Povreda prava na pravično suđenje zbog pogrešne primene propisa o odgovornosti poslodavca sledbenika

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu akcionarskog društva osnovanog izdvajanjem, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Niži sudovi su proizvoljno tumačili propise o radu, nalazeći solidarnu odgovornost novog društva za obaveze prethodnika koje su nastale pre statusne promene.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i dr Nataša Plavšić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Akcionarskog društva … „I.“ Beograd, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. aprila 2022. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Akcionarskog društva … „I.“ Beograd i utvrđuje se da je presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 930/18 od 10. maja 2018. godine i stavom prvim izreke presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 2138/18 od 4. oktobra 2018 . godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, iz član a 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se stav prvi izreke presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 2138/18 od 4. oktobra 2018. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 930/18 od 10 maja 2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Akcionarsko društvo … „I .“ Beograd je, 15. marta 201 9. godine, Ustavnom sudu podnelo ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 930/18 od 10. maja 2018. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 2138/18 od 4. oktobra 2018. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i slobode preduzetništva, zajemčenih odredbama član a 32. stav 1. i člana 83. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je proizvoljan zaključak drugostepenog suda i Vrhovnog kasacionog suda o pasivnoj legitimaciji podnosioca ustavne žalbe; da u periodu iz kojeg potiču potraživanja tužioca podnosilac ustavne žalbe još uvek nije postojao kao pravni subjekt; da je pravni stav o odgovornosti podnosioca ustavne žalbe za obaveze prvotuženog privrednog društva „Ž.“ a.d., koje su nastale pre njegovog osnivanja, pogrešno utemeljen na odredbama čl. 147-151. Zakona o radu; da se Zakon o privrednim društvima, u konkretnom slučaju, mora posmatrati kao lex specialis u odnosu na Zakon o radu; da u konkretnom slučaju, statusna promena „Ž.“ a.d. izdvajanje uz osnivanje novih akcionarskih društava uz zadržavanje pravnog subjektiviteta istog, ne dovodi do nastanka solidarne obaveze po samom zakonu; da je Planom statusne promene, čiji je sastavni deo Deobni bilans, predviđeno da novoosnovana društva neće biti opterećena postojećim nekomercijalnim dugovanjima, viškom sredstava i viškom zaposlenih, te da je predviđeno da prvotuženi zadržava pomenute obaveze radi omogućavanja novoosnovanim društvima da posluju efikasno i tržišno orjentisano i da budu odgovorna za rezultate koje ostvaruju; da su Odluka prvotuženog o izdvajanju uz osnivanje, kao i prethodno usvojeni Plan statusne promene, registrovani i objavljeni na zakonom propisani način (član 495. Zakona o privrednim društvima) i tako učinjeni dostupnim svim zainteresovanim licima, uključujući i zaposlene; da je Plan statusne promene detaljnu razradu „doživeo“ zaključenjem Protokola, kojim je nedvosmisleno utvrđeno da za obaveze prema zaposlenima koje su nastale do registracije statusne promene isključivo odgovara prvotuženi; da su Protokolom jasno razgraničena prava i obaveze učesnika statusne promene, utoliko što su rezervisanja za sudske sporove, uključujući i one koji su u toku, neto zarade i naknade zarada, poreze i doprinose na zarade i naknade zarada na teret poslodavca i dr. (grupe računa br. 45. i 46.) preneta u početni bilans stanja tog pravnog lica na dan 9. avgust 2015. godine.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene presude. Takođe je predloženo da Ustavni sud proširi pravno dejstvo svoje odluke na sve predmete u kojima se podnosilac ustavne žalbe nalazi u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u osporeni akt i dokumentaciju koja je priložena uz ustavnu žalbu , te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

B. D . iz Vršca je 18. aprila 201 7. godine, u svojstvu tužioca podneo tužbu Osnovnom sudu u Zrenjaninu, protiv tužen ih - Akcionarskog društva „Ž .“ Beograd i Akcionarskog društva … „I.“ Beograd, radi solidarne isplate naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora za period od 1. marta 2014. do 30. avgusta 2015. godine.

U sprovedenom dokaznom postupku, pored ostalih, sud je izveo dokazivanje i čitanjem Protokola o usvajanju informacije o sprovedenom postupku statusne promene od 24. juna 2016. godine.

Presudom Osnovnog suda u Zrenjaninu P1. 153/17 od 1. februara 2018 . godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tako što je obavezano Akcionarsko društvo „Ž.“ Beograd da tužiocu na ime neisplaćene naknade troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora isplati određene novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom, dok je tužbeni zahtev odbijen u odnosu na Akcionarsko društvo … „I.“ Beograd. U obrazloženju prvostepene presude, između ostalog, navodi se da tužiocu u utuženom periodu od mart a 2014. do septembra 2015. godine nije isplaćivana naknada za ishranu u toku rada i za regres, koji mu pripadaju primenom citiranih odredaba zakona, pri čemu je sud prihvatio A varijantu nalaza veštaka po kojem je naknada troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora obračunata na osnovu podataka iz ranijeg Kolektivnog ugovor a tuženog iz 1995. sa izmenama iz 2000. godine, poslednjim kojim je jasno utvrđen način kako se vrši obračun toplog obroka i regresa kod tuženog, imajući u vidu postavljeni tužbeni zahtev.

Dalje u obrazloženju presude u odnosu na deo kojim se odbija tužbeni zahtev navedeno je da se potraživanje tužioca za uplatu naknade troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora odnosi na period od 1. marta 2014. godine do 30. avgusta 2015. godine kada je tužilac bio zaposlen u AD „Ž .“ Beograd a koji nakon statusnih promena posluje kao aktivno privredno društvo, iz čega proizlazi da je jedino tuženi AD „Ž.“ Beograd odgovoran za isplatu navedene naknade, te da nema osnova za solidarnu odgovornost tuženog AD „ I.“ Beograd koji je osnovan statusnom promenom kod tuženog AD „Ž.“ Beograd izdvajanjem uz osnivanje novog društva od 10. avgusta 2015. godine, niti iz priložene dokumentacije to proizlazi, imajući pri tome u vidu da u početno stanje u poslovnim knjigama tuženog AD „I.“ Beograd statusnom promenom, nije preneta obaveza isplate neto zarade, naknade zarada i doprinosa na zarade i naknade zarada, koje se isplaćuju na teret poslodavca, već je preneta u početno stanje bilansa tuženog AD „Ž“ posle izdvajanja na dan 9. avgusta 2015. godine, zbog čega je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev u odnosu na tuženog AD „I.“ Beograd.

Odlučujući o žalbama tužioca i tuženog AD „Ž.“ Beograd, Apelacioni sud u Novom Sadu je doneo presud u Gž1. 930/18 od 10. maja 2018. godine, kojom je žalbu tužioca usvojio i navedenu prvostepenu presudu preinačio, tako što je usvojio tužben e zahtev e tuži oca i obavezao (i) tuženog AD „I.“ Beograd da solidarno sa tuženim AD „Ž.“ Beograd isplati tužiocu utvrđene iznose na ime naknade troškova za ishranu i regres za godišnji odmor od 1. marta 2014. do 30. avgusta 2015. godine.

U obrazloženju drugostepene presude, pored ostalog, navedeno je: da je utvrđeno da je kod tuženog AD „Ž.“ Beograd došlo do statusnih promena i izdvajanja novih privrednih društava, nakon čega je tužilac 1. septembra 2015. godine zaključio aneks ugovora o radu sa tuženim AD „I.“ Beograd, pri čemu tuženi AD „Ž.“ Beograd i dalje postoji kao pravni subjekt; da je odredbom člana 505. Zakona o privrednim društvima propisano da pravne posledice statusne promene nastupaju danom regostracije statusne promene u skladu sa zakonom o registraciji i to: 1) imovina i obaveze društva prenosioca prelaze na društvo sticaoca, u skladu sa ugovorom o statusnoj promeni, odnosno planom podele; 2) da društvo sticalac postaje solidarno odgovorno sa društvom prenosiocem za njegove obaveze koje nisu prenete na društvo sticaoca, ali samo do iznosa razlike vrednosti imovine društva prenosioca koja mu je preneta i obaveza društva prenosioca koje je preuzeo, osim ako je sa određenim poveriocem drugačije ugovoreno; da se, polazeći od odredaba čl. 147. do 152. Zakona o radu („Službeni glasnik RS, broj 24/05…75/14) koje su usklađene sa Direktivom broj 2001/23 EZ kojima je regulisana zaštita zaposlenih u slučaju reorganizacije poslodavca putem statusnih promena i posledica tih promena, ne može prihvatiti stav prvostepenog suda da tuženi AD „I .“ Beograd nije pasivno legitimisan u ovoj pravnoj stvari, te da iz sadržine navedenih odredaba proizlazi stav da u slučaju statusne promene, odnosno promene poslodavca, u skladu s zakonom, poslodavac sledbenik preuzima od poslodavca prethodnika opšti akt i sve ugovore o radu koji važe na dan statusne promene poslodavca, a je poslodavac prethodnik dužan da poslodavca sledbenika potpuno i istinito obavesti o pravima i obavezama iz opšteg akta i ugovora o radu koji se prenose, kao i obaveza poslodavca sledbenika da primenjuje opšti akt poslodavca prethodnika najmanje godin u dana od dana promene poslodavca, osim ako pre isteka tog roka istekne vreme na koje je zaključen kolektivni ugovor ili kod poslodavca sledbenika bude zaključen novi kolektivni ugovor.

Dalje je navedeno da prenošenjem ugovora o radu tužioca na AD „I.“ Beograd taj tuženi je preuzeo ne samo prava, već i obaveze prema zaposlenima kao poslodavac sledbenik, pri čemu nije dokazao da je na drugačiji način sa tuženim AD „Ž.“ Beograd, kao pravnim prethodnikom regulisano pitanje individualnih prava zaposlenih. Upravo iz činjenice da tuženi poslodavac sledbenik nije zaključio novi ugovor o radu sa tužiocem već aneks prema kome tužilac nastavlja radni odnos sa poslodavcem sledbenikom proizlazi pasivna legitimacija poslodavca sledbenika. Teret dokazivanja činjenica da je u navedenom periodu bio u radnom odnosu, da ima sva prava iz radnog odnosa, kao i da je u spornom periodu radio i koristio godišnji odmor, bio je na tužiocu, što je on i dokazao. S druge strane, teret dokazivanja činjenica koje sprečavaju ostvarivanje prava ili usled kojih je pravo prestalo, bio je na tuženom u smislu odredaba čl. 281. i 231. Zakona o parničnom postupku, što tuženi nije dokazao, pa je sud prvostepenu presudu u odbijajućem delu preinačio obavezujući i tuženo društvo sticaoca - AD „I .“ Beograd da solidarno sa tuženim AD „Ž.“ Beograd tužiocu isplati naknadu troškova ishrane i regresa za godišnji odmor.

Odlučujući o revizijama tuženih, osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 2138/18 od 4. oktobra 2018. godine u stavu prvom izreke odbijena je revizija tuženog AD „I.“ Beograd izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom sadu Gž1. 930/18 od 10. maja 2018. godine, u preinačujućem delu.

U obrazloženju revizijske presude, između ostalog, navedeno je da je polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prema oceni tog suda pravilan zaključak drugostepenog suda o solidarnom obavezivanju tuženih prema tužiocu i to iz razloga, kako zaključuje i drugostepeni sud, što tuženi poslodavac sledbenik AD „I.“ Beograd nije zaključio novi ugovor o radu sa tužiocem, već aneks prema kome tužilac nastavlja radni odnos sa poslodavcem sledbenikom iz čega proizlazi njegova pasivna legitimacija.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da je preduzetništvo slobodno, a može se ograničiti zakonom, radi zaštite zdravlja ljudi, životne sredine i prirodnih bogatstava i radi bezbednosti Republike Srbije (član 83.).

Odredbama Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 i 75/14), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, propisano je: da u slučaju statusne promene, odnosno promene poslodavca, u skladu sa zakonom, poslodavac sledbenik preuzima od poslodavca prethodnika opšti akt i sve ugovore o radu koji važe na dan promene poslodavca (član 147.); da je poslodavac prethodnik dužan da poslodavca sledbenika potpuno i istinito obavesti o pravima i obavezama iz opšteg akta i ugovora o radu koji se prenose (član 148.); da je poslodavac prethodnik dužan da o prenošenju ugovora o radu na poslodavca sledbenika pismenim putem obavesti zaposlene čiji se ugovor o radu prenosi, da ako zaposleni odbije prenos ugovora o radu ili se ne izjasni u roku od pet radnih dana od dana dostavljanja obaveštenja iz stava 1. ovog člana, poslodavac prethodnik može zaposlenom da otkaže ugovor o radu (član 149.); da je poslodavac sledbenik dužan da primenjuje opšti akt poslodavca prethodnika najmanje godinu dana od dana promene poslodavca, osim ako pre isteka tog roka istekne vreme na koje je zaključen kolektivni ugovor kod poslodavca prethodnika ili kod poslodavca sledbenika bude zaključen novi kolektivni ugovor (član 150.).

Odredbama Zakona o privrednim društvima („Službeni glasnik RS“, br. 36/11, 99/11 i 83/14 – dr.zakon), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da se statusnom promenom društvo (u daljem tekstu: društvo prenosilac) reorganizuje tako što na drugo društvo (u daljem tekstu: društvo sticalac) prenosi imovinu i obaveze, dok njegovi članovi u tom društvu stiču udele, odnosno akcije (član 483. stav 1.); da se društvo može podeliti tako što će deo svoje imovine i obaveza, pored ostalog, preneti na jedno ili više novoosnovanih društava (u daljem tekstu: izdvajanje uz osnivanje), s tim da društvo iz stava 1. ovog člana po sprovedenoj statusnoj promeni nastavlja da postoji (član 489. stav 1. tačka 1) i stav 2.); da radi sprovođenja statusne promene odbor direktora, odnosno nadzorni odbor ako je upravljanje društvom dvodomno, priprema, pored ostalog, nacrt ugovora o statusnoj promeni, odnosno nacrt plana podele ako samo jedno društvo učestvuje u statusnoj promeni, kao i sve dokumente iz člana 491. stav 3. ovog zakona (član 490. stav 1. tačka 1)); da se ugovor o statusnoj promeni zaključuje ako u statusnoj promeni učestvuju dva ili više društava, da ugovor iz stava 1. ovog člana, pored ostalog, naročito sadrži o značenje vrednosti imovine i visine obaveza koje se statusnom promenom prenose na društvo sticaoca i njihov opis, kao i način na koji se taj prenos vrši društvu sticaocu, da sastavni deo ugovora iz ovog člana čine – predlog odluke o izmenama i dopunama osnivačkog akta, odnosno statuta društva sticaoca, a ako statusnom promenom nastaje novo društvo predlog osnivačkog akta, kao i predlog statuta tog društva ako je ono akcionarsko društvo, deobni bilans društva prenosioca, u slučaju statusne promene podele ili izdvajanja, spisak članova društva prenosioca, sa navođenjem nominalne vrednosti njihovih udela, odnosno akcija u društvu sticaocu, kao i udela, odnosno akcija koje stiču u društvu sticaocu i spisak zaposlenih u društvu prenosiocu čiji se radni odnos nastavlja u društvu sticaocu (član 491. stav 1, stav 2. tačka 3) i stav 3.); da ako samo jedno društvo učestvuje u statusnoj promeni, odbor direktora, odnosno nadzorni odbor ako je upravljanje društvom dvodomno, usvaja plan podele, da plan podele iz stava 1. ovog člana sadrži naročito podatke iz člana 491. stav 2. ovog zakona, da sastavni deo plana podele iz stava 1. ovog člana čine akti i dokumenti iz člana 491. stav 3. ovog zakona (član 492. st. 1 – 3.); da nacrt ugovora o statusnoj promeni, odnosno nacrt plana podele društvo objavljuje na svojoj internet stranici, ako je ima, i dostavlja registru privrednih subjekata radi objavljivanja na internet stranici tog registra najkasnije mesec dana pre dana održavanja sednice skupštine na kojoj se donosi odluka o statusnoj promeni, da nacrti iz stava 1. ovog člana moraju biti objavljeni neprekidno najmanje 60 dana od dana održavanja sednice skupštine na kojoj je doneta odluka o statusnoj promeni, a pristup tim nacrtima mora biti omogućen svim zainteresovanim licima bez obaveze identifikacije i bez naknade, da se objavljivanjem nacrta ugovora o statusnoj promeni, odnosno nacrta plana podele iz stava 1. ovog člana smatra da su i poverioci društva obavešteni o statusnoj promeni (član 495. st. 1, 2. i 6.); da odlukom o statusnoj promeni skupština odobrava plan podele koji je usvojio odbor direktora, odnosno nadzorni odbor ako je upravljanje društvom dvodomno (član 498. stav 1. tačka 1)); da plan podele stupa na snagu kada ga odlukom iz člana 498. ovog zakona odobri skupština društva koje sprovodi statusnu promenu, osim ako je tim planom predviđeno da stupa na snagu nekog kasnijeg datuma (član 499. stav 2.); da se registracija statusne promene vrši u skladu sa zakonom o registraciji u odnosu na društvo sticaoca i u odnosu na društvo prenosioca (član 504. stav 1.).

Odredbama člana 505. Zakona o privrednim društvima je propisano: da pravne posledice statusne promene nastupaju danom registracije statusne promene u skladu sa zakonom o registraciji, i to – imovina i obaveze društva prenosioca prelaze na društvo sticaoca, u skladu sa ugovorom o statusnoj promeni, odnosno planom podele, a društvo sticalac postaje solidarno odgovorno sa društvom prenosiocem za njegove obaveze koje nisu prenete na društvo sticaoca, ali samo do iznosa razlike vrednosti imovine društva prenosioca koja mu je preneta i obaveza društva prenosioca koje je preuzeo, osim ako je sa određenim poveriocem drugačije ugovoreno (stav 1. tač. 1) i 2)); da ako se statusnom promenom društvo prenosilac gasi, nastupaju i sledeće pravne posledice – društvo prenosilac prestaje da postoji bez sprovođenja postupka likvidacije, u zajamna potraživanja između društva prenosioca i društva sticaoca se gase, obaveze društva prenosioca prelaze na društvo sticaoca u skladu sa ugovorom o statusnoj promeni, odnosno planom podele, i društvo sticalac postaje novi dužnik u pogledu tih obaveza, a ako postoji više društava sticalaca, svako od njih supsidijarno odgovara za obaveze koje su u skladu sa ugovorom o statusnoj promeni, odnosno planom podele prešle na ostala društva sticaoce do iznosa razlike vrednosti imovine društva prenosioca koja mu je preneta i obaveza društva prenosioca koje je preuzeo, osim ako je sa određenim poveriocem drugačije ugovoreno (stav 3. tač. 1) – 3)). Odredbom člana 506. stav 2. Zakona o privrednim društvima je propisano da za obaveze društva prenosioca preostalog podelom koje ugovorom o statusnoj promeni, odnosno planom podele nisu raspoređene nijednom društvu sticaocu, niti se tumačenjem tog ugovora, odnosno plana može odrediti kojem društvu sticaocu se imaju raspodeliti, solidarno odgovara svako društvo sticalac do iznosa razlike između vrednosti imovine koja je na to društvo preneta i obaveza koje je to društvo preuzelo.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US i 55/14) je propisano: da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice (član 7. stav 1.); da sud odlučuje po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno, svih dokaza kao celine i na osnovu rezultata celokupnog postupka, koje će činjenice da uzme kao dokazane (član 8.); da je stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim osporava navode i dokaze protivnika, u skladu sa ovim zakonom (član 228.); da ako sud na osnovu izvedenih dokaza ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice primeniće pravila o teretu dokazivanja, da stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drugačije propisano, da stranka koja osporava postojanje nekog prava, snosi teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji, ako zakonom nije drugačije propisano (član 231.).

5. Ocenjujući navode o povredi prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, polazeći od utvrđenih činjenica konkretnog slučaja i iznetih ustavnopravnih razloga, konstatovao da se ustavnom žalbom ukazuje na proizvoljnost ocene drugostepenog suda i Vrhovnog kasacionog suda da podnosilac ustavne žalbe ima pasivnu legitimaciju u predmetnoj parnici, te da odgovara za novčane obaveze prema zaposlenima koje je preuzeo od prvotuženog, a koje su dospele u periodu pre izvršene statusne promene.

Stoga Ustavni sud smatra da, prilikom ocene osnovanosti navoda o povredi prava na pravično suđenje, zapravo treba sagledati sprovedeni parnični postupak kao jedinstvenu celinu i oceniti da li je bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje garantovano članom 32. stav 1. Ustava, odnosno da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili arbitrerna, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud polazi od toga da je podnosilac ustavne žalbe osnovan u okviru statusne promene prvotuženog, kojom prilikom su osnovana još dva privredna društva (AD … „S.“ i AD … „S. K .“). Reč je, dakle, o statusnoj promeni izdvajanja uz osnivanje, čija se specifičnost ogleda u tome što privredno društvo koje prolazi kroz statusnu promenu (društvo prenosilac) nastavlja da postoji, s tim da deo svoje imovine i obaveza prenosi na novoosnovana društva (društva sticaoce). Kada se, kao u konkretnom slučaju, radi o statusnoj promeni u kojoj učestvuje samo jedno privredno društvo, akt kojim se inicira takav postupak jeste plan podele društva, čiji nacrt kod akcionarskih društava poput prvotuženog priprema odbor direktora, koji ga potom i usvaja. Skupština društva, u formi odluke, odobrava usvojeni plan podele društva. Taj dokument, pored ostalog, sadrži označenje vrednosti imovine i visine obaveza koje se statusnom promenom prenose na društvo sticaoca, zatim njihov opis, kao i način na koji se taj prenos vrši društvu sticaocu. Deo obavezne dokumentacije uz plan podele predstavlja i deobni bilans.

Odbor direktora prvotuženog je u vezi planirane statusne promene izdvajanja uz osnivanje, 31. marta 2015. godine, usvojio nacrt plana podele, koji je, potom, skupština prvotuženog, Odlukom od 11. maja 2015. godine, odobrila. Kao osnivač prvotuženog, Vlada Republike Srbije je, rešenjem od 2. jula 2015. godine, dala saglasnost na navedenu odluku. Istog dana, Vlada Republike Srbije je donela odluke o osnivanju tri nova akcionarska društva, koja su nastala iz statusne promene. Rešenje Vlade Republike Srbije od 2. jula 2015. godine, kao i tri odluke o osnivanju od istog datuma, objavljeni su u „Službenom glasniku Republike Srbije“, broj 60/15. Statusna promena je nakon toga, tačnije 10. avgusta 2015. godine, registrovana kod Agencije za privredne registre, tako što su tri novoosnovana privredna društva, među njima i podnosilac ustavne žalbe, upisana u registar privrednih subjekata. U okviru realizacije plana podele, podnosilac ustavne žalbe je pristupio preuzimanju zaposlenih, pa je tako tužilac, nakon okončanja postupka statusne promene, zaključio sa podnosiocem ustavne žalbe aneks ugovora o radu od 1. septemb ra 2015. godine, na osnovu kojeg je nastavio da obavlja rad na istim poslovima kao kod prvotuženog.

Apelacioni sud u Novom Sadu i Vrhovni kasacioni sud su stanovišta da je zaključenjem aneksa ugovora o radu sa tužiocem, a ne novih ugovora o radu, podnosilac ustavne žalbe preuzeo ne samo prava, već i sve obaveze poslodavca prethodnika koje su nastale iz zaključenog ugovora o radu i radnog odnosa kod tog pravnog lica, iz čega proizlazi ne samo pasivna legitimacija podnosioca ustavne žalbe u predmetnoj pravnoj stvari, već i njegova obaveza da tužiocu isplati predmetna potraživanja iz radnog odnosa. Takvo stanovište temelji se na odredbama Zakona o radu kojima su regulisana prava zaposlenih kod promene poslodavca. Tim odredbama je utvrđena obaveza poslodavca sledbenika, koje svojstvo u konkretnom slučaju ima podnosilac ustavne žalbe, da od poslodavca prethodnika preuzme opšti akt i sve ugovore o radu koji važe na dan promene poslodavca. Još jedna obaveza poslodavca sledbenika je i da primenjuje opšti akt poslodavca prethodnika najmanje godinu dana od dana promene poslodavca, osim ako pre isteka tog roka istekne vreme na koje je zaključen kolektivni ugovor kod poslodavca prethodnika ili kod poslodavca sledbenika bude zaključen novi kolektivni ugovor. Što se poslodavca prethodnika tiče, njegova obaveza je da poslodavca sledbenika potpuno i istinito obavesti o pravima i obavezama iz opšteg akta i ugovora o radu koji se prenose, kao i da zaposlenog, čiji se ugovor o radu prenosi, pisanim putem obavesti o promeni poslodavca. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da preuzimanje obaveza poslodavca sledbenika od poslodavca prethodnika, u koje nesumnjivo spadaju i novčana potraživanja zaposlenih, nije izričito propisano odredbama Zakona o radu.

Po shvatanju Ustavnog suda, bez obzira na potrebe poslodavca sledbenika, njegova dužnost je da sva lica koja su zaposlena kod poslodavca prethodnika zadrži u radnom odnosu, preuzimanjem postojećih ugovora o radu. Prema tome, Ustavni sud zaključuje da je ustavnopravno neprihvatljivo stanovište iz osporenih presuda da je zaključenjem aneksa ugovora o radu podnosilac ustavne žalbe prema tužiocu preuzeo i sve obaveze prethodnog poslodavca po osnovu radnog odnosa koje su nastale pre izvršene statusne promene, s obzirom na to da zaključenje aneksa predstavlja realizaciju zakonske obaveze podnosioca ustavne žalbe da tužioca zadrži u radnom odnosu.

Ustavni sud dalje konstatuje da pomenute odredbe Zakona o radu jesu relevantne kod promene poslodavca koja je rezultat neke statusne promene. Međutim, statusna promena, kao institut kompanijskog prava, regulisana je odgovarajućim odredbama Zakona o privrednim društvima, dok se u odredbama Zakona o radu ona pominje kao generički pojam. Ustavni sud smatra da se, s tim u vezi, nužno mora načiniti razlika između statusnih promena koje za posledicu imaju prestanak (gašenje) privrednog društva nad kojim se statusna promena sprovodi i onih u kojima to društvo nastavlja da egzistira. Zakon o privrednim društvima pravi jasnu razliku između pravnih posledica u navedena dva slučaja. Jedna od tih razlika postoji kod uslova pod kojima društvo sticalac postaje solidarno odgovorno za obaveze društva prenosioca. Kod prve vrste statusnih promena postoji solidarna odgovornost društava sticalaca (jer društva prenosioca više nema) za obaveze društva prenosioca koje ugovorom o statusnoj promeni, odnosno planom podele nisu raspoređene nijednom društvu sticaocu, niti se tumačenjem tog ugovora, odnosno plana može odrediti kojem društvu sticaocu se imaju raspodeliti (član 506. stav 2.). Kada je o drugoj vrsti reč, solidarnost između društva prenosioca (koje i dalje postoji) i društva sticaoca nastaje u vezi sa obavezama koje nisu prenete na društvo sticaoca, ali samo do iznosa razlike vrednosti imovine društva prenosioca koja mu je preneta i obaveza društva prenosioca koje je preuzeo, osim ako je sa određenim poveriocem drugačije ugovoreno (član 505. stav 1. tačka 2)).

U konkretnom slučaju, nakon sprovedene statusne promene izdvajanja uz osnivanje, prvotuženi i dalje postoji kao privredno društvo, pored tri novoosnovana privredna društva. U osporenim presudama je istaknuto da podnosilac ustavne žalbe nije dokazao činjenice koje sprečavaju ostvarivanje prava tužioca ili usled k ojih je njegovo pravo prestalo, te da podnosilac ustavne žalbe nije dokazao da je na drugačiji način sa tuženim AD "Ž.", kao pravnim prethodnikom, regulisano pitanje individualnih stečenih prava.

Ustavni sud konstatuje da sastavni deo Odluke o statusnoj promeni prvotuženog od 11. maja 2015. godine predstavlja Plan podele tog pravnog lica (Plan statusne promene broj 1930/2015-114-20). Navedeni plan ne sadrži opis preuzetih obaveza, kao i način na koji će se njihov prenos i realizacija izvršiti, već samo konstataciju da se na podnosioca ustavne žalbe prenose obaveze koje se odnose na imovinu i obavljanje delatnosti upravljanja javnom železničkom infrastrukturom, bez jasne odrednice da li u te obaveze spadaju i novčana potraživanja zaposlenih koje je podnosilac ustavne žalbe preuzeo od društva prenosioca. Navedenim planom je za tu svrhu predviđeno zaključenje posebnog ugovora.

Podnosilac ustavne žalbe je u postupku pred nižestepenim sudom ukazivao na činjenicu da je 24. juna 2016. godine između društva prenosioca i novoosnovanih privrednih društava zaključen Protokol kojim su sva četiri privredna društva prihvatila Informaciju o sprovedenom postupku statusne promene i otvaranju početnih stanja u poslovnim knjigama novoformiranih društava, a kojom su, pored ostalog, određene obaveze, uključujući i dugovanja prema zaposlenima, prenete u početni bilans prvotuženog posle izdvajanja na dan 9. avgust 2015. godine. Obrazloženje osporenih presuda ne sadrži nijednu konstataciju uvezi sa Protokolom i sadržinom Informacije koja je njime prihvaćena.

Ustavni sud ukazuje da sudovi nisu dužni da daju detaljne odgovore na svako pitanje koje se u toku postupka postavi, ali ukoliko je neki podnesak od suštinske važnosti za ishod predmeta, sud ga mora posebno razmotriti u svojoj presudi. Ovakav stav izrazio je i Evropski sud za ljudska prava u većem broju svojih odluka, kojima je, upravo iz tog razloga, utvrdio povredu prava iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (videti, pored ostalih, presude od 9. decembra 1994. godine u predmetima Hiro Balani protiv Španije, broj predstavke 18064/91, stav 28. i Ruiz Torija protiv Španije, broj predstavke 18390/91, stav 29.). Polazeći od toga da je navedenim Planom bilo predviđeno zaključenje posebnog ugovora koji će sadržati opis preuzetih obaveza, kao i način njihovog prenosa i realizacije, Ustavni sud nalazi da je ocena pravne prirode (karaktera) Protokola, kao i Informacije koja je njime prihvaćena, bila od suštinske važnosti za ishod predmetnog postupka. Samim tim što osporenim presudama nije uzeto u obzir postojanje Protokola, uz ocenu svrhe njegovog zaključenja (da li taj dokument može imati karakter posebnog ugovora koji je Planom bio predviđen), kao i od kakvog je značaja činjenica da je isti nastao nakon što je postupak statusne promene okončan registrovanjem novoosnovanih društava kod Agencije za privredne registre, Ustavni sud nalazi da je osporenim presudama povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na obrazloženu sudsku odluku, kao jedan od elemenata prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud ukazuje da je gotovo identične stavove izrazio u Odluci Už-10900/2017 od 24. decembra 2018. godine, donetoj u bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji u kojoj je predmet spora bila isplata uvećane zarade po osnovu smenskog rada, a povodom ustavne žalbe Akcionarskog društva … „S. K .“ Beograd.

Ustavni sud takođe napominje da je, u međuvremenu, doneo Odluku Už-5028/2017 od 18. juna 2020. godine, po ustavnoj žalbi navedenog podnosioca, u kojoj je konstatovao da se Informacija, koja je Protokolom prihvaćena, tiče sadržine početnih bilansa stanja učesnika statusne promene, kako novoformiranih privrednih društava, tako i društva prenosioca, na dan kada je statusna promena registrovana – 10. avgust 2015. godine (tačka 7. Protokola). Imajući u vidu da bilans stanja predstavlja pregled imovine, obaveza i kapitala pravnog lica na određeni dan, kao i činjenicu da su Protokol potpisala ovlašćena lica svih učesnika statusne promene, Ustavni sud je u navedenoj odluci zaključio da je ustavnopravno neprihvatljivo stanovište parničnih sudova – Apelacionog suda u Nišu i Osnovnog suda u Nišu, po kome Protokol predstavlja interni akt koji proizvodi pravna dejstva samo u odnosu između učesnika statusne promene, ne i prema trećim licima.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je ocenio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 930/18 od 10. maja 2018. godine i stavom prvim izreke presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 2138/18 od 4. oktobra 2018. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, zbog čega je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon i 103/15) , odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud smatra da su posledice utvrđene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem stava prvog izreke osporene presude Vrhovnog kasacionog suda i određivanjem da isti sud donese novu odluku o reviziji podnosioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 930/18 od 10. maja 2018. godine, zbog čega je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. U vezi sa zahtevom za proširenje dejstva ove odluke na ostale sudske predmete u kojima se podnosilac ustavne žalbe nalazi u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, Ustavni sud ukazuje da pravno dejstvo svoje odluke može proširiti samo na učesnike postupka u kome je donet akt koji je bio predmet ustavnosudske kontrole, ukoliko ustavnu žalbu nisu podneli, a nalaze se u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji sa podnosiocem ustavne žalbe.

Ustavni sud nije posebno razmatrao navode podnosioca ustavne žalbe o povredi slobode preduzetništva iz člana 83. stav 1. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i odredio način otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava .

8. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na pravično suđenje zbog pogrešne primene propisa o odgovornosti poslodavca sledbenika

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti