Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u radnom sporu
Kratak pregled
Ustavni sud je usvojio žalbu radnika i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Niži sudovi su proizvoljno primenili pravilo o teretu dokazivanja i nisu cenili navode o Planu reorganizacije, koji je bio ključan za naplatu osporenih potraživanja podnosilaca.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Đurkić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. J . i Z. G, oboje iz Bora, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srb ije, na sednici Veća održanoj 4. aprila 2019. godine, doneo je
O D L U K U
1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba S. J . i Z . G . izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Boru u predmetu P1. 96/14.
2. Usvaja se ustavna žalba S. J . i Z . G . i utvrđuje da je presudama Apelacionog suda u Nišu Gž1. 3652/14 od 23. oktobra 2014. godine i Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 313/15 od 2. decembra 2015. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.
3. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 313/15 od 2. decembra 2015. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o reviziji podnosilaca ustavne žalbe iz tačke 2. izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 3652/14 od 23. oktobra 2014. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. S. J . i Z. G, oboje iz Bora, podneli su Ustavnom sudu, 1. aprila 2016. godine, preko punomoćnika V. Ž, advokata iz Bora, ustavnu žalbu protiv akata navedenih u tački 2. izreke, zbog povrede načela i prava iz člana 3, člana 21. st. 1. i 2, člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 60. Ustava Republike Srbije. Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u r azumnom roku u postupku u kome su donete osporene odluke .
Podnosioci ustavne žalbe navode: da su po uputu Privrednog suda u Zaječaru, budući da su im u stečajnom postupku potraživanja za isplatu razlike u zaradi i regresa osporena, pokrenuli parnični postupak; da je, zbog usvajanja Plana reorganizacije , stečajni postupak prekinut; da je usvojenim Planom reorganizacije predviđeno da će svi poverioci koji su za osporena potraživanja pokrenuli parnične postupke, ista naplatiti u zavisnosti od ishoda parničnih postupaka koje su vodili; da je usvojeni Plan reorganizacije izvršna isprava koja ima isto dejstvo u odnosu na sve poverioce čija su potraživanja bila osporena u stečajnom postupku, a koji su vodili parnične postupke, ali da sudovi povodom istovetnog činjeničnog i pravnog osnova donose različite odluke. Usled izloženog, smatraju da su im označena načela i prava povređena pogrešnom primenom materijalnog prava i različitim postupanjem sudova u istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama, budući da su osporenim presudama njihov i tužbeni zahtevi odbijeni, dok su u isto vreme tužbeni zahtevi njihovih kolega u 35 slučajeva usvojeni pravnosnažnim presud ama Apelacionog suda u Beogradu, a koju okolnost Vrhovni kasacioni sud uopšte nije cenio. Zbog činjenice da je postupak trajao šest godina ističu povredu prava na suđenje u razumnom roku. Predlažu da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi im pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete i troškova na ime sastava ustavne žalbe.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osno vanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno nj ihov Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Boru P1. 96/14, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:
Tužioci S. J . i Z . G, ovde podnosioci ustavne žalbe, podneli su 26. oktobra 2009 . godine tužbu Opštinskom sudu u Boru protiv privrednog društva G. „ F.“ d.o.o. Bor, radi isplate razlike u zaradi, naknade troškova regresa i za ishranu u toku rada.
Na prvom ročištu, koje je održano 16. februara 2010. godine, postupak je prekinut zbog toga što je rešenjem Privrednog suda u Zaječaru St. 35/10 od 12. februara 2010. godine nad tuženim otvoren stečaj .
Podneskom od 21. jula 2010. godine tužioci su obavestili sud da su im zaključkom Privrednog suda u Zaječaru St. 35/10 od 29. juna 2010. godine priznata potraživanja u bliže označenim iznosima, a da su za osporena potraživanja upućeni na parnicu ( tužilac Z. G . za iznos od 545.654,00 dinara , a tužilja S . J . za iznos od 397,116,00 dinara), te su tražili nastavak postupka.
Osnovni sud u Boru je 29. jula 2010. godine doneo rešenje o nastavku postupka. Istim rešenjem se oglasio stvarno nenadležnim i spise predmeta dostavio Privrednom sudu u Zaječaru.
Nakon dva održana ročišta, Privredni sud u Zaječaru se rešenjem P. 530/10 od 1. decembra 2010. godine oglasio stvarno nenadležnim iz razloga što je rešenjem tog suda St. 35/10 od 29. oktobra 2010. godine obustavljen stečajni postupak nad stečajnim dužnikom usled donošenja rešenja o potvrđivanju usvajanja plana reorganizacije. Spisi predmeta ponovo su dostavljeni na nadležnost Osnovnom sudu u Boru.
Do donošenja prve po redu prvostepene presude od 14. septembra 2011. godine, kojom su delimično usvojeni tužbeni zahtevi tužilaca, od ukupno četiri zakazana ročišta, jedno nij e održano zbog toga što su se spisi predmeta nalazili kod veštaka ekonomsko- finansijske struke.
Spisi su po žalbi dostavljeni drugostepenom sudu u novembru 2011. godine.
Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem od 15. novembra 2012. godine spise predmeta vratio prvostepenom sudu radi ispravke presude i pribavljanja punomoćja za zastupanje tužilaca.
Prvostepeni sud je po nalozima drugostepenog suda postupio u decembru 2012. godine.
Pomenuta prvostepena presuda potvrđena je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 39/13 od 10. aprila 2014. godine u odbijajućem delu, a u usvajajućem delu je ukinuta i predmet je vraćen na ponovno suđenje, uz nalog da prvostepeni sud up otpuni činjenično stanje tako što će utvrditi da li su tužioci zaključili novi ugovor o radu za period potraživanja, zatim prema kom koeficijentu im je obračunata isplaćena zarada, koliko ista iznosi primenom drugih parametara, kao i činjenice vezane za korišćenje godišnjeg odmora i iznosa regresa.
U ponovnom postupku održana su dva ročišta. Osim toga, veštak je dostavio dopunu nalaza i izjašnjenje na primedbe tuženog.
Presudom Osnovnog suda u Boru P1. 96/14 od 9. jula 2014. godine, ispravljenom rešenjem od 14. avgusta 2014. godine, delimično su usvojeni tužbeni zahtevi tužilaca za isplatu razlike u zaradi za period maj 2008. – septembar 2009. godine, dok su zahtevi za ispl atu dela regresa za 2009. godinu u celosti usvojeni. Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su u spornom periodu bili u radnom odnosu kod tuženog, nad kojim je rešenjem Privrednog suda u Zaječaru St. 35/10 od 12. februara 2010. godine otvoren stečajni postupak, koji je obustavljen rešenjem od 29. oktobra 2010. godine. Spornu činjenicu – način obračuna zarade i regresa sud je utvrdio na osnovu nalaza i mišljenja veštaka, prihvativši kao pravilnu varijantu prema kojoj je obračun vršen saglasno Kolektivnom ugovoru tuženog i ceni rada za najjednostavniji rad, jer je, prema oceni suda, u spornom periodu do stupanja na snagu Pravilnika o radu bio u primeni pomenuti Kolektivni ugovor.
Protiv navedene presude žalbe su izjavile obe parnične stranke, s tim što su se žalbeni navodi tuženog isključivo odnosili na to da je tužiocima isplaćen pun iznos zarade i naknade ostalih troškova prema postojećim opštim aktima i ostvarenim rezultatima rada.
Osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1. 3652/14 od 23. oktobra 2014. godine preinačena je navedena prvostepena presuda u usvajajućem delu, tako što su tužbeni zahtevi tužilaca u celosti odbijeni. Po nalaženju drugostepenog suda, zbog pogrešne primene materijalnog prava, ne može se prihvatiti zaključak prvostepenog suda o osnovanosti potraživanja tužilaca, s obzirom na to da je odredbom člana 167. stav 1. Zakona o stečaju bilo propisano da se po donošenju rešenja o potvrđivanju usvajanja plana reorganizacije, sva potraživanja i prava poverilaca i drugih lica i obaveze stečajnog dužnika određene planom reorganizacije uređuju isključivo prema uslovima iz plana reorganizacije. Drugostepeni sud je istakao i da je usvojeni plan reorganizacije izvršna isprava i da se smatra novim ugovorom za izmirenje potraživanja koja su u njemu navedena , te da nakon njegovog usvajanja, poverioci čija su potraživanja u celini priznata i koji su svrstani u određene klase poverilaca, nemaju više pravni interes da dalje vode parnicu ra di isplate novčanog potraživanja. Ukazano je i na to da se svi stečajni poverioci čija su potraživanja dospela do usvajanja plana reorganizacije mogu namiriti samo u skladu sa tim aktom jer on ima dejstvo kako prema poveriocima koji za njega nisu glasali, tako i prema poveriocima čija potraživanja njime nisu obuhvaćena, te da su poverioci , koji svoja potraživanja nisu prijavili u stečajnom postupku , lišeni mogućnosti prinudnog namirenja prema usvojenom planu reorg anizacije, kao izvršnoj ispravi, s tim da takvi poverioci, imajući u vidu pravnu prirodu i cilj reorganizacije (nastavak privredne aktivnosti i o čuvanje pravnog subjektiviteta), nisu lišeni mogućnosti namirenja na osnovu presude izdejstvovane u parničnom postupku vođenom protiv stečajnog dužnika nad kojim je postupak stečaja okončan usvajanjem plana reorganizacije, ali samo pod uslovima i na način koji su određeni za klasu poverilaca u koju bi se to potraživanje moglo svrstati. Konstatujući da tužioci tužbenim zahtevom traže isplatu novčanih potraživanja koja su dospela do usvajanja Plana reorganizacije, ali da do okončanja postupka , u smislu čl. 228. i 231. Zakona o parničnom postupku, ni su dokazali da se radi o poverioc ima čija potraživanja nisu obuhvaćena Planom reorganizacije, niti da se njihova potraživanja zasniva ju na tom aktu, kao jedinom mogućem okviru namirenja, već se tužbeni zahtev i isključivo zasniva ju na činjeničnoj i pravnoj situaciji koja je postojala pre nastupanja pravnih posledica otvaranja stečajnog postupka i u vreme primene odredaba ugovora o radu i opštih akata u pogledu osnova i visine potraživanja , drugostepeni sud je, kod činjenice da je postupak stečaja nad tuženim obustavljen usled donošenja rešenja o potvrđivanju usvajanja P lana reorganizacije, što predstavlja relevantnu činjeničnu građu, ocenio da se zaključak prvostepenog suda ne može prihvatiti.
Protiv navedene drugostepene presude tužioci su izjavili posebnu reviziju, na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku, osporavajući i pravilnu primenu materijalnog prava, uz isticanje : da je u Planu reorganizacije predviđeno da će potraživanja istog isplatnog reda, odnosno iz iste klase poverilaca koja naknadno budu utvrđena, imati isti tretman kao i priznata potraživanja u konkretnoj klasi; da su njihova potraživanja osporena i evidentirana u Planu; da su za osporena potraživanja upućeni na parnicu; da je Planom, koji je usvojen nakon pokretanja parničnog p ostupka, utvrđeno da je dužnik – tuženi, u obavezi da obezbedi sredstva za isplatu priznatih i naknadno utvrđenih osporenih potraživanja, ukoliko je reč o poveriocima koji su pokrenuli postupak za osporeno prav o, što je u konkretnom i slučaj; da su ovakve odredbe Plana reorganizacije dale pravni legitimitet svim poveriocima čija su potraživanja osporena da nastave vođenje parničnih postupaka i da u slučaju uspeha u sporu naplate iznose naknadno utvrđenih potraživanja. Podnosioci su uz reviziju dostavili izvod iz pomenutog Plana.
Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 313/15 od 2. decembra 2015. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužilaca. Vrhovni kasacioni sud je reviziju tužilaca ispitao primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku, prihvatajući u svemu razloge drugostepenog suda.
4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuju podnosi oci u ustavnoj žalbi, utvrđeno je : načelo vladavine prava (član 3.); načelo zabrane diskriminacije (član 21.); pravo na pravično suđenje (član 32. stav 1.); pravo na jednaku zaštitu prava (član 36. stav 1.); pravo na rad (član 60.).
Odredbama Zakona o stečaju („Službeni glasnik“, broj 104/09 ) bilo je propisano: da plan reorganizacije, pored ostalog, sadrži detaljnu listu poverilaca sa podelom na klase poverilaca i kriterijume na osnovu kojih su klase formirane, visinu novčanih iznosa ili imovinu koja će služiti za potpuno ili delimično namirenje prema klasi poverilaca, uključujući i obezbeđene i neobezbeđene poverioce, kao i sredstva rezervisana za poverioce osporenih potraživanja, postupak za izmirenje potraživanja i vremensku dinamiku plaćanja (član 156. stav 1. tač. 3) i 4)); da se po donošenju rešenja o potvrđivanju usvajanja plana reorganizacije, sva potraživanja i prava poverilaca i drugih lica i obaveze stečajnog dužnika određene planom reorganizacije uređuju isključivo prema uslovima iz plana reorganizacije, da je usvojeni plan reorganizacije izvršna isprava i smatra se novim ugovorom za izmirenje potraživanja koja su u njemu navedena (član 167. stav 1. ).
Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US i 55/14) propisano je: da će sud da razmotri i utvrdi samo činjenice koje su stranke iznele i da izvede samo dokaze koje su stranke predložile, ako zakonom nije drugačije propisano (član 7. stav 2.); da je stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim osporava navode i dokaze protivnika, u skladu sa ovim zakonom (član 228.); da ako sud na osnovu izvedenih dokaza ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice primeniće pravila o teretu dokazivanja, da stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drugačije propisano, da stranka koja osporava postojanje nekog prava, snosi teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji, ako zakonom nije drugačije propisano (član 231.); da će d rugostepeni sud da zakaže raspravu i odluči o žalbi i zahtevima stranaka kad je u istoj parnici prvostepena presuda već jedanput bila ukinuta, a pobijana presuda se zasniva na pogrešno i nepotpunom utvrđenom činjeničnom stanju ili su u postupku pred prvostepenim sudom učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka, osim ako se pobija presuda na osnovu priznanja, presuda zbog odricanja, presuda zbog propuštanja, presuda zbog izostanka, kao i presuda doneta bez održavanja glavne rasprave, odnosno ako se radi o presudi u sporu male vrednosti (član 383. stav 4.).
5. Ispitujući najpre navode podnosilaca ustavne žalbe o povredi prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da su ovi navodi bez osnova. Naime, predmetni parnični postupak je vođen pred tri sudske instance i okončan je za šest godina i jedan mesec, pri čemu je prva prvostepena presuda, i pored prekida postupka zbog otvaranja stečaja nad tuženim i promene stvarno nadležnog suda, doneta dve godine nakon podnošenja tužbe, iz čega se može zaključiti da su i opštinski i privredni sud u navedenom periodu postupali efikasno. Dalje, Ustavni sud konstatuje da je prvi žalbeni postupak trajao dve godine i pet meseci, što se ne može smatrati nerazumnim rokom, imajući u vidu da su u tom periodu spisi predmeta bili vraćeni nižestepenom sudu radi ispravke presude, a ponovni prvostepeni postupak trajao je nešto više od tri meseca, drugostepeni dva meseca, a postupak po reviziji godinu dana i jedan mesec.
Polazeći od stava Evropskog suda za ljudska prava da samo ona kašnjenja koja se mogu pripisati sudu mogu dovesti do povrede prava na suđenje u razumnom roku, te imajući u vidu da je predmetni postupak okončan za šest godina i jedan mesec, da je vođen pred tri sudske instance i da nije bilo odugovlačenja koja se mogu staviti na teret sudu, Ustavni sud je ocenio da se, bez obzira što je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od okolnosti svakog konkretnog slučaja, uku pno trajanje predmetnog postupka objektivno ne može smatrati nerazumno dugim.
Stoga je Sud u ovom delu ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.
6. Razmatrajući osnovanost navoda podnosilaca o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud konstatuje da se ustavnom žalbom, u suštini, ukazuje na pogrešnu primenu prava, tj. na proizvoljnost razloga na kome se zasniva ocena Vrhovnog kasacionog suda o neosnovanosti njihove revizije, odnosno tužbenog zahteva, u situaciji kada je, saglasno Planu reorganizacije, naplata njihovih osporenih potraživanja uslovljenja ishodom konkretnog parničnog postupka.
U vezi sa iznetim, Ustavni sud konstatuje da su podnosioci predmetni parnični postupak pokrenuli pre otvaranja stečaja nad tuženim i da su , nakon prekida postupka zbog otvaranja stečaja, podneskom od 21. jula 2010. godine obavestili sud da su im zaključkom Privrednog suda u Zaječaru St. 35/10 od 29. juna 2010. godine priznata potraživanja u bliže označenim iznosima, a da su za osporena potraživanja upućeni na parnicu, te da su tražili nastavak postupka. Dalje, Ustavni sud konstatuje da je prema sadržini obrazloženja prvostepene odluke među parničnim strankama tokom postupka isključivo bila sporna činjenica vezana za način obračuna osporenih potraživanja, da je žalbenim navodima tuženog osporena isključivo pravilnost zaključka prvostepenog suda o manje isplaćenoj zaradi i naknadi troškova regresa, kao i da je o značaju rešenja o potvrđivanju usvojenog Plana reorganizacije, kao pravno relevantnoj činjenici, prvi put stav izneo Apelacioni sud u Nišu. Naime, taj sud je, pozivajući se na pravilo o teretu dokazivanja, odbio tužbeni zahtev podnosilaca, nalazeći da oni do okončanja prvostepenog postupka nisu dokazali da se radi o potraživanjima koja nisu obuhvaćena Planom reorganizacije, niti da se sporna potraživanja zasnivaju na Planu kao jedinom mogućem okviru namirenja. Iznetu ocenu prihvatio je Vrhovni kasacioni sud, ne razmatrajući revizijske n avode podnosilaca o tome da prema usvojenom Planu reorganizacije, mogućnost naplate osporenih potraživanja za koja su upućeni na parnicu i za koja su Planom rezervisana sredstva, upravo zavisi od ishoda parnice. Pri tome, Ustavni sud ponovo naglašava da je o značaju rešenja o potvrđivanju usvojenog Plana reorganizacije kao pravno relevantnoj činjenici, prvi put stav izneo Apelacioni sud u Nišu i da se o ovoj okolnosti nije izjašnjavao drugi žalbeni sud (Apelacioni sud u Beogradu) koji je prethodno donetu prvostepenu presudu ukinuo.
Polazeći od izloženog, Ustavni sud, pre svega, podseća na praksu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP), prema kojoj domaći sudovi, pored diskrecionog prava u pogledu toga koje će argumente i dokaze prihvatiti u konkretnom slučaju, imaju i obavezu da svoje odluke obrazlože na taj način što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima je ta odluka zasnovana, pri čemu mera u kojoj ova obaveza postoji zavisi od prirode odluke i ne podrazumeva obavezu sudova da u odlukama iznesu sve detalje i daju odgovore na sva postavljena pitanja i iznete argumente (videti presude Kuznetsov i drugi protiv Rusije , od 11. januara 2007. godine, broj predstavke 184/02 i Ruiz Torija protiv Španije od 9. decembra 1994. godine, broj predstavke 18390/91). Pomenuta obaveza je, prema članu 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, i bitna procesna garancija jer pokazuje strankama da su njihove relevantne tvrdnje i argumenti razmotreni i ispitani (videti presudu Boldea protiv Rumunije, od 15. februara 2007. godine, broj predstavke 19997/02, st. 32. i 33.). ESLjP je takođe stanovišta i da bi načelo pravičnosti sadržano u članu 6. Navedene Evropske konvencije bilo narušeno ako bi domaći sudovi zanemarili konkretnu i važnu primedbu koju je izneo podnosilac (videti presude Pronina protiv Ukrajine, od 18. jula 2006. godine, broj predstavke 63566/00, stav 25. i Mala protiv Ukrajine, od 3. jul a 2014. godine, broj predstavke 4436/07, stav 48.). Iz iznetog, po nalaženju Ustavnog suda, proizlazi da tumačenje okolnosti od strane redovnih sudova, a na kojima je zasnovan zaključak koji je od suštinske važnosti po prava i obaveze podnosioca, ne može da bude takvo da dovodi u sumnju da je sud razmotrio sve specifične i bitne okolnosti konkretnog slučaja koje je bio dužan da ispita.
Dalje, imajući u vidu razloge na kojima se zasniva osporena drugostepena presuda , Ustavni sud konstatuje da iz zakonskih rešenja, kojima su regulisana pravila o teretu dokazivanja, proizlazi da stranka koja tvrdi da ima neko pravo snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ali i da stranka koja osporava postojanje nekog prava snosi teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji. Polazeći od toga, Ustavni sud ističe da pravilna primena opšteg pravila o teretu dokazivanja nalaže da je parnična stranka koja tvrdi da postoje pozitivne činjenice, dužna da ih dokaže, što se odnosi kako na tužioca tako i na tuženog, koji je dužan da avode i dokaze protivnika ospori u skladu sa zakonom, nekim od dokaznih sredstava.
Primenjujući izloženo na konkretan slučaj, a imajući u vidu argumentaciju drugostepenog suda za zaključak o neosnovanosti tužbenog zahteva podnosilaca, posebno činjenicu da su podnosioci za osporen a potraživanja upućeni na parnicu, da je tokom prvostepenog postupka među strankama isključivo bila sporna činjenica vezana za način obračuna osporenih potraživanja i da tuženi nije isticao činjenicu postojanja Plana reorganizacije, Ustavni sud nalazi da drugostepeni sud nije dao suštinski važne razloge zašto je teret dokazivanja prebacio na podnosioce ustavne žalbe, te da stoga osporena drugostepena presuda ne zadovoljava standarde pravičnog suđenja. Nadalje, u situaciji kada se pomenut a činjenica uvodi kao pravno relevantna tek u žalbenom postupku, i kada podnosioci, usled toga, prvi put dolaze u situaciju da se o istoj izjašnjavaju s obzirom na karakter koji joj je dao drugostepeni sud, što i čine u reviziji , uz dostavljanje izvoda iz Plana reorganizacije, ističući da je naplata predmetnog potraživanja uslovljena ishodom parnice, Ustavni sud nalazi da je Vrhovni kasacioni sud, ne ceneći ove navode pri iznetim okolnostima konkretnog slučaja , povredio pravo podnosilaca na obrazloženu sudsku odluku kao element prava na pravično suđenje.
S obzirom na navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je presudama Apelacionog suda u Nišu Gž1. 3652/14 od 23. oktobra 2014. godine i Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 313/15 od 2. decembra 2015. godine povređeno pravo podnosilaca na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.
7. Ustavni sud je ocenio da su posledice učinjene povrede prava na pravično suđenje takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 313/15 od 2. decembra 2015. godine i određivanjem da isti sud donese novu odluku o reviziji podnosilaca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 3652/14 od 23. oktobra 2014. godine, pa je, saglasno članu 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 3. izreke.
Ustavni sud nije posebno razmatrao navode podnosilaca ustavne žalbe o povredi načela i prava iz čl. 3, 21, 36. i 60. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i odredio način otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava.
U pogledu zahteva podnosilaca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka po ustavnoj žalbi, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom (videti, pored mnogih drugih, Odluku Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine).
8. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić, s.r.