Odluka o odbijanju ustavne žalbe u sporu za naknadu štete zbog robe na Kosovu i Metohiji

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu preduzeća protiv presuda kojima je odbijen zahtev za naknadu štete od Republike Srbije. Sudovi su pravilno primenili institut poslovodstva bez naloga, zaključivši da država nije odgovorna za robu koja je ostala na Kosovu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, drAgneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi preduzeća „Dajti“ d.o.o. iz Prištine, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. maja 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba preduzeća „Dajti“ d.o.o. izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Nišu P. 4515/07 od 18. septembra 2007. godine, presude Okružnog suda u Nišu Gž. 384/08 od 8. februara 2008. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 107/10 od 4. februara 2010. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 58. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba preduzeća „Dajti“ d.o.o. izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Nišu u predmetu P. 4515/07.

O b r a z l o ž e nj e

1. Preduzeće „ Dajti“ d.o.o. iz Prištine podnelo je 7. juna 2010. godine, preko punomoćnika Žarka Vujovića, advokata iz Niša, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv akata označenih u tački 1. izreke, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na pravno sredstvo i prava na imovinu, zajemčenih odredbama čl ana 32. stav 1, člana 36. stav 2. i člana 58. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Nišu u predmetu P. 4515/07 . Podnosilac se pozvao i na član 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Podnosilac smatra da mu je pravo na suđenje u razumnom roku povređeno zbog toga što je predmetni parnični postupak, koji je započeo podnošenjem tužbe 21. aprila 2005. g odine, trajao pet godina, dok povredu prava na pravno sredstvo vidi u tome što njegov predmet nije delotvorno rešen. Povredu prava na pravično suđenje i prava na imovinu podnosilac obrazlaže navodima o nezakonitoj primeni materijalnog prava, te prihvatanju samo onih dokaza koji su išli u prilog suprotnoj strani. S tim u vezi, podnosilac ističe da sudovi nisu zaštitili njegov interes, iako mu je nezakonitim radom državnih organa, bez njegove saglasnoti, oduzeta imovina velike vrednosti na prostoru koji je bio pod kontrolom Republike Srbije. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene presude.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe i uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu utvrdio da je pred Opštinskim sudom u Nišu u predmetu P. 4515/07 vođen parnični postupak po tužbi tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, podnetoj 21. aprila 2005. godine, protiv tužene Republike Srbije, radi činidbe. Predmetni parnični postupak okončan je osporenom presudom Vrhovnog kas acionog suda Rev. 107/10 od 4. februara 2010. godine.

Osporenom presudom Opštinskog suda u Nišu P. 4515/07 od 18. septembra 2007. g odine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu vrati stvari i robu bliže navedene u izreci presude, s tim da se tužena može osloboditi ove obaveze ukoliko tužiocu isplati određeni novčani iznos sa zakonskom zateznom kamatom. U obrazloženju presud e je navedeno da je nakon sprovedenog dokaznog postupka utvrđeno : da je za vrem e ratnog stanja, početkom 1999. godine, robu koja je predmet spora, tužena komisijski preuzela, a potom izmestila iz prostorija tužioca i uskladištila na drugom mestu po odluci načelnika tržišne inspekcije u Prištini; da su organi tužene izmeštanje i skladištenje robe preduzeli nakon što je primećeno da su vrata na objektu tužioca obijena, a katanci razvaljeni; da je nakon obilaska tužiočevog objekta od strane inspekcijskih službi konstatovano da je već pokušana krađa stvari i robe iz objekta; da služba obezbeđenja tužioca nije funkcionisala; da su organi tužene formirali komisiju sastavljenu od tržišnih i sanitarnih inspektora koji su učestvovali u zbrinjavanju robe o čemu su sačinjene popisne liste ; da je roba, koja nije oduzeta u postupku inspekcijskog nadzora, uskladištena u fabričke i magacinske prostore koji su bili pod zaštitom vojske i policije tužene; da je zamenik direktora i sekretar tužioca A.B, koji je saslušan u svojstvu svedoka, bio obavešten da je tužena preduzela navedene mere u cilju zaštite tužiočeve imovine, te da nije zabranio te radnje; da se vlasnik tužioca na teritoriju Kosova i Metohije iz Engleske vratio tek po ulasku NATO snaga na teritoriju pokrajine; da je A.B, kao ovlašćeno lice i zastupnik tužioca od glavnog tržišnog inspektora preuzeo svu dokumentaciju o tome gde se roba nalazi i da je preuzeo deo uskladištene robe. Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je između parničnih stranaka zasnovan odnos poslovodstva bez naloga u smislu člana 220. Zakona o obligacionim odnosima. Prvostepeni sud je, obrazlažući svoju odluku , ukazao na hitnost postupanja tužene zbog mogućnosti nastanka štete za tužioca s obzirom na ratne uslove i činjenicu da su magacini tužioca bili obijeni, te da služba obezbeđenja tužioca nije funkcionisla. Pored toga, prvostepeni sud je ocenio da je tužena u konkretnom slučaju, savesno i odgovorno, postupajući kao dobar domaćin i u dobro nameri, uz svu pisanu dokumentaciju tužiočevu robu smestila na sigurnije mesto, kako bi maksimalno zaštitila tužiočeve interese. Prvostepeni sud je našao da tužena nije bila u mogućnosti da ispuni uslov koji se tiče vraćanja robe tuži ocu, jer je faktički prestala da vrši vlast na teritoriji na kojoj je roba uskladištena, pri čemu je istaknuto i to da tužilac, koji je bio dužan da se stara o svojoj robi, iako je imao svu potrebnu dokumentaciju i bio u saznanju o tome gde se roba nalazi, nije preduzeo potrebne radnje i mere kod međun arodnih snaga da svoju robu preuzme.

Osporenom presudom Okružnog suda u Nišu Gž. 384/08 od 8. februara 2008. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena je prvostepena presuda. Prihvatajući u svemu razloge date u prvostepenoj presudi, drugostepeni sud je ocenio da je Opštinski sud pravilno i potpuno utvrdio činjenično stanje i pravilno primenio materijalno pravo. Prema nalaženju drugostepenog suda, nisu osnovani žalbeni navodi da u konkretnom slučaju nije bilo mesta primeni odredaba člana 220. - 226. Zakona o obligacionim odnosima, jer je u prvostepenom postupku utvrđeno da su na preduzeću tužioca vrata obijena, da je poku šana krađa, da se radilo o ratnim uslovima, te da je tužena u takvim uslovima preduzela sve mere kako su to uslovi nalagali. U prilog iznetoj oceni, drugostepeni sud je ukazao i na to da je tužilac o svim radnjama bio obavešten i da je deo robe sa popisnih lista preuzeo tadašnji zamenik direktora tužioca koji tuženoj nije zabranio da preduzima opisane radnje.

Vrhovni kasacioni sud je osporenom presudom Rev. 107/10 od 4. februara 2010. godine odbio kao neosnovanu reviziju tužioca izjavljenu protiv drugostepene presude. U obrazloženju presude Vrhovni sud je naveo da drugostepena odluka sadrži ocenu svih relevantnih žalbenih navoda, te da nema protivrečnosti u datim razlozima o odlučnim činjenicama sa sadržinom izvedenih dokaza. Takođe je navedeno da su nižestepeni sudovi pravilnom primenom merodavnog prava na utvrđeno činjenično stanje odbili tužbeni zahtev, pravilno utvrdivši pravnu prirodu odnosa između parničnih stranaka. Vrhovni sud je ukazao i da se u reviziji ponavljaju razlozi koji su isticani u žalbi, te da se ostali navodi odnose na pogrešno i nepotpuno činjenično stanje, koji u skladu sa članom 398. Zakona o parničnom postupku, nisu razmatrani.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega ( član 32. stav. 1); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu ( član 36. stav 2.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne ( član 58. st. 1. i 2. ).

S obzirom na to da se odredba člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije sadržinski ne razlikuje od odredbe člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Ustavni sud je postojanje povrede prava cenio u odnosu na navedenu odredbu Ustava.

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99, 44/99) propisano je: da je poslovo dstvo bez naloga vršenje tuđih poslova, pravnih ili materijalnih, bez naloga ili ovlašćenja, ali za račun onoga čiji su poslovi, a radi zaštite njegovih interesa, i da se vršenju tuđeg posla može nezvano pristupiti samo ako posao ne trpi odlaganje, te predstoji šteta ili propuštanje očigledne koristi (član 220.); da je poslovođa bez naloga dužan obavestiti o svom postupku što je moguće pre onog čiji je posao i nastaviti započeti posao, ukoliko mu je to razumno moguće, dok ovaj ne bude mogao preuzeti brigu o njemu, i da je po svršenom poslu on dužan položiti račun i ustupiti onome čiji je posao sve što je pribavio vršeći posao (član 221.).

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, a polazeći od toga da podnosilac povredu navedenog ustavnog prava zasniva na tvrdnji o prihvatanju samo onih dokaza koji su išli u prilog suprotnoj strani i nezakonitoj primeni materijalnog prava, Ustavni sud i ovom prilikom podseća na svoj stav da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u konkretnom postupku od strane redovnih sudova eventualno došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud, pre svega, nalazi da su redovni sudovi u obrazloženju osporenih presuda za svoje zaključke o utvrđenom činjeničnom stanju naveli detaljne razloge. Nadalje, Ustavni sud konstatuje da su sudovi svoje odluke zasnovali na odredbama čl. 220. – 226. Zakona o obligacionim odnosima , ocenivši da je u konkretnom slučaju između parničnih stranaka zasnovan odnos poslovodstva bez naloga. Naime, sudovi su utvrdili da j e za vreme ratnog stanja o bjekat podnosioca ustavne žalbe bio obijen i da je pokušana krađa, te da obezbeđenje podnosioca nije funkcionisalo, zbog čega je tužena izmestila i uskladištila robu podnosioca koja se nalazila u tom objektu u magacine koji su bili pod zaštitom njene vojske i policije, o čemu je sastavljena dokumentacija koja je predata zameniku direktora podnosioca koji se nije protivio tim radnjama. Sudovi su zaključili da je tužena u konkretnom slučaju postupala kao dobar domaćin, ali da nakon povratka vlasnika podnosioca iz inostranstva, nije bila u mogućnosti da preda deo izmeštene robe zbog prestanka vršenja vlasti na teritoriji na kojoj je roba uskladištena, pri čemu je istaknuto da se podnosilac nije obraćao međunarodnim snagama, radi preuzimanja robe. Ustavni sud podseća da je u svojoj dos adašnjoj praksi slična činjenična i pravna pitanja koja se postavljaju i u ovom slučaju, a odnose se na efektivnu i stvarnu kontrolu Republike Srbije na teritoriji AP Kosovo i Metohija razmatrao u Odluci Už – 1868/2010 od 28. novembra 2012. godine (videti na www.ustavni.sud.rs). U pomenutoj Odluci, Ustavni sud je, pored ostalog, ocenio da nakon povlačenja snaga SRJ i Republike Srbije sa teritorije AP Kosovo i Metohija u skladu sa Vojno tehničkim sporazumom od 9. juna 1999. godine, koje je u potpunosti završeno 20. juna 1999. godine, Republika Srbija više nije imala efektivnu i stvarnu kontrolu nad teritorijom pokrajine. Imajući u vidu činjenično stanje koje je utvrđeno u postupku koji je prethodio ustavnosudskom, Ustavni sud smatra da se zaključak koji je iznet u Odluci Už–1816/2010 od 28. novembra 2012. godine može primeniti i u konkretnom slučaju u pogledu mogućnosti da Republika Srbija, nakon povlačenja svojih snaga i razmeštanja međunarodnih snaga na teritoriji AP Kosovo i Metohija vrati robu koju je uskladištila u magacinima koji su prethodno bili pod kontrolom njene vojske i policije.

Polazeći od navedenog, u zaključivanju redovnih sudova, koji su u obrazloženju osporenih odluka za svoje odlučivanje dali iscrpne razloge sa aspekta primene materijalnog prava, Ustavni sud nije našao nikakvu arbitrernost i proizvoljnost, već je, suprotno stanovištu podnosioca, ocenio da se osporene odluke zasnivaju na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog prava.

U pogledu navoda podnosioca da je sud izvodio samo one dokaze koji su išli u prilog suprotnoj strani, Ustavni sud podseća na praksu Evropskog suda za ljudska prava prema kojoj je načelo ravnopravnosti stranaka pred sudom bitan elemenat prava na pravično suđenje, te da ovo načelo podrazumeva da svim stranama u postupku mora biti pružena mogućnost da iznesu svoje navode, uključujući i predlaganje dokaza pod uslovima koji ih ne stavljaju u podređen položaj u odnosu na suprotnu stranu (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu ''Dombo B.V. protiv Holandije'' od 27. oktobra 1993. godine). U kontekstu iznetog, Ustavni sud podseća da nije u njegovoj nadležnosti da preispituje odluke redovnih sudova o tome koje će dokaze izvesti radi utvrđivanja činjenica koje su od značaja za donošenje odluke o tužbenom zahtevu. Imajući u vidu da zadatak Ustavnog suda nije da procenjuje zaključke redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i ocene dokaza , osim ukoliko ti zaključci nisu očigledno proizvoljni, kao i to da podnosilac ne nudi bilo kakve argumente u prilog tvrdnji da je tužena imala drugačiji položaj u odnosu na njega, Ustavni sud je našao da ne postoji ništa što bi ukazivalo na neravnopravnost strana u postupku.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je našao da su navodi podnosioca o povredi prava na pravično suđenje neosnovani.

S obzirom na to da podnosilac navode o povredi prava na imovinu obrazlaže istim razlozima na kojima zasniva i tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da su i navodi o povredi prava iz člana 58. Ustava neosnovani.

Imajući u vidu prednje, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe osporenim presudama nisu povređena pravo na pravično suđenje i pravo na imovinu, zbog čega je ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - US) , odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Razmatrajući navode podnosioca o povredi prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je podnosilac imao i koristio pravo da izjavi redovan i vanredni pravni lek protiv osporenih presuda u skladu sa odredbama procesnog zakona. Činjenica da izjavljivanje pravnih lekova nije dovelo do uspeha podnosioca u sporu, ne može biti osnov za tvrdnju o povredi prava na pravno sredstvo. Sledom iznetog, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge za tvrdnju o povredi prava na pravno sredstvo, zbog čega je u ovom delu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu ustavnu žalbu odbacio, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembar 2006. godine i da su , u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka u obzir uzme celokupan period trajanja postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je navedeni parnični postupak započeo podnošenjem tužbe, 21. aprila 2005. godine i da je okončan osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 107/10 od 4. februara 2010. godine. Dakle, predmetni parnični postupak je trajao nešto kraće od pet godina. Imajući u vidu da s jedne strane , pojam razumnog roka predstavlja relativnu kategoriju, koja pre svega zavisi od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom slučaju, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova pred kojima je postupak vođen i prirode zahteva, ali s druge strane činjenicu da je predmetni parnični postupak vođen pred tri sudske instance i da je okončan za nešto manje od pet godina, Ustavni sud je ocenio da ukupno trajanje postupka ne ukazuje na povredu prava na suđenje u razumnom roku.

Na osnovu iznetog, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno Ustavom zajemčeno pravo na suđenje u razumnom roku, te je ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovan u, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 2 . izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka o odbijanju ustavne žalbe u sporu za naknadu štete zbog robe na Kosovu i Metohiji

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti