Odbijanje ustavne žalbe za isplatu "kosovskog dodatka" pripadniku MUP-a

Kratak pregled

Ustavni sud odbija i odbacuje ustavnu žalbu pripadnika MUP-a za isplatu tzv. "kosovskog dodatka". Zahtev je neosnovan jer je Zaključak Vlade na kome se temelji proglašen neustavnim, a pravo na suđenje u razumnom roku nije povređeno odlučivanjem u roku od 11 meseci.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša B. Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Stanislava Zlatanovića iz sela Velikog Ropotova, opština Kosovska Kamenica, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 29. septembra 2011. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Stanislava Zlatanovića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Vrhovnim kasacionim sudom u predmetu broj Rev. 1224/10.

2. Odbacuje se ustavna žalba Stanislava Zlatanovića izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1224/10 od 15. aprila 2010. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Stanislav Zlatanović iz sela Velikog Ropotova, opština Kosovska Kamenica, podneo je 7. juna 2010. godine, preko punomoćnika Zorana Jakovljevića, advokata iz Raške, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1745/08 od 25. novembra 2008. godine, zbog povrede načela jednakosti utvrđenog članom 21. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenih članom 32. stav 1. Ustava, kao i zbog povrede člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da se spor u vezi koga je doneta osporena presuda tiče (ne)primene Zaključka Vlade Republike Srbije 05 broj 02-4586/2003-001 od 17. jula 2003. godine o isplati posebne nadoknade za zaposlene u državnim organima na teritoriji Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija, odnosno tzv. kosovskog dodatka; da je nesporna činjenica da taj dodatak primaju zaposleni u zdravstvu, školstvu, poreskim i drugim državnim organima; da je Ministarstvo unutrašnjih poslova odbilo da primeni ovu odluku Vlade, zbog čega su zaposleni u tom ministarstvu pokrenuli postupke pred sudovima za zaštitu svojih prava; da su sudovi zauzeli stav da nije osnovan njihov zahtev i na taj način stavili podnosioca ustavne žalbe u neravnopravan položaj u odnosu na ostale zaposlene u državnim organima na teritoriji Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija koji primaju ovaj dodatak; da je Vrhovni sud Srbije nerazumno dugo odugovlačio sa zauzimanjem stava po ovom pitanju čime je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da su po ovom pitanju sudovi zauzimali različite stavove, dok Vrhovni sud Srbije nije odlučivao o izjavljenim revizijama sve do objave konkursa za izbor sudija; da su odluke donete isključivo zbog pristrasnosti u korist države, te da je na taj način izvršena diskriminacija jedne kategorije zaposlenih u državnim organima; da su odluke o izjavljenim revizijama donete nakon početka procesa reizbora sudija i da su očigledno nepravične, jer propuštaju da isprave povredu prava na štetu tužioca-žalioca, te je „jasno“ da je povređeno pravo na pravično suđenje pred nepristrasnim sudom, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) ima istu sadržinu kao član 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 73957/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 7139/06 od 24. maja 2007. godine, između ostalog, usvojen je tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se tužena Republika Srbija - Ministarstvo unutrašnjih poslova obaveže da mu na ime manje isplaćenih zarada za navedeni period isplati određeni novčani iznos, sa zakonskom zateznom kamatom. Protiv prvostepene presude tužena je izjavila žalbu. Okružni sud u Beogradu, odlučujući o žalbi tužene, doneo je presudu Gž.I 4783/07 od 25. marta 2009. godine, kojom je preinačio presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 7139/06 od 24. maja 2007. godine, tako što je odbio tužbeni zahtev tužioca. Protiv ove presude tužilac je 14. maja 2009. godine izjavio reviziju.

Vrhovni kasacioni sud, odlučujući o reviziji tužene, doneo je osporenu presudu Rev. 1224/10 od 15. aprila 2010. godine, kojom je odbio kao neosnovanu reviziju tužioca izjavljenu protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž.I 4783/07 od 25. marta 2009. godine. U obrazloženju revizijske presude je, između ostalog, navedeno: da je na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja drugostepeni sud pravilno postupio kada je po žalbi tužene preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev kao neosnovan; da je taj sud svoju odluku zasnovao na činjenici da je tužiocu plata isplaćena u svemu prema odredbama Pravilnika o posebnim naknadama radnicima Ministarstva unutrašnjih poslova na području Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija, a u skladu sa odredbama čl. 147. i 169. Zakona o policiji; da je na osnovu člana 48. Zakona o unutrašnjim poslovima i člana 71. stav 1. Zakona o državnoj upravi, ministar unutrašnjih poslova 31. januara 2000. godine doneo Pravilnik o posebnim naknadama radnicima Ministarstva unutrašnjih poslova na području Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija; da je odredbama člana 1. Pravilnika propisano da je radniku u Ministarstvu unutrašnjih poslova koji stalno boravi i obavlja poslove iz delokruga ministarstva na području AP Kosovo i Metohija, odnosno koji stalno boravi na tom području, pripada pravo na posebnu naknadi; da Vrhovni kasacioni sud smatra da je stanovište drugostepenog suda pravilno, jer je navedeni pravilnik poseban propis koji se odnosi na pripadnike Ministarstva unutrašnjih poslova, kao zaposlene u državnim organima; da u situaciji kada je posebnim propisom predviđeno da se za pojedinu kategoriju zaposlenih u državnim organima određuje na drugi način dodatak na platu, onda na ovu kategoriju zaposlenih u državnim organima, u čiju kategoriju spada i tužilac, nema mesta primeni Zaključka Vlade Republike Srbije od 17. marta 2003. godine.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki (član 21. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Odredbama člana 60. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da se zakoni i drugi opšti akti za koje je odlukom Ustavnog suda utvrđeno da nisu u saglasnosti s Ustavom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima ili zakonom, ne mogu primenjivati na odnose koji su nastali pre dana objavljivanja odluke Ustavnog suda, ako do tog dana nisu pravnosnažno rešeni, kao i da se izvršenje pravnosnažnih pojedinačnih akata donetih na osnovu propisa koji se više ne mogu primenjivati, ne može ni dozvoliti ni sprovesti, a ako je izvršenje započeto - obustaviće se.

Zaključkom Vlade Republike Srbije 05 broj 02-4586/2003-001 od 17. jula 2003. godine u stavu 1. tačke 1. prihvaćena je Informacija u pogledu statusa određenih organa, organizacija i službi sa područja AP Kosovo i Metohija, koja je sastavni deo Zaključka. Ovom informacijom, koja je prema tački 1. Zaključka, sastavni deo tog zaključka, u cilju rešavanja pitanja radno-pravnog statusa zaposlenih u državnim organima, pokrajinskim organima, organima lokalne samouprave, javnim preduzećima čiji je osnivač Republika i lokalna samouprava i javnim službama sa područja AP Kosovo i Metohija koja su bila zaposlena, a koja bez svoje krivice ne rade i ne ostvaruju prihod po drugom osnovu, privremeno do donošenja odgovarajućih zakona, će se urediti tako što će se iznos plate ili zarade, odnosno naknade koju primaju zaposleni u državnim organima, pokrajinskim organima, organima lokalne samouprave, javnim preduzećima čiji je osnivač Republika i javnim preduzećima čiji je osnivač lokalna samouprava sa područja AP Kosovo i Metohija, a koja obavljaju registrovanu delatnost na području osnivača, kao zaposleni u javnim službama sa područja AP Kosovo i Metohija, izmeniti, između ostalog, za zaposlene koji žive i rade na području AP Kosovo i Metohija, tako da primaju platu, odnosno zaradu u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom uvećanu za 100%, s tim da se navedeno uvećanje plate, odnosno zarade obračunava na iznos plate, odnosno zarade koji se dobija na osnovu koeficijenta i osnovice utvrđene u skladu sa zakonom, odnosno kolektivnim ugovorom.

5. U pogledu navoda ustavne žalbe kojima se ističe povreda prava na pravično suđenje, zaječmenog članom 32. stav 1. Ustava, a koji se odnose na „(ne)primenu“ Zaključka Vlade Republike Srbije 05 broj 02-4586/2003-001 od 17. jula 2003. godine, Ustavni sud, najpre, ukazuje da je Odlukom Ustavnog suda IU–412/2003 od 16. aprila 2010. godine utvrđeno da odredbe navedenog Zaključka Vlade Republike Srbije nisu u saglasnosti sa Ustavom i zakonom. Polazeći od činjenice da je parnični postupak u kome je doneta osporena presuda Vrhovnog kasacionog suda okončan pre objavljivanja navedene odluke Ustavnog suda, a imajući u vidu odredbe člana 60. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, Sud nije cenio ove navode ustavne žalbe. S druge strane, u pogledu navoda ustavne žalbe da je osporena presuda doneta „isključivo zbog pristrasnosti u korist države“, Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe nije pružio nijedan dokaz u prilog svoje tvrdnje.

U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenom revizijskom presudom povređeno načelo jednakosti, utvrđeno članom 21. stav 1. Ustava, jer je Vrhovni sud zauzeo stav da nije osnovan zahtev za isplatu tzv. kosovskog dodatka, te da je tako on stavljen u neravnopravan položaj u odnosu na ostale zaposlene u državnim organima koji primaju takav dodatak, Ustavni sud konstatuje da podnosilac nije ničim potkrepio svoje navode, odnosno da nije pružio dokaze da je zbog nekog njegovog ličnog svojstva na bilo koji način diskriminisan, kako bi se mogla utvrditi povreda ustavnog načela jednakosti.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u tački 2. izreke.

6. U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, kao element prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji se vodio pred Vrhovnim sudom Srbije, odnosno Vrhovnim kasacionim sudom u predmetu broj Rev. 1224/10, Ustavni sud je ocenio da su ovi navodi podnosioca neosnovani. Naime, Vrhovni kasacioni sud je o izjavljenoj reviziji odlučio u roku od jedanaest meseci od izjavljivanja revizije, što se, prema stanovištu ovog Suda, ali i praksi Evropskog suda za ljudska prava, ne može smatrati nerazumnim rokom za odlučivanje.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, kao u tački 1. izreke.

7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Službeni glasnik RS'', br. 24/08 i 27/08), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević