest meseci od dana pokretanja spora (član 122. st. 1 do 3.). Odredbe člana 195. st. 1. do 3. Zakonu o radu iz 2005. godine imaju gotovo identičnu sadržinu.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta navedene odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je period za ocenu razumnosti dužine trajanja sudskog postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka i traje do njegovog okončanja, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak do podnošenja ustavne žalbe trajao preko šest godina i da još uvek nije okončan.

Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Stoga, Ustavni sud ocenjuje da, iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj spornog prava za podnosioca, trajanje parničnog postupka u ovom radnom sporu već više od osam godina ne može biti opravdano ni jednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.

Ustavni sud je ocenio da je u ovom predmetu bilo relativno složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja su zahtevala obimniji dokazni postupak, posebno u pogledu izvođenja dokaza veštačenjem na okolnosti izgubljene zarade i drugih primanja iz radnog odnosa, ali da to ne može biti opravdanje za osmogodišnje trajanje prvostepnog parničnog postupka u radnom sporu.

Polazeći od značaja koji sporovi iz radnog odnosa imaju za lica kojima je prestao radni odnos, Ustavni sud je našao da je efikasno rešavanje spora u konkretnom slučaju moralo biti od izuzetnog značaja za podnositeljku.

Ustavni sud je ocenio da podnositeljka nije doprinela dužini trajanja osporenog sudskog postupka, jer se uredno odazivala na ročišta za glavnu raspravu, i na ročištima ukazivala na to da tuženi nepostupanjem po nalozima suda da dostavi tražene dokaze odugovlači postupak. Nasuprot tužilji, tuženi u ovom radnom sporu nije redovno pristupao na ročišta, iako je bio uredno pozvan, i nije se blagovremeno izjašnjavo na podneske tužilje i nalaz veštaka, već je sud više puta ponavljao naloge tuženom u tom pogledu.

Po oceni Ustavnog suda, odlučujući doprinos neprihvatljivo dugom trajanju prvostepenog postupka dali su nadležni prvostepeni sudovi. Naime, pripremno ročište u ovom radnom sporu zakazano je tek posle dva i po meseca od dana podnošenja tužbe, razmak između pripremnog ročišta i prvog ročišta za glavnu raspravu bio je pet meseci, a tek posle šest i po meseci od dana određivanja veštačenja izrađeno je i dostavljeno pismeno rešenje o veštačenju. Skoro deset meseci proteklo je između zakazanih ročišta po izvršenoj reorganizaciji pravosuđa, dok je prvostepena presuda u ovom radnom sporu doneta posle skoro osam godina. Iz ovako utvrđenog činjeničnog stanja, Ustavni sud je ocenio da prvostepeni sudovi u ovom radnom sporu, koji još uvek nije pravosnažno okončan, nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere da se sudski postupak efikasno okonča. U vezi s tim, Ustavni sud konstatuje da se prilikom odlučivanja da li je poštovana garancija suđenja u razumnom roku, uzima u obzir svako odugovlačenje postupka koje se može pripisati državi, jer je država odgovorna za kašnjenja koja su prouzrokovali ne samo sudovi, već svi njeni organi. Takvo stanovište je u svojoj praksi zauzimao i Evropski sud za ljudska prava u Strazburu - npr. u presudi u slučaju Zimmermann and Steiner protiv Švajcarske, od 13. jula 1983. godine (broj apilkacije 8737/79), kada je zauzeo stav da su države dužne da organizuju svoje pravne sisteme tako da sudovima omoguće da poštuju zahteve člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, uključujući tu i zahtev koji se odnosi na raspravu u razumnom roku.

Ustavni sud naročito ističe da zbog značaja prava iz radnog odnosa, u nacionalnom zakonodavstvu, kao i u praksi evropskih institucija, postoji obaveza hitnog postupanja sudova u radnim sporovima, te da je pitanje zakonitosti prestanka radnog odnosa nesumnjivo od velikog interesa za podnositeljku ustavne žalbe.

Iz svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljki ustavne žalbe u parničnom postupku koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 995/03, a sada se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine naknade štete, a posebno dužinu trajanja i predmet parničnog postupka povodom koga je podneta ustavna žalba. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela isključivo zbog neažurnog postupanja suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 3. izreke, naloživši nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se parnični postupak po tužbi i žalbi podnositeljke ustavne žalbe okončao u najkraćem roku.

U vezi sa troškovnikom za sastav ustavne žalbe koji je naveden u ustavnoj žalbi, Ustavni sud ukazuje da je odredbama člana 6. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se u postupku pred Ustavnim sudom ne plaća taksa i da učesnici u postupku pred ovim sudom snose svoje troškove.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu o zakonitosti otkaza

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti