Odbijanje ustavne žalbe zbog navodne povrede prava u porodičnim sporovima

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu podnositeljke koja je tvrdila da su joj povređena prava na suđenje u razumnom roku i roditeljska prava u postupcima razvoda i izvršenja. Sud je ocenio da su nadležni organi postupali adekvatno i štitili najbolji interes deteta.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Nataše Stojanović iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 22. jula 2010. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Nataše Stojanović izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i povrede prava i dužnosti roditelja u postupcima koji se pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu vode u predmetima P2. 4496/10, I. 31732/10 i I. 33569/10.

2. Ovu odluku objaviti u «Službenom glasniku Republike Srbije».

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Nataša Stojanović iz Beograda, preko punomoćnika Dragane Jovanović, advokata iz Beograda, podnela je 28. decembra 2009. godine ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i povrede prava i dužnosti roditelja, zajemčenih u čl. 32. i 65. Ustava Republike Srbije, povrede čl. 6, 8. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i povrede čl. 3. i 9. Konvencije o pravima deteta.

Podnositeljka u ustavnoj žalbi, pored ostalog, navodi: da je 16. maja 2008. godine podnela tužbu za razvod braka, sa predlogom da se rešenjem o privremenoj meri dete odmah poveri majci; da sud nije usvojio njen predlog, već je rešenjem o privremenoj meri uredio način održavanja ličnih odnosa deteta sa majkom, kao roditeljem sa kojim dete ne živi; da se nije žalila na to rešenje kako se ne bi prolongirao postupak; da joj dete pod pritiskom govori da neće da pođe s njom, zbog čega nije moguće izvršiti rešenje o privremenoj meri; da sud nije iskoristio svoja zakonska ovlašćenja i prisilno oduzeo dete od oca; da ni podnošenje krivičnih prijava protiv oca deteta nije dovelo do ubrzanja postupka izvršenja rešenja o privremenoj meri. Podnositeljka ustavne žalbe ističe da je propuštanjem nadležnih organa da sprovedu izvršenje onemogućena da ostvari kontakt sa detetom već devetnaest meseci, što je, po njenom mišljenju, dovelo do povrede označenih prava garantovanih Ustavom i navedenim Konvencijama. Ustavnom žalbom se predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi pravo podnositeljke na naknadu štete i naloži nadležnom sudu da sprovede postupak izvršenja rešenja o privremenoj meri.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu («Službeni glasnik RS», broj 109/07), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu: P2. 4496/10 (ranije broj P. 2681/08), I. 31732/10 (ranije broj 12101/08) i I. 33569/10 (ranije broj 16300/08), kao i ostalu dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

3.1. Nataša Stojanović iz Beograda, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 19. maja 2008. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu za razvod braka protiv Saše Stojanovića iz Beograda, sa predlogom za određivanje privremene mere kojom će se zajedničko maloletno dete poveriti majci na negu, čuvanje i vaspitavanje.

Tuženi je osporio tužbeni zahtev i podneo protivtužbu za razvod braka, sa zahtevom da se njemu poveri maloletno dete na negu, čuvanje i vaspitavanje, uz obavezu tužilje da doprinosi izdržavanju deteta sa 20% od ukupne mesečne zarade. Tuženi-protivtužilac (dalje u tekstu: tuženi) je naveo da je tužilja-protivtužena (dalje u tekstu: tužilja) samovoljno napustila bračnu zajednicu i da dete nije želelo da pođe sa njom.

Postupajući sud je zatražio izveštaj od Gradskog centra za socijalni rad u Beogradu-odeljenje Rakovica (dalje: Centar), koji je 23. juna 2008. godine predložio donošenje privremene mere kojom će se dete poveriti majci da samostalno vrši roditeljsko pravo, a viđanje deteta sa ocem obavljati u kontrolisanim uslovima u prostorijama Centra. Radi procene roditeljske podobnosti stranaka, pribavljanja mišljenja deteta i izjašnjenja o tom mišljenju, sud je zatražio nalaz i mišljenje od Instituta za mentalno zdravlje u Beogradu (dalje: Institut).

Sud je 8. jula 2008. godine doneo rešenje o privremenoj meri P. 2618/08, kojim je uredio način održavanja ličnih odnosa maloletnog sina stranaka V.S. sa majkom, kao roditeljem sa kojim dete ne živi. Navedenim rešenjem je tuženom naloženo da u označenim terminima viđenja, u toku školskih raspusta i državnih praznika, dete preda majci Nataši Stojanović ispred kuće u kojoj dete živi, a odbijen je predlog tužilje da se odredi privremena mera i obaveže tuženi da tužilji odmah preda dete na čuvanje, negu i vaspitavanje.

Institut je 5. septembra 2008. godine dostavio sudu nalaz i mišljenje u kome je istaknuto: da iskaz maloletnog V.S. nije relevantan za procenu njegovog najboljeg interesa ni roditeljske sposobnosti; da je u najboljem interesu deteta da majka samostalno vrši roditeljsko pravo, uz uobičajeni model viđanja sa ocem; da je, u slučaju odbijanja oca da adekvatno sarađuje i prolongiranja procesa udaljavanja deteta od majke, neophodno uvesti korektivni nadzor nad roditeljstvom oca od strane nadležnog organa starateljstva i odrediti njegovo viđanje sa detetom u kontrolisanim uslovima.

Tužilja je 24. oktobra 2008. godine podnela sudu predlog za određivanje privremene mere u skladu sa mišljenjem Instituta, nakon čega je sud 11. novembra 2008. godine doneo novo rešenje o privremenoj meri P. 2618/08, kojim je dete privremeno povereno majci, a prethodno rešenje od 8. jula 2008. godine stavljeno je van snage u stavu 4. izreke.

Tuženi je 1. decembra 2008. godine protiv navedenog rešenja izjavio žalbu u kojoj je naveo da paralelno egzistiraju dva rešenja o privremenoj meri koja jedno drugo isključuju, budući da se jednim rešenjem tuženi obavezuje da omogući majci viđanje sa detetom, a drugim – da odmah preda dete majci.

Tužilja je 15. decembra 2008. godine dostavila sudu podnesak u kome je predložila donošenje „dopunskog rešenja u smislu člana 343. ZPP“, kojim će se prvobitno rešenje o privremenoj meri staviti van snage u celosti.

Okružni sud u Beogradu je 11. februara 2009. godine rešenjem Gž. 17051/08 odbio žalbu tuženog i potvrdio prvostepeno rešenje, nalažući prvostepenom sudu da hitno uredi način održavanja ličnih odnosa tuženog sa detetom, što je sud propustio da učini.

Postupajući sud je u periodu od 11. maja do 12. novembra 2009. godine pribavio mišljenja Instituta i Centra o tome da li dete može da se uključi u sudski postupak – jer je u međuvremenu navršilo 10 godina, te da li je sposobno da formira svoje mišljenje u vezi sa vršenjem roditeljskog prava. Nadležni organi su ocenili da izjašnjavanje maloletnog V. u sudskom postupku o vršenju roditeljskog prava nije u njegovom najboljem interesu.

Do donošenja prvostepene presude u ovom postupku sud je održao sedam ročišta za glavnu raspravu, a 24. novembra 2009. godine glavna rasprava je zaključena.

Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2618/08 od 24. novembra 2009. godine usvojen je tužbeni zahtev da se razvede brak tužilje i tuženog, a odbijen protivtužbeni zahtev da se maloletni sin stranaka poveri ocu na dalju brigu, negu, staranje i vaspitavanje. Dete je povereno majci Nataši Stojanović da samostalno vrši roditeljsko pravo i određeno je da tuženi odmah po prijemu presude dete preda tužilji u prostorijama Centra za socijalni rad-odeljenje Rakovica. Istom presudom tuženi je obavezan da plaća 30% od redovnih mesečnih primanja za izdržavanje deteta i uređen je način održavanja ličnih odnosa deteta sa ocem. Navedena presuda dostavljena je punomoćniku tužilje 30. decembra 2009. godine.

Protiv navedene presude Drugog opštinskog suda u Beogradu tuženi je 15. januara 2010. godine izjavio žalbu, a do 22. marta 2010. godine, kada su spisi predmeta dostavljeni Ustavnom sudu, drugostepeni sud nije odlučio o žalbi.

3.2. Podnositeljka ustavne žalbe je, u svojstvu izvršnog poverioca, podnela 22. septembra 2008. godine Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu predlog za izvršenje rešenja o privremenoj meri P. 2618/08 od 8. jula 2008. godine, kojim je uređen način održavanja ličnih odnosa deteta sa majkom.

Protiv rešenja o izvršenju I. 12101/08 od 22. septembra 2008. godine izvršni dužnik je izjavio žalbu, koja je odbijena rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 4821/09 od 18. maja 2009. godine.

Izvršni sud je 30. oktobra 2008. godine odredio da službeno lice, najmanje dva puta do 5. decembra 2008. godine – kada je trebalo da se održi ročište, proveri da li izvršni dužnik postupa po privremenoj meri. Službeno lice je 18. i 20. novembra 2008. godine konstatovalo: da je dužnik doveo dete na kapiju u ugovoreno vreme, ali da je dete odbilo da ide kod majke; da nije pomoglo ni ubeđivanje oca; da se majka udaljila bez deteta; da je dete prilikom drugog susreta pobeglo u kuću; da dužnik postupa po rešenju o privremenoj meri.

Na ročištu održanom 5. decembra 2008. godine sud je odredio da se uz pomoć direktora škole u koju dete ide, kao i psihologa i pedagoga škole, organizuje psihološka priprema deteta kako bi prihvatilo kontakt sa majkom.

Postupajući sud je 9. januara 2009. godine uputio dopis Centru sa molbom da razmotri potrebu uvođenja korektivnog nadzora nad vršenjem roditeljskog prava, s obzirom na moguć očev doprinos negativnom stavu deteta prema viđanju sa majkom.

Na zahtev izvršnog poverioca, sud je na ročištu održanom 5. juna 2009. godine saslušao psihijatra, člana komisije veštaka Instituta, koji je procenio da saslušanje deteta nije u njegovom najboljem interesu, bez obzira na uzrast.

Postupajući sud je 6. juna 2009. godine doneo rešenje I. 12101/08 o novčanom kažnjavanju izvršnog dužnika i naložio mu da plati iznos od 150.000 dinara, pod pretnjom izricanja nove novčane kazne u povećanom iznosu. Rešenjem od 26. juna 2009. godine sud je naložio izvršnom dužniku da navedeni iznos uplati na račun suda u roku od tri dana, a u protivnom će se odrediti izvršenje popisom, procenom i prodajom dužnikovih pokretnih stvari. Žalba izvršnog dužnika protiv navedenog rešenja odbijena je rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 19937/09 od 5. oktobra 2009. godine, a zaključkom od 19. februara 2010. godine sud je naložio da se spisi predmeta iznesu u rad sudskom izvršitelju, radi prinudne naplate izrečene novčane kazne.

Centar je rešenjem Up. broj 14-03-57221-2323/09 od 19. juna 2009. godine odredio korektivni nadzor nad vršenjem roditeljskog prava Saši Stojanoviću i Nataši Stojanović u odnosu na maloletnog sina V.S. u trajanju od šest meseci. Ovim rešenjem zamenjeno je prethodno rešenje od 7. aprila 2009. godine, kojim je bio određen korektivni nadzor nad vršenjem roditeljskog prava Saši Stojanoviću u trajanju od 10 meseci, jer je ocenjeno da je potrebno izreći meru korektivnog nadzora i jednom i drugom roditelju, radi korigovanja roditelja u vršenju roditeljskog prava, usklađivanja njihovog delovanja i zadovoljenja autentičnih emotivnih potreba deteta.

Centar je 26. novembra 2009. godine obavestio sud da je, nakon konsultacije sa Savetovalištem za brak i porodicu i Ministarstvom za rad i socijalnu politiku, zaključio da je potrebno odložiti izvršenje po rešenju I. 12101/08 za tri meseca.

3.3. Podnositeljka ustavne žalbe podnela je 1. decembra 2008. godine Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu predlog za izvršenje rešenja o privremenoj meri P. 2618/08 od 11. novembra 2008. godine, kojim je određeno da se maloletno dete stranaka poverava na dalju brigu, negu, staranje i vaspitavanje majci i stavljeno van snage rešenje tog suda P. 2618/08 od 8. jula 2008. godine u stavu 4. izreke. Po ovom predlogu sud je doneo rešenje o izvršenju I. 16300/08 od 4. decembra 2008. godine. Protiv navedenog rešenja izvršni dužnik je izjavio žalbu 26. decembra 2008.godine.

Sprovođenje izvršenja po rešenju I. 16300/08 od 4. decembra 2008. godine bilo je zakazano za 22. decembar 2008. godine. Izvršni dužnik je označenog dana doveo maloletnog V.S. do kapije, ali je dete izjavilo da neće da pođe sa majkom i da želi da živi sa ocem. Zaposleni u Centru su ocenili da nije u interesu deteta da se tog dana na silu sprovede izvršenje i da predaja deteta treba da se izvrši u prostorijama Centra.

Sud je ponovo zakazao sprovođenje izvršenja, i to za 15. januar 2009. godine, a zatim za 4. februar 2009. godine, ali oba puta punomoćnici stranaka nisu bili uredno pozvani.

Izvršni dužnik je 29. januara 2009. godine dostavio sudu podnesak u kome je naveo: da je pred tim sudom u toku postupak izvršenja po drugom rešenju o privremenoj meri, koje nije moglo da se sprovede jer dete nije pristalo da ide kod majke; da je potrebno prihvatiti započeti postupak psihološke pripreme deteta da prevaziđe nastalu situaciju; da je dete nakon pokušaja prinudnog izvršenja pregledano u Klinici za neurologiju i psihijatriju za decu i omladinu u Beogradu, o čemu je priložio dokaz.

Sprovođenje rešenja o izvršenju I. 16300/08 od 4. decembra 2008. godine, koje je bilo zakazano za 1. april 2009. godine u prostorijama Centra, nije se moglo sprovesti iako je izvršni dužnik doveo maloletnog V.S. u Centar, jer je dete odbilo da ostane u prostoriji bez prisustva oca. Nakon pristanka oca da napusti prostoriju, dete je počelo da plače, zagrlilo je oca i odbilo da ga pusti, a službena lica Ministarstva unutrašnjih poslova su izjavila da nisu u mogućnosti da na silu odvoje dete od oca kako bi stručni tim obavio razgovor nasamo sa detetom. Zaposleni u Centru su predložili da se izvrši psihološka priprema deteta radi predaje majci.

Okružni sud u Beogradu je 11. februara 2009. godine rešenjem Gž. 17051/08 odbio žalbu izvršnog dužnika izjavljenu protiv rešenja P. 2618/08 od 11. novembra 2008. godine, nalazeći da je prvostepeni sud pravilno utvrdio da otac udaljava majku iz emotivnog života deteta. Naloženo je prvostepenom sudu da u nastavku postupka uredi način viđenja deteta sa ocem, jer osporenim rešenjem o privremenoj meri to nije uređeno.

U periodu od 16. aprila do 27. jula 2009. godine postupajući sud je u komunikaciji sa Institutom, kao i Centrom – Savetovalištem za brak i porodicu, ispitivao načine da se omogući sprovođenje izvršenja u predmetnom postupku.

Četvrti opštinski sud u Beogradu je 4. maja 2009. godine doneo rešenje o novčanom kažnjavanju I. 16300/08, kojim je izvršnom dužniku izrečena novčana kazna u iznosu od 10.000 dinara. Žalba izvršnog dužnika protiv ovog rešenja, kao i protiv rešenja o izvršenju istog suda I. 16300/08 od 4. decembra 2008. godine odbijena je rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 18795/09 od 29. septembra 2009. godine. Zaključkom od 24. februara 2010. godine sud je naložio poslodavcu izvršnog dužnika da sprovede postupak prinudne naplate izrečene novčane kazne.

Centar je 12. februara 2010. godine obavestio sud da nema značajnih pomaka u radu sa porodicom i da mera korektivnog nadzora ističe krajem marta 2010. godine, kada će biti sačinjen timski izveštaj.

3.4. Podnositeljka ustavne žalbe je 29. avgusta 2008. godine podnela Drugom opštinskom javnom tužilaštvu u Beogradu krivičnu prijavu protiv tadašnjeg supruga Saše Stojanovića iz Beograda, zbog krivičnog dela oduzimanja maloletnog lica iz člana 191. stav 2. Krivičnog zakonika Republike Srbije. Nakon sprovedene istrage, Drugo opštinsko javno tužilaštvo je 2. juna 2009. godine podiglo optužni predlog Kt. 355/09 protiv okrivljenog Saše Stojanovića iz Beograda, zbog onemogućavanja izvršenja rešenja Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2618/08 od 8. jula 2008. godine, kojim je određen način održavanja ličnih odnosa maloletnog deteta sa majkom. Drugi opštinski sud u Beogradu je u predmetu K-970/09 zakazao glavni pretres za 20. novembar 2009. godine, koji je odložen zbog toga što okrivljenom nije dostavljen optužni predlog.

Nataša Stojanović iz Beograda je 23. juna 2009. godine podnela Drugom opštinskom javnom tužilaštvu u Beogradu krivičnu prijavu Kt. 1371/09 protiv Saše Stojanovića iz Beograda, zbog krivičnog dela oduzimanje maloletnog lica iz člana 191. i krivičnog dela nasilje u porodici iz člana 194. Krivičnog zakonika Republike Srbije. U krivičnoj prijavi je navedeno da Saša Stojanović nije postupio po rešenju Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2618/08 od 8. jula 2008. godine, niti po rešenju istog suda P. 2618/08 od 11. novembra 2008. godine, kojim je obavezan da odmah preda maloletnog V.S. majci. Saslušanje okrivljenog u istražnom postupku je bilo zakazano za 3. decembar 2009. godine, ali je odloženo na neodređeno vreme.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da roditelji imaju pravo i dužnost da izdržavaju, vaspitavaju i obrazuju svoju decu, i da su u tome ravnopravni, a da sva ili pojedina prava mogu jednom ili oboma roditeljima biti oduzeta ili ograničena samo odlukom suda, ako je to u najboljem interesu deteta, u skladu sa zakonom (član 65.).

Odredbama Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda ("Službeni list Srbije i Crne Gore - Međunarodni ugovori", br. 9/03, 5/05 i 7/05) određeno je: da svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske i da se javne vlasti neće mešati u vršenje ovog prava sem ako to nije u skladu sa zakonom i neophodno u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih (član 8.); da svako kome su povređena prava i slobode predviđeni u ovoj Konvenciji ima pravo na delotvoran pravni lek pred nacionalnim vlastima, bez obzira jesu li povredu izvršila lica koja su postupala u službenom svojstvu (član 13.).

Odredbama Konvencije o pravima deteta "Službeni list SFRJ - Međunarodni ugovori", broj 15/90 i "Službeni list SRJ - Međunarodni ugovori", br. 4/96 i 2/97) predviđeno je: da je u svim aktivnostima koje se tiču dece od primarnog značaja interes deteta, bez obzira na to da li ih sprovode javne ili privatne institucije za socijalnu zaštitu, sudovi, administrativni organi ili zakonodavna tela, da se države članice obavezuju da detetu obezbede takvu zaštitu i brigu koja je neophodna za njegovu dobrobit, uzimajući u obzir prava i obaveze njegovih roditelja, zakonitih staratelja ili drugih pojedinaca koji su pravno odgovorni za dete i preduzimaju u tom cilju sve potrebne zakonodavne i administrativne mere, te da se države članice staraju da institucije, službe i ustanove koje su odgovorne za brigu ili zaštitu dece budu u skladu sa standardima koje su utvrdili nadležni organi, posebno u oblasti sigurnosti i zdravlja i broju i podobnosti osoblja, kao i stručnog nadzora (član 3. st. 1. do 3.); da države članice obezbeđuju da nijedno dete ne bude odvojeno od svojih roditelja protiv njihove volje, osim kada nadležni organi na osnovu sudskog uvida odluče, u skladu s odgovarajućim zakonom i procedurama, da je takvo razdvajanje neophodno i u najboljem interesu deteta, te da takva odluka može biti neophodna u određenom slučaju, kao npr. ako roditelji zlostavljaju ili zanemaruju dete ili ako žive odvojeno pa se mora doneti odluka o mestu stanovanja deteta, kao i da države članice poštuju pravo deteta koje je odvojeno od jednog ili oba roditelja da održava lične odnose i neposredne kontakte sa oba roditelja na stalnoj osnovi, osim ako je to u suprotnosti sa najboljim interesima deteta (član 9. st. 1. i 3.).

S obzirom na to da se navedene odredbe Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima deteta po svojoj suštini ne razlikuju od člana 65. Ustava, Ustavni sud je istaknutu povredu prava na poštovanje porodičnog života cenio u odnosu na odredbe Ustava.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored već navedenih ustavnih odredaba, relevantne su i sledeće odredbe zakona:

Zakonom o izvršnom postupku («Službeni glasnik RS», broj 125/04) u članu 224. propisano je: da prilikom sprovođenja izvršenja sud posebno vodi računa o potrebi da se u najvećoj meri zaštiti interes deteta (stav 1.), da ako se izvršenje nije moglo sprovesti izricanjem i izvršenjem odluke o novčanoj kazni, izvršenje će se sprovesti oduzimanjem deteta od lica kod koga se dete nalazi i predajom deteta roditelju odnosno drugom licu ili organizaciji kojoj je dete povereno na čuvanje i vaspitanje (stav 4.), da oduzimanje i predaju deteta iz stava 4. ovoga člana može obaviti samo sudija u saradnji sa psihologom organa starateljstva, škole, porodičnog savetovališta ili druge specijalizovane ustanove za posredovanje u porodičnim odnosima (stav 5.).

Prema odredbi člana 204. Porodičnog zakona («Službeni glasnik RS», broj 18/05), postupak u vezi sa porodičnim odnosima je hitan ako se odnosi na dete ili roditelja koji vrši roditeljsko pravo.

5. Razmatrajući razloge i navode ustavne žalbe sa stanovišta istaknutih povreda prava u predmetnim postupcima koji se vode pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, Ustavni sud je imao u vidu da ocena o razumnom trajanju sudskog postupka zavisi od niza činilaca, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanja sudova koji vode postupak, kao i značaja prava za podnosioca. Takođe, Ustavni sud naglašava da specifičnost predmetnih sudskih postupaka nalaže postupanje kojim će se u najvećoj meri zaštititi interes deteta, uz poštovanje prava roditelja da vaspitavaju, čuvaju i izdržavaju svoju decu. Na tom stanovištu je i Evropski sud za ljudska prava, kada zahteva od države članice da obezbedi pravičnu ravnotežu između interesa deteta i interesa roditelja i da u tom procesu obrati posebnu pažnju na najbolji interes deteta koji, zbog svoje prirode i značaja, može imati prevagu nad interesima roditelja (videti presudu u predmetu Sommerfeld protiv Nemačke, broj 31871/96 od 8. jula 2003. godine).

5.1. Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak po tužbi podnositeljke za razvod braka započeo 19. maja 2008. godine podnošenjem tužbe Drugom opštinskom sudu u Beogradu, a da je 28. decembra 2009. godine, kada je izjavljena ustavna žalba, postupak bio u fazi odlučivanja o žalbi tuženog izjavljenoj protiv prvostepene presude. Ustavni sud ocenjuje da postupci koji uključuju donošenje odluke o vršenju roditeljskog prava po svojoj prirodi spadaju u složene postupke, zbog osetljivosti i značaja prava o kome se odlučuje. Složenosti predmetnog postupka doprinelo je nepodudaranje stručnog mišljenja nadležnih ustanova u pogledu vršenja roditeljskog prava sa izraženom željom deteta da živi sa ocem. S obzirom na to da je maloletni V.S. u toku postupka navršio 10 godina života, morala se utvrditi njegova sposobnost da formira i izrazi svoje mišljenje, te proceniti da li je mišljenje deteta u njegovom najboljem interesu. Imajući u vidu posebnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud je ocenio da su postojali opravdani razlozi da se ocena relevantnosti mišljenja deteta, kao i procena roditeljske sposobnosti stranaka poveri stručnim licima Centra za socijalni rad i Instituta za mentalno zdravlje u Beogradu. Takav stav izrazio je i Evropski sud za ljudska prava, primetivši da, po pravilu, nacionalni sudovi odlučuju o tome koje će dokaze izvesti i kojim dokaznim sredstvom će utvrditi relevantne činjenice; bilo bi preterano reći da su domaći sudovi uvek obavezni da obezbede mišljenje veštaka psihološke struke o načinu održavanja odnosa između deteta i roditelja sa kojim dete ne živi, već to zavisi od specifičnih okolnosti svakog slučaja, pri čemu se mora posebno imati u vidu uzrast i zrelost deteta (videti citirani predmet Sommerfeld protiv Nemačke).

Ustavni sud nalazi da je donošenjem prvog rešenja o privremenoj meri postupajući sud uvažio potrebu održavanja međusobnog kontakta roditelja sa detetom, time što je privremeno uredio način održavanja odnosa deteta sa podnositeljkom ustavne žalbe, kao roditeljem sa kojim dete ne živi. Ustavni sud konstatuje da podnositeljka nije izjavila žalbu protiv tog rešenja suda o privremenoj meri, iako nije bio usvojen njen zahtev da se dete odmah poveri njoj na negu, čuvanje i staranje. Nakon ocene Instituta za mentalno zdravlje u Beogradu da je u najboljem interesu deteta da majka samostalno vrši roditeljsko pravo, sud je doneo novo rešenje o privremenoj meri, kojim je dete poverio podnositeljki ustavne žalbe. Po oceni Ustavnog suda, činjenica da postupajući sud nije u celini stavio van snage prethodno doneto rešenje o privremenoj meri nije uticala na ostvarenje prava podnositeljke ustavne žalbe u predmetnom postupku. Naime, njeno ponovno uspostavljanje kontakta sa detetom prevashodno je bilo otežano odbijanjem maloletnog sina da održava kontakt sa majkom, što je potvrđeno i iskazom psihijatra da dete „nije verbalizovalo potrebu za majkom“. Ustavni sud je utvrdio: da je od podnošenja tužbe do donošenja prvostepene presude proteklo godinu i po dana; da je sud u ovom delu postupka održao osam ročišta za glavnu raspravu; da su izvedeni dokazi saslušanjem parničnih stranaka i veštačenjem od strane specijalizovane ustanove; da je sud ostvarivao saradnju sa Centrom za socijalni rad, koji je imao konstruktivnu ulogu u postupku.

Ustavni sud nalazi da je za podnositeljku ustavne žalbe od izuzetne važnosti odluka suda o tome koji roditelj će samostalno vršiti roditeljsko pravo nad maloletnim detetom, ali podseća da se do te odluke ne može doći bez svestrane ocene sposobnosti deteta da o tome izrazi svoje mišljenje, kao i procene roditeljske podobnosti stranaka. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da u dosadašnjem toku parničnog postupka koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P2-4496/10 nije povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Razmatrajući navode ustavne žalbe sa stanovišta povrede prava na poštovanje porodičnog života, Ustavni sud je imao u vidu da, pod određenim uslovima, dužina pobijanog građanskopravnog postupka, sama po sebi, može predstavljati povredu navedenog prava (videti presudu u predmetu V.A.M. protiv Srbije od 13. marta 2007. godine). Međutim, polazeći od navedene ocene o povredi prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da u dosadašnjem toku parničnog postupka koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P2-4496/10 podnositeljki ustavne žalbe nisu povređena prava roditelja, zajemčena članom 65. Ustava.

5.2. Ustavni sud je utvrdio da je postupak izvršenja rešenja o privremenoj meri Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2618/08 od 8. jula 2008. godine započeo 22. septembra 2008. godine, a da izvršenje rešenja Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 12101/08 od 22. septembra 2008. godine nije sprovedeno do 28. decembra 2009. godine, kada je izjavljena ustavna žalba. Ustavni sud je takođe utvrdio: da izvršenje navedenog rešenja nije bilo moguće sprovesti jer je maloletni sin stranaka prvi put odbio da pođe sa podnositeljkom ustavne žalbe, a drugi put se odmah vratio očevoj kući; da je postupajući sud odredio da školski psiholog izvrši psihološku pripremu deteta kako bi prihvatilo kontakt sa majkom; da je veštačenjem utvrđeno da saslušanje maloletnog V.S. nije u njegovom najboljem interesu, bez obzira na uzrast. Ustavni sud je primetio da je u predmetnom postupku konstatovano da izvršni dužnik postupa u skladu sa rešenjem o privremenoj meri, ali je sud ipak doneo rešenje o novčanom kažnjavanju izvršnog dužnika, radi ukazivanja na značaj održavanja kontakta deteta sa majkom. Takođe, Ustavni sud je imao u vidu da je u toku izvršnog postupka Centar za socijalni rad izrekao meru korektivnog nadzora nad vršenjem roditeljskog prava i jednom i drugom roditelju u trajanju od šest meseci, u cilju njihovog korigovanja u vršenju roditeljskih dužnosti. Iz navedenog razloga, Centar je predložio da se izvršenje u ovom postupku odloži za tri meseca, a Ustavni sud konstatuje da u vreme podnošenja ustavne žalbe izrečena mera još nije bila istekla.

Ustavni sud podseća na praksu Evropskog suda za ljudska prava u pogledu pozitivne obaveze države prema članu 8. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda:

- ta obaveza uključuje i pravo roditelja na mere koje će im omogućiti ponovno spajanje sa detetom; međutim, obaveza nacionalnih organa da preduzmu takve mere nije bezuslovna, pošto ponovno spajanje jednog roditelja sa detetom koje je neko vreme živelo sa drugim roditeljem može biti neizvodljivo odmah i može zahtevati pripremne mere; priroda i obim takvih mera zavisiće od okolnosti svakog slučaja, ali su razumevanje i saradnja svih zainteresovanih važni sastavni delovi; gde izgleda da bi kontakt sa roditeljem mogao da ugrozi najbolje interese deteta, na nacionalnim je organima da obezbede pravičnu ravnotežu (videti Hokanen protiv Finske, presuda od 23. septembra 1994. godine, serija A br. 299, str. 22, stav 58).

- u predmetima koji se tiču izvršenja odluka u oblasti porodičnog prava, Evropski sud je neprestano utvrđivao da je odlučujuće to da li su nacionalne vlasti preduzele sve neophodne korake da bi omogućile izvršenje onako kako se to razumno moglo zahtevati u posebnim okolnostima svakog predmeta (videti: Damnjanović protiv Srbije, broj 5222/07 od 18. novembra 2008; mutatis mutandis, Hokanen protiv Finske, gore navedena presuda, stav 58; Iganaccolo-Zenide, br. 31679/96, stav 96; Nuutinen protiv Finske, br. 32842/96 stav 128; Silvester protiv Austrije, br. 36812/97 i 40104/98, stav 59, 24. april 2003).

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je postupajući sud, u postupku u kome nije bilo odugovlačenja, preduzeo sve mere u cilju omogućavanja ponovnog uspostavljanja kontakta podnositeljke ustavne žalbe sa detetom. Stoga je Ustavni sud utvrdio da u dosadašnjem toku postupka radi izvršenja rešenja Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 12101/08 od 22. septembra 2008. godine, koji se sada vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu I. 31732/10, podnositeljki nije povređeno pravo podnositeljke na suđenje u razumnom roku, niti prava roditelja, zajemčena članom 32. stav 1. i članom 65. Ustava.

5.3. Ustavni sud je utvrdio da je postupak izvršenja rešenja o privremenoj meri Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2618/08 od 11. novembra 2008. godine započeo 1. decembra 2008. godine, a da izvršenje rešenja Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 16300/08 od 4. decembra 2008. godine nije sprovedeno do 28. decembra 2009. godine, kada je izjavljena ustavna žalba. Ustavni sud je takođe utvrdio da je prilikom prvog pokušaja sprovođenja izvršenja maloletni sin stranaka odbio da pođe sa podnositeljkom ustavne žalbe i izjavio da želi da živi sa ocem. Pri sledećem pokušaju izvršenja dete je počelo da plače, zagrlilo je oca i odbilo da ga pusti. Iako su službena lica Ministarstva unutrašnjih poslova prisustvovala izvršenju, stručnjaci Centra za socijalni rad predložili su da se izvrši psihološka priprema deteta radi predaje podnositeljki ustavne žalbe. Ustavni sud podseća da svaka prinuda u ovoj oblasti mora biti ograničena, budući da treba pažljivo razmotriti interese i prava svih zainteresovanih strana. Sud je imao u vidu da ipak ne može biti potpuno isključena primena sankcija u slučaju nezakonitog ponašanja roditelja sa kojim deca žive (videti gore navedeni predmet Iganaccolo-Zenide, stav 106), ali je ocenio da izvršni dužnik u predmetnom postupku nije sprečavao predaju deteta, već je izvršenje bilo onemogućeno usled odbijanja deteta da živi sa podnositeljkom ustavne žalbe. U nastojanju da sprovede izvršenje, postupajući sud je doneo i rešenje o novčanom kažnjavanju izvršnog dužnika, kako bi otac, koristeći svoj autoritet, uticao na dete da prihvati majku kao osobu koja će se o njemu starati.

Polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, kao i prakse Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud je ocenio da postupajući sud nije odugovlačio postupak i da je preduzeo sve kako bi izvršio privremenu meru o predaji maloletnog V.S. podnositeljki ustavne žalbe, istovremeno nastojeći da zaštiti najbolje interese deteta. Stoga je Sud utvrdio da u dosadašnjem toku postupka izvršenja rešenja Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 16300/08 od 4. decembra 2008. godine, koji se sada vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu I. 33569/10, nije povređeno pravo podnositeljke na suđenje u razumnom roku, niti njena prava roditelja, zajemčena članom 32. stav 1. i članom 65. Ustava.

6. Ustavni sud je imao u vidu i navode ustavne žalbe o povredi navedenih Ustavom zajemčenih prava u krivičnim postupcima koji se vode protiv okrivljenog Saše Stojanovića zbog krivičnog dela oduzimanja maloletnog lica iz člana 191. stav 2. Krivičnog zakonika ("Službeni glasnik RS", br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09). Navedenom zakonskom odredbom je propisano da će se kazniti novčanom kaznom ili zatvorom do dve godine onaj ko onemogućava izvršenje odluke nadležnog organa kojom je određen način održavanja ličnih odnosa maloletnog lica sa roditeljem ili drugim srodnikom. Ustavni sud je ocenio da je podnošenje krivične prijave podnositeljke ustavne žalbe protiv Saše Stojanovića – koji je izvršni dužnik u postupcima koji se ustavnom žalbom osporavaju, sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na poštovanje porodičnog života – isključivo bilo u funkciji ubrzanja postupka izvršenja rešenja o privremenoj meri. S obzirom na to, a imajući uvidu prethodno datu ocenu o povredi navedenih prava u izvršnim postupcima koji se sada vode pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, Ustavni sud nije posebno razmatrao povredu istih prava u predmetnim krivičnim postupcima. Takođe, Ustavni sud nije posebno cenio navode ustavne žalbe o povredi prava na delotvorni pravni lek, garantovanog članom 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, jer je zaključio da podnositeljka svoju tvrdnju o povredi tog prava zasniva na uverenju da nije imala na raspolaganju delotvorno pravno sredstvo koje bi mogla da koristi za ubrzanje postupaka čiju je opravdanost trajanja osporila ustavnom žalbom o kojoj se ovde odlučivalo.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu u celini kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

Na osnovu odredbe člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se Odluka objavi u «Službenom glasniku Republike Srbije».

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić